Jump to content
  1. kopitar

    kopitar

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Bilbija,
      Животом и смрћу, Милошевић је заслужио поштовање Србије и Срба
       
       
       
      Министар унутрашњих послова и лидер Покрета социјалиста Александар Вулин оценио је данас да је бивши председник Србије и Савезне Републике Југославије (СРЈ) Слободан Милошевић „својим животом и смрћу, заслужио поштовање Србије и Срба али и свих људи који поштују борце за слободу”.
      Вулин је поводом 15. годишњице смрти бившег председника Србије оценио да ће историја „бити много праведнија према Слободану Милошевићу него што су били његови савременици”.
      „Нису сви пријатељи Слободана Милошевића били ни његови пријатељи, ни пријатељи Србије, али сви непријатељи Слободана Милошевића су били искрени непријатељи Србије и то је било непогрешиво, историја ће то потврдити”, навео је Вулин.
      Бивши председник Србије и СРЈ Слободан Милошевић преминуо је на данашњи дан 2006. године у притвору Хашког трибунала у Шевенингену, где је био оптужен за ратне злочине почињене у ратовима на простору бивше СФРЈ. На првим вишестраначким председничким изборима у Србији, децембра 1990. године, као кандидат СПС-а добио је 65,34 одсто гласова и постао први председник Србије.
      За председника СРЈ изабран је у Савезној скупштини 25. јула 1997. и на тој функцији остао до 5. октобра 2000. године, када је под притиском јавности признао пораз на председничким изборима одржаним 24. септембра те године.
      Милошевић се 7. октобра повукао с власти а ухапшен је у Београду 1. априла 2001. под оптужбом за финансијске малверзације повезане с царином. Тај процес није вођен јер је на Видовдан, 28. јуна 2001. изручен Хашком трибуналу.
      Милошевић је пред Хашким трибуналом оптужен за ратне злочине на Косову и Метохији, за ратне злочине и геноцид у БиХ и ратне злочине у Хрватској али је процес обустављен 14. марта 2006. године, пренео је Танјуг.
      Милошевић је сахрањен у дворишту породичне куће у Пожаревцу.

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Празнични прилог посвећен празнику Светога Саве - протођакона др Дамјана Божића и катихете Бранислава Илића у "Православљу" (бр. 1291-1292. 1-15. јануар 2021)

       
      Као светилника многосветлог, светитељу, те знамо, као чедо молитве васпитаника пустиње, као станиште чистоте, монаштву сапосника, као хранитеља сиротиње, као светлост архијерејима, стога ти оче, сви верни певамо. (светилен)
       
      Свети и богоносни отац наш Сава, први Архиепископ и просветитељ српски, дивни и миомирисни украс васцеле Цркве Христове, био је син великог жупана српског Стефана Немање (преподобног Симеона мироточивог) и Ане (преподобне Анастасије српске). Од најраније своје младости малени Растко показивао је велику љубав према житијима Светих угодника Божјих. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињака, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору. Житије светитељу Сави саставили су јеромонах Доментијан хиландарац и монах Теодосије хиландарац, стога се нећемо задржавати на садржајном препричавању светитељевог живота. Иако је живео на очевом двору, он осетивши дубоки призив у срцу свом и определивши се за уски савршенији пут, попут апостола који си оставили све и пошли за Христом, оставља сву животну лагодност и сигурност коју је имао на двору и одлази на Свету Гору где прима монашки постриг.
      Угледајући се на преподобног Саву Освештаног, он у свом монашком послушању и смирености, постаде образац монахâ и учитељ еванђелске љубави, како и појемо у његовој служби. Целокупан животни пут светитеља Саве био је пут предавању вољи Божијој, те тако монах Сава у својој послушности приклања своју главу и пролази кроз све свештене степене закључно са архијерејским чином. Знајући да је епископска служба у цркви непрекидно трајање Христове Првосвештеничке службе, постаје врлински архијереј који се угледа на јединог истинског Свештенослужитеља и Великог Архијереја Господа нашег Исуса Христа. Просветитељско, задужбинарско и сва друга важна дела светитеља Саве која су остала златним словима записана у историји и духовности нашег народа, проистичу и извиру управо из његовог врлинског и светог живота, из ревносног и саможртвеног архипастирског служења угледајући се на Пастиреначалника Христа. По предању свети и богоносни отац наш Сава, за живота је поштован као светитељ, не само због великог задужбинарског труда, већ пре свега због светог и богобојаживог живљења. Многобројне његове свештене задужбине данас представљају духовне центре нашег благочестивог народа и места где се вековима приноси бескрвна жртва и узноси умилни славопој Господу.
      У наставку овог Светосавског колажа вашој љубави предочавамо изводе из Светосавских омилија наших отачаствених архијереја:
       
      Митрополит дабробосански Хризостом: Светитељ Сава је на најлепши начин нашем народу приближио Христа
       
      Христијанизација нашег народа је кренула негдје од петог, шестог вијека, али је завршена управо са Светим Савом, јер је Свети Сава, за разлику од мисионара прије њега, говорио српском народу српским језиком, говорио је од свог српског срца српским срцима и они су га разумјели. Повјеровали су њему и преко њега повјеровали у самог Христа, кога је он на најбољи начин приближио српском народу, речи су Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског и и мјестобљуститеља патријарашког трона г. Хризостома које је изговорио у литургијској беседи на Савиндан 2019. лета Господњег.
       
      Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије: Мисионарски рад Светога Саве је далекосежан, плодотворан и историјски непобитан
       
      Мисионарски рад Светога Саве је далекосежан, плодотворан и историјски непобитан. Плодове тог мисионарског рада уживају данас и Српска Православна Црква и српски православни народ. То је разлог због којег сматрамо да мисионарски рад Првог Архиепископа српског одликује управо догађај коме је посвећена и ова година – задобијање аутокефалије 1219. године, која представља основу за даљи пастирски рад Светога Саве, а и за развој црквеног живота на територији новоосноване Српске Архиепископије. Задобијање аутокефалије је било заиста мисионарског карактера. Игуман студенички Сава, препознавајући опасности које су доносиле политичке прилике тога времена, а којима је био изложен његов брат као владар и цео српски народ који се налазио под његовим вођством, имао је пред собом задатак да Цркву, у младој српској држави, уреди по благословеном канонском предању Православне Цркве. Овом канонском предању и духовном животу, Свети Сава се учио у самом центру православне духовности, на Светој Гори, где је основао српски манастир, који ће, током наредних векова, имати драгоцену црквено-духовну мисију за васцели српски народ, истакао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије у Светосавској беседи који је изговорио у свечаној дворани Матице Српске у Новом Саду, 2019. лета Господњег.
       
      Епископ сремски Василије: Свети Сава је заиста богоносни отац
       
      Свети Сава је надахнуо отачаство идеалима хришћанског патриотизма. Држава треба да буде отачаство – земља отаца. Држава отаца не сме да буде империја, јер где почива империја ту престаје отаџбина. Док су остали Немањићи стварали и уређивали српску државу, архиепископ Сава је уређивао и обрађивао Српску Цркву, као душу народа и државе. Он је био најпозванији за тај посао, јер његов рад и историја нашег народа сведоче да је он најбоље знао душу и потребе свог стада. Наш народ није дао ни једну личност која би се у томе могла упоредити са првим српским Просветитељем, речи су Његовог Преосвештенства Епископа сремског Василија које је изговорио у својој Светосавској посланици 2019. лета Господњег.
       
      Епископ шумадијски Јован: Светога Саву не можемо разумети ни схватити без Христа
       
      Прошло је много векова од како је Свети Сава заменио овај привремени и пролазни свет оним вечним и непролазним светом. Иако су векови прохујали од чудесне оне ноћи, како је некада певао Војислав Илић, нама се и даље намеће питање, шта је младог принца Растка Немањића навело да донесе одлуку да дворску раскош замени монашким подвигом? Заиста, ту одлуку је тешко разумети све док не уђемо у несагледиве дубине и тешко додириве висине вере којом је млади Растко постао монах Сава и заувек остао Свети Сава. Биће да је Свети Сава трагао за вечношћу и не мирећи се са пролазношћу, по речима апостола Павла, сматрао све за трице само да Христа задобије (Флп 3, 8), као и то, да све што изгуби овде од овоземаљског, да ће стоструко добити у непролазном Царству Христовом. Зато је Свети Сава све дао од себе да задобије онај драгоцени јеванђелски бисер (Мт 13, 46). Само тако ћемо моћи да разумемо и њега и сами себе, без обзира у којем веку живели, које звање имали и коју функцију обављали. Све ово значи да ми Светог Саву не можемо разумети ни схватити без Христа, јер ако Христа нема, ни Светог Саве нема, речи су из Светосавске посланице Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Јована, која је предочена 2019. лета Господњег.
       
      Епископ жички Јустин: Светитељ Сава – верни наш молитвеник пред Господом
       
      Честитам празник наш српски. Тиме што је српски, није искључено да је свеправославни јер све Цркве Божије славе Светога Саву, великог царевића који је напустио све, и ради Царства небескога, не земаљскога, дао своју младост, посветио Богу и роду своме. Зато је он покровитељ рода нашега. Њега молимо, њему се клањамо, од њега иштемо молитве да посредује пред Престолом Божијим, да нас избави од свих невоља. А да би нас избавио, Бог треба да зна да има кога да избавља и зашто да избавља. Нека Бог љубави, мира, истине и свакога добра буде са свима нама, са отаџбином нашом, са Црквом Божијом у све векове и сву вечност, нагласио је Његово Преосвештенство Епископ жички др Јустин на празник Светога Саве 2020. лета Господњег на литургијском сабрању у Светотројичном храму у Чачку.
       
      Епископ зворничко-тузлански Фотије: Све чему нас је учио Свети Сава и чему нас учи наша православна вера је прожето божанском светлошћу
       
      Ми Срби, ако почнемо говорити о Цркви – ту је свети Сава; ако ли о српској држави – исто тако. Није чудо што светог Саву славе сви Срби од мора до Дунава, а сада и преко океана. Свети Сава је наш духовни отац, који је читав српски народ привео Христу – Богу Живоме и Истинитоме. Није свети Сава заменио Христа, како неки неупућени или злонамерни говоре о њему, већ управо супротно – он је читав наш народ привео у Цркву Бога Живога и охристовио његово биће. Свети Сава је довршио крштење Срба, које је почело у време словенских апостола Кирила и Методија, крстивши и наш језик, нашу ћирилицу и целокупну српску културу и просвету. Због тога не говоре истину они који Цркву карактеришу као конзервативну и мрачну установу. Духовно и просветитељско дело светога Саве, а и многих других светитеља из рода нашега потврђују управо супротно. Сви они су својим радом просвећивали српски народ истинском, таворском светлошћу, која је обасјала свет од Господа славе на Преображење. Свети Сава и свети из рода нашега су ту таворску светлост својом вером и учењем излили у срца и душе нашег народа, и ево она и данас светли у нама, поука је Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског (тада епископа далматинског) Фотија коју је изговорио на Савиндан 2012. лета Господњег.
       
      Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије: Благословени задатак Светога Сава био је да нас научи вери, нади и љубави
       
      Свети Сава колико је био српски, толико је био и васељенски. Он је на Светој Гори примио васпитање да припада православној васељени у којој су и остали народи Грци, Бугари, Руси, Грузини и сви православни. Са Свете Горе Атонске дошао је у отаџбину као један од најпросвећенијих духовника свог времена. Зато је његова мисија била тако успјешна, нарочито када је примио благодат архиепископске службе да оснива епископије, да утврђује манастире, свештенике, монахе, народ. Српски народ се колебао десно или лијево, неко хоће Риму, неко Цариграду, неко да се врати уназад у паганство. Тек са Светим Савом наш се народ потпуно окреће православљу, приљубљује се уз Христа, а мудра поука и дјеловање Светог Саве су, коначно, наш народ утврдиле у вјери православној, истакао је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије на литургијском сабрању у манастиру Ђурђеви Ступови, о Савиндану 2020. лета Господњег.
       
      Епископ рашко-призренски Теодосије: Свети Сава нас је уписао у заједницу небеских народа
       
      Будући Светитељ, он је постао истински просветитељ у роду своме, јер је он први усвојио Христову науку, просветио њом себе, своје мисли, осећања, срце, ум, вољу и душу. Зато сви свети из српског рода истичу Светог Саву за свог истинског просветитеља. У тропару његовом каже се да је он наставник и учитељ пута који води у живот вечни. Подигао је Свети Сава све нас од земље до неба, непролазно и вечно претпоставио је свом народу у односу на земаљско и пролазно, светим Јеванђељем Христовим припремио је свој, Богом изабрани народ за Царство Господње, за Царство Христово. Њиме смо постали вечни житељи неба. Руковођен Јеванђељем и Светим Савом, Свети кнез Лазар је своју душу и сваку богобојажљиву српску душу и земљу определио за Царство небеско. Свети кнез, као многи јунаци на Косову и после Косова, чували су завет Светог Саве, добро знајући да је земаљско за малена царство, а Небеско увек и довека, речи су из Светосавске беседе Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, коју је изговорио на Савиндан 2020. лета Господњег.
       
      Епископ стобијски Давид: Светитељ Сава је био сведок делатне љубави
       
      Данас празнујемо светог Саву српског, али и не само српског, него свеправославног, јер његово име је унето у православним календарима и празнује се у свим помесним православним црквама. Свети Сава у његовом поученију ка свему сабору његова отачаства, говорећи о преподобном Симеону, изговара једну веома важну реченицу, те каже да је преподобни отац тако заволео Бога и усрдно му последовао, да ни једној од светих заповести Његових не даде да падне на земљу, но све примивши у свој свети ум и душевна своја недра, и написавши на својему срдачном олтару, истинито потече за његовим светим заповестима, све творећи и све испуњујући, тако текући без слабљења до свога краја, да је хтео одати част и коначној речи Господњој: „ко претрпи до краја биће спасен“ (Матеј 10. 22). Да свети Сава није имао и сам све ове спасоносне врлине које набраја, он не би могао да их препозна код преподобног Симеона. Живот према светим заповестима Божјим не значи неко стерилно морализовање у животу, него благодатна, спасоносна и вечна заједница са Богом, и стално усавршавање човека у тој заједници, нагласио је Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички Давид, у Савинданској беседи коју је изговорио на Светосавској акамедији у Врању 2015. лета Господњег.
       
      Епископ диоклијски Методије: Светосавље - пут који води у живот
       
      Сва наша страдања, лутања и отпадања прије свега су посљедица кидања односа са Богом љубави, а самим тим и са његовим Равноапостолним архијерејем и пастиром Савом. Једино се Евхаристијом можемо у потпуности поистовјетити са Христом и са светима Његовим. Једино тако можемо обнављати Свети услов идентитета, светости и утемељења у сили Божијој. Напуштајући Литургију одвезали смо своје душе из мирне луке родитељског дома и испратили их попут блудног сина безобалним морима туге и страдања. Наш идентитет дубоко је везан за Литургију и уколико се од ње одвојимо изгубићемо литургијско виђење свијета, и то ће вандалски избити крајеугаони камен као ослонац и темељ наших живота. На крају, тиме се и сам идентитет једног бића и једног народа мијења уколико се мијења однос на ком је тај идентитет изграђен. Али изазови су велики, истакао је Његово Преосвештенство викарни Епископ диоклијски Методије на Савинданској академији у Котору 2020. лета Господњег.
       
      Нека би Свети Сава просветио и осветио све српске душе у овоме свету, да се не постидимо када будемо из земаљске Србије кренули у Небеску Србију. А тамо – тамо нас чекају безбројни Српски Светитељи и Мученици, који гинуше и животе дадоше за Свето Еванђеље, који ову земљу засејаше светим задужбинама. Да они нас чекају, а какви ћемо изаћи ми пред њих?! Нека би нас Свети Сава очистио од греха и водио нас путем који кроз овај земаљски живот води у Живот Вечни. Амин. (Преподобни Јустин ћелијски)
       
      Приредили:
      Протођакон др Дамјан С. Божић
      и катихета Бранислав Илић
       



       
      Извор: Православље
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Божићни интервју са катихетом Браниславом Илићем емитован и објављен на интернет порталу васељенског радија Светигора, као и на званичном порталу Митрополије црногорско-приморске. Разговор водила новинар Слободанка Грдинић. 

       
      Звучни запис разговора
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Божићни интервју са катихетом Браниславом Илићем емитован и објављен на интернет порталу васељенског радија Светигора. Разговор водила новинар Слободанка Грдинић. 

       
      „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лк. 2, 14) Налазимо се пред празником Божића, пред празником безмерне љубави Божије, јер нам се у граду Давидову роди Христос Господ (Лк. 2, 11), Емануил, што ће рећи: с нама Бог (Мт. 1, 23). Ову велику Тајну Оваплоћења Бога Логоса, скривану од постања векова (Јн. 1, 2), најпре су благовестили ангели Божији својом божићном химном мира и љубави (Лк. 2, 14). Потом им се придружују пастири и мудраци са Истока, сабирајући тако небо и земљу око Богомладенца Христа, анђеле, и људе, и све народе земаљске у Цркву Бога живога (2. Кор. 6, 16). О значају празника у којем величамо Оваплоћење Господа нашег Исуса Христа разговарамо са катихетом Браниславом Илићем. 
       
      *Неизрецива је и чудесна тајна неизмерне љубави Божје коју је пројавио према роду људском пославши Сина свога у овај свет. На самом почетку нашег Божићног разговора упознајте нас са значајем празника Рођења Господа нашег Исуса Христа? 
       
      Управо као што сте нагласили у питању, рођење Сина Божјег јесте велика тајна љубави Божје. Ангелска песма у славу и част Рођења Господа нашег Исуса Христа је истинска песма испуњена радошћу и суштином јер нам јасно и недвосмислено исказује суштину васколике Христове поруке. Прослављајући Бога, човек уједно уздиже и прославља себе. Проповедајући мир Божји, – мир Христов, мир без страха и насиља, – човек доприноси изградњи Царства Божјег на земљи. Својим оваплоћењем и доласком на земљу нас ради и спасења нашега ради, Христос сведочи о суштинској Заједници, новој заједници неба и земље, Творца и творевине, и Својим устима открива велику Тајну коју је Бог као залог унео у човека од самог његовог стварања, а та истина гласи да је човек најважније створење под сунцем. Подсећајући се на ову чудесну истину, не бисмо смели да изгубимо из вида да она у нама подстиче усрдније делање, саображавање нашег живота животу по јеванђељу, актуализовање и делатно пројављивање љубави према Богу и ближњима, како бисмо на прави начин оправдали назначење које нам је од Господа даровано. Према речима Светог Иринеја епископа Лионског, човек је позван да буде одсјај, слава и светлост Божја на земљи. То можемо схватити једино уколико Богочовека Господа Христа узмемо за право и истинско мерило свега. Дубље проницање у англеско славословље  подсећа нас да је рођење Спаситеља нашег унело мир Божји у свет, а време повезало са вечношћу. Црква Христова вековима сведочи да наведени мир и вечност никада неће напустити свет, без обзира на сва искушења и недаће које га могу задесити. Као носиоца Свога мира и вечности Христос је установио Цркву Своју. Она је Стуб и Тврђава истине, брод којим сигурно пловимо у тихо пристаниште нашега спасења.
       
      *Наше прослављање Божића садржано је превасходно у торжественим богослужењима која нам кроз милозвучну химнографију указују на значај овог небоземног догађаја, али у нама подстичу молитвено расположење да једним устима и једним срцем прослављамо Христа Бога нашег од Дјеве рођеног. Упознајте нас са значајем Божићног богослужења?
       
      Ово је веома комплексно и важно питање које нам не дозвољава кратак и непотпун одговор. Како бисмо на правилан начин спознали велику тајну свих богослужења на Божић, неопходно је да се вратимо један корак. Како би на што достојнији начин дочекали рођење Спаситеља света, Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа, Црква је богомудро установила Божићни пост који нас у исто време подсећа на пост Старозаветних патријараха и праведника који су у посту и молитви дочекали долазак Спаситеља. Као што су мудраци вођени звездом са истока дошли до новорођеног Богомладенца, тако и ми вођени четрдесетодневним постом припремамо дом душе своје да се у њој усели и настани Господ наш.  Свети Григорије Палама нас у својој 16. беседи на Божић подсећа да је Оваплоћење Бога Логоса донело  нама људима неисказана блага, па и само Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небеско, а ми утврђени овим речима Светог Григорија Паламе, духоносца из 14. века, постом и молитвом у току Божићне четрдесетнице увек ходимо у сусрет Богомладенцу Христу истинском Сунцу правде. Постећи Божићни пост видели смо да он нема посебне недеље као што је то случај са светом Четрдесетницом, али има две недеље које нас богослужбено уводе у радост празника рождества Христовог: недељу  Праотаца и Отаца. 
      Између дванаест великих Господњих празника посебно и значајно место заузима празник Рођења Господа нашег Исуса Христа као извор и темељ свих празника. У првим вековима празник Рождества Христовог прослављан је заједно са празником Богојављења те су тако чинили један празник под називом епифанија (грч. επιφάνεια) или теофанија (грч. Θεοφάνια) који је прослављан 6/19. јануара. У оквиру овог јединственог заједничког празника прослављана су и величана сва Божија јављања и знамења која је чинио: Његово Рођење, Крштење, поклоњење три мудраца, чудесно умножење хлебова, претварање воде у вино у Кани Галилејској итд. Из празника епифаније као колективног празника издвојен је празник Рождества Христовог и премештен је на 25. децембар/7. јануар. Празновање Рождества Христовог у Кападокији увео је Свети Василије Велики, а у Антиохији Свети Јован Златоуст, који је празник Рождества Христовог назвао мајком свих празника: „Долази празник који код свих изазива велико страхопоштовање и свети страх, који се са слободом може назвати: мајком свих празника. Који је то празник? Телесно рођење Христово. Јер из њега су произашли празници Богојављења, Васкрсења, Вазнесења, Духова. Да се Христос није родио телом, Он не би био крштен, не би страдао и васкрсао, не би послао Духа утешитеља. Из овог празника телесног рођења Христовог као реке теку сви остали празници“. 
       
      *Хвала Вам на овом уводу о правилном поимању Божићног богослужења. Какво је богослужење у навечерје Божића (Бадњи дан)?
       
      Главне богослужбене особености навечерја Рождества јесу служење царских часова, изобразитељне, као и служење Литургије Светог Василија Великог која почиње вечерњим богослужењем. У току једне богослужбене године царски (велики) часови служе се само три пута: у навечерје Рождества, у навечерје Богојављења, као и на Свети и Велики петак. Поредак Царских часова навечерја Рождества Христовог прилагођен је тематици празника. Тропар и кондак навечерја празника заједнички су за све часове:
       
      Беше некад у Витлејему на попису Марија заједно са старцем  Јосифом – јер  он беше из Давидова потомства – а била је у трудноћи без семена зачетој. Утом  јој  дође  време  да  се  породи,  но  нигде  не  беше  места  да  одседне.  Али,  као  удобна палата,  указа  се царици пећина. Христос  се рађа  да палог  човека  опет  уздигне у свој лик. (тропар навечерја)
      Дјева данас иде да превечну Реч у пећини неизрециво роди. Играј васељено  чувши за ово, прослави са Ангелима и пастирима Онога који изволе да се јави  као млађано детенце, а превечни је Бог. (кондак навечерја)
       
      Светописамска читања како Старог, тако и Новог Завета чине темељ последовања Царских (великих) часова. Из Старог Завета читамо такозване паримеје, док из Новог Завета читамо одељке из посланица Светог Апостола Павла, као и одређене Еванђелске перикопе. Литургија Светог Василија Великог у навечерје Рождества почиње вечерњим богослужењем које је богато дивном химнографијом особито у стихирама на Господи возвах. У случају да навечерје Рождества падне у суботу или недељу уместо Василијеве служи се Литургија Светог Јована Златоуста. 
       
      *Богослужење на сâм дан празника се ослања на претпразништво о којем сте говорили, а сада нас упознајте са централним богослужбеним особеностима на Божић?
       
      Према богослужбеном уставу, на празник Рождества Христовог предвиђено је служење великог повечерја и јутарњег, а као круна и врхунац богослужбеног прослављања служи се света Литургија. Грчки богослужбени устав предвиђа почетак свеноћног бденија великим повечерјем када навечерје празника рођења  Христовог није у суботу или недељу, тј. сâм празник у недељу или понедељак. Празник Рождества Христовог има два канона на јутрењу, први канон саставио је Свети Козма Мајумски, док је други канон празника дело Светог Јована Дамаскина. Уколико је празник рођења Христовог у недељу или понедељак, онда се на сâм дан празника служи Литургија Светог Василија Великог, док дан уочи празника бива Литургија Светог Јована Златоуста. 
       
      *Иза нас је период испуњен бројним искушењима која су у мањој или већој мери утицала на наш духовни живот. Да ли је овогодишње прослављање Божића прилика да дубље продредмо у тајну смисла нашег живота и Божићном радошћу савладамо сва искушења?
       
      Божић је Празник када свецело опитујемо пуноћу доброте и милости Божјe, показане према роду људском тиме што је Бог послао у свет Сина Cвoга Јединороднога, Господа нашега Исуса Христа. Божанска љyбaв, која се чудесно показала у витлејемској пећини, прожима и све нас, и данас у 21. веку. Наше истинско прaзнoвaњe Божића није неки једноставни обичај, традиција или нaвикa коју из године у годину понављамо. Драги моји, Божић je дар над дaрoвимa, дан у којем ce открило оно што je jeдинo ново под cyнцeм, дан у којем ce вeчнa божанска младост улила у биће нeбa и зeмљe и у oгрaничeнy, пролазну људску природу и cвe подмладила вeчном младошћу. Духовни живот и његова философија подразумева нашу жељу и решеност да ходио путем спасења, јединим правим и истинским путем који нам је пропутио Господ наш Исус Христос. Са друге стране, наше хођење путем спасења од нас очекује да се клонимо греха, а да пригрлимо врлину трагајући за благословеном љубављу. Пролазна и ограничена љубав која је од овога света води нас стрампутицом, а једино нас љубав Богомладенца Христа оживљава и води у живот вечни. Без љубави, у овом нашем свету све је осуђено на тугу, а без Оваплоћене Љубави Божје, Која је Христос Новорођени, све је осуђено на ништавило. Због чега одговор на Ваше озбиљно, а рекао бих и болно питање, почињем подсећањем на дарове Божића, а превасходно на љубав? Када имамо вере, наде и љубави, у нашем се бићу не може настанити страх и несигурност, јер за путеводитеља имамо Богочовека Христа који нас утврђује у истини да без крста нема Васкрсења. Не бојмо се! Уместо овоземаљских брига и страхова, прилика је да се усрдније помолимо да мир Божји испуни наша срца. Благодатно искуство светога Серафима Саровскога сведочи: „Стеци дух мира и тада ће се хиљаде око тебе спасти“. Христов мир је јединствен јер је заснован на неизрецивој и несхватљивој љубави Оца небеског, „Који тако заволе свет да је Сина Својега Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн. 3, 16). 
       
      *На много места сте истакли да нас Божић позива на усрднију молитву и делатну љубав. Можемо ли рећи да је Божићна радост права прилика да молитву упутимо за све болесне од ове савремене пошасти која нас је задесила, а да делатну љубав пројавимо у помоћи потребитима, а особито нашим лекарима који су прави херои наших дана? 
       
      Хвала Вам на овом питању. Нажалост, још увек живимо у данима пандемије која нас је страховито задесила и суочила нас са болном и тешком реалношћу. Читав свет је захваћен и угрожен овим опаким вирусом. Налазећи се у овој, као и бројним другим невољама, у Божићној радости морамо учинити све да себи и другима помогнемо. Пре свега, да молитвено будемо једни са другима, никада не заборављајући на вишевековно искуство Цркве, да усрдна молитва много може учинити. Рекох, поред вируса који се нашао као невидљиви непријатељ, суочени смо са многим другим искушењима чије превазилажење је једино могуће уз Божју помоћ. Према речима блажене успомене патријарха Павла Бог ће помоћи ако има коме, а пред овом истином сви смо на великом задатку. Тај задатак је да не малаксавамо, већ да саборно пригрлимо молитву и конкретно делање у помоћи потребитима, како бисмо превазишли сва искушења, али пре свега, како бисмо испунили оно назначење које нам је Господ даровао, а о којем смо говорили на почетку нашег разговора. „Смири се, горди човече!” – поручио је својевремено велики Достојевски, тако смо и данас у радости Божића позвани да се смиримо, да своју наду положимо на Господа и тако победимо сва искушења, страхове и недаће са којима смо суочени, јер ако је Бог са нама, ко ће против нас?
       
      *На крају овог Божићног разговора која би била Ваша празнична порука? 
       
      Рекао бих да је целокупан наш разговор и промишљање једна велика порука коју нам Сâм Господ наш Исус Христос својом неизмерном љубављу у дан Његовог рођења упућује. Господ нам је својим спасоносним примером и животом указао на важност врлина и њиховом месту у нашем животу. Живећи врлинским и светотајинским животом човек се охристовљује тако да сва његова дела налазе своје испуњење у личности Господа Исуса Христа. У том духу Божић је празник нашег васпитавања у врлинском животу. Ако пригрлимо врлине неће нам бити тешко да уз помоћ Божју победимо све тешкоће и препреке које су пред нама. Овогодишња прослава празника Рождества Христовог прилика је да у љубави приђемо једни другима, да молитвом и добрим делима, али и христоликом пажњом и бригом према ближњима, уградимо благословени каменчић у вечни мозаик безобалне љубави Божје, оне љубави која греје наше душе и чудесно их укрепљује.
      На крају нашег разговора у духу Божићне радости, Вама драга Слободанка, свим медијским делатницима радио Светигоре, као и свој браћи и сестрама који слушају Ваш радио, желим да у миру, добром здрављу и хришћанској љубави прославите празник рождества Господа нашег Исуса Христа. Да Њему, Богу у Светој Тројици се клањајући, јављеном у личности Богомладенца, Детета младог Предвечног Бога, загрлимо једни друге боголиким загрљајем и поздравимо речима вере, наде и љубави: 
      МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! 
      ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!
       
      Разговарала:
      Слободанка Грдинић (Радио Светигора)
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...