Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Bernard

Katolička misao dana

Оцени ову тему

Recommended Posts

“Ljubav je duša vjere, ona je oživljava; bez ljubavi, vjera umire" (Sermones Dominicales et Festivi II, Messaggero, Padova 1979., str. 37).

Krist, koji je tvoj život, stoji pred tobom raspet, da se ti zagledaš u križ kao u neko zrcalo. Ondje ćeš moći spoznati koliko su smrtonosne bile tvoje rane, koje nijedan drugi lijek ne bi mogao ozdraviti osim krv Sina Božjega. Ako pogledaš dobro, moći ćeš shvatiti koliko su veliki ljudsko dostojanstvo i tvoja vrijednost… Nigdje drugdje čovjek ne može bolje uočiti koliko vrijedi kao kada se zagleda u zrcalo križa” (Sermones Dominicales et Festivi III, str. 213-214).

sv. Antun Padovanski

Share this post


Link to post
Share on other sites

“Strive to preserve your heart in peace; let no event of this world disturb it.”

“The soul that is quick to turn to speaking and conversing is slow to turn to God.”

St. John of the Cross

Share this post


Link to post
Share on other sites

"COSMOS" AND ONE MORE TELLING OF THE TIRED MYTH

Bishop Robert Barron

Seth MacFarlane, well known atheist and cartoonist, is the executive producer of the remake of “Cosmos,” which recently made its national debut. The first episode featured, along with the science, an animated feature dealing with the sixteenth century Dominican friar Giordano Bruno, who was burned at the stake by Church officials. A brooding statue of Bruno stands today in the Campo de’ Fiori in Rome on the very spot where the unfortunate friar was put to death. In MacFarlane’s cartoon, Bruno is portrayed as a hero of modern science, and church officials are, without exception, depicted as wild-eyed fanatics and unthinking dogmatists. As I watched this piece, all I could think was...here we go again.

Avatars of the modern ideology feel obligated to tell their great foundation myth over and over, and central to that narrative is that both the physical sciences and liberal political arrangements emerged only after a long twilight struggle against the reactionary forces of religion, especially the Catholic religion. Like the effigies brought out to be burned on Guy Fawkes Day, the bugbear of intolerant and violent Catholicism has to be exposed to ridicule on a regular basis. 

I will leave to the side for the moment the issue of liberal politics’ relation to religion, but I feel obliged, once more, to expose the dangerous silliness of the view that Catholicism and the modern sciences are implacable foes. I would first observe that it is by no means accidental that the physical sciences in their modern form emerged when and where they did, that is to say, in the Europe of the sixteenth century. The great founders of modern science—Copernicus, Galileo, Tycho Brahe, Descartes, Pascal, etc.—were formed in church-sponsored universities where they learned their mathematics, astronomy, and physics. Moreover, in those same universities, all of the founders would have imbibed the two fundamentally theological assumptions that made the modern sciences possible, namely, that the world is not divine—and hence can be experimented upon rather than worshipped—and that the world is imbued with intelligibility—and hence can be understood. I say that these are theological presumptions, for they are both corollaries of the doctrine of creation. If God made the world in its entirety, then nothing in the world is divine; and if God made the world in its entirety, then every detail of the world is marked by the mind of the Creator. Without these two assumptions, the sciences as we know them will not, because they cannot, emerge. 

In fact, from the intelligibility of the universe, the young Joseph Ratzinger (later Pope Benedict XVI) constructed an elegant argument for the existence of God. The objective intelligibility of the finite world, he maintained, is explicable only through recourse to a subjective intelligence that thought it into being. This correspondence, in fact, is reflected in our intriguing usage of the word “recognition” (literally, to think again) to designate an act of knowledge. In employing that term, we are at least implicitly acknowledging that, in coming to know, we are re-thinking what has already been thought by the creative intelligence responsible for the world’s intelligibility. If Ratzinger is right, religion, far from being science’s enemy, is in fact its presupposition. 

Secularist ideologues will relentlessly marshal stories of Hypatia, Galileo, Giordano Bruno and others—all castigated or persecuted by church people who did not adequately grasp the principles I have been laying out. But to focus on these few exceptional cases is grossly to misrepresent the history of the relationship between Catholicism and the sciences. 

May I mention just a handful of the literally thousands of Catholic clerics who have made significant contributions to the sciences? Do you know about Fr. Jean Picard, a priest of the seventeenth century, who was the first person to determine the size of the earth to a reasonable degree of accuracy? Do you know about Fr. Giovanni Battista Riccioli, a seventeenth century Jesuit astronomer and the first person to measure the rate of acceleration of a free-falling body? Do you know about Fr. George Searle, a Paulist priest of the early twentieth century who discovered six galaxies? Do you know about Fr. Benedetto Castelli, a Benedictine monk and scientist of the sixteenth century, who was a very good friend and supporter of Galileo? Do you know about Fr. Francesco Grimaldi, a Jesuit priest who discovered the diffraction of light? Do you know about Fr. George Coyne, a contemporary Jesuit priest and astrophysicist, who for many years ran the Vatican Observatory outside of Tucson? Perhaps you know about Fr. Gregor Mendel, the Augustinian monk who virtually invented modern genetics, and about Fr. Teilhard de Chardin, a twentieth century Jesuit priest who wrote extensively on paleontology, and about Fr. Georges Lemaître, the formulator of the Big Bang theory of cosmic origins. 

Can we please, once and for all, dispense with the nonsense that Catholicism is the enemy of the sciences? When we do, we’ll expose the Seth MacFarlane telling of the story for what it really is: not scientific history but the basest sort of anti-Catholic propaganda.

https://www.wordonfire.org/resources/article/cosmos-and-one-more-telling-of-the-tired-myth/479/

Share this post


Link to post
Share on other sites

To live "in Christ" is to live in a mystery equal to that of the Incarnation and similar to it. For as Christ unites in His one Person the two natures of God and of man, so too in making us His friends He dwells in us, uniting us intimately to Himself. Dwelling in us He becomes as it were our superior self, for He has united and identified our inmost self with Himself. From the moment that we have responded by faith and charity to His love for us, a supernatural union of our souls with His indwelling Divine Person gives us a participation in His divine sonship and nature. A "new being" is brougllt into existence. I become a "new man" and this new man, spiritually and mystically one identity, is at once Christ and myself. The language of the New Testament and the teaching of the Church explain, to the mind of the believer, that this spiritual union of my being with Christ in one "new man" is the work of the Holy Spirit, the Spirit of Love, the Spirit of Christ.

Thomas Merton - New Seeds of Contemplation

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Razjedati nas mora strašen dvom, ali nam je res jasno, kar govorimo o Bogu. Ali smo Boga zamenjali za malika, ki smo si ga sami izdelali, ne iz zlata in kamna, temveč iz človeških idej in upanj, iz plehkih tolažb in praznih čenč?"

Karl Rahner - La figura del prete moderno, Edizioni Paoline, Roma 1969, 22-23

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Благовесник,
      Пето-шести или Трулски сабор, био је црквени васељенски сабор одржан у Kонстантинопољу  692. године. Сазван је 11 година након Трећег цариградског сабора у настојању  да донесе дисциплинарна правила за Цркву коју претходна два сабора (Други и Трећи цариградски) нису били донели. Сазвао га је и њиме председавао византијски цар Јустинијан II, а у њему је учествовало свега 215 епископа, сви листом из источних делова некадашњег Римског Царства. Циљ сазивања сабора је увести нова и строжија правила за Цркву. Због доминације источних епископа, Сабор је по правилу настојао наметнути искључиво обичаје цариградске Цркве као ортодоксно правило и мерило православности осталим деловима хршћанске Цркве. То се односило на тада уобичајене праксе Цркве на Западу, као што је, нпр. приказивање Исуса као Јагањета Божјег, које је од почетка було уобичајено и распрострањено у западној хришћанској традицији. Далеко већи спор је изазвао различит став према свештеничком целибату. Сабор је изричито дао право ожењеним мушкарцима, да постану свештеници и ђакони. Католичка црква сматра да је у одлукама Трулског сабора изражена велика нетрпељивост према Западу и његовим обичајима, али и према Јеврејима, нарочито у канону 11, који било какве контакте са њима кажњава са црквеним казнама, чак казном екскомуникације!
      Одлуке Сабора су одбачене на Западу! Свети папа Сергије I одбио их је потписати, па га је Јустинијан II, који је и сазвао Сабор, покушао заробити, а што је спречено устанком локалног становништва. У Хиспанији је међутим визиготски краљ Витица натерао Осамнаести сабор у Толеду да пристане на одлуке сабора, а због чега су га нападали каснији хроничари. Фруела I од Аустрије укинуо је ту одлуку за време своје владавине (757. - 768.) Иако су га поједини црквени великодостојници на Западу прихватили или о њима повољно говорили, Kатоличка црква не сматра га признатим васељенским сабором.
    • Од ines,
      Ноћ када су католички верници прослављали Божић, у Осијеку је обијен парохијски дом за време када је свештеник Александар Ђурановић са својом породицом био на путу. Непознати починилац, или више њих, обили су врата и прозоре и испретурали ствари у потрази за нечим вредним што би могли украсти. Како је саопштила Епархија осечкопољска и барањска, овом приликом није нанесена већа материјална штета јер се у кући нису налазиле никакве драгоцености.
      – Међутим, штета која је настала на психолошком нивоу је ненадокнадива. На месту провале живи свештеник са својом супругом и четворо деце, тако да се после ове провале тешко могу осећати безбедним и спокојним у своме дому. Искрено се надамо да ће државне службе безбедности учинити све у својој моћи да пронађу провалнике, као и то да спрече даља недела насиља која се врше над нашим светим објектима и над нашим благочестивим православним народом – наводи се на званичној страници епархије.
      У кратком разговору за наш портал, архијерејски намесник осјечки, протојереј Александар Ђурановић потврдио нам је да је провалу одмах пријавио полицији која је о свему обавештена.
      – Одмах ујутро је дошла полиција и направила извештај. Једна врата су разваљена, док су друга врата покушали да развале, али нису успели. Разбијен је један прозор и ствари су испретуране и то је једина штета. На сву срећу парохијски дом је осигуран па ће осигурање покрити насталу штету. Ово је први пут да се овако нешто десило до када сам ја у Осијеку, али знам да је пре тога било напада и на саму цркву и на црквене објекте – каже свештеник Ђурановић.
      На званичном сајту полицијске управе Осјечко-барањске нема вести о овој провали, а да напади на верске објекте нису изузети ни у време празника потврђује и вест да је у вечерњим сатима 24. децембра непознати починилац провалио и у просторије жупне канцеларије на подручју Чепина и том приликом украо накит, новац и разне друге предмете начинивши материјалну штету од више стотина куна.

      линк
    • Од ines,
      Ноћ када су католички верници прослављали Божић, у Осијеку је обијен парохијски дом за време када је свештеник Александар Ђурановић са својом породицом био на путу. Непознати починилац, или више њих, обили су врата и прозоре и испретурали ствари у потрази за нечим вредним што би могли украсти. Како је саопштила Епархија осечкопољска и барањска, овом приликом није нанесена већа материјална штета јер се у кући нису налазиле никакве драгоцености.
      – Међутим, штета која је настала на психолошком нивоу је ненадокнадива. На месту провале живи свештеник са својом супругом и четворо деце, тако да се после ове провале тешко могу осећати безбедним и спокојним у своме дому. Искрено се надамо да ће државне службе безбедности учинити све у својој моћи да пронађу провалнике, као и то да спрече даља недела насиља која се врше над нашим светим објектима и над нашим благочестивим православним народом – наводи се на званичној страници епархије.
      У кратком разговору за наш портал, архијерејски намесник осјечки, протојереј Александар Ђурановић потврдио нам је да је провалу одмах пријавио полицији која је о свему обавештена.
      – Одмах ујутро је дошла полиција и направила извештај. Једна врата су разваљена, док су друга врата покушали да развале, али нису успели. Разбијен је један прозор и ствари су испретуране и то је једина штета. На сву срећу парохијски дом је осигуран па ће осигурање покрити насталу штету. Ово је први пут да се овако нешто десило до када сам ја у Осијеку, али знам да је пре тога било напада и на саму цркву и на црквене објекте – каже свештеник Ђурановић.
      На званичном сајту полицијске управе Осјечко-барањске нема вести о овој провали, а да напади на верске објекте нису изузети ни у време празника потврђује и вест да је у вечерњим сатима 24. децембра непознати починилац провалио и у просторије жупне канцеларије на подручју Чепина и том приликом украо накит, новац и разне друге предмете начинивши материјалну штету од више стотина куна.

      линк

      View full Странице
    • Од Милан Ракић,
      “ИН МЕМОРИАМ: МИЛАН МИЋИЋ ТАЛИЈАН, БОГДАН ДЕКИЋ, ЧЕДОМИР ИЛИЈЕВСКИ, 21.12.2002.-21.12.2018. ДАНАС СЕ НАВРШАВА 16 ГОДИНА ОД ПОГИБИЈЕ МОЈИХ КОЛЕГА!     ХЕЛИКОПТЕРСКИ УДЕС У ВРЧИНУ   - Чедо! Куцни горивомере! Видиш да су се залепили на нулу! - прекиде интерфонску тишину пилот Милан Мићић Талијан.   Летач-механичар Чедо Илијевски изврши наредбу. Куцну прстима по инструментима за показивање количине горива. Казаљке остадоше приковане на нулу.   - Показују да нема горива! Немогуће! Опет лажу, мајку му! - рече Илијевски.   - Сипао сам шест канти по двадесет и пет литара! А било је у резервоарима око четирсто литара! - настави летач-механичар.   - У ваздуху смо укупно четердесет минута! - јави се копилот Богдан Декић.   - Близу смо Бубањ Потока! По џи-пи-есу још тринесет кило-метара! - Значи, Деки, треба нам још 50 литара! Чедијев, ниси ваљда на кашичицу сипао! - нашали се Талијан окрећући се према летачу-механичару. Затим баци поглед кроз ветробран. Закаснили су, помисли у себи. Ухватио их је мрак. Било је то против свих правила. Није волео да крши правила летења. Хеликоптер Ми-2 није био опремљен за ноћно летење... Мисли навреше...   У овом „најамничком послу“, често је морао гутати кнедле и прелазити преко неких поступака којима су други били склони. Нажалост ти “други“ су се питали. Били су власници хеликоптера. Њихово једино мерило био је новац. То је често било важније и од безбедности летења. Они о томе нису водили рачуна. Морао је слушати ироничне примедбе својих путника и послодаваца. Примедбе на рачун стручности и храбрости.   Они су њему причали о стручности! А тек о храбрости!   Јавише се слике из казамата у сплитској Лори. Четири месеца усташке тортуре. Надљудских напора да се преживи. Па опет није поклекао. Летови у ЈНА. Много критичних ситуација али срећом без последица. По ко зна који пут сети се 23. априла 1992.године. Хеликоптерска деблокада касарне у Чапљини. Осам „његових“ хеликоптера је спасило 170 војника.   Он уместо у „осмици“, у усташком логору.   И то баш тада. Жалио је годинама због тога. Судбина или шта ли је? Волео је да лети. Морао је због тога и да трпи. Пензија војног пилота није могла покрити трошкове пристојног живота у Београду. Трпео је за неку „цркавицу“ која је често била понижавајућа. Супруга Слађана није радила. Син Душан је био још школарац. Професија пилота била је у доброј мери деградирана. Главни допринос томе дао је велики одлив овог кадра из војске. Преверемене пензије   Демократски изум за смањење војске ради додворавања Западу. Мала је била понуда летачког посла на овим просторима, а велика потражња. Многи, као и он, нису могли без летења. Адреналинска овисност била је велика. То су многи послодавци знали и бесрамно су то користили при плаћању.   И вечерас су остали непланирано дуже у Свилајнцу. Опет туђом кривицом.   Оријентацију су им олакшавале осветљене змијолике траке ауто-пута Београд-Ниш. По његовом прорачуну требало је само да „прескоче“ брдашце код Врчина и испред њих ће се указати ауто-пијаца Бубањ Поток. Ту им је одредиште. Из размишљања га тргну прасак елисе у ваздуху. Био му је познат тај звук. Мотори стадоше. Висиномери су показивали висину двеста метара.   Хитро спусти ручицу „колектива“ надоле до упора и одвоји моторе од ротора. Одврну корекцију на „колективној палици“ и све то пропрати давањем леве ноге. Овим радњама и поступцима преведе хеликоптер у ауторотацију. Циљ му је био да управљајући брзином понирања контролише лет, тј. понирање. Радио је ово успешно више пута током обуке у летачкој каријери. Једино га је забрињавало што је мрак, и што немају видљив контакт са земљом. Хеликоптер је губио висину. Понирао је али под контролом.   Надао се да неће закачити жице далековода или не дај боже неку шуму. Богдан укључи рефелектор. Сину светлост. Али ко за инат, били су баш изнад шуме. Понирали су право на њу. Дизањем „колективне палице“ и давањем ноге промени број обртаја ротора и нападни угао елисе.   Овим маневром покуша „превући“ летилицу што даље изнад шуме. Крајичком ока угледа Чеду како напушта седиште. По удару хладног ваздуха осети отварање бочних врата. Чедо ће искочити, помисли. У том тренутку хеликоптер се затресе. Нагну се на Декићеву страну. И тада поче... Ударају гране. Ударају са свих страна.   Надјачава их ломљавина стакла, метала и дрвета. И траје читаву вечност... И чу се један крик. А затим још један... ...И смртна тишина обузе све!   Љутомир Рундић Ljutomir Rundić Romanijski Из књиге "ДОСАЊАНО НЕБО" други део”   Zima počinje onoga dana kada piloti postanu “vlasništvom” nabeđenih gazda, a ne Države!   Kada njihove nove Gazde, u svom osionom besu, zaslepljeni novcem i slavom, pilote počinju tretirati jednostavno kao šofere, kočijaše, a letenje, visokorizičnu veštinu-profesiju izmeste iz sfere Pravila i Propisa, i prepuste je slučajnosti. A slučajnost, k’o slučajnost, poigrava se malo dok jednoga dana ne pokaže svojom krvavom šapom da u LETENJU NEMA SLUČAJNOSTI!!!   “Minić je pilotirao helikopterom 'gazela SA-341', vlasništvo 'Proizvodnje Mile Dragić'. Rano ujutro je poleteo iz Zrenjanina, a na Svetom Stefanu je primio tri putnika Van der Kruiza de Vazijera, Vitenberga i njihovog prevodioca Veru Cvijetić-Boazje. Po sletanju na Žabljak, Cvijetićeva je svoje mesto ustupila Kujundžiću da bi strancima pokazao okolinu jer su pokazali interesovanje za investiranje. Na oko dva i po kilometra od planinskog doma u Sušici, letilica se srušila u kanjon istoimene reke, dubok oko 800 metara. Uzrok pada letilice je to što je donjim skijama zakačila žice dalekovoda.   Na mesto nesreće odmah su stigle spasilačke ekipe. Zbog nepristupačnosti terena, nisu mogle da helikopterom dođu do olupine letilice oko koje su bila tela pilota i putnika. Spasioci, da bi izvukli tela poginulih, spuštali su se pešice niz vrlet do olupine. Posle nekoliko sati spasioci su izvukli tela stradalih, koja su prebačena u Podgoricu, gde ih je identifikovala Vera Cvijetić-Boazje, koja je rodom iz Kotora a stalno nastanjena u Briselu.” (BLIC 28.09.2005.)   Tako se, jednoga jutra, mamuran od slave i neznanja, kao Gazda probudio i Bratislav Gašić. I Država-gazda pretvorila se u Gazdu-državu!   Slava svim žrtvama Zime.  
    • Од Милан Ракић,
      Objavljena pre nekoliko dana, knjiga “Štulić: Biografija”, autora Hrvoja Horvata najiscrpniji je prikaz karijere i života Branimira Štulića: od djetinjstva u Skopju, Jastrebarskom i Ninu, do dolaska u Zagreb i studija na Filozofskom fakultetu, od Balkan sevdah banda do osnivanja Azre, od jedinstvenog uspjeha s pjesmama koje je napisao, do raspada Jugoslavije i trajnog egzila u Holandiji. Čitaoci XXZ magazina imaju jedinstvenu priliku da pročitaju delove ove važne i zanimljive knjige Štulićev provokativni životni put neusporediv je s bilo čijim drugim. Njegov autorski rad promijenio je mogućnosti i domete domaće rock glazbe. Jednako je zanimljiv novim generacijama koje ga iznova otkrivaju kao "kariku koja (danas) nedostaje". Prateći Štulićeve mjene i puteve knjiga o njemu prikaz je šireg političkog, društvenog i kulturološkog konteksta u kojima je živio i radio. Brojni podaci, analize, izjave i intervjui, sjećanja kolega i suradnika, uz neobjavljene Štulićeve rukopise i privatne fotografije, čine knjigu “Štulić: Biografija” iscrpnim prikazom lika i djela, ali i prostora i vremena, promjena u društvu u kojima je Štulić imao važnu ulogu, iako su te promjene odredile i njegov put. Jedan od najboljih skladatelja i tekstopisaca svih vremena, pjevač i gitarist s Azrom je oslobodio svoju imaginaciju i nade publike, da bi odlaskom u Holandiju (p)ostao rijetko dosljedan primjer vlastitog stiha "jednog dana nema me da nikada ne dođem". Knjiga “Štulić: Biografija” otkriva kako je Johnny tamo stigao i gdje je sve prije toga bio.

      ŠTULIĆEVO SVETO TROJSTVO
      Priča o Branimiru Štuliću jedinstvena je, neusporediva s bilo kojom storijom domaćeg rock protagonista, a bogme i šire: koliko zbog Štulićeva talenta i odjeka njegova rada s Azrom, toliko i zbog njegova životnog puta bogatog raznolikim „štofom“. S koje ga god strane i u kojem god ga vremenu promatrali, čini se da je Štulić bio kontradiktorna osoba. Toliko fanatičnog uvažavanja i nekritičkog osporavanja - ili obrnuto - koliko je upućeno njemu teško da bi izdržao bilo koji drugi domaći rock autor. Toliko loših albuma koliko ih je on naredao u zadnjem poglavlju (samostalne) karijere pokopalo bi mnoge. Prije toga najčešće je ipak bio slučaj da se radilo o autoru najviše klase, koji je svojim radom zaslužio svu pažnju i „kolajne“ koje su mu potom uručivane.

      Photo: Mio Vesović
      Činjenica da je Štulić bio, i još jest, živopisna osoba, čiji je put popločen mnogim zanimljivim detaljima, neočekivanim promjenama i potresima jakih amplituda, nesumnjivo pogoduje pisanju nečije biografije. I naizgled nebitne epizode Štulićeva životopisa daju nekonvencionalne priče i povoda za analitičke prosudbe, pa knjiga o njemu u nekim vremenskim razdobljima može djelovati kao akcijski roman. (…)
      Nakon „osloboditeljske“ misije kojom je sebe, i one koji su to htjeli, poveo ravno do dna i pritom razmaknuo mnoga prijašnja ograničenja, Štulić je (p)ostao najdosljedniji primjer ovdašnjeg rock glazbenika koji se, tragom Grete Garbo, povukao u trenutku dok je još vladala velika tržišna potražnja za njim.
      U rekapitulacijskom intervjuu “Ninu” 1989., kada se već činilo da je svjestan kako je zatvorio puni krug, objašnjavao je razloge odlaska s tipičnim egocentrizmom: „Nisam ni pobjegao, ni odustao, ni potražio zavjetrinu. Uradio sam ono što i Likurg: napravio što sam htio i sklonio se da ne smetam svom djelu, da ono više dođe do izražaja. Kad si tu, od tebe se, obično, ne vidi što si napravio. Dao sam što nitko nije i sklonio se. Morao sam zbog sebe. Običaj je da oni koji nešto naprave zasjednu i ne daju drugima. Ja to nisam htio. Mene nitko nije skinuo i to je važno da se zna“. (…)
      (…) Podjednako omiljen među „radnicima i inteligencijom“ Johnny B. Štulić bio je privlačan u strastvenim emocijama i zakučastim pjesničkim konstrukcijama, autor kojemu se vjerovalo čim ste mu na koncertu vidjeli napete vratne žile. Iako stoje i optužbe za neartikuliranost koja je u kasnijoj fazi rada znala poput bujice naplaviti sve i svašta, ono što je Štulić ostavio iza sebe u prvih pet-šest godina rada s Azrom nitko drugi nije uspio. Bez njega domaća bi rock scena osamdesetih godina prošlog stoljeća bila ne samo bitno siromašnija, nego nezamisliva i puno dosadnija. 

      Photo: Erol Čolaković Šehić
      Njegovo autorsko sveto trojstvo, demonstrirano kroz jaku autorsku, pjevačku i gitarističku optiku bilo je bez premca; izvanserijska muzikalnost i sposobnost pisanja egzaktnih rock-pjesama - s vrlo konkretnim melodijama, poduprtim energičnom sviračkom mašinerijom Azre - bile su osnova njegova uspjeha. Sva retorika o društvenom značaju Azre i Štulića, koji nesumnjivo postoji, pala bi u vodu bez sasvim konkretne glazbene podloge.
      Azra se pojavila u vrijeme kada se nasušnom pokazala potreba svježe autorske krvi koja bi unaprijedila dosege na rock sceni postignute probojem Bijelog dugmeta. Dakako, Branimir Štulić nije bio jedini novi autor jakog kalibra, ali je bio izdvojen slučaj, primjer radoholičara spremnog i sposobnog za visoke domete, „totalno drukčiji od drugih“. 

      Photo: Mio Vesović
      U vremenu kada su koncem sedamdesetih Buldožeri, Pankrti, Prljavo kazalište, Riblja čorba i Leb i sol svaki sa svoje strane bivše države krčili put novom glazbenom rječniku i proširivali izražajne mogućnosti rock glazbe, konkurencija se činila prije poticajnim nego otežavajućim faktorom u kreativnom loncu domaće rock scene. Ako su Goran Bregović i Bijelo dugme domaću rock glazbu u drugoj polovici sedamdesetih pretvorili u široko prihvatljiv, primijenjen lokalni govor - zamijenivši internacionalne simbole lokalnim leksikom, svima razumljivom porukom i bliskim emocionalnim kodom - nadolazeća generacija autora unutar novog vala odradila je zadatak daljnjeg raslojavanja poetike rock glazbe u druge stilske rukavce.
      Negdje na rubu između novovalne energije, ljutog angažmana s oslobađajućim političkim podtekstom, gotovo klasičnog pjesmopisačkog pristupa i izrazite emocionalnosti, Štulić je s Azrom predstavljao samosvojan dio novog rock-poretka na ovim prostorima. Njegovi prostori, osvojeni probojem Azre, podjednako su bili Zagreb, Beograd, Sarajevo i drugi gradovi bivše države. Radilo se, uz nedodirljivog Arsena Dedića ranije, o vjerojatno jedinom autoru zagrebačkog kruga koji je uspio tržišno i općim utjecajem ne samo parirati općenarodno prihvaćenim protagonistima SFRJ rock scene poput Bregovića ili Bore Đorđevića, nego su njegove autorske postupke i oni sami kasnije znali preuzimati. (…)
      Od debitantskog albuma Azra i Sunčane strane ulice, preko koncertnog Ravno do dna i Filigranskih pločnika, Azra i Štulić su prvu i najznačajniju fazu rada završili u hiperproduktivnom nizu dvostrukih i trostrukih albuma. Upravo na temelju tog dijela rada, zaključno sa pločama “Kad fazani lete” i “Krivo srastanje” kao dokazima drugačijih Štulićevih stilskih manevra, Azra je stekla čvrstu poziciju krećući se po rubu između masovne tržišne prihvaćenosti i očigledne činjenice da smo dobili autora drugačijeg svjetonazora. 
      Konkretnih dokaza za raspravu o sebi Štulić je ostavio više nego dovoljno. Već i samo preslušavanje Azrine diskografske zaostavštine opsežan je posao, ali i najispravniji put za određivanje vrijednosti Štulićeva rada i njegovog mjesta pod suncem. Razlika između Štulića autora i Džonija javne osobe druga je priča, ali čak i čudak kakav je postao – što će ga kasnije koštati gubitka zemljopisnog sidra i biti uzrokom nepomirljivog ostanka u Holandiji - teško da je u stanju retroaktivno promijeniti sud o izvanserijskom autoru kakav je bio „kad je imao Fendera“.
      NEMAM BRADU, BRKOVE: DJETINJSTVO I ODRASTANJE

      Photo: Mio Vesović
      Branimir Štulić rođen je, naravno, na Balkanu, u Skopju 11. travnja 1953. Kao djetetu aktivnog vojnog lica JNA, djetinjstvo mu je bilo prožeto stalnim selidbama. Otac Ivan, porijeklom iz Nina kod Zadra, bio je oficir u tenkovskim jedinicama u kasarni Maršal Tito u Skopju i u vojničkoj je karijeri stigao do čina potpukovnika. Kada je imao godinu dana Branimirova majka Slavka rodila je drugo dijete, sestru Branku. Djed po majci bio je ninski radićevac od kojega je Branimir, kažu, naslijedio lucidnost. Život u Skoplju obilježio je nekoliko prvih godina života Štulića mlađega i vjerojatno utjecao na njegovu sklonost makedonskoj narodnoj glazbi koju će iskazivati kasnije. I utjecaj makedonskog jezika kojim je bio okružen u najranijem razdoblju odrastanja osjetit će se kasnije kod Štulića kroz primjetljiv naglasak u govoru.   
      I 2017. u intervjuu za beogradske Večernje novosti prisjećao se djetinjstva. "Živio sam na brdu iznad stare turske kasarne, mislim da je danas tamo američka ambasada. Na sto metara ispod kuće bila je taraba ispod koje sam se kao mali provlačio i ulazio u krug kasarne. Imao sam četiri-pet godina. Kao što u Engleskoj imaš one životinje koje su maskota vojske, ja sam bio maskota te kasarne. Ne znam kako su me podnosili. A ispod tog brega, dva puta godišnje, u proljeće i jesen, održavali su se sajmovi. To je stogodišnji običaj, kad se stočari sele, pa se u proljeće i jesen nađu na nekoliko dana. A tamo, sva ta božja muzika koja mi je ušla u uho. Nisu sve takozvane makedonske pesme najbolje, ali neke su stvarno vrh vrhova".
      Sjećao se Štulić još detalja iz najranijeg dijela života: "Sjećam se ko sad, sa šest godina sam čitao i latinicu i ćirilicu. Nevjerojatno kako je to bilo napredno vrijeme. Čitao sam sve stripove Dan Derry, za koje nisu baš znali u Americi i Engleskoj. Kekec je 1957. počeo izlaziti s tim stripovima i ja sam kao dijete gutao sve futurističke stvari. Pjevao sam ‘Dianu’ od Paula Anke, ali sa domaćim tekstom, 'O Dajana, volim te, skini gaće, molim te, da ti vidim bijelu picu, da ti turim kobasicu" (smijeh). Nisam znao što to znači, ali sam pjevao sa pet godina".
       

      Photo: Privatna arhiva/ Džoni Štulić
      Štulićeva obitelj kasnije se seli u selo Cvetkovići, čekajući na završetak vojnih stanova u Jastrebaskom gdje Branimir ide u osnovnu školu. Ljetne mjesece mladi Štulić redovito je provodio s obitelji u Ninu, gdje su mu rođeni i otac i majka. Tijekom šezdesetih boravio je u kući djeda Frane, a kasnije u novoj kući koju je otac sagradio u „novom“ Ninu, tik do mora, kao i mnogi drugi koji su gradili vikendice u starom kraju. Kamenom obložena kuća koju je Branimirov otac Ivan podizao dugo godina bila je skromna prizemnica sa dvije sobe, kuhinjom, kupaonicom i wc-om, a prilikom postavljanja prve deke čitava je Branimirova generacija iz Nina sudjelovala na radnim akcijama miješanja betona i postavljanja „ploče“.
      Iskazujući fascinaciju nogometnom loptom, s rođacima je dječačke dane provodio na potezu od plaže do dvorišta, gradskog trga i igrališta. „Ajmo napucavati“, bile su riječi kojima je Branimir nagovarao svoga dvije godine starijeg bratića Svetka Stulića, najodanijeg rođaka i prijatelja, na igranje nogometa. Svaki komad ravne livade bio je potencijalno igralište, na kojem se pokretni Svetko snalazio najbolje u društvu. Svetko i njegov mlađi brat Marin prezivali su se Stulić, iako se zapravo radilo o istom prezimenu. Kao i u mnogim drugim manjim sredinama događalo da iste obitelji imaju malo različita prezimena. U ovom slučaju zato jer je prije stotinjak godina, dok je Dalmacija bila pod tuđinskom vlašću matičar izostavljao „kvačicu“ na slovu „s“ kod nekih. (…)

      Prijateklji iz škole: Mio Vesović i Branimir Štulić
      Photo: Arhiva/ Mio Vesović
      (…) Prvi dodir s rock glazbom Štulić je imao 1964. kada je čuo Beatlese koji će mu ostati trajna fascinacija u životu, o čemu je pričao u svom prvom intervjuu Poletu januara 1980.: „Beatlesi uvijek i svuda. Kada sam ih 1964. godine prvi put čuo, a bio sam tada u Jastrebarskom, nijedna mi stvar u životu nije bila jasna i ništa nisam znao. Ni u školi nije bilo nikoga tko bi znao nešto više. Možda shvaćaš kako je to kad na radiju čuješ nešto što uopće ne razumiješ, ali te ponese. Čim sam to čuo, riknuo sam“. U Jastrebarskom je u istu osnovnu školu sa Štulićem išao i Milisav Vesović, kasnije fotograf i autor naslovnice albuma Filigranski pločnici. Fotografija odraslog Džonija s neizbježnim klompama na nogama, milicijskog Fiće i školarke s pletenicama bila je duhoviti hommage vremenu zajedničkog odrastanja kada su Štulić i Vesović išli u osnovnu školu u Jatrebarskom i obojica bili zaljubljeni u predsjednicu razreda Nadu Kraljević, kćerku milicajca.
      Sredinom šezdesetih godina Štulićeva porodica seli se bliže epicentru Džonijeve kasnije karijere, u Novi Zagreb, u naselje Siget. Kako u tom zagrebačkom prekosavskom naselju, jednom od prvih zagrebačkih socrealističnih, „blokovskih“ zdanja, još nije bilo škole, upisan je u osnovnu školu u obližnjem Trnskom, gdje je u razred s njim išao Veseli Oršolić, još jedan budući zagrebački gitarist. 

      Ispred 'Kavkaza' 1981: Džoni Štulić i Rastko Milošev, tadašnji gitarist Parnog valjka
      Photo: Goran Pavelić Pipo
      Ključne godine odrastanja koje provodi u Novom Zagrebu imati će veliki utjecaj na Štulića kojemu će se prigradska tematika i outsiderske priče neprestano javljati u pjesmama. Prvu akustičnu gitaru Štulić dobiva na poklon od tete u novembru 1968., model iz trgovine Muzičke naklade, na kojoj uči svirati i od prijatelja traži da mu na papiru nacrtaju hvatove.
      Odrastanje uz autoritativnu figuru oca, vojnog lica, mladom je Štuliću pomoglo u razvijanju tinejdžerskog bunta i dalo želju za borbom protiv autoriteta koji će kasnije redovito iskazivati u svome radu. „Ja sam izrastao na duhu borbe u familiji. To je bila jedna vojna porodica u kojoj se steklo sve poslijeratno na jednom mjestu“, tvrdio je godinama poslije u “Ninu”. „Vjerujem da u tim porodicama ima dosta 'ratničkog' duha. Ne mogu govoriti o drugima, ali o sebi znam. Htio sam biti bolji od svog starog. Nisam rodonačelnik toga. Čovjek se formira borbom. Prve ratove vodili smo protiv uvjerenja svojih roditelja, nije važno da li su bila moralna, ideološka ili bilo koja druga. Ja sam sebe napravio, jer je meni sve bilo zabranjeno! Nisam se dao ni kad sam rogove uvlačio. Još ih uvlačim, ali sam uspio napraviti svoje. Međutim, mene mama i tata nisu u ovo (glazbu, op.a.) ugurali kao mnoge, kao što ih i danas guraju“. (…)
      (…)Šezdesetosmaški studentski nemiri, „ulazak Rusa u Čehoslovačku“, kako će kasnije reći, prodor rock supkulture u monolitnu kulturnu scenu socijalističkog društva, gimnazijska druženja i omladinski tisak poput Poleta, okruživali su ga tijekom odrastanja, kao i strast prema nogometu i košarci. „Rusi“ i JNA postati će mu i ostati najjasniji primjeri totalitarne sile koju nije podnosio i s čijim će se raznim oblicima boriti u svom kasnijem glazbenom radu. Okus i miris ikonografije rocka podsvjesno je imao i veći, ili barem spontaniji upliv na tinejdžera koji je maštao o električnoj gitari.
      „U to vrijeme sam često dolazio u Zagreb. Imao sam ovdje tetu. Još se sjećam onih prvih čupavaca. Sjećam se ulice pored Opatija kina. Dan danas tamo na nekom zidu piše Kinks, Rolling Stones... To je za mene bio poseban ugođaj. Sve me to privlačilo. Sjećam se jednog dana, pošao sam u kino Opatija na matineju, kad su prošla tri kita u trapericama. To je bilo opće čudo, rulja se okretala za njima. Već tada sam sanjao o bendu, ali otkud mi lova za blanju? A ni ljudi oko mene nisu bili previše zainteresirani za to“, pojašnjavao je Svenu Semenčiću u intervjuu Poletu početkom 1980. fascinaciju novom „kulturom čupavaca“. Ako već nije imao izravan dodir s bjelosvjetskim glazbenicima, na licu mjesta Štulić je mogo doživjeti prve zagrebačke plesnjake na kojima su svirale lokalne zvijezde Crveni koralji i Bijele strijele, s čijim će članom Jankom Mlinarićem –Trulim kasnije često surađivati.

      Mjesto gdje se često ručalo: Džoni Štulić u restoranu 'Pod gričkim topom' 1982. godine
      Photo: Arhiva/ Hrvoje Horvat
      Od 1968. godine Štulić je pohađao 6. gimnaziju smještenu  na Katarininom trgu na zagrebačkom Gornjem gradu. Radilo se o školi nešto „labavijih“ kriterija u koju su upisivani i ponavljači iz drugih gimnazija, ali i bogataška djeca iz centra grada. Prednost je imala u praktičnom položaju iznad glavnog zagrebačkog trga; odlazak u školu Štuliću je pružao svakodnevnu priliku za prolazak najužim središtem Zagreba čije će ulice kasnije osvojiti sa Azrom i znati sve glavne gradske punktove.
      Iako nisu bili pripadnici iste generacije, istovremeno kad i on 6. gimnaziju išlo je mnoštvo kasnijih protagonista  kulturne scene Zagreba s kojima će Štulić biti u doticaju; novinar Branimir Baron Brljević, kazališni redatelj Branko Brezovec i teatrologinja Gordana Vnuk. Svi oni, osim Štulića i Brljevića, bili su i članovi dramske grupe 6. gimnazije koja će kasnije pod vodstvom Branka Brezovca prerasti u ambicioznu avangardnu kazališnu družinu Cocolemocco.
      Štulić je maturirao 1972. s radom “Pariška komuna”. Izbor maturalnog rada i sklonost socijalnim i društvenim temama vjerojatno nisu imale veze s političkim događajima u Hrvatskoj 1971., uz koja ga veže tek neprovjereni podatak da ga je tijekom studentskih nemira na Trgu Republike u Radićevoj ulici istukao milicajac. Maturalni rad mu je ocijenjen kao odličan, iz povijesti je imao četvorku, ali je iz hrvatskosrpskog jezika i književnosti budući cijenjeni rock-poeta dobio samo - dvojku. Ukupna završna ocijena bila mu je vrlo dobar (…).
      (NASTAVIĆE SE)
      Hrvoje HORVAT

      https://www.xxzmagazin.com/jednog-dana-nema-me-da-nikada-ne-dodem
×
×
  • Create New...