Jump to content

,,Пражњење'' ума на православан начин

Оцени ову тему


Препоручена порука

  • Гости
1 hour ago, Bokisd рече

Daj, bre,  Gajicu,... ubaci i neki pozitivan lajk,... da se obradujem malo,.... :))

"navodi u tekstu, samo spoljasnji instrumenti koji pomazu kod usredredjivanja na molitvu i na sabiranju misli, kako da kazem, u sto jaci impuls i osecaj i veru u toj kratkoj umnoj i srdacnoj molitvu koju upucujemo Bogu."

Ово ти написа :ani_biggrin:

П.С.

Погрешно ти је поимање греха!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 37
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

O meditaciji ne znam ništa, nikad me nije zanimalo ali sam imao period u životu sa jačom depresijom, strahovi ( od smrti najviše), napadi panike, crne misli itd. sve praćeno somatskim tegobama. U

Те црне мисли и остале "празне" мисли сви имамо. Кад немам концентрацију за молитву, из разноразних разлога, или ме те мисли буквално опију, помаже ми "Господе помилуј! " -некад је поновим много пута.

Imam ja jedno 12 metara drva pa ako hoće neko da se isprazni, dobrodošao je. Zagarantovan prekid  misli i sile vražije posle osmog metra, zadobivanje  blagodati posle 11og :-) 

пре 2 часа, WiseMan рече

Samo nemoj da radiš Yogu, jer to je druga religija.

Ова "јога" што се ради на западу је само гимнастика, нема никакве религије.

  • Радостан 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 3 weeks later...
On 2/18/2018 at 13:21, Mиљан Л. рече

Тесла је оставио писаније на тим темама, али није прихватио источњачке дисциплине, више је био комбинација Православља и психологије где је тражио конкретне резултате и поставио акценат на визуелизацију (он наводи да га је визуелизацији отац учио у раној младости)

Ovo je interesantno, da li mi možeš reći gde si naleteo na ovaj podatak? Čitajući Teslinu autobiografiu, stekao sam drugačiji utisak. Izgleda da je on u detinjstvu imao problema sa slikama koje su mu se pojavljivale potpuno nevoljno. Tek uz vežbu je uspeo da ih ukroti. Kopiram odlomak:

"There was another and still more important reason for my late awakening. In my boyhood I suffered from a peculiar affliction due to the appearance of images, often accompanied by strong flashes of light, which marred the sight of real objects and interfered with my thought and action. They were pictures of things and scenes which I had really seen, never of those I imagined. When a word was spoken to me the image of the object it designated would present itself vividly to my vision and sometimes I was quite unable to distinguish whether what I saw was tangible or not. This caused me great discomfort and anxiety. None of the students of psychology or physiology whom I have consulted could ever explain satisfactorily these phenomena. They seem to have been unique although I was probably predisposed as I know that my brother experienced a similar trouble. The theory I have formulated is that the images were the result of a reflex action from the brain on the retina under great excitation. They certainly were not hallucinations such as are produced in diseased and anguished minds, for in other respects I was normal and composed. To give an idea of my distress, suppose that I had witnessed a funeral or some such nerve-racking spectacle. Then, inevitably, in the stillness of night, a vivid picture of the scene would thrust itself before my eyes and persist despite all my efforts to banish it. Sometimes it would even remain fixed in space though I pushed my hand through it. If my explanation is correct, it should be able to project on a screen the image of any object one conceives and make it visible. Such an advance would revolutionize all human relations. I am convinced that this wonder can and will be accomplished in time to come; I may add that I have devoted much thought to the solution of the problem.

To free myself of these tormenting appearances, I tried to concentrate my mind on something else I had seen, and in this way I would often obtain temporary relief; but in order to get it I had to conjure continuously new images. It was not long before I found that I had exhausted all of those at my command; my "reel" had run out, as it were, because I had seen little of the world - only objects in my home and the immediate surroundings. As I performed these mental operations for the second or third time, in order to chase the appearances from my vision, the remedy gradually lost all its force. Then I instinctively commenced to make excursions beyond the limits of the small world of which I had knowledge, and I saw new scenes. These were at first very blurred and indistinct, and would flit away when I tried to concentrate my attention upon them, but by and by I succeeded in fixing them; they gained in strength and distinctness and finally assumed the concreteness of real things. I soon discovered that my best comfort was attained if I simply went on in my vision farther and farther, getting new impressions all the time, and so I began to travel - of course, in my mind. Every night (and sometimes during the day), when alone, I would start on my journeys - see new places, cities and countries - live there, meet people and make friendships and acquaintances and, however unbelievable, it is a fact that they were just as dear to me as those in actual life and not a bit less intense in their manifestations."

Izvor:

http://www.teslasautobiography.com/my_early_life.html

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 50 минута, Branislav81 рече

Ovo je interesantno, da li mi možeš reći gde si naleteo na ovaj podatak? Čitajući Teslinu autobiografiu, stekao sam drugačiji utisak. Izgleda da je on u detinjstvu imao problema sa slikama koje su mu se pojavljivale potpuno nevoljno. Tek uz vežbu je uspeo da ih ukroti. Kopiram odlomak:

У књизи: Марка Џ. Сајфера (Marc Jeffrey Seifer) "Живот и време Николе Тесле - биографија једног генија", издавачка кућа "Стилос".

Негде на почетку, читајући ту књигу сам прочитао да је Тесла као дете поправио сеоску воденицу без проблема јер га је отац учио од детињства да "замишља и решава проблеме у своме уму" то данас ваљда дође као навођена визуелизација у психологији.

Ви сте нашли други податак, изгледа има доста биографија:). Али овај опис који сте ви пронашли, одговара симптомима Синестезије. Има тема на посту о томе.

Парадокс је да Тесла у овој књизи Марка Џ. Сајфера говори како је његов (рано страдали) рођени брат био чудо биологије јер је колико сам ја схватио показивао симптоме можда сличне синестезији, док је он сам-Никола био обичан човек који је најбоље године провео читајући и користећи јаку "визуелизацију" тј. могао је да ствара комплексне слике и целе машине у глави где је умно вршио неку врсту виртуелне симулације. Али опет и Никола Тесла је описао да је у Бечу у светлости видео слике шема наизменичне струје, ако се не варам. Тако је и створио револуцију касније са струјом, тај доживљај у Бечу подсећа на синестезију.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 3 weeks later...
On 2/21/2018 at 19:30, Grizzly Adams рече

Ова "јога" што се ради на западу је само гимнастика, нема никакве религије.

У већини случајева само као вид рекреације. Али ипак негде наглашавају обавезу посебне културе исхране и поста, тежње ка позитивном размишљању или медитацији. 

Али медитација је повезана (ако се не варам) са изворном јогом. Како психологија тумачи, користи, или каква посматрања имају психолози уопште по питању медитације?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Mиљан Л. рече

Како психологија тумачи, користи, или каква посматрања имају психолози уопште по питању медитације?

Да, користи се као терапија за неке ствари. Не знам много о томе. Има можда неко ко боље познаје ствари...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Не може човек у граду увек, као онај на село да оде у шуму, цепа дрва и живи сто година без стреса. Мени то није пошло за руком и поред теретане...:)

Ако је (Православни) исихазам медитација, онда би нам поред Трифкета (који видех познаје тематику) добро дошао и неки психолог...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 2/18/2018 at 5:33, Православље_95 рече

Пошто пратим и стране форуме и канале на јутјубу, приметио сам да се све више препоручује медитација и mindfulness (ово не знам како бих превео, али нека буде свесност) методе. Огроман број људи сведочи да су им ове методе помогле у пражњењу ума, спречавању таласа лоших мисли, боље концентрације итд. Ја се лично никада нисам бавио овим стварима (сем што слушам источњачку музику понекад), али ми се јавило једно занимљиво питање: који је одговор православља на савладавање мисли и да ли постоје некакве методе? Ово питам из разлога што православни писци имају јако негативно мишљење о медитацији. Знам да постоји Молитва против рђавих помисли, али нисам сигуран да ли је то решење.

Живи били

Mindfulness je sposobnost da svoj um skoncetrišeš na elemente koji se događaju u sadašnjosti. Srpski prevedeno, to je način da umješ da budeš prisutan, a ne odsutan u sadašnjosti u bilo kojoj situaciji. Meditacija je samo jedna od tehnika koje se preporučuju da stekneš mindfulness. Mindfulness znači da ima popunjen um, a ne ispražnjen. Najbolje je da se kloniš termina "ispražnjenost uma" jer nije dobro biti praznoglav. "ispražnjenost uma" je jedan jako poguban koncep isto kao "slamanje volje". 

Kada razumješ šta je mindfulness možeš onda naslutiti i sam koji bi bio odgovor kako ispuniti um, tako da budeš povezan umom sa događajima oko tebe. Znači ako si s nekim u društvu slušaj šta ljudi pričaju, ne lutaj mislima negdje drugdje, uključi se u aktivan razgovor. Ako si kući sa porodicom gledaj da iskoristiš vrijeme s njima na neki način, pričaj, predloži da se nešto radi...kad s nekim radiš posao ili nekome radiš posao skoncentriši se na cilj posla...ono gdje je najteže postići da budeš ispunjen s umom je kada si sam sa sobom. Neko predlaže molitvu, što je ok, i meditacija tj čisto opuštanje i kncentracija na nešto lijepo i ugdono pomaže, neki fizički rad, ako nemaš šta da radiš ti ga izmisli, slaži knjige, počisti snijeg, pokosi travu provozaj se kolima, pozovi prijatelja na kafu itd....

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Већину васељенских сабора из прошлости није сазвао цариградски патријарх, а чињеница је да је на васељенским саборима и појединим римским папама и појединим цариградским патријарсима било суђено за јерес или кривоверје, каже епископ Иринеј

       
      Његову светост патријарха Порфирија и нас, остале архијереје Српске православне цркве, нико, па ни господин Заев, не мора да подсећа и подстиче на дијалог, каже у разговору за „Политику” владика бачки Иринеј одговарајући на нашу констатацију да је недавно објављено да је наводно премијер Северне Македоније Зоран Заев, честитајући избор у трон српских првојерарха патријарху Порфирију, замолио да се српски патријарх заложи за дијалог и тражење решења канонског статуса „Македонске православне цркве”. Претходних година, такви захтеви са ове адресе упућивани су, више из политичких него из канонских разлога, васељенском патријарху Вартоломеју, па и Бугарској православној цркви.
      – Дијалог и јесте јеванђелски и једини могући пут и начин да буде превазиђен раскол који траје, ево већ више од пола столећа, између одређеног броја епископа у Северној Македонији, с једне стране, и Српске православне цркве и свих осталих помесних православних цркава, с друге стране –   каже владика бачки Иринеј.
       
      *Да ли има наговештаја да би могли почети разговори са архијерејима Српске православне цркве о решавању статуса МПЦ?
       
      Наша страна, тако да је назовемо, не само да је улагала све напоре да проблем раскола из 1967. године реши дијалогом, а не канонским свргнућима (рашчињењима), екскомуникацијама и анатемама, него је дијалошком начелу братољубиво остала верна и тада када су саговорници наступали „са позицијâ силе” (иначе фиктивне) говорећи да они признају, унапред, само једну сврху и само један исход дијалога, а то је, по њима, безусловно признање њиховог самопроглашеног аутокефалног статуса. Зар нас овај став не подсећа на став самопроглашене „државе Косово” да бриселски и сваки други дијалог са Србијом има само једну сврху и само један исход, а то је, по њој, безусловно признање њене државности и независности?
       
      Једини услов наше стране искрсао је у току дијалога: не може се водити дијалог док траје државна репресија над канонским архиепископом охридским г. Јованом и читавом канонском Охридском архиепископијом, једином свеправославно признатом православном црквом у Северној Македонији, при чему јерархија у расколу не само да није осудила репресију него ју је и одобравала. Нажалост, уместо да, по релативном престанку репресије, настави дијалог, јерархија у расколу је покушала, као што сте умесно запазили, около-наоколо, преко Цариградске патријаршије и Бугарске православне цркве, да оствари, бар делимично, свој циљ. Цариградска патријаршија је на молбе из Скопља реаговала веома опрезно и уздржано, Бугарска црква такође. У овом контексту бих – искрено, истински братољубиво – јерархији у скопском расколу поставио питање: да ли ишта закључујете из црквене ситуације у Украјини? Да ли схватате шта је Московска патријаршија дала својој Цркви у Украјини, а шта јој је дала – и одузела! – Цариградска патријаршија? Да ли схватате шта вам је Нишким споразумом дала Српска црква, а шта ће вам понудити Цариградска патријаршија? Да ли схватате да ћете и ви морати да неке светиње предате Цариграду као ставропигије, јер реално и јесу грчке, византијске светиње, попут манастира Нерези крај Скопља, као и неке друге, укључујући и немањићке, српске светиње? Да ли, најзад или најпре, схватате да ћете све своје епархије и црквене општине у расејању морати да уступите Цариграду? (Напомињем да вам Нишки споразум, односно љубав и разумевање Српске цркве, признаје и надлежности у дијаспори.)
       
      Поред отворености за дијалог и добре воље потребно је да и „друга страна” буде слободна, без притисака и инструкција световних власти, и спремна да прихвати решење које би било искључиво у духу канонског црквеног поретка и имало за циљ јединство и добробит Цркве. Добродошао је сваки разговор добре воље, без унапред спремљених или наручених уцена и ултиматума, разговор који би могао да обезбеди услове за васпостављање црквеног јединства. Не треба да заборавимо да је данашњи архиепископ охридски Јован за то јединство претрпео велика страдања и жртве, не уплашивши се вишегодишњег тамновања ради очувања слободе у Христу. У свом исповедничком подвигу није био усамљен: епископи, свештеници, монаси, монахиње и верници канонске Охридске архиепископије такође су били изложени шиканирањима, претњама, застрашивању, чак и хапшењима, и нису поклекли. Данас су, верујем, околности битно другачије: ником у Северној Македонији не прети више гоњење или понижавање због његове црквене припадности. И нико нема изговора ако му Црква није на првом месту. Ако пак јесте, то ће бити благослов и на свим другим пољима и победа над многим искушењима којима смо сви изложени.
       
      *Ових дана могле су се чути најаве из Руске православне цркве, али и из Јерусалимске патријаршије, да се размишља о новом састанку представника помесних православних цркава, попут оног одржаног у Аману, на којем је учествовала и Српска црква, као и оцена Москве да више није неопходно одржавати праксу да таква сабрања сазива васељенски патријарх јер је због подршке украјинским расколницима изгубио статус првог међу једнакима. Како гледате на ове позиве, али и опаску која се тиче васељенског патријарха?
       
      Разговори о превазилажењу овог проблема су нужни. Треба их водити у различитим форматима, билатералном и мултилатералном, а најцелисходнији и најплодотворнији формат би био онај саборни, свеправославни. Свеправославно саветовање одбија, међутим, до даљњега, да сазове цариградски патријарх јер, према његовом тумачењу, он и овако и онако, као први по рангу епископ Православне цркве, има право да по питањима јурисдикције и аутокефалије помесних цркава поступа самостално и самовласно, не обазирући се на њихово мишљење, чак и кад је већинско или свеопште. Звучи познато, зар не? Нажалост, оваква реторика са обалâ Босфора исувише подсећа на реторику са обала Тибра у Италији. „Нови Рим”, Константинопољ, Цариград, данас Истамбул, као да жели да у црквеном смислу буде верна копија „старог Рима”, и то копија његовог папског издања из другог хиљадугодишта хришћанске ере које Православна црква, предвођена управо Цариградском патријаршијом, названом с правом „Велика Христова црква”, никад досад није прихватила, а уверен сам да ни у будућности неће прихватити.
      Неки цариградски теолози заступају, штавише, тезу да свеправославне или пак међуправославне саборе нико осим васељенског патријарха и нема право да сазива. Ова теза, наравно, није утемељена ни у теологији ни у историји Цркве. Већину васељенских сабора из прошлости није сазвао цариградски патријарх, а чињеница је да је на васељенским саборима и појединим римским папама и појединим цариградским патријарсима било суђено за јерес или кривоверје. Да Цариградска црква стварно има васељенску или универзалну јурисдикцију и монопол сазивања помесних и свеопштих сабора, никад и не би био сазван ниједан сабор на којем неки папа или неки цариградски патријарх седи на оптуженичкој клупи, и то не за дисциплински или морални преступ већ за најтежи догматски преступ, за отпадништво од праве вере. Стога јерусалимски патријарх, са својим ауторитетом епископа светога града Јерусалима и ауторитетом своје Цркве као најстарије апостолске цркве која чува највеће светиње Свете земље, има могућност и право да сазове друге патријархе и остале предстојатеље цркава ради превазилажења искрслих проблема и очувања јединства цркве – кад већ први по рангу патријарх неће да их сазове.
      У овој тачки се суочавамо са питањем: какве је природе првенство првог по рангу епископа? Да ли је то првенство власти или првенство части? Да ли је васељенски патријарх први ex sese (по себи), de iure divino (по божанском праву), или вољом Цркве, притом на основу историјских, а не стриктно богословских чинилаца? Да ли је он изнад Сабора епископа или је председник Сабора, дакле његов члан? На сва ова питања православна црква има само један одговор, експлицитан и недвосмислен: у Цркви не постоји првенство власти; први по части епископ је то вољом Цркве, условљеном историјским разлозима; најзад, он није изнад Сабора. Једном речју, он је primus inter pares (први међу једнакима), а никако primus sine paribus (први без једнаких), како гласи нова, неопапистичка теорија извесних теолога. И поред свега реченога, архиепископ Константинопоља, Новога Рима и васељенски патријарх, како му гласи пуна званична титула, није изгубио статус првог међу једнакима, односно првенство части. Не може га, штавише, ни изгубити осим на неком новом васељенском сабору, уколико би, разуме се, тај сабор евентуално донео такву одлуку. Јер, то првенство он је добио одлуком Другог васељенског сабора, одржаног године 381. у Цариграду, чији трећи канон гласи: „Епископ пак Константинопоља да има првенство части јер је овај град Нови Рим”. Овај канон је потврђен и оснажен 28. каноном Четвртог васељенског сабора, одржаног године 451. у Халкидону крај Цариграда, у којем се каже: „... Одређујемо и изгласавамо првенство најсветије Цркве истога Константинопоља, Новога Рима (...), просудивши да се град који је почаствован присуством цара и Сената у њему, и који ужива првенство једнако преимућству Старога царскога Рима, и у црквеним стварима велича као онај, будући други после њега”.
      Тако је – на основу државно-политичких датости (Нови Рим, град цара и Сената), а не на основу догматског, еклисиолошког императива, како умују наши новопечени следбеници римокатоличког званичног поимања првенства – малој епархији са седиштем у градићу Византиону, суфраганој епископији подређеној Ираклијској митрополији, на највишем нивоу признат ранг прве Цркве Истока тако што је првенство Рима проширено и на Нови Рим. У државно-правној теорији и идеологији Римског Царства оба града су заправо сматрана за две половине исте престонице. Објашњавајући смисао примата (првенства) у Цркви, блаженопочивши владика Атанасије (Јевтић) пише да првенство у Цркви несумњиво постоји, и треба да постоји, али да оно никада не  сме да повреди саборну пуноћу сваке православне цркве. Првенство, следствено, не значи власт над црквама него битан елеменат њихове саборне природе. Покушао сам – не знам са колико успеха – да на што једноставнији и што разумљивији начин приближим читаоцима „Политике” макар неке важније доктринарне димензије наше вере „у једну свету саборну и апостолску цркву”, вере коју, ево, ми сами као да изневеравамо када кроз маглуштину сујете, амбиција, предрасуда, геополитичких (нецрквених) ангажмана и других нематеријалних идола не можемо или не желимо да угледамо незалазну светлост божанске истине, која нас једина може ослободити наших трагичних заблуда и страсти.
      Да резимирам одговор на други део вашег питања. Нижа инстанца не може да оспори, а камоли да укине, одлуке највише инстанце. То је у Цркви васељенски сабор или, прецизније речено, она сама посредством свога свеопштег сабора. Стога васељенски патријарх – упркос свом промашају приликом неканонске интервенције на канонском простору Московске патријаршије, чиме је раскол у Украјини продужен, продубљен и проширен на малтене свеколико православље – није изгубио своје реално, од свих православних цркава признато првенство части и оне ингеренције које из њега канонски проистичу, али је, нажалост, код многих у православљу у већој или мањој мери ставио на коцку углед и поверење што га је донедавно уживао и по положају и као личност. И једно и друго, и углед и поверење, по мом најдубљем убеђењу, може да за трен ока поново стекне – и не само да стекне него и да неслућено повећа – ако јавно саопшти чињеницу да је био жртва дезинформација украјинских расколника и манипулацијâ украјинских власти, па повуче признање такозване Православне цркве Украјине, васпостави јединство православља и подстакне дијалог свих са свима. Такав његов гест би свима у свету показао шта је садржај првенства по православном схватању: то је бескомпромисно служење јединству цркве, при чему првопрестона црква има улогу инспиратора, посредника и координатора, а не самца наредбодавца.
      Господ Христос нас учи, собом и својим речима, да они који су добровољно и из љубави последњи постају пред Богом први, а да они који би да по сваку цену буду први неизбежно постају и пред Богом и пред људима – последњи. Као један од многогодишњих скромних сарадника његове светости патријарха Вартоломеја на пољу међуправославних и свеправославних послова (између осталог и на пољу превазилажења раскола у Бугарској православној цркви на Великом сабору којим је у Софији он председавао и извршио велико, историјско дело исцељења духовних рана и помирења међу браћом), усуђујем се да ова размишљања – можда нескромно, али у сваком случају искрено, са љубављу и поштовањем према његовој личности и служби – закључим вапајем ка Богу и апелом на њега, васељенског патријарха, да и сада, као некада, буде на висини свога задатка и своје одговорности, да начини избор достојан његових светих и великих претходника, да уклони сваку стену саблазни и сваки камен спотицања и да убрише сваку сузу изазвану болом због раскола и патњу због расколничког насиља у Украјини, али и не само у Украјини. Ако хоће, он то може. Сије же буди, буди! Дај Боже да тако буде!
       
      Извор: Политика
    • Од Поуке.орг инфо,
      Мисија Цркве је позив на заједницу. Савремени човек пред собом има мноштво изазова. Сви они стапају се у један циљ - проналажење себе у смислу постојања. Многе понуде су ту. Да ли и Црква има своју? Наравно!
      Мора и у обавези је да је има јер сам Христос је позвао ученике на мисију Јеванђеља, мисију вечног живота. Време у којем живимо у корену је изменило начин комуникације и функционисања. Уздрмало је и потпуно преобратило навике у нове сфере и ново поље. Сада се глас преноси преко жице и таласа. Млади су на друштвеним мрежама. Пред Црквом је недвосмислен изазов, а то је - или прихватити или одбацити модерне технологије у служби мисије. Ако их одбијемо, вероватно никада нећемо допрети до одређених душа које траже Бога. Ако их пак прихватимо, морамо водити рачуна о следећем:
      Наша проповед мора бити јасна и тематски усаглашена. Језик и начин произношења је неопходно прилагодити онима који слушају и прате. Не треба постављати ултиматуме типа „мора се и тачка“, већ понудити слободу у избору. Истине вере треба изнети тако да оне сачувају сву своју догматску суштину неокрњене, али објаснити на који начин су значајне по наш конкретан живот. Поштовати слободу оних који слушају и када је супростављена ономе што износимо. Никада немој да сведочимо и да намећемо људима оно што сами не држимо. Практичан пример јесте пост. Уколико је проповед на web – пољу, увек наглашавајмо да је виртуелано поље за мисионарење, али да све има смисла тек онда, када се преточи у реалну заједницу која се налази у Цркви и која јесте Литургија. Наша проповед није обавеза коју морамо да испунимо, већ призив на апостолско служење. Више се не ради о статистици на коју смо навикли, нити о извештају о учинку, већ о пастирском делу спасења - апостолској мисији и одговору који ћемо дати Господу. У томе не сме да буде лицемерја, прорачунатости и лењости! Само са вером, надом и љубављу имаћемо напретка у делању Духа, који ће свој плод дати у вечности.
      Место на коме служимо као братство - у манастиру Туман, пример је тога. Мисија позива у име Божије код светитеља као посредника и пријатеља наших у Христу. Призив на живо литургијско учешће. Чаша воде и ратлук, реч утехе и приступ, колико је то у гужви могуће, отварају врата Цркве.
      Тумане није место верског туризма, већ место литургијског живота. Прелепо предање о настанку и трајању ове светиње у времену, као и сведочанство о чудима светитеља, путем савремених технолошких достигнућа, призвали су народ. А када су људи дошли, онда их треба позвати на оно што је претежније од свега - вечно постојање у заједници са Богом и онима који га љубе. Стотине хиљада људи, стотине путира на овом светом месту, велика сабрања у годишњем кругу, о томе говоре.
      Бог ће дати последњу реч.

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Мисија Цркве је позив на заједницу. Савремени човек пред собом има мноштво изазова. Сви они стапају се у један циљ - проналажење себе у смислу постојања. Многе понуде су ту. Да ли и Црква има своју? Наравно!
      Мора и у обавези је да је има јер сам Христос је позвао ученике на мисију Јеванђеља, мисију вечног живота. Време у којем живимо у корену је изменило начин комуникације и функционисања. Уздрмало је и потпуно преобратило навике у нове сфере и ново поље. Сада се глас преноси преко жице и таласа. Млади су на друштвеним мрежама. Пред Црквом је недвосмислен изазов, а то је - или прихватити или одбацити модерне технологије у служби мисије. Ако их одбијемо, вероватно никада нећемо допрети до одређених душа које траже Бога. Ако их пак прихватимо, морамо водити рачуна о следећем:
      Наша проповед мора бити јасна и тематски усаглашена. Језик и начин произношења је неопходно прилагодити онима који слушају и прате. Не треба постављати ултиматуме типа „мора се и тачка“, већ понудити слободу у избору. Истине вере треба изнети тако да оне сачувају сву своју догматску суштину неокрњене, али објаснити на који начин су значајне по наш конкретан живот. Поштовати слободу оних који слушају и када је супростављена ономе што износимо. Никада немој да сведочимо и да намећемо људима оно што сами не држимо. Практичан пример јесте пост. Уколико је проповед на web – пољу, увек наглашавајмо да је виртуелано поље за мисионарење, али да све има смисла тек онда, када се преточи у реалну заједницу која се налази у Цркви и која јесте Литургија. Наша проповед није обавеза коју морамо да испунимо, већ призив на апостолско служење. Више се не ради о статистици на коју смо навикли, нити о извештају о учинку, већ о пастирском делу спасења - апостолској мисији и одговору који ћемо дати Господу. У томе не сме да буде лицемерја, прорачунатости и лењости! Само са вером, надом и љубављу имаћемо напретка у делању Духа, који ће свој плод дати у вечности.
      Место на коме служимо као братство - у манастиру Туман, пример је тога. Мисија позива у име Божије код светитеља као посредника и пријатеља наших у Христу. Призив на живо литургијско учешће. Чаша воде и ратлук, реч утехе и приступ, колико је то у гужви могуће, отварају врата Цркве.
      Тумане није место верског туризма, већ место литургијског живота. Прелепо предање о настанку и трајању ове светиње у времену, као и сведочанство о чудима светитеља, путем савремених технолошких достигнућа, призвали су народ. А када су људи дошли, онда их треба позвати на оно што је претежније од свега - вечно постојање у заједници са Богом и онима који га љубе. Стотине хиљада људи, стотине путира на овом светом месту, велика сабрања у годишњем кругу, о томе говоре.
      Бог ће дати последњу реч.
    • Од Драгана Милошевић,
      Историчар Предраг Марковић и председник Самосталне демократске српске странке Милорад Пуповац сагласни су да је нови патријарх српски Порфирије светски човек који на прави начин спаја традицију и модерност.
       
      Председник Самосталне демократске српске странке Милорад Пуповац каже за РТС да је нови патријарх Порфирије човек благог карактера, отвореног ума и ведрог духа - човек који је посвећен дијалогу са људима и дијалогу са богом.
      Patrijarh Porfirije - "svetski čovek otvorenog uma i vedrog duha" - YouTube   Порфирије нас је у Хрватској сабирао, не само православне Србе него све људе који су били довољно храбри да уђу у простор радости и узајамног разговора. За тако кратко време оснажио је православну цркву у Хрватској и уздигао вредност и афирмацију у тешким хрватским околностима", истиче Пуповац.
      Каже да се сви који су са њим делили искушења и пријатељство силно радују што је такав човек данас на челу Српске православне цркве.
      "Он је седо са људима испред своје цркве и разговарао. Заустављао се са пролазницима на улици и размењивао поздраве и речи. Одлазио је на пијаце, био у позориштима, на концертима, филозофским или политичким расправама", наводи Пуповац.
      Истиче да је Порфирије човек који је нашао меру између модерности и традиције, монаштва и света.
      "Доиста је одабир сабора наше цркве био такав да пружа прилику за писање нове странице у будућности Српске православне цркве", сматра Пуповац.
      Каже да је Порфирије заједно са осталим епископима у Хрватској оставио обновљену Цркву у смислу попуњености свих епархија и готово свих парохија.
      "Оставио је иза себе процес обнове и изградње цркава и устројених школа. Што је најважније, оставио је иза себе другачију слику и другачији доживљај наших суграђана Хрвата и нехрвата, католика и некатолика о цркви и народу којем припадамо. Оставио је свој лик у којем је уписано све о чему говорим", истиче Пуповац.
      "Пастир који води своје стадо" 
      Историчар Предраг Марковић каже да је прижељкивао да Порфирије постане патријарх, јер га је познавао још као студента.
      "Сада када треба да будемо глобална Србија, имамо светског човека. Патријарх је човек који се савршено сналази у модерном свету. Тај спој модерности и традиције је нешто што наша црква није имала још од времена Николаја Велимировића", сматра Марковић.
      Марковић каже да је брзина којом је патријарх изабран знак ефикасности.
      "Апостолски избор је показао да није било потребе за неким развлачењем. Ако је то дело Светог духа, показује да је и он за један динамизам који патријарх симболизује", истиче Марковић.
      Наглашава да је патријарх Порфирије пастир који води своје стадо и не повлачи се. 
      "Чекали смо да добијемо пастира који ће водити своју паству у 21. век. Он је пастир који води своје стадо, не повлачи се у неку пустињу. До сада је у свом животу ишао тамо где су људи у невољи", каже Марковић.
      Сматра да је добро да патријарх буде човек који има велико искуство у јавном животу.
      "Изузетно је искусан. Баш такав човек треба нашем народу и цркви. Добро познаје и политику, и медије, и друштво. Он је у Хрватској нека врста медијске звезде. Изузетно је омиљен, што је врло необично у једној шовинистичкој медијској средини каква је Хрватска", каже Марковић.
      РТС :: Патријарх Порфирије - "светски човек отвореног ума и ведрог духа" (rts.rs)
      View full Странице
    • Од Драгана Милошевић,
      Историчар Предраг Марковић и председник Самосталне демократске српске странке Милорад Пуповац сагласни су да је нови патријарх српски Порфирије светски човек који на прави начин спаја традицију и модерност.
       
      Председник Самосталне демократске српске странке Милорад Пуповац каже за РТС да је нови патријарх Порфирије човек благог карактера, отвореног ума и ведрог духа - човек који је посвећен дијалогу са људима и дијалогу са богом.
      Patrijarh Porfirije - "svetski čovek otvorenog uma i vedrog duha" - YouTube   Порфирије нас је у Хрватској сабирао, не само православне Србе него све људе који су били довољно храбри да уђу у простор радости и узајамног разговора. За тако кратко време оснажио је православну цркву у Хрватској и уздигао вредност и афирмацију у тешким хрватским околностима", истиче Пуповац.
      Каже да се сви који су са њим делили искушења и пријатељство силно радују што је такав човек данас на челу Српске православне цркве.
      "Он је седо са људима испред своје цркве и разговарао. Заустављао се са пролазницима на улици и размењивао поздраве и речи. Одлазио је на пијаце, био у позориштима, на концертима, филозофским или политичким расправама", наводи Пуповац.
      Истиче да је Порфирије човек који је нашао меру између модерности и традиције, монаштва и света.
      "Доиста је одабир сабора наше цркве био такав да пружа прилику за писање нове странице у будућности Српске православне цркве", сматра Пуповац.
      Каже да је Порфирије заједно са осталим епископима у Хрватској оставио обновљену Цркву у смислу попуњености свих епархија и готово свих парохија.
      "Оставио је иза себе процес обнове и изградње цркава и устројених школа. Што је најважније, оставио је иза себе другачију слику и другачији доживљај наших суграђана Хрвата и нехрвата, католика и некатолика о цркви и народу којем припадамо. Оставио је свој лик у којем је уписано све о чему говорим", истиче Пуповац.
      "Пастир који води своје стадо" 
      Историчар Предраг Марковић каже да је прижељкивао да Порфирије постане патријарх, јер га је познавао још као студента.
      "Сада када треба да будемо глобална Србија, имамо светског човека. Патријарх је човек који се савршено сналази у модерном свету. Тај спој модерности и традиције је нешто што наша црква није имала још од времена Николаја Велимировића", сматра Марковић.
      Марковић каже да је брзина којом је патријарх изабран знак ефикасности.
      "Апостолски избор је показао да није било потребе за неким развлачењем. Ако је то дело Светог духа, показује да је и он за један динамизам који патријарх симболизује", истиче Марковић.
      Наглашава да је патријарх Порфирије пастир који води своје стадо и не повлачи се. 
      "Чекали смо да добијемо пастира који ће водити своју паству у 21. век. Он је пастир који води своје стадо, не повлачи се у неку пустињу. До сада је у свом животу ишао тамо где су људи у невољи", каже Марковић.
      Сматра да је добро да патријарх буде човек који има велико искуство у јавном животу.
      "Изузетно је искусан. Баш такав човек треба нашем народу и цркви. Добро познаје и политику, и медије, и друштво. Он је у Хрватској нека врста медијске звезде. Изузетно је омиљен, што је врло необично у једној шовинистичкој медијској средини каква је Хрватска", каже Марковић.
      РТС :: Патријарх Порфирије - "светски човек отвореног ума и ведрог духа" (rts.rs)
×
×
  • Креирај ново...