Jump to content

,,Пражњење'' ума на православан начин

Оцени ову тему


Препоручена порука

Помаже Бог свима. Чињеница је да је већина људи роб сопствених мисли. Поготово данас у конзумеристичком свету. Ако се не варам, депресија и остале недаће сличног типа као један од главних узрока имају преплављеност негативним мислима, које се у тим стањима умножавају. Исправите ме ако грешим.

Пошто пратим и стране форуме и канале на јутјубу, приметио сам да се све више препоручује медитација и mindfulness (ово не знам како бих превео, али нека буде свесност) методе. Огроман број људи сведочи да су им ове методе помогле у пражњењу ума, спречавању таласа лоших мисли, боље концентрације итд. Ја се лично никада нисам бавио овим стварима (сем што слушам источњачку музику понекад), али ми се јавило једно занимљиво питање: који је одговор православља на савладавање мисли и да ли постоје некакве методе? Ово питам из разлога што православни писци имају јако негативно мишљење о медитацији. Знам да постоји Молитва против рђавих помисли, али нисам сигуран да ли је то решење.

Живи били!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 37
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

O meditaciji ne znam ništa, nikad me nije zanimalo ali sam imao period u životu sa jačom depresijom, strahovi ( od smrti najviše), napadi panike, crne misli itd. sve praćeno somatskim tegobama. U

Те црне мисли и остале "празне" мисли сви имамо. Кад немам концентрацију за молитву, из разноразних разлога, или ме те мисли буквално опију, помаже ми "Господе помилуј! " -некад је поновим много пута.

Imam ja jedno 12 metara drva pa ako hoće neko da se isprazni, dobrodošao je. Zagarantovan prekid  misli i sile vražije posle osmog metra, zadobivanje  blagodati posle 11og :-) 

пре 2 часа, Православље_95 рече

Помаже Бог свима. Чињеница је да је већина људи роб сопствених мисли. Поготово данас у конзумеристичком свету. Ако се не варам, депресија и остале недаће сличног типа као један од главних узрока имају преплављеност негативним мислима, које се у тим стањима умножавају. Исправите ме ако грешим.

Пошто пратим и стране форуме и канале на јутјубу, приметио сам да се све више препоручује медитација и mindfulness (ово не знам како бих превео, али нека буде свесност) методе. Огроман број људи сведочи да су им ове методе помогле у пражњењу ума, спречавању таласа лоших мисли, боље концентрације итд. Ја се лично никада нисам бавио овим стварима (сем што слушам источњачку музику понекад), али ми се јавило једно занимљиво питање: који је одговор православља на савладавање мисли и да ли постоје некакве методе? Ово питам из разлога што православни писци имају јако негативно мишљење о медитацији. Знам да постоји Молитва против рђавих помисли, али нисам сигуран да ли је то решење.

Живи били!

Da si mi ziv i zdrav, i sam sam naleteo na mindfulness u trenutnoj krizici anksioznodti i zanima me isto sto i tebe. Hvala za temu.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 часа, Православље_95 рече

Помаже Бог свима. Чињеница је да је већина људи роб сопствених мисли. Поготово данас у конзумеристичком свету. Ако се не варам, депресија и остале недаће сличног типа као један од главних узрока имају преплављеност негативним мислима, које се у тим стањима умножавају. Исправите ме ако грешим.

Пошто пратим и стране форуме и канале на јутјубу, приметио сам да се све више препоручује медитација и mindfulness (ово не знам како бих превео, али нека буде свесност) методе. Огроман број људи сведочи да су им ове методе помогле у пражњењу ума, спречавању таласа лоших мисли, боље концентрације итд. Ја се лично никада нисам бавио овим стварима (сем што слушам источњачку музику понекад), али ми се јавило једно занимљиво питање: који је одговор православља на савладавање мисли и да ли постоје некакве методе? Ово питам из разлога што православни писци имају јако негативно мишљење о медитацији. Знам да постоји Молитва против рђавих помисли, али нисам сигуран да ли је то решење.

Живи били!

Ima jako puno literature o tome i dosta je pisano o tome. Zadnje sto sam slusao je od Sv Jovana Kronstantskog Gospode ime ti je ljubav. On preporucuje sto i ostali. Molitvu i citanje Svetog Pisma. Kada misli krenu da lutaju, vratis se nazad i tako opet . Zatrazis od Boga pomoc da ti koncentrise misli na reci molitve i Biblije i stvari polako sa vremenom se menjaju. Ovo sto napisah je samo nesto malo i oskudno. Mnogo toga lepog mozes naci u duhovnoj literaturi. Mozda ti i ovo moje malo pomogne. ;) 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Mindfulness и та медитација која се користи у психотерапији немају баш пуно везе с религиозном (источњачком) медитацијом. Тако да мислм да православље с тим не би требало да има више проблема него што има са осталим психотерапијама. Само је питање да ли то све ради или не ради. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 часа, Православље_95 рече

Исправите ме ако грешим.

Сматрам да грешиш, али такође сматрам да је "откривање узрока" мање битно. 

пре 5 часа, Православље_95 рече

који је одговор православља на савладавање мисли и да ли постоје некакве методе?

Нисам довољно истраживала, али оно што се да приметити је чињеница да скоро низашта не постоји "одговор православља" који би био универзалан за све људе (или хришћане, небитно). Свако нађе оно што му одговара, човек је прекомплексно биће (ево развија се personalized medicine). Чак и на основу само личног искуства могу рећи да су ми различите ствари помагале у различитим временским периодима.

Оно главно: примењивање одређених техника не значи прихватање друге, хришћанству стране, антропологије. Битно је да ферцера. :D И ово што је Јуанито рекао о Mindfulness. :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Гости
пре 5 часа, Православље_95 рече

 који је одговор православља на савладавање мисли и да ли постоје некакве методе? 
Живи били!

Једноставно се не улази у никакав дијалог, на мисли се не обраћа пажња! До човека је све, ако воли да лаже и да се изговара-то је лицемерје и потпада под своју осуду и луди!
Ако се обраћа Богу, нема се много мисли, но се дела!
Нема ту много шта да се објашњава нити се има простора за хипи сентименталност.
Све је у трпљењу, искрености и вери! То што волимо себе да лажемо је други табак!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

O meditaciji ne znam ništa, nikad me nije zanimalo ali sam imao period u životu sa jačom depresijom, strahovi ( od smrti najviše), napadi panike, crne misli itd. sve praćeno somatskim tegobama.

Uglavnom, iz tog skromnog iskustva mogu da predložim da se ne gubi nada da će se stanje poboljšati. Vera u Hrista, da smo uvek pred njim i poverenje u njega. Preispitivanj esopstvenog života i ispravljanje svega ( pa i najmanjeg) što nam se javi kao nešto nezdravo i konačno suprostavljanje lošim mislima pozitivne misli. Realno, te crne misli koje nas muče u realnosti se baš i ne ostvaruju.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Те црне мисли и остале "празне" мисли сви имамо. Кад немам концентрацију за молитву, из разноразних разлога, или ме те мисли буквално опију, помаже ми "Господе помилуј! " -некад је поновим много пута... 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Neki su od otaca predlagali gledanje u plamen svece ili kandila za vreme molitve da bi se sacuval koncetracija. Meni to nije puno pomagalo pa pokusavam samo vracanjem npr na tekst Biblije sve dok ne zaokupim misli tekstom. 

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

имаш на јутјубу пар одличних предавања о томе - отац Никон- „ о помислима" и предавање под називом - старац јефрем филотејски..

Послато са ST23i уз помоћ Тапатока

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

кажу свети оци не примај помисли (тј не пуни главу да је не би моро да је празниш:D)

да  су помисли као ветар  и ко што не можеш да зауставиш ветар не можеш ни њих.

ако ти је напор да их игноришеш завапи Богу да помогне и ето решења...

има доста светоотачке литературе на ту тему,само пробери са које је стране...на сајту светосавље је проверено..

добро је изолвати се мало од фејса инстаграма и сличних ствари да смањи пријем масе информација које су у суштини бескорисне и место тога 

Господе Исусе Христе помилуј ме грешнога -докле год можеш 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 часа, Православље_95 рече

 који је одговор православља на савладавање мисли и да ли постоје некакве методе? Ово питам из разлога што православни писци имају јако негативно мишљење о медитацији. Знам да постоји Молитва против рђавих помисли, али нисам сигуран да ли је то решење.

Постоји низ очигледних разлика између контеплације практиковане медитацијом или исихастичком молитвом. Код оба се подвлачи потреба за неком врстом благослова и менторске подршке. Медитација има различитх врста, почевши од различитих будистичких школа или хиндуистичких. Па медитације које су аутосугестивне или доводе човека у стање где сам себе (навођен литературом) хипнотише. Тесла је оставио писаније на тим темама, али није прихватио источњачке дисциплине, више је био комбинација Православља и психологије где је тражио конкретне резултате и поставио акценат на визуелизацију (он наводи да га је визуелизацији отац учио у раној младости). Будизам и Хиндуизам углавном имају већу теолошку грађу од Хришћанства. Постоји књига Оца Тадеја "какве су ти мисли, такав ти је живот", где човек може да стекне неку почетну представу о контроли и усмеравању својих мисли.

На сајту има добрих књига о Исихазму, али ја нисам имао прилику да уђем у тему дубље јер нигде нема књига која описује методе различитих манастирских школа. Самим тим нисам сазнао дали човек током контемплације-подвига, треба да буде у константној молитви? Како сроченој? Дали треба да се фокусира на неку тачку како наведе горе Трифке на примеру свеће, па пост, самоћа, тиховање...

Тема је одлична, ја сам слично питање себи поставио много пута. Више ме Исихастичка контемплација интересује и још не нађох одговор на који све начин може да се примени исихазам у пракси? Обзиром да не захтева конкретну лоакцију и не захтева специфичне околности у којима човек мора да буде :)?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 минута, Mиљан Л. рече

Тема је одлична, ја сам слично питање себи поставио много пута. Више ме Исихастичка контемплација интересује и још не нађох одговор на који све начин може да се примени исихазам у пракси? Обзиром да не захтева конкретну лоакцију и не захтева специфичне околности у којима човек мора да буде :)?

Колко сам схватио из светотачких поука као и духовника,уопште није потребан научни приступ у изучавању исихазма ,нарочито нама лаицима.

Потребан је једино обратити се Христу ,тј изговарати Исусову молитву,стрпљиво,пажљиво колко је могуће..Мада пажња у неким ситуацијама налета којекаквих помисли је катастрофална али само име Исуса поменуто било речју или умно ублажава и потискује налете помисли.Без неких удубљивања у  техннику дисања ,поза у молитви као што се може наћи у некој литератури.

Христ је милостиви лекар за све 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Већину васељенских сабора из прошлости није сазвао цариградски патријарх, а чињеница је да је на васељенским саборима и појединим римским папама и појединим цариградским патријарсима било суђено за јерес или кривоверје, каже епископ Иринеј

       
      Његову светост патријарха Порфирија и нас, остале архијереје Српске православне цркве, нико, па ни господин Заев, не мора да подсећа и подстиче на дијалог, каже у разговору за „Политику” владика бачки Иринеј одговарајући на нашу констатацију да је недавно објављено да је наводно премијер Северне Македоније Зоран Заев, честитајући избор у трон српских првојерарха патријарху Порфирију, замолио да се српски патријарх заложи за дијалог и тражење решења канонског статуса „Македонске православне цркве”. Претходних година, такви захтеви са ове адресе упућивани су, више из политичких него из канонских разлога, васељенском патријарху Вартоломеју, па и Бугарској православној цркви.
      – Дијалог и јесте јеванђелски и једини могући пут и начин да буде превазиђен раскол који траје, ево већ више од пола столећа, између одређеног броја епископа у Северној Македонији, с једне стране, и Српске православне цркве и свих осталих помесних православних цркава, с друге стране –   каже владика бачки Иринеј.
       
      *Да ли има наговештаја да би могли почети разговори са архијерејима Српске православне цркве о решавању статуса МПЦ?
       
      Наша страна, тако да је назовемо, не само да је улагала све напоре да проблем раскола из 1967. године реши дијалогом, а не канонским свргнућима (рашчињењима), екскомуникацијама и анатемама, него је дијалошком начелу братољубиво остала верна и тада када су саговорници наступали „са позицијâ силе” (иначе фиктивне) говорећи да они признају, унапред, само једну сврху и само један исход дијалога, а то је, по њима, безусловно признање њиховог самопроглашеног аутокефалног статуса. Зар нас овај став не подсећа на став самопроглашене „државе Косово” да бриселски и сваки други дијалог са Србијом има само једну сврху и само један исход, а то је, по њој, безусловно признање њене државности и независности?
       
      Једини услов наше стране искрсао је у току дијалога: не може се водити дијалог док траје државна репресија над канонским архиепископом охридским г. Јованом и читавом канонском Охридском архиепископијом, једином свеправославно признатом православном црквом у Северној Македонији, при чему јерархија у расколу не само да није осудила репресију него ју је и одобравала. Нажалост, уместо да, по релативном престанку репресије, настави дијалог, јерархија у расколу је покушала, као што сте умесно запазили, около-наоколо, преко Цариградске патријаршије и Бугарске православне цркве, да оствари, бар делимично, свој циљ. Цариградска патријаршија је на молбе из Скопља реаговала веома опрезно и уздржано, Бугарска црква такође. У овом контексту бих – искрено, истински братољубиво – јерархији у скопском расколу поставио питање: да ли ишта закључујете из црквене ситуације у Украјини? Да ли схватате шта је Московска патријаршија дала својој Цркви у Украјини, а шта јој је дала – и одузела! – Цариградска патријаршија? Да ли схватате шта вам је Нишким споразумом дала Српска црква, а шта ће вам понудити Цариградска патријаршија? Да ли схватате да ћете и ви морати да неке светиње предате Цариграду као ставропигије, јер реално и јесу грчке, византијске светиње, попут манастира Нерези крај Скопља, као и неке друге, укључујући и немањићке, српске светиње? Да ли, најзад или најпре, схватате да ћете све своје епархије и црквене општине у расејању морати да уступите Цариграду? (Напомињем да вам Нишки споразум, односно љубав и разумевање Српске цркве, признаје и надлежности у дијаспори.)
       
      Поред отворености за дијалог и добре воље потребно је да и „друга страна” буде слободна, без притисака и инструкција световних власти, и спремна да прихвати решење које би било искључиво у духу канонског црквеног поретка и имало за циљ јединство и добробит Цркве. Добродошао је сваки разговор добре воље, без унапред спремљених или наручених уцена и ултиматума, разговор који би могао да обезбеди услове за васпостављање црквеног јединства. Не треба да заборавимо да је данашњи архиепископ охридски Јован за то јединство претрпео велика страдања и жртве, не уплашивши се вишегодишњег тамновања ради очувања слободе у Христу. У свом исповедничком подвигу није био усамљен: епископи, свештеници, монаси, монахиње и верници канонске Охридске архиепископије такође су били изложени шиканирањима, претњама, застрашивању, чак и хапшењима, и нису поклекли. Данас су, верујем, околности битно другачије: ником у Северној Македонији не прети више гоњење или понижавање због његове црквене припадности. И нико нема изговора ако му Црква није на првом месту. Ако пак јесте, то ће бити благослов и на свим другим пољима и победа над многим искушењима којима смо сви изложени.
       
      *Ових дана могле су се чути најаве из Руске православне цркве, али и из Јерусалимске патријаршије, да се размишља о новом састанку представника помесних православних цркава, попут оног одржаног у Аману, на којем је учествовала и Српска црква, као и оцена Москве да више није неопходно одржавати праксу да таква сабрања сазива васељенски патријарх јер је због подршке украјинским расколницима изгубио статус првог међу једнакима. Како гледате на ове позиве, али и опаску која се тиче васељенског патријарха?
       
      Разговори о превазилажењу овог проблема су нужни. Треба их водити у различитим форматима, билатералном и мултилатералном, а најцелисходнији и најплодотворнији формат би био онај саборни, свеправославни. Свеправославно саветовање одбија, међутим, до даљњега, да сазове цариградски патријарх јер, према његовом тумачењу, он и овако и онако, као први по рангу епископ Православне цркве, има право да по питањима јурисдикције и аутокефалије помесних цркава поступа самостално и самовласно, не обазирући се на њихово мишљење, чак и кад је већинско или свеопште. Звучи познато, зар не? Нажалост, оваква реторика са обалâ Босфора исувише подсећа на реторику са обала Тибра у Италији. „Нови Рим”, Константинопољ, Цариград, данас Истамбул, као да жели да у црквеном смислу буде верна копија „старог Рима”, и то копија његовог папског издања из другог хиљадугодишта хришћанске ере које Православна црква, предвођена управо Цариградском патријаршијом, названом с правом „Велика Христова црква”, никад досад није прихватила, а уверен сам да ни у будућности неће прихватити.
      Неки цариградски теолози заступају, штавише, тезу да свеправославне или пак међуправославне саборе нико осим васељенског патријарха и нема право да сазива. Ова теза, наравно, није утемељена ни у теологији ни у историји Цркве. Већину васељенских сабора из прошлости није сазвао цариградски патријарх, а чињеница је да је на васељенским саборима и појединим римским папама и појединим цариградским патријарсима било суђено за јерес или кривоверје. Да Цариградска црква стварно има васељенску или универзалну јурисдикцију и монопол сазивања помесних и свеопштих сабора, никад и не би био сазван ниједан сабор на којем неки папа или неки цариградски патријарх седи на оптуженичкој клупи, и то не за дисциплински или морални преступ већ за најтежи догматски преступ, за отпадништво од праве вере. Стога јерусалимски патријарх, са својим ауторитетом епископа светога града Јерусалима и ауторитетом своје Цркве као најстарије апостолске цркве која чува највеће светиње Свете земље, има могућност и право да сазове друге патријархе и остале предстојатеље цркава ради превазилажења искрслих проблема и очувања јединства цркве – кад већ први по рангу патријарх неће да их сазове.
      У овој тачки се суочавамо са питањем: какве је природе првенство првог по рангу епископа? Да ли је то првенство власти или првенство части? Да ли је васељенски патријарх први ex sese (по себи), de iure divino (по божанском праву), или вољом Цркве, притом на основу историјских, а не стриктно богословских чинилаца? Да ли је он изнад Сабора епископа или је председник Сабора, дакле његов члан? На сва ова питања православна црква има само један одговор, експлицитан и недвосмислен: у Цркви не постоји првенство власти; први по части епископ је то вољом Цркве, условљеном историјским разлозима; најзад, он није изнад Сабора. Једном речју, он је primus inter pares (први међу једнакима), а никако primus sine paribus (први без једнаких), како гласи нова, неопапистичка теорија извесних теолога. И поред свега реченога, архиепископ Константинопоља, Новога Рима и васељенски патријарх, како му гласи пуна званична титула, није изгубио статус првог међу једнакима, односно првенство части. Не може га, штавише, ни изгубити осим на неком новом васељенском сабору, уколико би, разуме се, тај сабор евентуално донео такву одлуку. Јер, то првенство он је добио одлуком Другог васељенског сабора, одржаног године 381. у Цариграду, чији трећи канон гласи: „Епископ пак Константинопоља да има првенство части јер је овај град Нови Рим”. Овај канон је потврђен и оснажен 28. каноном Четвртог васељенског сабора, одржаног године 451. у Халкидону крај Цариграда, у којем се каже: „... Одређујемо и изгласавамо првенство најсветије Цркве истога Константинопоља, Новога Рима (...), просудивши да се град који је почаствован присуством цара и Сената у њему, и који ужива првенство једнако преимућству Старога царскога Рима, и у црквеним стварима велича као онај, будући други после њега”.
      Тако је – на основу државно-политичких датости (Нови Рим, град цара и Сената), а не на основу догматског, еклисиолошког императива, како умују наши новопечени следбеници римокатоличког званичног поимања првенства – малој епархији са седиштем у градићу Византиону, суфраганој епископији подређеној Ираклијској митрополији, на највишем нивоу признат ранг прве Цркве Истока тако што је првенство Рима проширено и на Нови Рим. У државно-правној теорији и идеологији Римског Царства оба града су заправо сматрана за две половине исте престонице. Објашњавајући смисао примата (првенства) у Цркви, блаженопочивши владика Атанасије (Јевтић) пише да првенство у Цркви несумњиво постоји, и треба да постоји, али да оно никада не  сме да повреди саборну пуноћу сваке православне цркве. Првенство, следствено, не значи власт над црквама него битан елеменат њихове саборне природе. Покушао сам – не знам са колико успеха – да на што једноставнији и што разумљивији начин приближим читаоцима „Политике” макар неке важније доктринарне димензије наше вере „у једну свету саборну и апостолску цркву”, вере коју, ево, ми сами као да изневеравамо када кроз маглуштину сујете, амбиција, предрасуда, геополитичких (нецрквених) ангажмана и других нематеријалних идола не можемо или не желимо да угледамо незалазну светлост божанске истине, која нас једина може ослободити наших трагичних заблуда и страсти.
      Да резимирам одговор на други део вашег питања. Нижа инстанца не може да оспори, а камоли да укине, одлуке највише инстанце. То је у Цркви васељенски сабор или, прецизније речено, она сама посредством свога свеопштег сабора. Стога васељенски патријарх – упркос свом промашају приликом неканонске интервенције на канонском простору Московске патријаршије, чиме је раскол у Украјини продужен, продубљен и проширен на малтене свеколико православље – није изгубио своје реално, од свих православних цркава признато првенство части и оне ингеренције које из њега канонски проистичу, али је, нажалост, код многих у православљу у већој или мањој мери ставио на коцку углед и поверење што га је донедавно уживао и по положају и као личност. И једно и друго, и углед и поверење, по мом најдубљем убеђењу, може да за трен ока поново стекне – и не само да стекне него и да неслућено повећа – ако јавно саопшти чињеницу да је био жртва дезинформација украјинских расколника и манипулацијâ украјинских власти, па повуче признање такозване Православне цркве Украјине, васпостави јединство православља и подстакне дијалог свих са свима. Такав његов гест би свима у свету показао шта је садржај првенства по православном схватању: то је бескомпромисно служење јединству цркве, при чему првопрестона црква има улогу инспиратора, посредника и координатора, а не самца наредбодавца.
      Господ Христос нас учи, собом и својим речима, да они који су добровољно и из љубави последњи постају пред Богом први, а да они који би да по сваку цену буду први неизбежно постају и пред Богом и пред људима – последњи. Као један од многогодишњих скромних сарадника његове светости патријарха Вартоломеја на пољу међуправославних и свеправославних послова (између осталог и на пољу превазилажења раскола у Бугарској православној цркви на Великом сабору којим је у Софији он председавао и извршио велико, историјско дело исцељења духовних рана и помирења међу браћом), усуђујем се да ова размишљања – можда нескромно, али у сваком случају искрено, са љубављу и поштовањем према његовој личности и служби – закључим вапајем ка Богу и апелом на њега, васељенског патријарха, да и сада, као некада, буде на висини свога задатка и своје одговорности, да начини избор достојан његових светих и великих претходника, да уклони сваку стену саблазни и сваки камен спотицања и да убрише сваку сузу изазвану болом због раскола и патњу због расколничког насиља у Украјини, али и не само у Украјини. Ако хоће, он то може. Сије же буди, буди! Дај Боже да тако буде!
       
      Извор: Политика
    • Од Поуке.орг инфо,
      Мисија Цркве је позив на заједницу. Савремени човек пред собом има мноштво изазова. Сви они стапају се у један циљ - проналажење себе у смислу постојања. Многе понуде су ту. Да ли и Црква има своју? Наравно!
      Мора и у обавези је да је има јер сам Христос је позвао ученике на мисију Јеванђеља, мисију вечног живота. Време у којем живимо у корену је изменило начин комуникације и функционисања. Уздрмало је и потпуно преобратило навике у нове сфере и ново поље. Сада се глас преноси преко жице и таласа. Млади су на друштвеним мрежама. Пред Црквом је недвосмислен изазов, а то је - или прихватити или одбацити модерне технологије у служби мисије. Ако их одбијемо, вероватно никада нећемо допрети до одређених душа које траже Бога. Ако их пак прихватимо, морамо водити рачуна о следећем:
      Наша проповед мора бити јасна и тематски усаглашена. Језик и начин произношења је неопходно прилагодити онима који слушају и прате. Не треба постављати ултиматуме типа „мора се и тачка“, већ понудити слободу у избору. Истине вере треба изнети тако да оне сачувају сву своју догматску суштину неокрњене, али објаснити на који начин су значајне по наш конкретан живот. Поштовати слободу оних који слушају и када је супростављена ономе што износимо. Никада немој да сведочимо и да намећемо људима оно што сами не држимо. Практичан пример јесте пост. Уколико је проповед на web – пољу, увек наглашавајмо да је виртуелано поље за мисионарење, али да све има смисла тек онда, када се преточи у реалну заједницу која се налази у Цркви и која јесте Литургија. Наша проповед није обавеза коју морамо да испунимо, већ призив на апостолско служење. Више се не ради о статистици на коју смо навикли, нити о извештају о учинку, већ о пастирском делу спасења - апостолској мисији и одговору који ћемо дати Господу. У томе не сме да буде лицемерја, прорачунатости и лењости! Само са вером, надом и љубављу имаћемо напретка у делању Духа, који ће свој плод дати у вечности.
      Место на коме служимо као братство - у манастиру Туман, пример је тога. Мисија позива у име Божије код светитеља као посредника и пријатеља наших у Христу. Призив на живо литургијско учешће. Чаша воде и ратлук, реч утехе и приступ, колико је то у гужви могуће, отварају врата Цркве.
      Тумане није место верског туризма, већ место литургијског живота. Прелепо предање о настанку и трајању ове светиње у времену, као и сведочанство о чудима светитеља, путем савремених технолошких достигнућа, призвали су народ. А када су људи дошли, онда их треба позвати на оно што је претежније од свега - вечно постојање у заједници са Богом и онима који га љубе. Стотине хиљада људи, стотине путира на овом светом месту, велика сабрања у годишњем кругу, о томе говоре.
      Бог ће дати последњу реч.

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Мисија Цркве је позив на заједницу. Савремени човек пред собом има мноштво изазова. Сви они стапају се у један циљ - проналажење себе у смислу постојања. Многе понуде су ту. Да ли и Црква има своју? Наравно!
      Мора и у обавези је да је има јер сам Христос је позвао ученике на мисију Јеванђеља, мисију вечног живота. Време у којем живимо у корену је изменило начин комуникације и функционисања. Уздрмало је и потпуно преобратило навике у нове сфере и ново поље. Сада се глас преноси преко жице и таласа. Млади су на друштвеним мрежама. Пред Црквом је недвосмислен изазов, а то је - или прихватити или одбацити модерне технологије у служби мисије. Ако их одбијемо, вероватно никада нећемо допрети до одређених душа које траже Бога. Ако их пак прихватимо, морамо водити рачуна о следећем:
      Наша проповед мора бити јасна и тематски усаглашена. Језик и начин произношења је неопходно прилагодити онима који слушају и прате. Не треба постављати ултиматуме типа „мора се и тачка“, већ понудити слободу у избору. Истине вере треба изнети тако да оне сачувају сву своју догматску суштину неокрњене, али објаснити на који начин су значајне по наш конкретан живот. Поштовати слободу оних који слушају и када је супростављена ономе што износимо. Никада немој да сведочимо и да намећемо људима оно што сами не држимо. Практичан пример јесте пост. Уколико је проповед на web – пољу, увек наглашавајмо да је виртуелано поље за мисионарење, али да све има смисла тек онда, када се преточи у реалну заједницу која се налази у Цркви и која јесте Литургија. Наша проповед није обавеза коју морамо да испунимо, већ призив на апостолско служење. Више се не ради о статистици на коју смо навикли, нити о извештају о учинку, већ о пастирском делу спасења - апостолској мисији и одговору који ћемо дати Господу. У томе не сме да буде лицемерја, прорачунатости и лењости! Само са вером, надом и љубављу имаћемо напретка у делању Духа, који ће свој плод дати у вечности.
      Место на коме служимо као братство - у манастиру Туман, пример је тога. Мисија позива у име Божије код светитеља као посредника и пријатеља наших у Христу. Призив на живо литургијско учешће. Чаша воде и ратлук, реч утехе и приступ, колико је то у гужви могуће, отварају врата Цркве.
      Тумане није место верског туризма, већ место литургијског живота. Прелепо предање о настанку и трајању ове светиње у времену, као и сведочанство о чудима светитеља, путем савремених технолошких достигнућа, призвали су народ. А када су људи дошли, онда их треба позвати на оно што је претежније од свега - вечно постојање у заједници са Богом и онима који га љубе. Стотине хиљада људи, стотине путира на овом светом месту, велика сабрања у годишњем кругу, о томе говоре.
      Бог ће дати последњу реч.
    • Од Драгана Милошевић,
      Историчар Предраг Марковић и председник Самосталне демократске српске странке Милорад Пуповац сагласни су да је нови патријарх српски Порфирије светски човек који на прави начин спаја традицију и модерност.
       
      Председник Самосталне демократске српске странке Милорад Пуповац каже за РТС да је нови патријарх Порфирије човек благог карактера, отвореног ума и ведрог духа - човек који је посвећен дијалогу са људима и дијалогу са богом.
      Patrijarh Porfirije - "svetski čovek otvorenog uma i vedrog duha" - YouTube   Порфирије нас је у Хрватској сабирао, не само православне Србе него све људе који су били довољно храбри да уђу у простор радости и узајамног разговора. За тако кратко време оснажио је православну цркву у Хрватској и уздигао вредност и афирмацију у тешким хрватским околностима", истиче Пуповац.
      Каже да се сви који су са њим делили искушења и пријатељство силно радују што је такав човек данас на челу Српске православне цркве.
      "Он је седо са људима испред своје цркве и разговарао. Заустављао се са пролазницима на улици и размењивао поздраве и речи. Одлазио је на пијаце, био у позориштима, на концертима, филозофским или политичким расправама", наводи Пуповац.
      Истиче да је Порфирије човек који је нашао меру између модерности и традиције, монаштва и света.
      "Доиста је одабир сабора наше цркве био такав да пружа прилику за писање нове странице у будућности Српске православне цркве", сматра Пуповац.
      Каже да је Порфирије заједно са осталим епископима у Хрватској оставио обновљену Цркву у смислу попуњености свих епархија и готово свих парохија.
      "Оставио је иза себе процес обнове и изградње цркава и устројених школа. Што је најважније, оставио је иза себе другачију слику и другачији доживљај наших суграђана Хрвата и нехрвата, католика и некатолика о цркви и народу којем припадамо. Оставио је свој лик у којем је уписано све о чему говорим", истиче Пуповац.
      "Пастир који води своје стадо" 
      Историчар Предраг Марковић каже да је прижељкивао да Порфирије постане патријарх, јер га је познавао још као студента.
      "Сада када треба да будемо глобална Србија, имамо светског човека. Патријарх је човек који се савршено сналази у модерном свету. Тај спој модерности и традиције је нешто што наша црква није имала још од времена Николаја Велимировића", сматра Марковић.
      Марковић каже да је брзина којом је патријарх изабран знак ефикасности.
      "Апостолски избор је показао да није било потребе за неким развлачењем. Ако је то дело Светог духа, показује да је и он за један динамизам који патријарх симболизује", истиче Марковић.
      Наглашава да је патријарх Порфирије пастир који води своје стадо и не повлачи се. 
      "Чекали смо да добијемо пастира који ће водити своју паству у 21. век. Он је пастир који води своје стадо, не повлачи се у неку пустињу. До сада је у свом животу ишао тамо где су људи у невољи", каже Марковић.
      Сматра да је добро да патријарх буде човек који има велико искуство у јавном животу.
      "Изузетно је искусан. Баш такав човек треба нашем народу и цркви. Добро познаје и политику, и медије, и друштво. Он је у Хрватској нека врста медијске звезде. Изузетно је омиљен, што је врло необично у једној шовинистичкој медијској средини каква је Хрватска", каже Марковић.
      РТС :: Патријарх Порфирије - "светски човек отвореног ума и ведрог духа" (rts.rs)
      View full Странице
    • Од Драгана Милошевић,
      Историчар Предраг Марковић и председник Самосталне демократске српске странке Милорад Пуповац сагласни су да је нови патријарх српски Порфирије светски човек који на прави начин спаја традицију и модерност.
       
      Председник Самосталне демократске српске странке Милорад Пуповац каже за РТС да је нови патријарх Порфирије човек благог карактера, отвореног ума и ведрог духа - човек који је посвећен дијалогу са људима и дијалогу са богом.
      Patrijarh Porfirije - "svetski čovek otvorenog uma i vedrog duha" - YouTube   Порфирије нас је у Хрватској сабирао, не само православне Србе него све људе који су били довољно храбри да уђу у простор радости и узајамног разговора. За тако кратко време оснажио је православну цркву у Хрватској и уздигао вредност и афирмацију у тешким хрватским околностима", истиче Пуповац.
      Каже да се сви који су са њим делили искушења и пријатељство силно радују што је такав човек данас на челу Српске православне цркве.
      "Он је седо са људима испред своје цркве и разговарао. Заустављао се са пролазницима на улици и размењивао поздраве и речи. Одлазио је на пијаце, био у позориштима, на концертима, филозофским или политичким расправама", наводи Пуповац.
      Истиче да је Порфирије човек који је нашао меру између модерности и традиције, монаштва и света.
      "Доиста је одабир сабора наше цркве био такав да пружа прилику за писање нове странице у будућности Српске православне цркве", сматра Пуповац.
      Каже да је Порфирије заједно са осталим епископима у Хрватској оставио обновљену Цркву у смислу попуњености свих епархија и готово свих парохија.
      "Оставио је иза себе процес обнове и изградње цркава и устројених школа. Што је најважније, оставио је иза себе другачију слику и другачији доживљај наших суграђана Хрвата и нехрвата, католика и некатолика о цркви и народу којем припадамо. Оставио је свој лик у којем је уписано све о чему говорим", истиче Пуповац.
      "Пастир који води своје стадо" 
      Историчар Предраг Марковић каже да је прижељкивао да Порфирије постане патријарх, јер га је познавао још као студента.
      "Сада када треба да будемо глобална Србија, имамо светског човека. Патријарх је човек који се савршено сналази у модерном свету. Тај спој модерности и традиције је нешто што наша црква није имала још од времена Николаја Велимировића", сматра Марковић.
      Марковић каже да је брзина којом је патријарх изабран знак ефикасности.
      "Апостолски избор је показао да није било потребе за неким развлачењем. Ако је то дело Светог духа, показује да је и он за један динамизам који патријарх симболизује", истиче Марковић.
      Наглашава да је патријарх Порфирије пастир који води своје стадо и не повлачи се. 
      "Чекали смо да добијемо пастира који ће водити своју паству у 21. век. Он је пастир који води своје стадо, не повлачи се у неку пустињу. До сада је у свом животу ишао тамо где су људи у невољи", каже Марковић.
      Сматра да је добро да патријарх буде човек који има велико искуство у јавном животу.
      "Изузетно је искусан. Баш такав човек треба нашем народу и цркви. Добро познаје и политику, и медије, и друштво. Он је у Хрватској нека врста медијске звезде. Изузетно је омиљен, што је врло необично у једној шовинистичкој медијској средини каква је Хрватска", каже Марковић.
      РТС :: Патријарх Порфирије - "светски човек отвореног ума и ведрог духа" (rts.rs)
×
×
  • Креирај ново...