Jump to content
Sign in to follow this  
Danijela

Istina o jasenovačkoj građi: Da li smo napravili istorijsku grešku?

Recommended Posts

Logor-Jasenovac-papa-Franja-696x464.jpg

“Srbija i Republika Srpska katastrofalno su podbacile u očuvanju spomenika i pamćenju Jasenovca, jer kada na internetu ukucate riječ Srebrenica pojavi se tri miliona pojmova, a kada ukucate Jasenovac pojavi se 300 000!

Zar se trebamo pitati ko nam je kriv što je to tako?! Zato, Srbi dođite u Jasenovac, a potom u ruke uzmite računare i ostala sredstva komunikacije i širite svijetu istinu o onome što ste vidjeli, jer samo istina o Jasenovcu može da pobije laži o Srebrenici”. Ovim riječima je prije desetak godina tadašnji predsjednik Odbora za Jasenovac Srpske pravoslavne crkve, a danas vladika slavonski Jovan opisao odnos političkih elita, ali i cjelokupnog srpskog naroda prema mjestu svog najvećeg stradanja.

Koliko je u pravu još bolje pokazuje činjenica da se nosioci najviših funkcija u Srbiji i Srpskoj tek jednom godišnje prisjete Jasenovca i Donje Gradine. Preciznije, oko 22. aprila kada se obilježava godišnjica proboja preživjelih jasenovačkih zatvorenika iz logora smrti kada se na mjestu stradanja ispraznim i svake godine identičnim patetičnim govorima šalju političke poruke.

Image-39-581x420.jpg
Image-40-533x420.jpg
Image-41-548x420.jpg
Image-42-612x420.jpg
Image-43-626x420.jpg
Image-44-320x420.jpg
Image-45-641x420.jpg
 
Image-40-533x420.jpg
Image-41.jpg
Image-42-612x420.jpg
Image-43-626x420.jpg
Image-44-320x420.jpg
Image-45-641x420.jpg
 
Tračak nade da bi se to moglo promijeniti dao je nedavno predsjednik RS Milorad Dodik kada je poručio da će u svim školama u Srpskoj biti obavezan istorijski čas na kojem će mladi ljudi učiti o strahotama ustaškog logora smrti kako bi istinu o Jasenovcu prenosili na pokoljenja. Predsjednička izjava je za svaku pohvalu, ali teško se oteti utisku da on ovim potezom ne pokušava da se opravda za ono što je uradio prije tačno 18 godina.

O čemu se radi? Radi se o sudbini arhivske i muzejske građe iz logora Jasenovac. Građa je na osnovu sporazuma koji je tadašnji premijer RS Milorad Dodik 27. oktobra 2000. godine potpisao sa direktorom Muzeja holokausta u Vašingtonu Diane Salcman ustupljena tom muzeju. Kompletna građa koju je Dodik svojim potpisom tada ustupio Muzeju holokausta, vjerujući, kako je tada rekao, da čini “dobru stvar za Republiku Srpsku, jer će cijeli svijet imati priliku da se upozna sa zločinima genocida u ustaškoj NDH”, poslije nešto više od godinu dana iz Vašingtona je vraćena u Hrvatsku, gdje je najvećim dijelom završila u depou Javne ustanove “Spomen-područje Jasenovac” daleko od očiju javnosti.

Uprkos tome što se u vezi predaje jasenovačke građe Muzeju holokausta raspredaju razne priče, što cijelo vrijeme traje svađa među političarima, a Dodikovi oponenti bez čvrstih dokaza i danas tvrde da je građa prodana, a ne predana, nepobitna je činjenica da je sva građa koja je iz Republike Srpske stigla u Vašington vraćena u Spomen-područje Jasenovac u Hrvatsku.

f9276a6b121cc57b0fd85b85f4a49e14.jpg

 

To je potvrdio portparol Muzeja holokausta Rejmond Flandez koji u pisanom odgovoru navodi da su „na osnovu ugovora potpisanih sa Vladom Hrvatske i Vladom Srpske kopije kompletne građe nakon restauracije ustupljene Arhivu Republike Srpske i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, dok je originalna građa ustupljena Spomen-području Jasenovac“.

Njegove riječi potvrdio je i direktor Spomen-područja Jasenovac Ivo Pejaković.

– Dana 26. 10. 2000. godine potpisan je ugovor između Ministarstva kulture Republike Hrvatske i Memorijalnog muzeja holokausta SAD-a iz Vašingtona (USHMM). Na osnovu tog ugovora, dogovoren je povratak građe u Spomen-područje Jasenovac. Građa je vraćena u Spomen-područje Jasenovac 5. decembra 2001. godine – navodi Pejaković.

Na pitanje da li je kompletna građa koja je iz Arhiva RS ustupljena Muzeju holokausta vraćena Javnoj ustanovi „Spomen-područje Jasenovac“, Pejaković davodi „ne mogu vam dati precizan odgovor, jer ne znamo kakav je ugovor potpisan između Vlade Republike Srpske i Memorijalnog muzeja holokausta SAD-a. Koliko mi znamo, sva građa koja je stigla u Vašington je nakon toga vraćena u Spomen područje Jasenovac“.

– Građa koja je 2001. godine vraćena u Spomen-područje Jasenovac i danas se nalazi u prostoru institucije. Dio građe je izložen u stalnom postavu muzeja koji je otvoren 2006. godine, a ostali dio se čuva u depou Spomen-područja Jasenovac. Sva građa se čuva u skladu sa zakonima i pravilnicima i u dobrom je stanju – navodi Pejaković.

donja_gradina-1024x683.jpg

 

Nažalost, svi koji su prije 1991. godine posjetili muzej u Spomen-području Jasenovac koji je zbog brojnih izloženih artefakata, kama, maljeva, srbosjeka i užasavajućih fotografija izazivao pravu jezu danas bi bili užasnuti sramnom postavkom ovog muzeja, jer rijetki izloženi artefakti podsjećaju na nečovječne ustaške zločine i stradanje nevinih ljudi, žena i djece. Drugim riječima, odgovor direktora Spomen-područja Jasenovac Ive Pejakovića da se „ostali dio građe čuva u depou“ samo djelimično je tačan, jer bi bilo korektnije da je rekao da se „ostali dio krije u depou“.

U skladu s tim, i apel episkopa Jovana upućen Srbima da dođu u Jasenovac i potom šire istinu o onome što su vidjeli, došao je prekasno, jer po onome što mogu da vide, ispalo bi da je Jasenovac ipak bio – radni logor.

Ali da krenemo ispočetka. Cijela saga počela je još u oktobru 1991. godine kada je jasenovačku zbirku pod najezdom „zengi“ iz Jasenovca spasio kustos tadašnjeg muzeja Simo Brdar koji ju je prenio u Kozarsku Dubicu i smjestio u svoj stan. Direktor Muzeja žrtava genocida u Beogradu Milan Bulajić u nekoliko navrata je pokušao da ovu vrijednu zbirka i artefaktu prenese u Beograd kako bi se s obzirom na njen značaj smjestila u adekvatan prostor. Poslije niza prepiski sa predstavnicima vlasti u RS tokom ratnog i poratnog perioda, Bulajić je 21. septembra 1998. godine od Živojina Erića, ministra nauke i kulture u Vladi Milorada Dodika dobio odgovor da se “građa o stradanjima u logoru Jasenovac kao kulturno dobro od izuzetnog značaja ne može iznositi iz zemlje”, te da je “stav Vlade Republike Srpske da se skeniranje, kopiranje i mikrofilmovanje obavi u Banjaluci”.

jasenovac-1.jpg

 

Vlade RS je na sjednici 9. jula 1999. godine donijela odluku da se građa iz Kozarske Dubice smjesti u Arhiv RS u Banjaluci i Simo Brdar je po nalogu Vlade RS u septembru 1999. godine zbirku predao Arhivu RS koji se obavezao da će zbirku čuvati, popisati i vratiti Javnoj ustanovi „Spomen-područje Donja Gradina“. Umjesto toga, građa je na osnovu pomenutog sporazuma Dodik-Salcman ustupljena američkom muzeju.

Dodik je 23. februara 2001. godine na saslušanju pred Anketnom komisijom Narodne skupštine RS potvrdio da je “iz razloga hitnosti potpisao sporni sporazum bez znanja Vlade RS”, ali da je naknadno upoznao Vladu sa tim, te da je Vlada tada prihvatila sporazum. Dodik je ustvrdio i da nije znao da su predstavnici Muzeja holokausta dan ranije potpisali sporazum sa predstavnicima Republike Hrvatske, kao i da mu je rečeno da će građa ostati u muzeju u Vašingtonu.

Interesantno je da je javnost u RS za sva dešavanja saznala gotovo dva mjeseca nakon što je građa već prebačena u Vašington, odnosno kada je nakon izbora održanih u septembru 2000. godine formirana nova većina u NSRS čiju okosnicu su činili SDS i PDP.

zrtve-logor-jasenovac.jpg

Jedan od prvih koraka nove skupštinske većine bilo je formiranje desetočlane Anketne komisije NSRS sa zadatkom da ispita okolnosti pod kojima je jasenovačka građa završila u Vašingtonu. Na čelu komisije bio je tadašnji poslanik Socijalističke partije RS, sada već pokojni Miroslav Mikeš kao jedini predstavnik jevrejskog naroda u NSRS, te poslanici PDP-a Nevenka Trifković, SDS-a Pantelija Ćurguz, Srpskog narodnog saveza Ranko Cvijić, SDA Omer Branković (preminuo), Demokratske partije socijalista Nebojša Radmanović, DNS-a Marko Pavić, SNSD-a Milan Kovač, NHI Tomislav Tomljanović i Penzionerske stranke RS Stojan Bogosavac (preminuo).

Prva sjednica komisije održana je 23. januara 2001. godine i iz zapisnika se vidi da su se članovi prepirali oko proceduralnih stvari, metodologije rada i sličnih nebitnosti. Iz zapisnika sa kasnijih sjednica vidi se da je predsjednik Anketne komisije Miroslav Mikeš 15. februara 2001. godine boravio u Muzeju holokausta u Vašingtonu. On je tamo zatekao katalogizovanu i restauriranu jasenovačku građu i o tome je po povratku obavijestio članove komisije.

Anketna komisija je Narodnoj skupštini posljednji izvještaj podnijela 7. marta 2001. godine, čime je praktično završen njen rad, tako da Narodna skupština RS nikada nije zvanično informisana da je vašingtonski Muzej holokausta krajem te godine, preciznije 5. decembra 2001. godine kompletnu zbirku vratio u Spomen-područje Jasenovac ili na “mjesto zločina”.

Spomenik_-logor_Jasenovac.1-09.jpg

U spornom sporazumu Dodik-Salcman na osnovu koga je građa završila u Vašingtonu, a kasnije u Hrvatskoj, navodi se da će “nakon prijema predmeta, Muzej holokausta u Vašingtonu imati ovlašćenja da se stara o njima na odgovarajući način, u skladu sa svojim zakonskim i etičkim obavezama i sa zadatkom očuvanja sjećanja na holokaust”. U skladu sa ovom odredbom sporazuma, teško je povjerovati da je Dodik imao namjeru da građu na posredan način vrati u Hrvatsku. Pored toga, katastrofalni uslovi u Arhivu RS u kojima se nalazila građa iz Jasenovca daju mu za pravo kada tvrdi da jasenovačka građa nije zaslužila da trune i propada u neuslovnim prostorijama, ako je brigu za nju pokazao jedan od najpoznatijih svjetskih muzeja posvećenih sjećanju na zločine nacista i njihovih satrapa.

Međutim, izgleda da je previdio dio sporazuma koji je lično potpisao, a koji kaže da se “predajom ovih predmeta RS odriče staranja i kontrole, kao i svih mogućih potraživanja prema Muzeju holokausta u odnosu na ove predmete”, iz koga je jasno da se jasenovačka građa ustupa na trajno korištenje i brigu vašingtonskom muzeju.

Posebna začkoljica u cijeloj priči koja Dodiku može ići na ruku, ali samo pod uslovom da za nju nije znao, jeste činjenica da je direktor Muzeja holokausta samo dan prije nego što je da Dodikom potpisao sporni sporazum isto uradio i sa tadašnjim ministrom kulture Hrvatske Antunom Vujićem. Vujić je tada izjavio da „potpisani sporazum potvrđuje da je privremeni odlazak jasenovačke građe u Ameriku samo etapa u povratku u Hrvatsku do kojega će doći do kraja godine”.

Elem, jasenovačka građa je vraćena u Hrvatsku i bukvalno se krije u depou Spomen-područja Jasenovac, a jedini način da ona ugleda svjetlost dana je da Srbi poslušaju vladiku Jovana, a Milorad Dodik održi obećanje o uvođenju istorijskog časa na kojem će mladi ljudi učiti o strahotama ustaškog logora smrti i istinu prenositi na pokoljenja.

Darko Momić

http://www.srpskacafe.com/2018/02/istina-o-jasenovackoj-gradi-da-li-smo-napravili-istorijsku-gresku/

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      "MENI SE UVIJEK ČINILO DA JE VITEŠKI STATI NA STRANU SLABIJIH. TO JE NEGDJE SUŠTINSKO. NE ŽELIM BITI TAMO GDJE JE RULJA. ZAPRAVO, U SVEMU BITI SA SLABIJIMA, BILO DA SU NACIONALNA, SEKSUALNA ILI BILO KOJA MANJINA. RECIMO, JEDNOM SAM PISAO O MUZIČKIM MANJINAMA. KAKO JE TO BITI PANKER U SINJU"

      Šta znači danas, gotovo nakon tri decenije od "osvojene slobode", stajati na braniku slobode mišljenja i izražavanja na ovim prostorima? Splitski pisac i novinar Ante Tomić, gost novosadske konferencije BookTalk, popularan i prisutan svugde gde se govori i piše naš zajednički jezik, govori nam o tome kako treba i dalje stajati na braniku odbrane ljudi koji osećaju sve više i više straha. I koji misle da su ludi dokle god ne ugledaju njegove tekstove. I samom mu je poražavajuće što je jedan od retkih. Ali, "život je borba" i nema pobednika, i nema poraženih. A on je postojan u toj borbi, bilo da ga presreću na ulicama gradova i zahvaljuju mu se na hrabrosti koju im uliva, ili ga i bukvalno, ovi drugi, polivaju izmetom. Kada se protivnici ne oglase nekoliko dana, on se već zapita radi li dobro svoj posao. Novinarski i književni.
      U Novom Sadu vas je dočekala lepa dobrodošlica. Ispričali ste nam da je Rajka Grlića i vas srela jedna gospođa i rekla: "Ceo Novi Sad priča da vas dvojica šetate gradom." Stalno vam prilaze ljudi i zahvaljuju vam se za hrabrost. Da li je to usud da vas ljudi na ovim prostorima ili ekstremno mrze ili su vam beskrajno zahvalni za vaše tekstove, bilo književne ili novinarske? Čitav život se borim s manjkom samopouzdanja i ja zaista ne znam zašto mene ljudi čitaju. Uvek sam silno iznenađen kada mi netko priđe i kada mi kaže da me čita i koliko mu to znači.
      Na konferenciji Book Talk pričao si kako si zahvalan i onima koji ti dobacuju ružne stvari, da su ti i oni neka vrsta inspiracije. Odakle ta zahvalnost? Shvaćam da me ne mogu svi voljeti i ne trebaju me svi voljeti i zapravo žudjeti za ljubavlju svih je jedna potpuno pogrešna stvar. Ja i to njihovo doživljavam kao priznanje i to uopće ne ironično, već istinski. Od tih ljudi ne očekujem odobravanje, ne očekujem ljubav. Prije Novog Sada sam bio u Kotoru i tamo sam baš nabrajao stvari koje su mi se događale. Ljudi su bili prilično zgranuti kada su čuli da su u mom rodnom selu palili lutku s mojim likom, da su usred Splita istresali kantu govana na mene. Na određeni način, ja i to sve doživljavam kao priznanje. To su sve nekakve medalje i ordeni. Stvarno, ako prođe nekoliko dana i nitko mi ništa ne dovikne, ja se zbilja zabrinem: da li dobro radim svoj posao? Da nisam nešto zeznuo? Ako pet-šest dana oni šute, ja se debelo zamislim. Pametni ljudi se stalno pitaju koliko dobro rade svoj posao. Stalno se propituju i to je, na primjer, stvar prema kojoj se i ja orijentiram. Zapravo mi jeste iznenađenje da ja dođem u Kotor ili Novi Sad ili Sarajevo i da me ljudi susreću i odobravaju moj rad. To mi je uistinu važno. Prije nekog vremena sam shvatio da sam ja neka vrsta jugoslovenskog novinara i pisca. Zapravo mi se to dopalo.
      Ili bi se možda moglo reći da si hrvatski novinar a jugoslovenski pisac? Zapravo i ne jer moje novinske tekstove prenose brojni portali. Dođem, na primjer, u Podgoricu i ljudi žele razgovarati sa mnom o nekom tekstu koji sam objavio u "Slobodnoj Dalmaciji" a prenijele su ga "Vijesti". U stvari, već nekoliko godina nemam objavljenu novu knjigu, a novinski tekstovi se sve to vrijeme čitaju.
      Osećaš li ti to kao breme, taj raspad Jugoslavije koja kao da se slomila i preko tvojih leđa jer se upravo na tim reakcijama na tvoj "lik i delo" vidi koliko zapravo živimo u duboko polarizovanim društvima? Mislim da ima jako puno mladih ljudi koji su dobro obrazovani, koji su pomirljivi, ali generalno, mislim da smo mi postali lošiji ljudi. Kvari nas sva ova mržnja koja se svakodnevno izliva sa ekrana i raznoraznih portala. Iz tog smeća iz kojeg stalno kulja sva ta mržnja koja nas je zatrovala nepovratno. Puno je ljudi otišlo. Očekivao sam, negdje sam se nadao, da će se dogoditi prevrat nakon devedesetih. Tada je bilo još jako puno obrazovanih ljudi koji shvaćaju neke stvari. Sada obrazovaniji odlaze i iskreno se bojim da će doći trenutak kada mi više nećemo moći svrgnuti HDZ sa vlasti, ili vi ovdje SNS. Ljudi koji će ostati neće biti dovoljno sposobni za to.
      Koliko je ta mržnja postala autoreferentna? Koliko ona sada već hrani samu sebe? Nove generacije usvajaju mržnju starijih generacija i ponavljaju je kao stvari koje se uopšte ne preispituju. Nešto što se podrazumeva i što počinje da se reprodukuje. Ti gledaš kako nestaje kritičko mišljenje. Mislio sam da su neke stvari riješene. Kako su neke vrijednosti neupitne, da su neke stvari nakon devedesetih bile samorazumljive. Da smo to usvojili i da više ne moramo razgovarati o tome. Odjednom na vlast u Hrvatskoj dođe neki čovjek koji kaže: "Mi možemo imati slobodu mišljenja u svoja četiri zida." Ali, što smo mi onda radili posljednjih decenija? Zašto smo porušili Berlinski zid?
      Onda si još mogao da pomisliš da se taj čovek možda loše izrazio ili je prosto budala, ali nekoliko godina kasnije uhapse čoveka zbog satirične pesme. Da, to je zastrašujuće. Ta priča o hapšenju Gordana Duhačeka je potpuno zastrašujuća. I onda ti još kažu da smo mi devedesetih dobili slobodu. Oprosti, koju slobodu? O kakvoj vi to slobodi pričate? Meni je potpuno strašno da neko ne može pjevati u Hrvatskoj. Čekaj, kako to misliš: neko ne može pjevati, makar i lošu pjesmu. Netko je rekao da smo se upravo zato i borili da netko ne može pjevati. I povrh svega ispadne da sam ja jedan od rijetkih koji primjećuje da je u svemu tome nešto nakazno, da je to nešto strašno. E, to je, zapravo, poražavajuće.
      Koliko je onda važna kultura sećanja? Istina više nije relevantna? Mi danas kao imamo sve znanje svijeta u mobitelu i nikada nam znanje nije bilo dostupnije, a s druge strane, imaš zastrašujuću neukost. Na primjer, ta priča u vezi sa cijepljenjem. Ti i dalje možeš imati sve znanje svijeta, ali je, s druge strane, i potpuno normalno da se priča da nisu ubijali Srbe u Jasenovcu.
      Da li bi se onda moglo reći da ta neukost nije neka nemogućnost da se (sa)zna, već da je izbor, zapravo stav? Da, to je stav. Mi smo odlučili da ne vjerujemo u Jasenovac i da nemamo problem sa cijepljenjem.
      Kako doživljavaš onda neke dobre stvari koje se dese i predstavljaju male svetle tačke u svom ovom našem takvom okruženju? Ono što je meni već odavno jasno je da nema konačne pobjede. I nema konačnog poraza. Mi niti jednu vrijednost nismo do kraja usvojili, ona nije bogom dana i vječna, nego se mi moramo svaki dan boriti za nju. Boriti se za slobodu, dostojanstvo, pravo čovjeka... i moramo se boriti. Bit ćemo puno puta poraženi, ali nikada do kraja. To traje. Meni je najdraži novinski slogan bivšeg beogradskog dnevnog lista: "Život je borba".
      Koliko ti u kontekstu toga "život je borba" i priče o slobodama koje se nikada trajno ne osvajaju ali se ni trajno ne gube, to što mi novinari radimo, ima smisla? Kako ti izgleda taj medijski kontekst u kojem radiš... koliko tu još ima prostora za stav koji je blizak tvom razmišljanju? Koliko se osećaš dobrodošlo u tom kontekstu a koliko misliš da štrčiš? Da li se prostor sužava ili otvara? Vidiš, kada me pozdravi žena u Novom Sadu ili negdje drugdje, onda vidim koliko je važno to što radim. Dobijem smisao svog tog mog rada. Nije mi jasno zašto mi ljudi govore da sam hrabar čovjek. Ja sebe uopće ne doživljavam kao hrabrog. Dapače, sebe smatram za uplašeno i kukavno biće. Nedavno sam vidio da je neko iscitirao Balaševića koji je rekao da se boji samo dvije stvari: svega i svačega. E, tako i ja. Nisam ja pišući mislio o tome kako sam ja sad sjajan i hrabar, već sam samo znao da ja to moram napisati jer ću se osjećati loše ako to ne uradim. Onda izađem na ulicu i vidim zahvalnost ljudi što sam ja to rekao. Ja neću promijeniti mišljenje, shvatio sam da ne mogu mijenjati mišljenje tim zadrtim patriotama i da je to potpuno uzaludan posao, da se ja ne smijem boriti za njihovu naklonost i simpatiju, da je to nešto krivo, nego da ja moram ohrabrivat ljude koji misle kao ja. Da se ljudi ne boje kazati. Često mi kažu: drago mi je što ste to napisali jer sam ja već mislio da sam lud, da sam jedini koji tako i tako misli... Tako da ja vidim da ja i treba da budem upravo glas tog čovjeka. Da treba da ga ohrabrim, da mu time ukažem da nas ima još koji baš tako mislimo. Nismo ludi.
      Da li to znači da je zapravo osećanje straha nešto što ljude danas možda više sputava nego u nekom prethodnom periodu? U kontekstu u kojem ti živiš, u Splitu i generalno, da li misliš da su ljudi danas uplašeniji nego ranije, pre, recimo pet ili deset godina? Ako da, šta misliš zašto je to tako? Meni se čini da su uplašeniji. To diktatorsko nasilje je izraženije. To nasilje patriotizma, nacionalizma... ljudi naprosto ustuknu pred tolikom količinom nacionalizma. Pred tom ruljom. Autocenzura postaje masovno osjećanje.
      Iako se busamo u grudi da smo u demokratskom društvu odavno, veoma je nizak stepen tolerancije prema marginalnim grupama. Ljudi prepoznaju da si u svojim tekstovima i po tom pitanju vrlo angažovan. Osećaš li i tu vrstu odgovornosti kao novinar? Meni se uvijek činilo da je viteški stati na stranu slabijih. To je negdje suštinsko. Ne želim biti tamo gdje je rulja. Zapravo, u svemu biti sa slabijima, bilo da su nacionalna, seksualna ili bilo koja manjina. Recimo, jednom sam pisao o muzičkim manjinama. Kako je to biti panker u Sinju, na primjer.
      Upravo je ovde u Novom Sadu bila veličanstvena premijera filma "Ustav Republike Hrvatske", za koji ste zajedno napisali scenario sa Rajkom Grlićem. Glavni junak je dvostruka manjina, a Nebojša Glogovac je zaista na jedan neverovatan način odglumio sve nijanse senzibiliteta te ličnosti... pisao si i tekst o tome... Napisao sam tekst o toj njegovoj glumi. Ali, mogu zaista potvrditi da sam se ja doslovce uplašio kada sam ga vidio na snimku. Znate ono, noć, sami ste pred kompjuterom, i stigne vam snimka. Ja sam se zaista tada upitao kakvo smo to čudovište stvorili... Jer, ima jedna replika kada on kaže Srbinu, tako blagim glasom i s takvim osmehom: "Ti si korov"... On te teške reči tako blago izgovori, sa takvim senzibilitetom, da se naprosto sledite, naježite od tog njegovog i blagog i demonskog glasa u isto vrijeme. Zaista sam tek kada sam njega vidio u ulozi, shvatio kakvo sam čudovište stvorio. Jer, ja volim pisati smiješne stvari. Tek pri kraju procesa pisanja scenarija Rajko mi je rekao da nam fali ljubavna priča i onda sam ja dodao ljubavnu priču tog transvestita. O njegovom sjećanju na ljubavnika, odnosu prema smrti... Ali, onda je došao Nebojša i sve to onako osjećajno odigrao. On je po svim tamnim predjelima ličnosti prelazio sa osmjehom, kao da pleše. To je čudesno.
      Pisanje je usamljenički posao, a ti si u saradnji sa Rajkom Grlićem napisao četiri scenarija. Kako ta saradnja, koja je urodila vrhunskim scenarijima, izgleda iz tvog ugla? Volim pisanje upravo zato što je to usamljenički posao. Ne volim dok pišem razgovarati sa ljudima. U redakcijama je uvijek puno ljudi. Ja više volim da se povučem u neki obližnji kafić, sjednem i pišem. Tu ima onaj drugi problem što ljudi kada te ugledaju da sjediš sam u kafani, imaju želju da se samopozovu i pitaju te štogod, eto, da nisi sam... No, izlazim na kraj i s tim. Rajko i ja imamo neku sličnu osjećajnost, imamo identične stavove o svijetu, slične stvari želimo reći ljudima... Zapravo, mi se nikada nismo posvađali, što je vrlo neobično. Čak nije bilo ni onih kreativnih rasprava. Ako on mene uvjeri da je nešto pogrešno, ja ću prihvatiti, i obrnuto. Prosto rečeno, vjerujemo jedan drugome. Vrlo sporo radimo, puno razgovaramo, nije nam teško bacit pola scenarija i krenuti sve iz početka. U svakom slobodnom trenutku nas dvojica krenemo razgovarati o priči na kojoj radimo. Čak i kada pomislimo da je to sada to, da je gotovo, ne bude tako i proces se i dalje nastavlja. Ja lično nikada tako ne radim. On me preklinje da ja kao kada napišem knjigu, ostavim je pola godine da odleži, pa je tek onda dam objaviti. Ne, ja tako nikada ne radim. Meni to ne pada na pamet. Obožavam i kada za novine pišem da danas smislim, sutra napišem i prekosutra je objavljeno. Nakon toga, baš me briga šta je s tim. To je moj život i čini mi se bliže mojoj prirodi. A rad sa Rajkom je potpuno drugačiji. U tom radu sve sporo sazrijeva, priče se dugo oblikuju. Svaka se situacija, svaki lik dugo promišlja.
      Artur Miler je jednom rekao da se drama nikada ne završava, drama se napušta... Zapravo, naša je sreća što u jednom trenutku ipak mora početi snimanje. To je nekako moj sretan trenutak. Onda ja mogu potpuno da napustim tu priču. Mene veseli da je se konačno mogu ratosiljati. Tada se vraćam u moje prirodno stanje stvari.
      Gordana Draganić Nonin, Teodor Hadžić Svetić

       
    • Од Поуке.орг инфо,
      Foto: Bundesministerium für Europa, Integration und Äußeres - CC BY 2.0
      Ministar za ljudska i manjinska prava i predsednik Demokratske unije Albanaca, Mehmed Zenka zauzeo je stav Albanskog foruma, koji je pre dva dana zapretio da će se albanska zastava vijoriti Crnom Gorom i da Albance zbog toga niko neće smeti da kažnjava.
      On je zatim naglasio kako je njegov narod ,,bio za nezavisnu Crnu Goru“ i da, stoga, Albanci sada ,,imaju pravo da ističu svoje simbole“.
      „Albanci su se deklarisali za državu Crnu Goru i ne znam šta bi trebalo još da urade, kazao je on za ,,Antenu M““ i dodao da ne vidi ništa sporno u slavlju na Cijevni.
      Na isto pitanje, potpredsednik Skupštine i lider Force Genci Nimanbegu je ponovio sličan stav koji je izneo u javnost pre dva dana objasnivši da je na slavlju korišćena zastava albanskog naroda i da će oni nastaviti da ističu samo nju, prensoi portal In4s.
      „To je naša albanska zastava i mi imamo pravo da je upotrebljavamo. Imamo pravo da izražavamo našu etničku pripadnost. To što Zakon o javnom redu i miru to zabranjuje, to je druga stvar“ poručio je on.
      On je, povodom najave moguće prijave od strane ministarstva kulture Crne Gore, koje je bilo prinuđeno da reaguje nakon pisanja medija, kazao da će to videti kao ,,iniciranje svađe sa Albancima“.
      „Mi imamo naš nacionalni simbol i po Ustavu imamo pravo na slobodnu upotrebu, a sve drugo po mom mišljenju je samo iniciranje svađa sa našim narodom“, rekao je on i dodao da će Albanci zajedno odličiti o ,,adekvatnom odgovoru Vladi Crne Gore“.
      Podsećamo, Albanski forum zapretio je pre dva dana da će, na nivou svih nacionalnih partija, razmotriti dalje učešće u vladi koja, kako saopštavaju, ima ,,neprihvatljiv stav prema kulturnim aktivnostima Albanaca“ time što im je sugerisano iz Ministarstva kulture da, zajedno sa albanskom, ističu i državnu crnogorsku.
      Albanci, uvređeni zbog stava Ministarstva, kazali su da će se albanske zastave vijoriti po Crnoj Gori i zapretili da neće dozvoliti da ih bilo ko zbog toga kažnjava.
      To je, naveli su oni, njihova zastava, a ne crnogorska i potom su prekorili Vladu opomenuvši ih da su Albanci u značajnoj meri zaslužni za nezavisnost i evro-atlanski proces Crne Gore.
      Iz Albanskog foruma apostrofirali su da najavljena prijava njima ,,ne znači ništa“, a potom poručili da se Crnom Gorom vijori i da će se ,,neizostavno vijoriti zastava Albanije“.
      (Sputnjik)
      Albanski funkcioneri: Stvorili smo nezavisnu Crnu Goru, sad ćemo isticati naše zastave!
      WWW.KRSTARICA.COM "Albanska zastava će se vijoriti Crnom Gorom i Albance zbog toga niko neće smeti da kažnjava"  
    • Од Милан Ракић,
      Prvog dana posete francuskog predsednika Emanuela Makrona Srbiji, dve države razmenile su pet dokumenata, potpisana su 22 sporazuma iz različitih oblasti među kojima se pet odnosi na naoružanje i vojnu opremu. Najznačajniji su ugovor sa kompanijom MBDA o isporuci lakih prenosivih raketnih sistema (LPRS) PVO Mistral kao i Tehnički sporazum Ministarstva odbrane za ugovor sa MBDA.

      Iako što se tiče nabavke Mistrala nije izneto mnogo detalja, na konferenciji za novinare predsednika Francuske i Srbije, predsednik Aleksandar Vučić izjavio je da je kupljeno 18 sistema Mistral sa 50 raketa. Takođe, Vučić je tom prilikom rekao da je Srbija zainteresovana i za “neka optoelektronska sredstva“ a prema informacijama do kojih je došao naš portal radi se o opremi za modernizaciju tenkova.
      Rakete Mistral na sistemu ATLAS / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Ministarstvo odbrane Srbije saopštilo je da su ministar odbrane Aleksandar Vulini predstavnik kompnaije MBVDA razmenili Okvirni sporazum i prateće narudžbenice za nabavku PVO sistema Mistral 3 i njegovu zajedničku integraciju na domaći sistem PASARS. Potpisan je i Tehnički sporazum između Ministarstva odbrane Srbije i Ministarstva odbrane Francuske u vezi sa nabavkom PVO sistema malog dometa od kompanije MBDA.
      Podsetimo, Tango Six je još na ovogodišnjem Buržeu saznao da je Srbija veoma blizu kupovine francuskih LPRS za PVO Mistral ali ne kao posebnih sistema već za integrisanje na domaći artiljerijsko-raketni sistema PASARS koji se nalazi u razvoju. Predstavnik kompanije MBDA Didije Filip  je tada u izjavi za naš portal pojasnio da bi, ukoliko dođe do posla, oni obezbedili module sistema odnosno “elektronske kutije“, električne i druge instalacije za prenos signala i podataka, na PASARS bi išle dve rakete sistema Mistral (konkretno je spomenuto da se nude Mistral 3+), potom francuska IC kamera i sistem svoj-tuđ.
      Rakete RLN-IC razvijene od sovjetske rakete vazduh-vazduh R-13M od koje je preuzet dobar deo prednje sekcije dok je sve ostalo sasvim novo / Foto: Živojin Banković, Tango Six Srpski Vojno-tehnički institut bio bi zadužen za integraciju pomenutih elemenata a radio bi i na razvoju interfejsa za lansiranje raketa. Rakete zemlja-vazduh sistema Mistral su međutim samo jedna od opcija naoružavanja PASARS-a. Druga opcija su domaće rakete RLN-IC koje su konstruisane na bazi starih sovjetskih raketa vazduh-vazduh R-13M. Poslednjeg dana ovogodišnjeg sajma Partner pomoćnik ministra odbrane za materijalne resurse dr. Nenad Miloradović je uintervjuu za naš portal rekao da su već vršena uspešna gađanja raketama RLN-IC i da se u tim ispitivanjima daleko odmaklo.
      Odavno vreme za zamenu, laki mobilni raketni sistem Strela-1M / Foto: Žarko Skoko, Vojska Srbije Nabavka Mistrala je prva kupovina bilo kakvog raketnog sistema PVO u poslednjih 25 godina. Vojska još od 1994. godine, kada su isporučene prve količine ruskih lakih prenosivih raketnih sistema 9K310 Igla-1 (NATO oznaka SA-16 Gimlet) nije dobila novi tip PVO sistema. Artiljerijsko-raketni sistem PASARS će sasvim sigurno ući u sastav trupne odnosno PVO Kopnene Vojske u kojoj bi trebalo da zameni lake mobilne raketne sisteme PVO 9K31M Strela-1M (NATO Oznaka SA-9 Gaskin) koji se nalazi u naoružanju još od 1975. godine.
      I pored toga što su pojedini domaći mediji pisali o tome da bi prilikom Makronove posete Srbiji mogao biti potpisan i ugovor za osmatračke radare, spominjao se konkretno savremeni 3D radar Ground Master 200 (GM200) firme Thales, Tango Six saznaje da su pregovori o njihovoj nabavci još uvek u toku.
      Iz Ministarstva odbrane Srbije juče je takođe saopšteno da je potpisan iMemorandum o razumevanju između Ministarstva odbrane Republike Srbije i kompanije Thales, koji su potpisali potpredsednik te kompanije za Centralnu Evropu i zemlje Balkana Ganter Trumer i v.d. pomoćnika ministra za materijalne resurse dr. Nenad Miloradović.
      Među potpisanim sporazumima nalaze se i Memorandum o razumevanju između Ministarstva odbrane Srbije i  kompanije Safran odnosno njenog sektora za kopnena vozila kao i Memorandum o razumevanju između Privrednog društva “Prva petoletka – Namenska“ Trstenik i kompanije iXblue.
      Živojin BANKOVIĆ

    • Од JESSY,
      Zašto mladi ne kupuju stanove? Zato što jedu avokado. Zašto ne mogu da se zaposle? Previše su zahtevni. Zašto ne čitaju knjige? Zato što više vole serije. Zašto ne razgovaraju međusobno? Zato što gledaju u svoje telefone. Zašto pate od depresije? Zbog toga što koriste društvene mreže... Većina ovih premisa se lako može demantovati, ismejati ili posmatrati kao nešto čemu nedostaju nijanse. Takođe ih je lako ponavljati - neke od njih su kao novinarske teze - brze, korisne fraze, zahvaljujući kojima možete instant izraziti stav o ponašanju mlade generacije. Fraze ne zahtevaju previše razmišljanja, kliše je efikasan. Ideja da depresiju izazivaju društvene mreže kreće od tih rečenica. Ne samo zato što se radi o jako ozbiljnoj temi (Svetska zdravstvena organizacija navodi da više od 300 miliona ljudi pati od depresije, a posebno su joj podložni mladi ljudi) već jer i dominantna poruka medija to često podržava.
      Gledam naslove medija i vidim:
      "Depresiju mogu prouzrokovati društvene mreže. Mladi ljudi su najizloženiji" (Gazeta Wyborcza)
      "Poslednja naučna istraživanja pokazuju da postoji jaka veza između dugotrajnog korišćenja društvenih mreža i razvijanja simptoma depresije, uglavnom usamljenosti i umora" (NeuroExpert.org)
      "Svakodnevno ponavljanje aktivnosti kao što su buđenje i uzimanje telefona je postalo klica virusnog širenja internet depresije u doba društvenih mreža" (Psychoportal)
      "Koncentracija i samopoštovanje su sve gori. Kako društvene mreže uništavaju našu psihu"(Focus)
      "FOMO stvarno postoji: kako društvene mreže uzrokuju porast depresije i usamljenosti" (Healthline)
      "Ljudi rođeni posle 1995. imaju više mentalnih poremećaja. Naučnici ukazuju da su uzroci nedostatak sna i razvoj društvenih mreža." (NBC News)
    • Од Драгана Милошевић,
      Najnovije istraživanje pokazuje da je evolucija na poseban način zadnjih 100 godina sve brže jurnula - unazad Svaki pristojan student medicine ili savjestan srednjoškolac, da ne kažemo štreber iz biologije, zna da se ljudski kostur sastoji od 206 kostiju. Riječ je o prosječnom ljudskom kosturu zdrave, odrasle osobe, bez mutacija, atavizama, posljedica teških ozljeda i sličnog. Ne računa se ni novorođenčad koja odmah nakon rođenja ima oko 300 kostiju. Dakle, medicinski udžbenici kažu da većina odraslih ima 206 kostiju i – to je već neko vrijeme pogrešno.
      Troje znanstvenika s britanskih sveučilišta dokazali su da je čovječanstvo u posljednjih 100 godina razvilo statistički prevladavajuću 207. kost u organizmu. Riječ je o fabelli koja se nalazi sa stražnje strane koljenog zgloba i pomaže mu funkcionirati kao sezamska kost, odnosno takva koja se nalazi na mjestu gdje tetiva prelazi preko zgloba i tako čuva tetivu od ošećenja i ojačava njen mehanički učinak. Donedavno se smatralo da tu kost u svojim koljenima nosi 39 posto svih ljudi na svijetu. Prisutna je još i kod nekih majmuna, ali je tijekom evolucije i kod njih i kod ranih ljudi počela nestajati, znači već nekoliko stotina tisuća godina, ako ne i milijuna.
      No, pri kraju 20. stoljeća primijetilo se nešto neobično, fabella je kod ljudi počela postajati sve češća. Cinici, mizantropi i nemilosrdni logičari iz toga bi izvukli otrovan zaključak da je to konačni dokaz da je čovjek 20., posebno 21. stoljeća rezultat evolucijskog kotača koji se počeo kretati unazad. Michael A. Berthaume, Erica Di Federico i Anthony M. J. Bull odlučili su provjeriti to statistički i sve su na kraju objavili u Journal of Anatomy. Kost koja je vrlo uobičajena kod drugih sisavaca, stali su istraživati koliko ljudi ju je imalo 1900. godine, koliko se taj broj mijenjao sve do 2018., a s podacima se u prošlost išlo sve do 1875. IMPERIAL COLLEGE LONDON Koristili su 58 istraživanja za cijelo to razdoblje iz različitih vremena iz četiri zemlje za koje su imali relevantne podatke: Kina, Japan, Koreja i SAD, a na raspolaganju su imali i pojedina istraživanja iz drugih zemalja. Ispostavilo se da je 1900. godine u tim zemljama 207. kost ljudskog kostura imalo samo 7,64 posto ljudi. U svim zemljama se pokazalo da je fabellu imalo više ljudi poslije 1960. godine nego prije. Konačno, 2000. godine fabellu je imalo već 31 posto osoba u promatranim populacijama.
      U samo 100 godina to je, znači, povećanje učestalosti pojavljivanja od čak 3,5 puta, što je malo je reći spektakularno brzo u evolucijskim odnosima. Dalje u prošlost, sve do 1875. trend se također primjećuje, a nastavio se i poslije 2000., sve do danas, čini se sve brže i brže. Danas ovu kost u tijelu ima čak 52,83 posto ljudi, podjednako žene i muškarci, a zanimljivo je da dvije trećine ljudi fabellu ima u oba koljena, te samo jedna trećina samo u jednom. Pa ako neku kost nosi većina ljudi, onda je to to. Istraživači smatraju da bi lako mogla biti riječ o posljedici promjena u ljudskom okruženju. Posebno zato što se istodobno nije promijenio broj niti jedne druge sezamske kosti, primjerice, ivera, metakarpalne, metatarzalne kosti... Ono što se u posljednjih 100 godina promijenilo kod ljudi u najvećem dijelu svijeta jest to da se poboljšala prehrana, a kao posljedica toga ljudi su prosječno viši, snažniji i teži nego što su bili naši preci. 
      To onda znači da na naša koljena djeluje veća sila pri kretanju, što opet znači da je lako zamisliti da je povećano mehaničko opterećenje djelovalo poput mehaničkog stimulansa tijekom generacija, što je na kraju dovelo do aktiviranja genetskog potencijala što ga nosimo još iz prethistorije, od naših prvih ljudskih predaka, pa i ranije. Za tu kost odranije je bilo poznato da je iz nekog razloga češća kod ljudi koji su skloniji artritisu. Koliko su zglobovi kod ljudi važni za opstanak i evolucijski napredak pokazuje podatak da se u šakama i stopalima ljudi, najsloženijih dijelova tijela u tom smislu, nalazi više od polovice svih kostiju u ljudskom tijelu. U svakoj šaci imamo po 27, a u svakom stopalu po 26 kostiju, odnosno čak 106 kostiju samo u objema šakama i oba stopala. Od ukupno, kako se sad pokazalo, njih 207 u našim tijelima.
       


      линк

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...