Jump to content
  1. Рапсоди

    Рапсоди

  2. Vladan :::

    Vladan :::

  3. Trifke

    Trifke

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Poslanik Boško Obradović prima platu od građana Srbije da bi mogao da se fizički obračunava u parlamentu i širi homofobiju. On uzima, dok Ljajić daje ovoj državi.

      Narodni poslanik i čovek koji, nakon što nije uspeo da uđe u beogradsku Skupštinu, nije uspeo ni da da ostavku na mesto predsednika Dveri, odlučio je da slavlje nakon pobede Srbije nad Kostarikom upotrebi da se obračuna sa jednim od reprezentativaca Srbije - Ademom Ljajićem.
      Osvajač 2,29% glasova na predsedničkim izborima 2017. godine smatrao je bitnim da u tvitu ukaže na manje probleme u reprezentaciji, čije bi ispravljanje valjda dovelo do još boljih rezultata. 

        Kao ljutom opozicionaru čija je celokupna politička poruka suprotstavljanje predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, poslanik Obradović je odlučio da prvo naznači to što Adem Ljajić "ne poštuje himnu", pa tek onda da kritikuje odnos selektora prema Vučiću. Ovo je samo jedan u nizu gafova Obradovića koji otkrivaju šta su njegovi prioriteti i pored dugogodišnjih pokušaja da se rebrendira kao "umereni" nacionalista kojem je ekonomija primarna briga.
      Međutim, njegovo pominjanje Ljajića i himne je odlična prilika da se jednom zauvek reši ovo pitanje koje se s vremena na vreme pojavljuje. Ranije, kada je Siniša Mihajlović bio selektor reprezentacije Srbije, on je odlučio da je to što Adem Ljajić ne peva himnu dovoljno veliki prekršaj da ga ne pozove u reprezentaciju. Mihajlović je svakako, kao selektor imao pravo da bira sastav tima po bilo kojem kriterijumu koji je hteo. Takođe, to što je kao selektor bio dosta neuspešan možda govori da "peva himnu" nije baš dobar kriterijum.
      Adem Ljajić nije dužan da peva himnu, i ako to ne radi, to ne pokazuje bilo kakav manjak "poštovanja" prema himni, reprezentaciji ili državi. Mirno stoji i sluša je, što je bukvalno znak poštovanja. Takođe, njegova praksa "nepevanja" himne je nešto što je široko prisutno među igračima koji igraju u Rusiji. Mnogo Nemaca nije pevalo himnu. Argentinci tradicionalno to ne rade. Čak ni reprezentativci Srbije, među kojima je i sadašnji selektor, nisu uvek pevali himnu. Naravno, razlog zašto ništa od ovoga nije, a Ljajićevo nepevanje jeste problem ima mnogo više veze sa njegovim etničkim poreklom, a ne sa time "da li treba pevati himnu." I poslanik Obradović to zna i baš zbog toga i tvituje o tome. Iz sličnih pobuda je juče kao "pesma" objavljena ksenofibična glupost čoveka koji je dobar deo svoje karijere izgradio na plagiranju popularnih rok pesama "sa zapada" koji toliko mrzi sada. 
      Život u Srbiji je jako frustrirajuć. Svakog dana. U poslednjih par decenija, velika fudbalska takmičenja uglavnom samo posmatramo sa periferije. Kolarovim golom i spletom drugih okolnosti, Srbija ima šansu da se već u petak plasira u osminu finala Svetskog prvenstva u Rusiji. To je jako fino, uzbudljivo i zanimljivo. I nema veze sa ratnom istorijom, dnevnom politikom ili situacijom oko Kosova. Adem Ljajić, kao i svi drugi igrači, besplatno, iz ličnog izbora, odlučili su da igraju za reprezentaciju i da doniraju svoje talente, znanja, tela i sposobnosti na ovom Svetskom prvenstvu. Adem Ljajić rizikuje povredu zarad Srbije. Žrtvuje se za nju.
      Sa druge strane, poslanik Obradović prima platu od građana Srbije da bi mogao da se fizički obračunava u parlamentu i širi homofobiju. On uzima dok Ljajić daje ovoj državi. Dovoljno je samo da se pogleda iza zapaljive retorike da se brzo zaključi ko je od njih dvojice patriota, a ko iznova i iznova pokazuje manjak poštovanja prema Srbiji. Vuk BOŠKOVIĆ

       
    • Од JESSY,
      FOTO: YOUTUBE, SCREENSHOT / SCREENSHOT Devojčica Džulijet Vejts (2) rođena je sa ozbiljnim deformitetom leve noge, zbog kojeg nije mogla da se kreće. Zbog njenog zdravstvenog stanja stanja, morala je na amputaciju pre nego što je prohodala, ali to je nije zaustavilo.
    • Од Danijela,
      Sve kontroverze povodom stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Niška deklaracija naišla na loš prijem kod sila
      Foto: Dokumentacija "Novosti" i foto-arhiv "Borba"
      NA KRAJU godine koja je pred nama navršiće se tačno sto leta od formiranja države koja je sedam decenija funkcionisala, s malim prekidom u toku Drugog svetskog rata, najpre kao Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, a potom kao Jugoslavija. Njen nastanak, u zavisnosti od političkih, ideoloških, nacionalističkih, monarhističkih i inih okolnosti, bio je raznoliko tumačen i objašnjavan. Pogotovo nakon raspada zemlje i raznoraznih nacionalističkih euforičnih doterivanja političke prošlosti. Provejavaju razne opcije i objašnjenja, ali jedna od onih nastala u glavama čelnika Kominterne i Komunističke partije Jugoslavije, da je to, zapravo, bila okupacija Hrvatske, Dalmacije, Slovenije, Crne Gore, Makedonije, Kosova, Bosne i Vojvodine od srpske vojske, a da su Srbi bili hegemonisti koji su uživali privilegije na eksploataciji ostalih naroda, i danas živi. Nažalost, i u Srbiji, danas, oslobođenoj od ideoloških natruka, ali u okruženju jednog uništenog sistema vrednosti, dok se tapka u mestu u stvaranju novog, nisu sa istoriografskom strogošću definisane okolnosti stvaranja pomenute države.
      Možda bi zbog toga, na ovom mestu, bilo potrebno da se hronološki poređa deo događanja oko nastanka trojnog kraljevstva, bez pretenzija da se drži čas istorije, bez podsećanja na stvaranje Ilirskog pokreta i rađanje jugoslovenske ideje. Neka podaci govore sami za sebe: šta je to Srbija uložila i šta je sve izgubila zbog Jugoslavije...
      Nikola Pašić, neposredno posle napada Austrougarske na Srbiju, već 20. avgusta 1914. godine, uputio je memorandum svim poslanicima (ambasadorima) Srbije u kome je obrazložio ratne ciljeve i u okviru toga nužnost stvaranja jedne jugoslovenske države. U tom dokumentu, sa kojim će biti upoznati i moćnici iz Antante, obrazloženo je da bi jedna takva država, od 15 miliona stanovnika, postala brzo i ekonomski i vojnički spremna da bude jedan od stubova stabilnosti u posleratnoj Evropi.
      Nikola Pašić i kralj Aleksandar Karađorđević
      TRI meseca kasnije, 7. decembra 1914. godine, doneta je Niška deklaracija, u vreme najkritičnijih trenutaka Prvog svetskog rata, koju je usvojila srpska Narodna skupština i u kojoj se isticalo da su prioritetni ratni ciljevi Srbije: oslobođenje Hrvata, Slovenaca i Srba koji žive u Austrougarskoj i ujedinjenje sa njima. Ona nije naišla na povoljan prijem u Rusiji, Engleskoj i Francuskoj, savezničkim zemljama Srbije. Istoričar Dragoljub Živojinović, čak, tvrdi da su ove velike sile odbile da prihvate Deklaraciju. Svaka od ovih zemalja imala je svoje posebne razloge zbog kojih nije htela da uvaži ambiciozne zamisli srpskih političara da se na Balkanu stvori nova državna tvorevina - Jugoslavija.
      U CARSKOJ Rusiji, koja je bila najverniji saveznik Srbije, nisu mogli da shvate da se u Beogradu tako olako prihvata ideja o stvaranju države u kojoj bi trebalo da zajedno žive narodi koje su delile ozbiljne konfesionalne razlike. Jedan od najuticajnijih ruskih političara, Sergej Dimitrijevič Sazonov, koji je za vreme rata bio ministar inostranih poslova, energično se suprotstavljao stvaranju ove države.
       
      SVI SRBI U JEDNOJ DRŽAVI KAKO se proses stvaranja nove države bližio epilogu, Nikola Pašić je prestajao da biva "zagrejani Jugosloven". Za razliku od njega, prestolonaslednik Aleksandar je razvojem ratnih operacija i uspesima srpske vojske, postajao sve zagrejaniji ujedinitelj. Obojica su, u različitim prigodama, isticala dva ključna razloga za ujedinjenje. Prvi je bio da se stvori moćna i snažnija država, koja bi bila čvrst bedem za germansku ekspanziju na Balkansko poluostrvo. Drugi argument je bio da su Srbi, samo u granicama Jugoslavije, mogli da budu u jednoj državi.
       
      Prilikom susreta ovog ruskog državnika sa srpskim poslanikom Miroslavom Spalajkovićem, 7. aprila 1915. godine, i kada mu je detaljno predočen stav o ujedinjenju sa Hrvatima i Slovencima, ostala je zabeležena prilično ljutita primedba Sazanova:
      "A što ne tražite Moskvu i Rim!"
      Ruski ministar je izneo nevericu u mogućnost srećnog života Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničkoj državi, i tom prilikom naglasio da Rusija nastoji da posle završetka rata Srbija bude jedna snažna i teritorijalno uvećana država, koja će imati širok izlaz na Jadransko more.
      EDVARD Grej, šef engleske diplomatije, u nekoliko navrata isticao je da ambicije Londona nisu stvaranje Jugoslavije, nego proširena Srbija koja bi dobila širok izlaz na Jadransko more. Da bi pridobili Bugarsku da se priključi saveznicama Antante, engleski političari su bili spremni da Sofiji ponude teritorijalne ustupke, odnosno delove Makedonije, koji su bili sporni posle završetka Prvog balkanskog rata, a koje je držala Srbija. Kako bi od Beograda dobili pristanak za "određenu teritorijalnu transakciju", Englezi su bili voljni ne samo da obnove ratom opustošenu Srbiju nego da joj daju status i značaj "velike Srbije".
      To najbolje pokazuje sadržaj memoranduma koji je polovinom januara 1915. engleski ministar inostranih poslova Edvard Grej uputio ruskoj vladi i u kojem se kaže: "Ako srpska vlada garantuje Bugarskoj delove Makedonije, srpske teritorijalne aspiracije, uključujući deo jadranske obale, biće zadovoljene."
      - Ovaj memorandum na najbolji način demantuje tvrdnje mnogih zapadnih, ali i domaćih istoričara, političara i publicista, da je pojam i izraz "velika Srbija" stvoren i odomaćen u Beogradu - navodi publicista Nebojša Bogunović u neobjavljenoj knjizi "Srbija od Prvog ustanka do ujedinjenja".
      Konkretizujući svoj predlog o "velikoj Srbiji", Grej je 13. avgusta 1915. godine uputio drugi memorandum, ovoga puta predsedniku srpske vlade Nikoli Pašiću, u kojem je izneo kakvi se teritorijalni ustupci nude Srbiji, ukoliko se deo Makedonije ustupi Bugarskoj. To su: "Bosna i Hercegovina, Slavonija, Srem sa Zemunom, Bačka i jadranska obala od rta Planke (nedaleko od Splita) na severu do tačke 10 km južno od Cavtata, kao i ostrva (Veliki i Mali Drenik, Čiovo, Šolta, Brač, Jakljan, Koločep i Pelješac)." Sudbina srpskih krajeva u jugozapadnom Banatu "biće rešena mirovnim ugovorom, ukoliko Rumunija ne uđe u rat na strani saveznika", ističe se u Grejovom memorandumu.
      Edvard Grej / Sergej Sazonov
      U ITALIJI se takođe isticala privrženost jačanju Kraljevine Srbije i uvažavali njeni zahtevi za izlazak na more, ali je istovremeno izražavano nepoverenje prema stvaranju Jugoslavije. Italijanski ministar inostranih poslova, Sidnej Sonino, 4. avgusta 1915. godine zamolio je ruskog poslanika u Rimu, Aleksandra Girsa, da Rusija poverljivo saopšti srpskoj vladi: da je u jednom članu tajnog Londonskog ugovora predviđeno da Srbija dobije na Jadranskom moru, između ostalog, Split i Dubrovnik i da se Italija tome ne protivi. Što se tiče Rijeke, treba reći da se istaknuti italijanski novinar i političar Salvemino Gaetano, u listu "Unita", zalagao da ovaj primorski grad "dobije svoju tradicionalnu autonomiju pod zaštitom Italije i Srbije."
      - Nepoverenje među vodećim političarima Antante u odnosu na stvaranje Jugoslavije vladalo je sve do polovine 1918. godine, takoreći do kraja Prvog svetskog rata. Obrt u stavovima nekih evropskih državnika nastao je posle nagle promene američke politike u ovom ratu, u koji je ona ušla krajem 1917. godine. Predsednik Sjedinjenih Američkih Država Vudro Vilson, naime, iz osnova je promenio mišljenje u vezi sa sudbinom Austrougarske: umesto njenog opstanka i obnove, za šta se zalagao 1917. godine, na kraju rata je zagovarao rasturanje i komadanje Habzburške monarhije. To je ohrabrilo najvatrenije privrženike jugoslovenske ideje, jer je samo na ruševinama Austrougarske mogla nići Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca - piše Nebojša Bogunović.
      SRPSKI političari i diplomate, za sve to vreme, zaslepljeni idejom o ujedinjenju, nisu obraćali pažnju na dvosmernu hrvatsku i slovenačku politiku tokom Velikog rata. Njihovi poslanici u Bečkom parlamentu zalagali su se za stvaranje "jedne jugoslovenske državne tvorevine", ali u okviru Austrougarske monarhije, dok su predstavnici Hrvata i Slovenaca u Jugoslovenskom odboru u Londonu, bili za stvaranje Jugoslavije, "čiji bi stožer bila Kraljevina Srbija".
      Među retkim srpskim intelektualcima koji su pokušali da, bar delimično, razjasne srpsko-hrvatske odnose i političke prilike među južnim Slovenima u Austrougarskoj, bio je dr Milovan Milovanović, profesor na Velikoj školi, i predsednik Vlade Kraljevine Srbije (1911-1912). U brošuri "Srbi i Hrvati" piše:
      "Prema stanju u kojemu se danas nalaze Srbi i Hrvati sporno je pitanje da li bi stvaranje srpsko-hrvatske narodne zajednice, donelo koristan rezultat. Pitanje je utoliko teže i sudbonosnije za nas Srbe, što... mi imamo državu i imamo sve potrebne uslove za samostalan narodni život. Nema sumnje da bi te pogodnosti, priključenjem Hrvata uz srpsku narodnost, postale potpunije, da bi garancije za budućnost i srpsku i hrvatsku tim samim znatno narasle, da tuđinskim uticajem nije izazvan hrvatski separatizam, koji preti da razori srpsko-hrvatsku narodnu zajednicu."
      Upozorenja dr Milovana Milovanovića ostala su bez odjeka.
       
      http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:732082-Evropa-nije-htela-Jugoslaviju
    • Од Милан Ракић,
      Kosovo je na dobrom putu da ga Vatikan prizna, ali ne znam da li će se to dogoditi ove godine, rekao je premijer Kosova Ramuš Haradinaj koji se pre tri dana sastao sa poglavarom rimokatoličke crkve papom Franjom. Haradinaj je kazao da je papu Franju upoznao sa političkim dešavanjima na Kosovu i evro-atlantskim integracijama i istakao da je Kosovo primer suživota među narodima i verske tolerancije.

      Premijer Kosova Ramuš Haradinaj istakao je na konferenciji za novinare posvećenoj svom susretu sa poglavarom rimokatoličke crkve papom Franjom da je u Vatikanu srdačno dočekan. On je kazao da je papi Franji uručio zahtev za priznavanje Kosova.
      „Imao sam mogućnost, osim da se zahvalim o brizi i poštovanju koje ima za Kosovo, da izrazim i ovaj zahtev građana Kosova, rekavši da 'narod Kosova ima nadu u Vas, oči su im uprte u Vas' i on je, zaista, bio otvoren kad je dobio zahtev. Rekao mi je sledeće reči – 'u srcu mi je narod Kosova, lično ću se moliti se za vas i za vašu zemlju'. I on ima veliku nadu da će narod Kosova naći mir“, rekao je Haradinaj.
      Haradinaj je kazao da je nezavisnost Kosova kao tema sada dosta prisutna u Vatikanu i da postoji mogućnost da Kosovo bude priznato.
      „Ne mogu da kažem vreme kada će se to desiti - odgovor pape je da voli narod Kosova i da oseća da ćemo biti zajedno sa drugim narodima. Mislim da je to jedna održiva i značajna poruka za nas. Da ne preterujemo sa nekim najavama, ali mislim da je dobra situacija za našu zemlju“, kazao je predsednik Vlade Kosova.
      Haradinaj se u Vatikanu sastao i sa državnim sekretarom kardinalom Pietrom Parolinijem koga je upoznao sa političkim dešavanjima i izazovima Kosova.

      „Imao sam priliku da objasnim šta dobija evropska porodica sa Kosovaom, šta dobija Evropska unija ako dobijemo liberalizaciju viza. Ne dobija ni kriminalitet, ni rizike, ni emigrante, nego će dobiti razmenu. Šta dobija svet ako budemo članovi Interpola - dobiće veću bezbednost, veće garancije za zaštitu od bilo kog kriminala ili rizika. Istovremeno priznavanjem Kosova se dobija jedan zaista održivi mir na balkanu za sve“, kazao je Haradinaj..
      Na pitanje novinara da prokomentariše to što opština Dečani odbija da izvrši odluku Ustavnog suda i manastiru Visoki Dečani vrati imovinu, Haradinaj je kazao da zakon treba da se poštuje.
      „Narod Kosova - Albanci u Metohiji su uvek vodili računa i poštovali su manastir, kako Pećku Patrijaršiju tako i manastir Dečani. Imovinski konflikti se nastavljaju, to su teme za sud, koje su osetljive. Ne bih imao neki stav osim tog da trebaju da se poštuju zakoni i nadam se da će se naći neko rešenje. Ono što želim da kažem jeste da su ovi manastiri živeli među Albancima vekovima i živeće vekovima među Albancima. Uvek smo imali međusobno poštovanje“, rekao je Ramuš Haradinaj.

      Posle 16 godina sudskog parničenja, Ustavni sud Kosova je maja 2016. godine potvrdio pravo manastiru Visoki Dečani na 24 hektara zemlje. Međutim Opština Dečani odbija da izvrši konačnu i neopozivu odluku suda.
      Budimir NIČIĆ

    • Од LOLA222,
      Sretna sam i ispunjena,pluralizam ovde zivi preko 100 nacionalnosti,razlicitost me privlaci, 
      #no arrogance#no pathetic sorry just Blood Red Sky-HEIRESS- moja pesma, poseti me,pridruzi mi se na putovanju i reci kako se osecas.
      redovito posecujem nasu crkvu u Portobello,predivni ljudi.https://youtu.be/UJtqMcM9Rcg
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×