Jump to content

Препоручена порука

Алексеј Лосев – Превео: Доситеј Хиландарац
Филиокве (Filioque) као основа латинског платонизма (аристотелизма)

Питање се, према томе, тиче, узајамног односа Лица Божанства. По општеприхваћеном учењу Отаца на Истоку, Отац рађа Сина, Сам будући нерођен, Син се рађа од Оца, Дух Свети исходи од Оца. Ја сам већ једном расветлио дијалектички смисао те терминологије: прва ипостас – апсолутно једино, једно; друга ипостас – ејдос [είδος], идеја, смисао, реч; рођење – оформљење, раздељивање неразделног јединства у свом другобићу (јер је само оформљење у дијалектици већ уједињење с другобићем); трећа ипостас – формирање ејдоса, смисла, његово творачко и динамичко самопотврђивање; „исхођење“ (εκπόρευσις) је већ пребивање првога једног у другобићу, а не само просто његово извођење у другобиће, и не просто пребивање, него његова одређена форма, а баш: распростирање, неизменљиво и непрекидно, напрегнуто-динамичко стваралаштво и трајање. Разуме се, за хришћанство се та унутартројична дијалектика завршава изван твари и пре ње; и другобиће, о којем се овде говори, јесте само принцип разликовања, иманентно својствене природе Божанства. Имајући у виду те дијалектичке поставке и термине, погледајмо какав би смисао било могуће унети у католичко Filioque.

  1. Претпоставимо да су прва два начела истоветна у односу према трећем, да треће исходи и од првог и од другог начела. Према тачном дијалектичком смислу појма исхођења, извором и основом исхођења може бити само оно, што само ниоткуда не происходи, него се показује као првобитна јединица. Ако допустимо да је друго начело такође такав извор, тада то значи једно од троје: или друго начело треба сматрати оригиналним извором трећега и тиме учинити излишним прво, тј. унизити га и признати на такав начин равноправним само друго и треће; или продужити сматрати прво начело оригиналним извором, тј. унизити друго начело и признати равноправност само првог и трећег; или на крају, сматрати и прво и друго равноправним и тиме их оделити од трећег начела, тј. унизити треће начело.
  2. Претпоставимо прво. Трећа ипостас исходи из друге. Исходи, распрострањује се, меонизује се, бива – то значи да је нешто што исходи, распрострањује се, меонизује се и бива. С тим „нешто“ и происходи исхођење [εκπόρευσις], и наравно, никаквога другог „нешто“ више не може бити. Ако има било какво друго нешто, тада је оно или пак то само, што исходи и излази из себе, или већ нешто савршено друго, о чему ми не знамо, тј. о чему дијалектика ништа не зна. Последње би разрушило дијалектику, која је можда само строго монистичка и зато дијалектика одбацује ту могућност. Остаје да нешто што исходи из себе самога, јесте јединствено замисливо и нешто стварно. Значи, уколико трећа ипостас исходи из друге, друга је јединствено замислива и стварно „нешто“; она и јесте то нешто, што бива и исходи из себе. Али тада следи да се закључи, да прве ипостаси нема, а има само друга и трећа. Претпоставимо да прве ипостаси нема. То значи да нема надсуштог првојединства. Другим речима, то значи да нема ничега таквог што би у свим деловима целовитог (монолитног) бића било оно само. Али овде је неопходно закључити да сваки одвојени елеменат бића јесте нешто апсолутно, једном заувек, без било каквих изузетака, коначно и чврсто одвојено од другог елемента, неслично њему, неупоредиво с њим. А то значи, да се биће расипа на безбројно мноштво честица и није нешто одређено посебно, тј. није уопште неко „нешто“. Сваки елемент нема такву тачку, у којој би он био с другим елементом бића апсолутно једно, апсолутно истоветан. Он се тако сједињује и поистовећује с другим елементом да се не добија апсолутна истоветност и посебност, него само сједињеност многога, тј. мноштво. А то води у неопходност да се изнова тражи јединство тог мноштва, које се са своје стране не показује апсолутном посебношћу, него као само мноштво. Итд., итд. у бесконачност. Целовито и оформљено биће расипа се у ништа; и показује се немогућим замишљати га ни као јединство, ни као мноштво, ни као просто, ни као сложено. На тај начин, учење о исхођењу треће ипостаси од друге води уништењу прве ипостаси, а заједно с тим ка потпуној незамисливости ни друге, према томе, ни треће ипостаси и још више ка потпуној незамисливости самог исхођења уопште.
  3. Али узмимо другу могућност. Могли бисмо се потрудити да се прво начело (принцип) не унизи, него да пробамо да се задовољимо исхођењем при пуној ненарушивости надсуштинског јединства. У самој ствари, ми смо пошли од те ситуације да друга ипостас добија неку нарочиту акцентуацију. ’Εκπορεύσις се може дешавати само с оним, што је само по себи првобитно. Ми смо таквом и сматрали другу ипостас. Али рећи ће нам: ми и нисмо мислили да истакнемо другу ипостас у први план и да унизимо прву ипостас; ми исто мислимо с вама да је неопходно сачувати надсуштинско јединство, и исто сматрамо да се без њега сва Тројица расипа у ништа. Али ако стварно желе да сачувају у нетакнутости прву ипостас, тада шта значи исхођење треће из друге? Исхођење, понављам, по нашем дијалектичком одређењу могуће је само ономе, што јесте само по себи апсолутно. Да ли је друга ипостас сама по себи апсолутна? Не, она изниче само у резултату узајамног дејства „једнога“ и „другога“, другобића. Узмимо груб пример: неко делује у моје име, од мене, извршавајући моју молбу или наређење. Може ли се рећи да сила која од мене исходи у даном случају исходи од мене као од целокупности разних психичких и физичких чињеница и процеса, који постоје само у даном моменту? Ако сам ја потписао наредбу, своју изјаву, своје мишљење – да ли сам се потписао уопште ја као такав или се потписала и сва целокупност тих мојих особина, својстава, испољавања итд., која је била у тренутку потписивања? Када сам се ја потписивао, ја сам био на пример болестан или здрав и др. Говори ли се о томе у мојем потпису? Наравно да не. Да ли сам се потписао ја, који постоји мимо својих променљивих стања и настројења, мада у исто време и онај, који присуствује у свим својим одвојеним изменљивим стањима и настројењима. И ако би се потписао и деловао не онај „уопште ја“, него овај „појединачни ја“, тј. тако и тако оформљени у даном моменту, онда у другом моменту ја савршено не бих био одговоран за свој потпис, јер у сваком новом моменту ја постајем све другачији и другачији, и не личим на претходног. И ако ја одговарам – значи, потписивао се и деловао је онај субјект који се не мења и нема тако и тако оформљени облик (вид), но у свим облицима (видовима) – један и исти. Према томе, ако је исходити могуће само од првоначела и ако нам говоре да то првоначело треба да остане при свим условима савршено неизменљиво и нетакнуто, неуништиво, онда је јасно да се она оформљеност, у коју испољава себе надсуштинско јединство, подчињава овом последњем, улази у њега, само постаје надсуштинско првоједино. Ту је уопште једно од двоје: или трећа ипостас исходи из прве или из друге ипостаси; ако из прве – све је правилно и дијалектика остаје; ако из друге – дијалектика се руши и сва се Тројица расипа у ништа. Када пак говоре да трећа ипостас исходи једновремено и из прве и из друге ипостаси, онда ту треба предложити да се изабере нешто једно, зато што може бити само одређено нешто што исходи и исцрпљује себе у исхођењу. Ако ви нећете да се растанете с првом ипостаси, уништите другу, потчините је првој и растворите је у првој. Разуме се, крах чека дијалектику и у том случају. И ево зашто. Друга ипостас се показује равна првој. То значи да је друга ипостас такође надсуштинска, несазнајна, неразделна и неуобличена. Добијају се две сфере бића: надсуштинско начело – прво и друго, недостижно никаквим умом, никаквим дотицањем и никаквим смислом, и реално постојеће треће начело, раздељиво, схватљиво, сазерцавајуће. Добијају се, значи, само два начела: несазнајно и сазнајно. При том сазнајно никако није повезано с несазнајним; у крајњној мери је неизвесно да ли је оно повезано; и готово је неизвесно како је баш повезано. Шта чини везу треће ипостаси с првом у нормалној дијалектици? Само та средња међу њима ипостас, која је таква прва, да у исто време и чини своје другобиће – супротставља се (противречи). Трећа ипостас, бивајући и појављујући се, мора имати ослонац у томе, што управо постаје и појављује се, ослонац у посебном, постојано стабилном постојећем (суштом). А ако нема те сазерцаване и рашчлањиве раздељености, ако се она ничим не разликује од нераздељивог надсуштог, онда, нема никакве смисаоне везе између прве и треће ипостаси. Прво је још само надсушто, а треће је већ изменљиво; онога баш што је надсушто и изменљиво нема. То значи да је надсушто (натпостојеће) – несазнајно само по себи, а сушто (постојеће) је сазнајно – само по себи. И ако је тако, тада нема ни једнога ни другога: првога – зато што оно нема никаквог смисла и о њему се ништа не може рећи, трећега пак – зато што је измена могућа само тада када има нешто неизменљиво, оформљено, што се мења (у супротном случају мењање је расипање на дискретне [одвојене, раздвојене], савршено туђе један другоме моменте и, према томе, самоуништавање, распршивање у ништа).
  4. Лако је приметити да у основи учења о исхођењу лежи антидијалектички, а управо – формално-логички, рационалистички метод мисли. Дијалектика исходи из антиномија и њиховог доследног мирења. Формална пак логика исходи из закона противречности; она оперише смисаоним датостима, апсолутно усамљеним једних од других, само различитим и ни у чему истоветнима. Уместо ејдоса (образа, форми, суштина) формална логика оперише логосима. Као резултат се добија да ако деловање исходи од ствари уопште – значи, оно исходи од датог стања ствари, датог њеног смисаоног hic et nunc [овде и сада]; признати да деловање исходи од дате ствари уопште – значи признати антиномију вечно постојећега и неизменљивога формирања смисла ствари, с једне стране, и њеног начела које се мења, бива – с друге стране, а за формалну логику мешање таквих противречних својстава забрањено је од самога почетка законом противречности. Одрекавши се пак од те основне антиномије, формална логика је принуђена или да пада у плотски позитивизам и емпиризам, признајући само оно што промиче пред очима и не видећи у њему ничега постојаног (уништење прве ипостаси и узајамно сливање прве и треће ипостаси), или пак да пада у агностицизам, признајући да иза видљивог и разложивог постоје некакве „ствари у себи“, несазнајне, неразложиве и уопште неповезане с оним што се конкретно јавља. И позитивизам и агностицизам су учења која су неспојива с нормалном дијалектиком. Она утврђују само тезу или само антитезу антиномије и не знају да је истина у синтези противерчности, да разум захтева протвречности и захтева његово укидање.  Тачно је да је првоначело надсушто (натпостојеће) и несазнајно. Али ту дијалектика тврди да је једновремено, апсолутно једновремено оно и сушто (постојеће), то јест и разложиво (рашчлањиво) и сазнајно. И ако се одриче ово последње, као бесмислена се показује и тврдња незамисливости првоначела. Мисао подједнако захтева и незамисливост и замисливост првоначела. Тачно тако савршено правилно тврди позитивизам, да сушто (постојеће) је само оно што нам се тако или иначе конкретно показује, тако или другачије га ми осећамо и сазерцавамо, и да је суштина ствари, ако је и има, невидљива и незамислива. Свеједно, дијалектика то прихвата само као тезу; сам по себи узет, у апстракцији од антитезе, он је савршено лажан и не одражава у себи никакву стварност. Неопходна је такође и антитеза: сушто није само видљиво и замисливо и – надсушто на одређен начин показује себе у суштом. Само дијалектика схвата како је могуће усагласити те тезе и антитезе, и само је она способна да се узвиси над беспомоћношћу и окованошћу такозване формалне логике. Треба казати и више: само дијалектика може да оправда формалну логику, додељујући јој самостално, одељено од себе, али ипак довољно почасно место, да би била и она један од основних философских метода и наука. Без дијалектике је пак бркање и формализовање разума и опустошење, уништење целовитог погледа на свет.
  5. На крају, остаје још трећи пут, који је фактички и искоришћен у католичанству, то је пут тумачења прве и треће ипостаси као равноправних и треће као њима потчињене. Овде имамо сједињење агностицизма с позитивизмом. Прва ипостас се претвара у апстрактни знак (појам), друга – у јединствено замисливи ејдос, а трећа – у фактичко „својство“ и „деловање“, у реалну силу и конкретну стварност Бога. Из тога и бива дијалектички схватљиво зашто је католичка философија аристотелизам. Аристотелизам је баш такав платонизам који, будући базиран на емпиријско-фактичној делатности, претвара једно из супстанције у апстрактну акциденцију (случајност), ејдос – у описно-статичку форму, а реалну материјалност (вештаственост) – у праву реалност уопште, мада и зависну од ејдоса. Католичанство, као прелашћено творевином и које је ушло у савез са њом, морало је и у философији да тражи такве путеве који би јој обезбедили агностицизам у односу према првој ипостаси, рационализам у односу према другој и емпиријску фамилијарност у односу према трећој ипостаси.
  6. Тако, Filioque представља најосновније, најдубље и најпринципијелније разилажење католичанства с православљем. Баш ту је с највећом принципијелношћу повучена разлика између византијско-московског православља, где је у општехришћанском опиту духовно-личносне индивидуалности у основи у својству првоначела и првоизвора положена суштина, или идеја као таква, и личносно биће руководи се ту својим највишим принципом, идејом, и – римског католичанства, где је у том општем хришћанском опиту положена не просто суштина и идеја, него њена истоветност с материјом и телом, што и јесте ту фактичко првоначело. Ми смо већ говорили да је хришћанство, истакавши нови опит личности, почело да апсолутизује разне моменте из те личносне структуре. Православље се базирало на апофатичкој Суштини, која је равномерно пројављена у трима равночесним ипостасима. Католичанство, одбацујући апсолутну апофатику (која увек захтева енергијски символизам), узело је за основу не просто Суштину, или идеју, у личностом бићу, него – Њену сједињеност с другим, материјалнијим странама личности. Зато се ту апофатизам претворио у агностицизам, а енергијски символизам – у статични формализам. Може се и тако рећи. Многобоштво (и као његов најжешћи израз – платонизам) засновано је на скулптурном схватању бића, а под скулптуром ми разумемо такву синтезу чисте идеје-личности и чисте материјалности, када идеја није изражена апсолутно, него само онолико колико је то нужно за осмишљење тела, и када тело, ствар нису узети сами по себи, него само по мери пројављивања идеје. Отуда – формализовање и опустошење идеје и окамењење материје, ствари, то јест појава прекрасне скулптуре, у којој је све апсолутно духовно претворено у апстрактно, не у изражену и веома удаљену акциденцију, већ максимално реално – баш (у) то прекрасно тело. Католицизам и јесте то многобоштво у хришћанству, многобожачки платонизам у православљу, то јест хришћански аристотелијанизам. Оно што многобожачки платонизам чини с идејом и материјом уопште, то католицизам чини с идејом и материјом у духовно-личносном бићу (јер у духовном и личносном бићу такође постоји своја идеална и своја материјална страна). Тој концепцији се супротставља православље, које није скулптурно, него музикално-словесно; схватајући под тим умну (а не телесну) оваплоћеност апофатичког Бездана, у умној пак (а не у скулптурно-телесној) речи и оваплоћеност те речи у живописном, то јест у иконографском, образу. То је очигледно исто тако, као што би била одвратна у православном храму католичка статуа Христа и светих и како је незамисливо у широко социјалном смислу православље без звука звона, где се апофатизам неисцрпно изливаних енергија Првосуштине и протицање срдачних и умних дубина сједињује с васељенским пространствима космичког преображења и са спољашњим ликовањем софијно-умно спасене твари. Православно учење о Пресветој Тројици исто се разликује од католичког Filioque, као васељенско-ликујуће умно виђење звука звона од стешњено-субјективног торжества  универзално-личносног самопотврђивања оргуља, као једноставност и умна наивност византијске куполе од мистичких хирова готике, као умилно виђење лика иконе од нескромног дотицања и визуелног одмеравања (оцењивања) статуе.

У књизи „Философия имени“. Москва, 1927, §13. Тај параграф треба да простудира свако ко хоће да се разабере у расуђивању о Filioque које следи. Дијалектику трију ипостаси види у мом раду „Античный космос“, гл. 4–6.

О неопходности обједињења  апофатизма и символизма види у: „Философия имени“, §14.

Извор: Алексеј Лосев – Превео: Доситеј Хиландарац

large.5a8adbe105802_DositejHilandarac.jpg.febdfbf23ca005b933d4e91fb1021d34.jpg


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Седмо издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког посветили смо светом и богоносном оцу нашем Василију Острошком као чудотворцу преко чијих моштију истински Лекар душе и тела – Господ наш Исус Христос, дарује исцељење и утеху.

       
      Светога Василија је у нашој Српској Цркви Господ одредио за посебну мисију, за помоћника и исцелитеља свих невољних и болних, који са чврстом вером и љубављу долазе и приступају му као великом чудотворцу и Божјем угоднику. И данас је острошка испосница, у којој се подвизавао Свети Василије и у којој почивају његове свете мошти, својеврсна Витезда, бања исцјељења, у којој многи: болесни, хроми, сухи, згрчени и умоболни налазе милост Божју и одакле својим домовима одлазе здрави и душом и тијелом. Не могу се избројати чудеса, која је Господ преко њега учинио и које сваким даном чини и показује над сваким оним који долази и тражи помоћ од Господа посредством овог великог светитеља, великог Божијег угодника, великог јерарха и учитеља, молитвеника, подвижника, Василија Острошког, по чудима познатог широм васељене.
      Након поклоњења пред моштима светог Василија Острошког, епископ Варнава присутнима је испричао како је у младости исцељен водицом из Острога. Јеромонах Серафим (Кашић) замолио га је да то своје сведочење и писмено достави. Епископ је обећао да ће то учинити, и 4. септембара 1964 доставио исписано сведочење, које је отац Серафим преписао у манастирски љетопис, приложивши оргинал. Наведено сведочанство предочили смо у овом издању наше емисије.
      Такође, у оквиру другог дела разговора о чудима великог Острошког чудотворца, донели смо казивање Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића), дугогодишњег игумана острошког, који је о животу крај кивота Светога Василија, казивао у оквиру интервјуа за “Православни мисионар”, званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе:
      „Пре тридесет четири године дошао сам до светиње да бих био искушеник и монах. Са прекидима, до дана данашњег везан сам за ову светињу, да није било свеца, не би било ни мене у свим могућим узрастима и падовима. Сведок сам многих исцељења. Сећам се исцељења једног човека који је устао из колица и стао на обе ноге. Острошка светиња сведочи Божије присуство, а највеће чудо је, да је Бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо. Да није личности светога Василија, не би било ни острошкога чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просветљује. Славом Божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов Божији. Због тога народ у тако великом броју непрестано долази да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење. Наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надахнуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и молитву. Зато је васкршње празновање посебно на Светој Гори у Јерусалиму и под Острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и постојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо.ˮ
       
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Шесто издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког посветили смо светом и богоносном оцу нашем Василију Острошком као чудотворцу преко чијих моштију истински Лекар душе и тела – Господ наш Исус Христос, дарује исцељење и утеху.

       
      У оквиру емисије предочили смо многобројна сведочанства о чудима Божјим која су пројављена као плод усрдног молитвеног заступништва светитеља Острошког. Поред сведочења протосинђела Сергија (Рекића), намесника манастира Острог, и неколико сведочанстава која су записана у летопису острошке светиње, посебно смо истакли следеће писмо светог Мардарија Љешанско-Либертивилског и Свеамериканског, које је записао као епископ американски и канадски: „Године, 1930. 11/24. августа удостојио сам се у светом храму ове знамените у српству и Православљу обитељи одслужити Свету Архијерејску службу и помолити се пред кивотом Светога Василија за спас и срећу наше драге домовине, дуг живот и здравље доброг нашег Краља, своје американске пастве и својих драгих и милих као и за упокојење душа преминулих моје мајке Јеле, браће Стана и Николе. Уз то, молитву своју ка Господу упутих да молитвама Светога Василија Чудотворца умудри моју прекоокеанску паству и свештенство да у миру и слози одрже своју веру и народност у оном туђем далеком Новом Свету.ˮ
       
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић


       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ бачки др Иринеј: „Да није било јављања Господњега преко арханђела Гаврила светој Дјеви – као најчистијој и најсветијој у људскоме роду – не би било ни Цркве ни хришћанстава, ни присуства Божјега у нашем људском свету као Богочовека, као Бога Који је из љубави постао човек и спасао човека, сву творевину.”

      Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у среду, 25. марта/7. априла 2021. године, на празник Благовести, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, архимандрит Леонтије (Француски), свештенство Епархије бачке и новосадски ђакони.
      Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ бачки је казао да се у току Великог и Часног поста, у нашој припреми за највећи Празник, налази и данашњи празник Благовести: „Сви потоњи празници, којима Црква проповеда, односно саопштава радосну вест о догађајима спасења, сви су на тај начин нека врста продужених Благовести. Сви они извиру из овога догађаја и овога празника. Да није било јављања Господњега преко арханђела Гаврила светој Дјеви – као најчистијој и најсветијој у људскоме роду, од Адама и Еве па до краја историје, и зато управо изабраној и удостојеној да се преко ње, на чудесни и натприродни начин, роди Богочовек, Спаситељ света – не би било ни Цркве ни хришћанстава, ни присуства Божјега у нашем људском свету као Богочовека, као Бога Који је из љубави постао човек и спасао човека, сву творевину. Да није било њене чистоте и смерности, послушности вољи Божјој, такође се то не би остварило, али управо зато што је била Пресвета и Пречиста – то се десило. Управо та сарадња, та синергија воље Божје која жели да се сви људи спасу, у познање истине дођу и вечним животом живе, и спремности на учешће у том божанском Домостроју спасења од стране људскога рода, што је изражено кроз пристанак и послушност свете Дјеве, то је извор нашега спасења. Данашњи човек обично држи до себе, до своје воље, до својих потреба, и веома тешко може да схвати, чак и када је хришћанин, да је наша воља само тада добра, благословена и спасоносна, када се поклапа са вољом Божјом, а да је у сваком другом случају, када је противна вољи Божјој или када је далеко од воље Божје, она онда извор сваке наше несреће. Зато је веома важно да и ми, као правило свога живота, узмемо то, чак и у оваквом времену када кроз болести и заразе – то није први пут у историји, нажалост ни последњи – људи страдају, многи и умиру. Дакле, у том времену ова блага и радосна вест нам је насушна потреба и можемо је дубље осетити него у такозваним мирним временима.”
      Током свете Литургије, Епископ бачки др Иринеј је у чин презвитера рукоположио ђакона Николу Дувњака.
      Појао је хор Свети Јован Крститељ из Бачке Паланке, под уметничким руководством професора Снежане Жујић.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У овонедељном Храму о посту као промени филозофије живота слушамо како беседи Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Свештеног трона пећкога Г. др Амфилохије (Радовић). Аутор и водитељ: Душанка Зековић.   Звучни запис емисије   Одувек су људи знали да је уздржавање од извесних јела на неко време корисно за њихово телесно здравље. У Хришћанству се то добровољно уздржавање од извесних јела назива постом. Постили су и сам Син Божији, Богородица, Апостоли и Светитељи. Пост није само телесно уздржавање од неких јела и пића, него и уздржавање од злих дела, дакле-духовни пост. Човек кроз пост посвећује своје тело и душу Богу и својим ближњима. Тело је олакшано уздржавањем ради лакше молитве, а наша срца за већу љубав међу ближњима. Наше време потврђује духовни и физички значај поста. И док постимо, запитајмо се као Јован Златоусти: јесмо ли кроз пост постали од гневних тихи, од жестоких љубазни, а ако то нисмо, шта вреди што смо тело мучили, а остали испуњени незадовољством и злобом.     Извор: РТС
    • Од JESSY,
      Ако нисам био прошао баш кроз то искушење; ако нисам трпељиво истрајавао у свом делању, ако није прошло време које је требало да прође, ово примање Деснице Свевишњег није се могло догодити. Благословена искушења! Благословени захвати, болни као што јесу, извршени од Лекара душа и тела!

      *Како се све одвија као целина!
      *Како ништа није неважно, ништа није сувишно.
      *Како благослови задиру у дубље слојеве, више него што смо се надали!
      *Како жалости, невоље и недоумице обрађују пољане наших душа као дубоко сечење раоника.
      *Како потпун и крајње непознат, са Небеса – послати мир, разликује се по природи од мира и задовољства који даје земаљски и привремени успех!
      *Како нас учи понизности; како нас просвећује у љубави; како нас уједињује са другима! Оно нам даје снагу, укрепљује нас, и у исто време чини нас кроткијим, без иједне жаоке или оштрих кретања која би могли друге да повреде!

      Страхопоштовање према овој најважнијој стварности поприма стање непрестаног излажења у спољашност, не бивајући под окриљем заштите; тражећи сваког трена да буде Његова Воља – тражећи не својим уснама и гласом, већ целокупним својим животом, без престанка.

      И када тражиш да буде Његова Воља, када је сво твоје биће вапај живота или смрти, тада се деси. Али ово дешавање није нешто што може да се одреди унапред. Може да се деси кроз дешавање или кроз не дешавање. Може се десити да пре него што се твоја прозба уопште заврши, одговор стигне. Или можеш чекати годинама и себе изморити, бити разочаран, и досећи потпуну исцрпљеност, бити разорен. И тада, када више не очекујеш ништа – ни ти, а ни неко други – Он Сам долази да те подигне, да те поведе са Собом на ново путовање.

      Тада ћеш разумети зашто је Он долазио по тебе споро; Он је био са тобом у другом обличју (Мк. 16, 12), чак и када није био стигао, док си га чекао.
       
      https://www.facebook.com/gracanicamanastir/photos/прихватајући-искушења-као-благословако-нисам-био-прошао-баш-кроз-то-искушење-ако/2176788475888008/
       
×
×
  • Креирај ново...