Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Sign in to follow this  
Danijela

Srbin iz porodice muslimana

Оцени ову тему

Recommended Posts

ЧЛАН

Uoči tridesete dodele nagrade „Novosti“, koja nosi ime Meše Selimovića. U pismu SANU 1976. bio izričit: "Jednako poštujem svoje poreklo i opredeljenje"

Meša Selimović / Foto dokumentacija "Borbe"

Meša Selimović / Foto dokumentacija "Borbe"

TE 1982. godine u Španiji se odvijalo 12. svetsko prvenstvo u fudbalu. U finalu je, 11. jula, Italija pobedila Nemačku sa 3:1. I dok je većina Jugoslovena čučala pored TV aparata, prateći finalni meč, stigla je vest - umro je Meša Selimović.

a životne scene nestao je pisac velikih romana - "Derviš i smrt", "Tvrđava", sa slavom, publicitetom i ugledom kakve tih godina nije imao nijedan pisac u Jugoslaviji. U oproštajnom govoru Matija Bećković reče: "Kada bi se ljudi kopali uspravno, Meša bi bio među prvima koji je zaslužio da tako bude sahranjen."

I eto, ušli smo u trideset šestu godinu od rastanka sa velikim piscem evropskih vidika, duhovno ukorenjenim u srpskoj kulturi. Ušli smo u godinu u kojoj će biti dodeljena trideseta književna nagrada "Meša Selimović", tradicionalno priznanje za najbolju knjigu godine "Večernjih novosti".

MEHMED Meša Selimović rođen je 26. aprila 1910. godine u Tuzli. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1930. upisao se na studijsku grupu srpskohrvatski jezik i jugoslovenska književnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Diplomirao je 1934. godine, a od 1935. do 1941. godine je radio kao profesor Građanske škole, a potom je 1936. postavljen za suplenta u Realnoj gimnaziji u Tuzli.

VERA U UMETNOST "NIJEDAN profesor koga sam znao nije ni tako govorio, ni tako izgledao, ni tako istupao i suvereno vladao starim i najnovijim književnim izumima, znanjima i uvidima. Lakoća kojom se formulisao i održavao na paučini jezika, aforistika i logika koje je demonstrirao, svedočile su o jednom bogomdanom daru, bez drugih uverenja osim vere u umetnost", reči su Matije Bećkovića o starijem kolegi Meši Selimoviću.

Prve dve godine rata živeo je u Tuzli, gde je bio uhapšen zbog saradnje sa Narodnooslobodilačkim pokretom, a u maju 1943. godine prešao je na oslobođenu teritoriju. Tada je postao član Komunističke partije Jugoslavije i član Agitpropa za istočnu Bosnu, potom je bio politički komesar Tuzlanskog partizanskog odreda. Godine 1944. prešao je u Beograd. Bio je funkcioner Državne komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih saradnika, a zatim i tek formiranog Komiteta za kulturu Vlade FNRJ. Pojavom i ponašanjem odmah je skrenuo pažnju na sebe. Nije ličio na partizane iz Bosne. Visok, vitak, lep u elegantnoj partizanskoj uniformi, gospodstvenog držanja, bio je dostojan društva Veljka Petrovića, Milana Bogdanovića i velikih glumaca Raše Plaovića i Ljubiše Jovanovića, s kojima je često bio viđan u "Mažestiku" i Klubu književnika.

Ali osim druženja s velikim imenima ondašnjeg Beograda, Meša će, vođen intelektualnim instinktom, stići do jedinstvenog kružoka u posleratnom Beogradu. Dolaziće u sastajalište u Siminoj 9a, u "kuću jeresi", gde su se okupljali Dobrica Ćosić, Dejan Medaković, Vojislav V. Đurić, Živorad Stojković, Bata Mihajlović, Mića Popović, Petar Omčikus i nezaobilazni Borislav Mihajlović Mihiz.

U Beogradu 1946, u časopisu "Naša književnost" objavljuje svoju prvu pripovetku "Pjesma u oluji". I od tada sve svoje književne radove potpisuje sa Meša.

U SEPTEMBRU 1947. partijski kadrovici šalju ga za Sarajevo. U glavnom gradu Bosne i Hercegovine se druži sa direktorom izdavačkog preduzeća "Svjetlost" Markom Markovićem i s vanserijskim poznavaocem književnosti i slikarom Ismetom Mujazinovićem. Oni mu pomažu da lakše prebrodi zamke nove sredine. Marković ga prihvata starinski prisno i objavljuje njegovu prvu knjigu pripovedaka "Uvrijeđeni čovjek" (1947).

Direktorska kancelarija Marka Markovića u to vreme je bila stecište književnika, slikara, glumaca, i uopšte ljudi od duha. Ti razgovori inspirišu Mešu da piše scenarije, koji se ređaju jedan za drugim - "Rudari", "Hanka", "Kuća na obali", "Palme u snijegu", "Tuđa zemlja"... Film "Kuća na obali" snimljen je u leto 1953. u okolini Dubrovnika i bio je jedan od najkomercijalnijih filmova u Nemačkoj sledeće godine, dobrim delom i zbog toga što su glavne uloge tumačili poznata nemačka glumica Sibila Šmic i u tom trenutku ne manje popularni glumac Rene Deltgen.

19-mesa.jpg

Meša Selimović i Ivo Andrić sa Darkom i Milicom Babić

U Sarajevu je radio kao profesor Više pedagoške škole, zatim je bio docent Filozofskog fakulteta, pa umetnički direktor "Bosna-filma", onda direktor drame Narodnog pozorišta, glavni urednik IP "Svjetlost".

Objavljuje zbirke pripovedaka "Prva četa" i "Tuđa zemlja", pa prve romane "Tišine" i "Magla i mjesečina". Tadašnja kritika, kao i većina književnika, nisu vrednovali ove Mešine literarne poduhvate. Bila je to generacija prožeta partizanskom revolucijom i bila je "gluva za tihu reč i ljudski šapat. Ravnodušna prema jezičko-stilskim preokupacijama, psihološkim analizama i meditativnim evokacijama u Mešinim romanima."

ONDA se 1966. godine pojavljuje "Derviš i smrt". ovaj roman doneo je Selimoviću mnogobrojne, najviše jugoslovenske nagrade (između ostalih, Njegoševu, Goranovu, NIN-ovu).

Kritičari se nadmeću u pohvalama velikog, jedinstvenog romana, remek-dela jugoslovenske književnosti. Pljušte nagrade sa svih strana. Postaje najpopularniji pisac u Jugoslaviji. Dobija publicitet ravan Andrićevom, kada je dobio Nobelovu nagradu. Čak ga i predlažu za ovo veliko svetsko priznanje.

Meša Selimović ubrzo postaje centralna intelektualna figura Bosne i Hercegovine, stožer slobodnog i kritičkog mišljenja. Njegov dotle prigušen kriticizam prema Titovom poretku, hranjen bolom za bratom, žrtvom bosanskog boljševizma, oslobodio se stega i utega. Meša Selimović pruža otpor komunističkom bošnjaštvu i prisilnom ideološkom stvaranju jedinstvene bosanskohercegovačke književnosti i bošnjačkog jezika. U Sarajevu se ovaj koncept sve više učvršćivao, a njegovi nosioci postajali sve osioniji i agresivniji. Na svakom koraku pokazivali su mentalitet vilajetske sredine, nemoćne da podnese uspeh, slobodoumlje i autoritet velikog pisca. Dugo su ga potcenjivali, a sada su najednom svoju energiju usmerili na to da ga potčine sebi. Kako im to nije uspevalo, opkolili su ga intrigama, zavišću i mržnjom. Meša i njegova porodica su se osećali sve ugroženijim i sve češće pomišljali na odlazak u Srbiju.

POSLE prvog moždanog udara 1971. godine sele se u Beograd. Uz pomoć Dobrice Ćosića i Branka Pešića, prvog čoveka prestonice, dobijaju adekvatan stan.

Darka i Meša Selimović

19-mesa-300.jpg

"Bosna ga nikada nije prihvatila zbog toga što se nije htio saviti, što je bio svoj" - reći će jednom prilikom Mešina supruga, vedra i samosvesna žena, ćerka generala Kraljevine Jugoslavije. Bila je odana Meši i njegovom stvaralaštvu, umela da jasno kaže i pokaže da je spremna da s njim ide i na kraj sveta po njihov komad sreće. Njeno je ime Daroslava Darka Božić. Valjda će zbog nje Meša napisati "Ko promaši ljubav, promašio je život".
 

Njihov odlazak iz Sarajeva nikog nije uzbudio. Čak će, nešto docnije, nedeljnik "Svijet" napisati: "Ostali smo bez Savića i Repčića, pa možemo i bez Meše Selimovića." To su dvojica fudbalera koji su iz FK Sarajeva prešli u Crvenu zvezdu, za koju je i sam Meša navijao.

 

Ni u Beogradu vlast nije ostavila Selimovića na miru. Obrušiće se na Srpsku književnu zadrugu i Dobricu Ćosića kao nosioce srpskog nacionalizma, a Meša Selimović je odlučno stao u odbranu Zadruge i njenog predsednika.

Upamćena je i zapisana Mešina principijelna i hrabra odbrana SKZ na partijskom sastanku sa Latinkom Perović i Milanom Milutinovićem, koji su tada izrekli političku presudu Glavnom odboru Srpske književne zadruge.

SRPSKOJ akademiji nauka i umetnosti Meša 3. novembra 1976. godine šalje pismo:

"Potičem iz muslimanske porodice iz Bosne, a po nacionalnoj pripadnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog jezika. Jednako poštujem svoje porijeklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve ono što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom. Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje srodstvo sa njima nemam potrebe da dokazujem...

"Nije, zato, slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, sa izričitim zahtjevom da se ono smatra punovažnim autobiografskim podatkom."

Uprkos ovom izričitom stavu i suprotstavljanju supruge Darke, u osvit rata, njegovo delo "kidnapovano" je i uvršćeno u sarajevsku ediciju "Muslimanska književnost 20. veka".

AGE IZ DROBNjAČKOG BRATSTVA VUJOVIĆ

- Selimovići su poreklom iz Vranjske na granici Hercegovine i Crne Gore, od drobnjačkog bratstva Vujović. Bilo je devetoro braće i dvojica pređu u islam, da bi štitili jedni druge, i od njih su Selimovići i Ovčine. Selimovići se javljaju u Herceg Novom pre 1690. godine, jer je tada njihova zemlja sa Ublina dodeljena mletačkim podanicima. Moji bliži preci su bili age pučkog porekla iz Bileće. Otac se rodio u Visokom, kad se porodica iz Bileće pokrenula prema svojima posedima na severoistoku Bosne - zapisao je Meša Selimović o svom poreklu.

 

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:711059-Za-sebe-govorio-da-je-Srbin-iz-porodice-muslimana

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Aleksandar Savić iz Jasenice kod Žitorađe, zbog venčanja sa Filipinkom Katarinom u Manili, ostao je bez posla, jer od firme nije dobio obećano neplaćeno odsustvo od mesec dana. Uz to, mladenci nisu mogli da obave građansko venčanje zbog nedostatka jednog papira, pa se mladoženja u rodno selo vratio bez neveste.
        Aleksandar je šest meseci radio u fabrici „Solemez“ u Žitorađi da bi sakupio novac za avionsku kartu do Manile, gde ga je čekala izabranica koju je upoznao preko društvenih mreža, prenosi "RTS".
      Ljubav koja je buknula na daljinu, i posle tri godine trebalo je da bude krunisana brakom. Da bi to tamo i obavio, u Srbiji je prikupio gomilu papira.
        FOTO: RTS / SCREENSHOT Venčali su se u crkvi, ali kada je trebalo da obave građansko venčanje, nedostajao mu je jedan papir.
      - Taj jedan dokument je bio problem zato što se kod nas ta dva dokumenta zovu istim imenom - objašnjava mladoženja Aleksandar Savić.
      Pošto nisu uspeli da obave građansko venčanje, venčali su se u Grčkoj pravoslavnoj crkvi, gde je mlada Filipinka promenila veru i dobila ime Katarina.
       
      FOTO: RTS / SCREENSHOT
      - Zvanično u dokumentima ona još uvek ima svoje staro ime Dženis Paganavan, ali problem je sada što mi građanski sada nismo zvanično venčani samo zbog tog jednog papira - dodaje Aleksandar.
      Iako je protiv ove veze bio njegov otac Dušan, a kada je video da ne može da promeni njegovu odluku da ode i iz dalekog sveta dovede mladu, svu svoju ušteđevinu, od hiljadu evra, dao mu je za put.
      - Pristao sam, morao sam, šta ću. Kaže: ja idem pa bilo kako idem tamo, pa ću da se ženim - objašnjava mladoženjin otac Dušan Savić.

      Aleksandar se, međutim, vratio bez mlade, koja bez venčanog lista nije mogla da dobije vizu. To nije bio kraj njegovim mukama, jer ga je dočekala i vest da je ostao bez posla.
      - Ja sam tražio to neplaćeno odsustvo, oni su mi prvo obećali, ali kasnije su mi rekli da mi se ne odobrava - kaže Aleksandar.
      Za novi odlazak na Filipine, uz pribavljen papir, Aleksandar više nema para, a bez posla, teško da će ih uskoro i sakupiti. Od male penzije njegovog oca, koja jedva da je dovoljna za lekove neophodne za lečenje njegove bolesne sestre, žive svi u kući. Tako će zajednički život dvoje zaljubljenih morati da sačeka neka bolja vremena.
      izvor
       
       
    • Од АлександраВ,
      Svakog dana u Srbiji jedno dete oboli, a svake nedelje jedno premine zbog raka. To čini rak prvim uzročnikom smrti u dečjem dobu i adolescenciji.

      U našoj zemlji od ove bolesti leči se oko 500 mališana, a samo na Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije, svakog trenutka je hospitalizovano njih 100. Više od polovine obolelih mališana je iz unutrašnjosti.



      U ovakvim okolnostima, roditelji obolelih mališana osim brige o zdravlju nailaze na dodatne probleme koji ih sprečavaju da se u potpunosti posvete svom detetu. Deo briga o kojima se ne govori često, a koje predstavljaju svakodnevicu za mnoge porodice čije je dete obolelo, jesu veliki finansijski troškovi –posebno kod porodica čije se dete leči van svog mesta stanovanja.

      Udruženje “Uvek sa decom”, koje je skoro tri decenije posvećeno pružanju podrške deci oboleloj od raka i njihovim porodicama, prošle godine osniva Roditeljski kutak. U ovom iznajmljenom stanu od 104 m2 u neposrednoj blizini Instituta za onkologiju i radiologiju, korisnici – roditelji mališana koji se leče od raka mogu da se odmore, prespavaju, pripreme hranu, okupaju i operu veš, provedu duži vremenski period dok je dete na lečenju i ne brinu dodatno i  o ovim stvarima, kao i da dobiju svu potrebnu psihosocijalnu podršku u okviru radionica koje su do sada održavane na samom odeljenju. Udruženje “Uvek sa decom” osnovale su mame i tate koji su sa svojim mališanima prošle kroz ovu borbu, doktori i medicinsko osoblje koji su bili uz njih kako bi deca obolela od raka imala najbolju negu i pažnju, a njihove porodice podršku na tom teškom putu. Već godinama rade na brojim programima koji olakšavaju period lečenja, rehabilitaciju nakon završetka lečenja, psihosocijalne programe, kao i niz drugih aktivnosti koji vraćaju mališanima osmeh na lice.

      Za 28 godina postojanja aktivirali su humanitarni sms 7175, kupili 13 infuzionih pumpi, 19 kreveta, dušeka, jastuka, stolica, okrečili odeljenje dečje onkologije, promenili pod, zavese, a Roditeljski kutak je njihov naredni projekat.



      Kako bi se prikupila sredstva da roditelji obolelih mališana mogu nesmetano da provode vreme u kutku, potrebna nam je vaša pomoć. Kampanju Podrži Roditeljski kutak - mesto za porodice mališana sa rakom pokrenuli smo sa željom da prikupe sredstva za funkcionisanje kutka do kraja 2019 godine.

      Podržite rad Roditeljskog kutka i donirajte odmah na jedan od 3 moguća načina:
      - online donacijom uz pomoć vaše kartice, klikom na "Doniraj" dugme sa desne strane,
      - slanjem SMS poruke na 7175 (cena SMS donacije je 100 RSD za sve mreže),
      - uplatom na račun udruženja: 265 – 1610310004281 – 79.



      U ime naše dece i njihovih roditelja želimo da i u Vama raste pozitivna misao koja je bila naša pokretačka snaga prilikom osnivanja "Uvek sa decom" - želimo da zajedno ne tugujemo nad sudbinom dece obolele od raka već da im pomognemo!

      Roditeljski kutak
    • Од Милан Ракић,
      Jedna diplomatkinja mi je ovih dana rekla da joj prilaze neki ljudi, često su to umjetnici, koji joj se povjere i kažu joj ispod glasa: ”Znate, ja sam Srbin/Srpkinja”. Diplomatkinja mi je zatim kazala da tim ljudima odgovara: ”I kakve to ima veze?” Zapravo, razgovarali smo o tome da se mnogi Srbi, premda su umjetnici ili neke druge javne osobe, ponašaju neprikladno srameći se priznati etničko porijeklo.

      Ja taj problem nemam: mene nije sram kazati da sam Srbin i da sam, što se duhovnog života tiče, pravoslavac. A vi ćete sada kazati da je jasno da nemam taj osjećaj srama jer nisam ni Srbin ni pravoslavac. Premda ću vam odmah reći: A kako vi znate da nisam ni Srbin ni pravoslavac? Odakle vama pravo da mi niječete moje srpstvo i moje pravoslavlje?
      Grozim se onih koji sebi uzimaju pravo diktirati drugima što imaju biti i kako se moraju izjašnjavati. Pa ću onda kazati da smatram groznim oblikom šovinizma i rasizma izjavu predsjednika HSS-a Kreše Beljaka koji Zlatka Hasanbegovića smatra izdajicom bošnjaštva, jer se rečeni desni (pa makar nekima bio i ekstremno desni) političar, koliko mi je poznato, smatra Hrvatom koji je i musliman. A onda ću dodati i da se šovinizam i slični oblici netolerancije šire u našim medijima, pa čitam kolumnu neke gospođe koja si daje pravo vrednovati tko je izvorniji Zagrepčanec: Bandić ili Hasanbegović?
      Mene nije sram kazati da sam Srbin i da sam, što se duhovnog života tiče, pravoslavac. A vi ćete sada kazati da je jasno da nemam taj osjećaj srama jer nisam ni Srbin ni pravoslavac. Premda ću vam odmah reći: A kako vi znate da nisam ni Srbin ni pravoslavac? Odakle vama pravo da mi niječete moje srpstvo i moje pravoslavlje?
      Sve je to užasno, neprihvatljivo i gadljivo.
      I pustite me na miru ako danas, ili ovaj tjedan ili tijekom užasavajućeg i kičastog zagrebačkog Adventa želim biti Srbin i pravoslavac. Ili ako dogodine odem dr. Krausu i rabinu Preleviću s molbom da mi se izvrši obrezivanje i primi u vjeru Mojsija?
      Koji se vama vrag događa? Ja želim biti Srbin i pravoslavac i baš mi paše kada mi stižu poruke u inbox ili kad mi se u komentarima ispod članaka (u kojima se inače o meni govori) poručuje da sam ”čedo”, ”Jovan” ili da se pokupim u tri p…e materine, što će reći u Srbiju.
      Ono što mene i dalje ohrabruje je stav kojim je vladika Porfirije Perić započeo i nastavlja svoju službu: ”Naglašavam, ne postoji alternativa – moramo učiniti sve da prihvatimo jedni druge onakvima kakvi jesmo”. Pozdravljajući ”sve građane Hrvatske i Slovenije – pravoslavne, katolike i svih drugih vjeroispovijesti, ali i agnostike ili ateiste”, mitropolit Porfirije je naglasio: ”Dolazim otvorena srca nastojeći primijeniti tri načela – dijalog, praštanje i pomirenje, uz poruke da moramo prihvatiti jedni druge onakvima kakvi jesmo.”

      Onaj glumac ili ona glumica, da spomenemo samo neke, koji se srame svog srpstva, možda i pravoslavnog krštenja, meni su poziv da budem Srbinom i pravoslavcem. Ali, zašto to tajiti? Ja, kad mi dođe potreba da uđem u crkvu da se pomolim i saberem, uđem u Saborni hram Preobraženja Gospodnjeg u Zagrebu na Cvjetnom trgu. Nemam problem ući ni u druge crkve, ali ova mi je u Zagrebu najdraža. U njoj, by the way, ljudi ne maze pseudosvece koji su bili suputnici ustaškim koljačima.
      Sada kad imam novu knjigu u knjižarama i izlozima (”Povratak Adolfa Pilsela”, VBZ) i kada mi mnogi prilaze da mi čestitaju zbog ispravnog načina tumačenja hrvatstva, zbog toga što sam opet, možda i najjasnije do sada, opisao nužnost distanciranja od nacizma i ustaštva, ja im se zahvaljujem s nelagodom jer kako da im pojasnim da sam ipak Srbin i pravoslavac?
      I pustite me na miru ako danas, ili ovaj tjedan ili tijekom užasavajućeg i kičastog zagrebačkog Adventa želim biti Srbin i pravoslavac. Ili ako dogodine odem dr. Krausu i rabinu Preleviću s molbom da mi se izvrši obrezivanje i primi u vjeru Mojsija?
      Kada mnogopoštovana Jagoda Buić svojim bliskim prijateljima i konfidentima Igoru Zidiću, Tonku Maroeviću i Zdravku Zimu tumači da se sprema održati predavanje Budimiru Lončaru jer što on to ima tražiti u društvu unuka suradnika Gestapa i sina tjelohranitelja Ante Pavelića, u meni raste osjećaj sažaljenja prema gospođi koja kasni jedno tri desetljeća (da, baš tako znaju biti neinformirani ti duhom osiromašeni Hrvati) u saznanju da sam ja odavno, bit će eto i više od trideset godina, napustio hrvatstvo kao profesiju da bih obgrlio kršćanstvo kao formu mentis.
      I baš to kršćanstvo me otjeralo u stanove Srba koje je Gojko Šušak bacao van na ulice ne bih li letio s njihovim namještajem kroz prozor. Upravo me to kršćanstvo dovelo do mnogih zapaljenih sela, pa tako i do sela Komić kod Udbine da sahranimo ostatke najstarije žrtve postolujnih strahota u režiji Franje Tuđmana i tog istog Šuška. 93-godišnju Savu Lavrnjić smo pronašli tek u veljači 1996. zavezanu žicom za sina i bačenu ispred njene kuće.
      Ne mogu ja drugačije. I znam da me to košta. Pretpostavljam da mnogi ne znaju što učiniti sa Srbinom i pravoslavcem koji je oženio (podunavsku) Njemicu, k tome i protestankinju koja dolazi iz filipinske prašume. Ja njih razumijem. Kažu da je teško biti Srbin i pravoslavac.
      Premda to uopće ne bi nikome trebalo biti breme. Dapače. Veli sveti apostol Pavao (Gal 3, 28) da smo svi jednaki, da su naše razlike ništavne ako smo jedno u Bogu. Pa i ovo: “Uistinu, mi smo svi – bilo Židovi bilo Grci, bilo robovi bilo slobodnjaci – kršteni jednim Duhom u jedno tijelo. I svi smo napojeni jednim Duhom” (1 Kor 12, 13).
      Smeta li te brutalnost hrvatske policije prema migrantima i izbjeglicama na granici s BiH? Budi Srbin iz kolone kod Bosanskog Petrovca koju zrakoplovi HRZ tuku mitraljezima.
      Boli te srce kad gledaš djecu migranata i izbjeglica pod snijegom na otvorenom? Otiđi u Jasenovac ili u ustaški logor u Sisku i stani među kozaračku djecu, onu istu kojoj se kao hijene smiješe Velimir Bujanec, Vlado Košić, Roman Leljak, Jakov Sedlar, Igor Vukić…
      Zašto to tajiti? Ja, kad mi dođe potreba da uđem u crkvu da se pomolim i saberem, uđem u Saborni hram Preobraženja Gospodnjeg u Zagrebu na Cvjetnom trgu. Nemam problem ući ni u druge crkve, ali ova mi je u Zagrebu najdraža. U njoj, by the way, ljudi ne maze pseudosvece koji su bili suputnici ustaškim koljačima
      Pozvao bi sirijsku obitelj na božićni ručak? Svakako, i ne zaboravi pozvati zabačene bake Jovanke po Lici, Baniji i Kordunu.
      Pamtim da se na početku ratnih sukoba devedesetih često spominjao slučaj vukovarskog novinara Stjepana Penića, mučki ubijenog i izmasakriranog u Dalju kod Osijeka. Pokojni franjevac Ljudevit Maračić podsjetio me da je Penićeva supruga u razgovoru za Veritas, mjesečnik franjevaca konventualaca, u svoje i u ime svojih triju kćeri dotadašnjim susjedima i ubojicama svoga muža poručila: ”Mi vas ne mrzimo i sve vam opraštamo!”
      Poruka gospođe Penić, nekima možda daleka ili paradoksalna, pravi je kršćanski odgovor i dokaz da u ratu nisu srozane sve vrijednosti. Fra Ljudevit je s pravom naglasio da je odupiranje mržnji pravi herojski čin koji zahtijeva veliku samozatajnost. Kad ne bismo bili toliko na udaru političkog primitivizma i onih koji svoju moralnu prazninu i duhovni nemir pretvaraju u osvetničku hajku na ”krivce”, shvatili bismo da mnogo takvih heroja živi oko nas.
      Ali meni nije dovoljno to što ljudi znaju i žele praštati ili trpjeti uvrede i prozivanja. Meni je od životne važnosti što mogu biti Srbin i pravoslavac.
      I kad bolje razmislim, vidim da nisam napustio ovu duhovno opustošenu i ekonomski razvaljenu zemlju jer pronalazim neku čaroliju i atrakciju u tome da budem Srbin i pravoslavac.
      Naše područje je negativan primjer koji smo ovdje stvorili svi mi zajedno. Mislim, zajedno s ocem Danilom Ljubotinom, da se svi mi koji pružamo ruku jedni drugima u svakodnevnom životu želimo izdignuti iz naših ograničenja, ali je potrebno iscijeliti duhovne rane na nekom drugom planu koje su nanijele jedna Crkva drugoj, jedan narod drugomu u vjekovima i vremenima kada su bile/i u sukobu.
      Kada mnogopoštovana Jagoda Buić svojim bliskim prijateljima i konfidentima Igoru Zidiću, Tonku Maroeviću i Zdravku Zimu tumači da se sprema održati predavanje Budimiru Lončaru jer što on to ima tražiti u društvu unuka suradnika Gestapa i sina tjelohranitelja Ante Pavelića, u meni raste osjećaj sažaljenja prema toj gospođi
      Apetiti prema moćima ovoga svijeta naglo su narasli, gramzljivost nas ždere, razara iznutra, čini nas svadljivima, razjaruje naš ego koji poprima nekontrolirane oblike. Ljudi nisu svjesni koliko su smiješni i ružni kad njima vlada egoizam.
      Mržnja se prodaje naveliko, na mržnji se grade politike, izborne kampanje, odnosi u društvu…
      Tražio sam neki dan tople papuče s anatomskim uloškom da poklonim supruzi. Dogodilo se to u nekoj apoteci. Bilo je više ljudi. Apotekarka mi pruža jednu papuču. Pipam, ”zgodno”, velim, a onda neoprezno, ali normalnim glasom kažem ”Made in Serbia”. Istog časa se društvo okrenulo prema meni, a apotekarka se krenula ispričavati. Pomislio sam joj reći: ”Ne brinite, ja sam Srbin i pravoslavac”. Zaključio sam da ću je još više zbuniti, pa sam zašutio.
      Pogriješio sam. Jer ne vidim drugi izlaz nego da Hrvati budu Srbi i da Srbi budu Hrvati.

    • Од Paradoksologija,
      Zakon o finansijskoj propasti porodice sa decom
      Mario Reljanović  25/06/2018 
      Odavno nije tajna da vlast ne voli socijalna davanja. Na tapetu su se do sada našle razne kategorije primalaca socijalnih davanja, pa se pričalo o „trudničkoj mafiji“ , o zlim socijalnim slučajevima koji ne žele da rade jer žive lagodno od novčane socijalne pomoći, pa je potom izvršen i desant na penzije, i tako dalje. U nemogućnosti da sprovede socijalnu politiku nalik na onu u čuvenom crnohumornom stripu Maxmagnus, gde kralj i ministar finansija sve socijalne slučajeve (na čelu sa penzionerima) isporučuju fabrici lepka kao sirovinu (i pritom još zarade), ova vlast pribegava politici oduzimanja prava na socijalna davanja i/ili obesmišljavanja njihovog obima i kvaliteta, naročito u pogledu visine novčanih iznosa. Najnoviji takav atak desio se u decembru, kada su bez rasprave usvojeni zakoni koji će za veći broj građana značiti gubitak nekog prava iz oblasti socijalne zaštite, ili njegovo drastično urušavanje. U paketu tih propisa obesmišljena je na primer naknada za slučaj nezaposlenosti, jer je izmenom Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti ta naknada značajno umanjenja, naročito za one radnike koji su – dok su radili – imali niska primanja ispod republičkog proseka (što je slučaj sa oko 80% zaposlenih). Ipak, posebnu pažnju zavređuje novi Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom. Njegova pojedina rešenja nisu samo pravnički čudna, već su i nehumana, bezobzirna i ispod svakog minimuma ljudskosti i dostojanstva. Dakle, sasvim u skladu sa ukupnim politikama koje se vode prema građanima Srbije.
      Šta ovaj Zakon čini tako nepovoljnim po korisnike raznih socijalnih davanja? Najpre, valjalo bi pomenuti naknadu za vreme porodiljskog odsustva. Iako je u medijima bilo propraćeno sa velikom pompom (istina kratkotrajno, verovatno da novinari ne bi previše istraživali ovo pitanje) kako će sada i žene angažovane van radnog odnosa moći da dobijaju naknadu za vreme porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta i odsustva radi posebne nege deteta – što je formalno tačno – nigde se nije mogla pronaći informacija da će ova naknada biti drastično umanjena, pa će tako veći krug korisnika dobijati značajno manje novca, što u konačnom računu znači da će se masa sredstava koja se izdvajaju za porodilje i roditelje prilikom korišćenja ovog prava zapravo smanjiti (o bezobraznim i nemoralnim rešenjima vezanim za ovo pravo sam pisao još u decembru nakon usvajanja Zakona). Umanjenje iznosa će u pojedinim slučajevima biti tako drastično da ne samo što neće doneti nikakvu materijalnu sigurnost roditeljima, već će bukvalno obesmisliti plaćanje doprinosa za zdravstveno osiguranje i gurati porodilje u zonu rada na crno. Da ne govorimo o činjenici da se na ovaj način država ruga Međunarodnoj organizaciji rada, kršeći Konvenciju 183 o zaštiti materinstva koju smo ratifikovali.
      Zakon međutim sadrži i druga „zanimljiva“ rešenja. Tako je u članu 4. Zakona proširen krug primanja koja utiču na cenzus za ostvarivanje pojedinih prava. Naročito je zanimljiva formulacija „prihodi ostvareni od ostalih aktivnosti“, što praktično znači da u cenzus ulaze svi prihodi bez obzira na pravni osnov ili odsustvo pravnog osnova, iznos i vreme njihovog ostvarivanja. U prethodnom zakonu postojala je precizna enumeracija prihoda, koje sada više nema i bukvalno svaki prihod može da se smatra smetnjom za ostvarivanje prava iz novog Zakona (uz nekoliko izuzetaka koji su izričito navedeni u članu 5). Članom 6. navedeno je da stambene potrebe porodice iznose jednu sobu do članu domaćinstva, plus još jednu sobu. Svako ko ima više od toga, ne može ostvariti pravo na dečiji dodatak. U najavi je svakako masovno rušenje pregradnih zidova.
      Članom 12. je u stavu 7. uvedeno jedno od najnemoralnijh pravila na koja se može naići u našem pravnom sistemu. Naime, ova odredba glasi: „Pravo na naknadu zarade, odnosno naknadu plate za vreme odsustva sa rada radi posebne nege deteta ne može se ostvariti za dete za koje je ostvareno pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica“. Ovo praktično znači da, ukoliko roditelji ostvaruju pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica, bolesnom detetu roditelj nije potreban. Ukoliko roditelj ipak zaključi da jeste potreban, on neće moći da radi, ili ako radi neće moći da koristi plaćeno odsustvo da bi provodio vreme sa bolesnim detetom, već samo neplaćeno. Što je mnogo, mnogo je, čak i ako dolazi od moralnih rugoba kao što očigledno jesu gospoda na čelu Ministarstva za rad. Naročito je poražavajuće da ovakvih roditelja u Srbiji ima jako malo, i da se njihov broj meri cifrom od nekoliko hiljada. Na ovaj način se dakle ostvaruje „ušteda“ u državnoj kasi, koja bi se mogla postići na nekoliko drugih, takođe veoma efikasnih a opet nimalo nemoralnih načina – na primer, ograničavanjem iznosa koji narodni poslanici mogu dobiti na ime putnih troškova; ograničavanjem broja službenih vozila u državnoj upravi; ograničavanjem broja (ili ukidanjem) savetnika državnih funcionera koji služe samo tome da prime honorar koji posle prosleđuju u partijsku kasu. Mnogo je dakle načina da se uštedi, ako je potrebno uštedeti. Ovde međutim nije bila namera da se uštedi, već da se ponizi i dotuče.
      Dalje, članom 17. se određuje da ostale naknade po osnovu rođenja i nege deteta može ostvariti majka koja, između ostalog, ima 18 meseci osiguranja u prethodnom periodu, odnosno 24 meseca osiguranja ako se radi o poljoprivrednim osiguranicima. Verovatno postoji neko opravdanje za ovu diskriminaciju poljoprivrednih osiguranika ali se meni čini da je majka – majka, a dete – dete, bez obzira na to čime se majka bavi i bez obzira na visinu doprinosa koje je uplaćivala. Vlast očigledno ne misli tako.
      Dobro rešenje kod odlučivanja o ispunjenosti uslova za dečiji dodatak koje je primenjeno u novom Zakonu tiče se imovinskog cenzusa za nepokretnost koju roditelji poseduju koji je zakonom podignut, a predviđenim izmenama i dopunama Zakona (o kojima će kasnije biti reči u tekstu) potpuno ukinut. Kod prava na roditeljski dodatak je međutim aktuelizovana i „genijalna“ ideja iz doba Vulinovog ministrovanja, da se pravo na dečiji dodatak uslovi „redovnim pohađanjem nastave“. Tumačenjem člana 26. koji reguliše ovo pitanje, dolazi se do zaključka da su jedini izuzeci od ovog pravila deca sa invaliditetom i deca sa smetnjama u razvoju, pod određenim uslovima. Redovno pohađanje nastave međutim nigde nije definisano, pa se tako može dogoditi da se izgubi pravo na dečiji dodatak ukoliko dete zbog bolesti duže vreme ne pohađa nastavu. A ovo je sasvim izvesno ukoliko se dogodi da zbog bolesti (koja nije hronična i ne spada u oblik invaliditeta) dete ne bude ocenjeno u redovnom postupku, nego bude moralo da se ocenjuje vanredno na kraju polugodišta ili školske godine. Ako nekome ovo rešenje deluje čudno, ne bi trebalo. Namera zakonodavca nije bila da diskriminiše bolesnu decu; ona će biti samo „kolateralna šteta“ namere da se diskriminišu romska deca koja čine veći deo populacije koja je formalno upisana u školu ali nastavu ne pohađa redovno, ili je ne pohađa uopšte. I umesto da se radi na socijalnom uključivanju takve dece, kao i na edukaciji roditelja o važnosti školovanja, državi je daleko lakše da takvu situaciju iskoristi da roditeljima i deci uskrati novčanu pomoć. U skladu sa poznatom državnom politikom, i sasvim neustavno.
      Dalje, član 28. sadrži značajnu novinu u socijalnom pravu Srbije. Naime, njime je po prvi put definisan pojam jednoroditeljske porodice. Samohrani roditelji i jednoroditeljske porodice do sada su uporno izmicali pažnji zakonodavca, iako se za njih vezuje čitava paleta socijalnih problema i iako je velika većina takvih porodica socijalno marginalizovana i finansijski ugrožena. Međutim, umesto zadovoljstva što je takva novina našla svoje mesto u Zakonu, može se konstatovati da je definicija preuska, da nije precizna – čak i veoma zbunjujuća – i da neće obuhvatiti sve kategorije jednoroditeljskih porodica koje se javljaju u praksi. Naročito je razočaravajuće rešenje koje se odnosi na porodice u kojima jedan roditelj vrši roditeljsko pravo, a drugi roditelj odbija da plaća izdržavanje deteta (takozvanu alimentaciju). U tom slučaju će se porodica kvalifikovati kao jednoroditeljska samo ukoliko „drugi roditelj ne doprinosi izdržavanju deteta, a izvršenje obaveze izdržavanja nije bilo moguće obezbediti postojećim i dostupnim pravnim sredstvima i postupcima“. Možete da zamislite koliko će vremena biti potrebno roditelju koji se stara o detetu da dokaže ovako nešto, dobije izvršnu ispravu i proba da je izvrši „koristeći sva pravna sredstva i postupke“. Ostaje da se vidi kako će nadležni organi tumačiti ove (u samom Zakonu nedefinisane) izraze – ako se bude držala formalizma, problem neplaćenih izdržavanja se neće rešiti ovim propisom.
      Ako ste već počeli da psujete vlast, suzdržite se još par redova. Zato što ni ovo nije dno. Dno se nazire u Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, koji se po hitnom postupku našao u Narodnoj skupštini, kako bi stupio na snagu i počeo da se primenjuje istovremeno sa matičnim Zakonom (koji je usvojen u decembru ali će se primanjivati od 1. jula 2018). Sećate se spornog člana 4. u kojem se nabrajaju svi prihodi koji ulaze u obračun primanja porodice da bi se odredio cenzus za ostvarivanje nekog prava? E, sada se u taj član, kao jedan od prihoda, ubacuje i iznos koji roditelji prime po osnovu roditeljskog dodatka. Dobro ste pročitali, ne mogu bahati roditelji koji koriste jedno pravo (na roditeljski dodatak) da požele da koriste još neko od prava kojima je svrha ekonomsko osnaživanje porodice. Roditeljski dodatak im je dovoljan.
      Dalje, menjaće se i osnovica za ostale naknade po osnovu rođenja i nege deteta, tako što je umanjena (!?) na 1,5 bez obzira na vrstu prihoda koji je čine. Kako je ovo moguće objasniti, nije poznato.
      Iznosi roditeljskog dodatka utvrđeni su u apsolutnim iznosima (za razliku od originalnog rešenja da o tome odlučuje Vlada). Iznosi se kreću od 10.000 do 18.000 dinara mesečno, što se može smatrati relativno zadovoljavajućim rešenjem iako je i dalje daleko od dovoljnog da pokrije sve troškove roditelja u vezi sa decom.
      Član 24. Zakona će biti inoviran različitim rešenjima sa ruba pameti. Na primer, isplata roditeljskog dodatka će se obustaviti u slučaju razvoda braka ili prekida vanbračne zajednice, do odluke ministarstva. Dalje, isplata roditeljskog dodatka se vezuje za vakcinaciju i pohađanje predškolskog programa i osnovne škole. Dakle, slično dečijem dodatku o čemu sam već pisao. Da li je ovo normalno? Naravno da nije. Ne ulazeći u stanje svesti i inteligenciju roditelja koji ne žele da vakcinišu decu, ili da ih pošalju u školu, mora se napomenuti da i ta nevakcinisana i neobrazovana deca i dalje imaju potrebu da jedu, dišu, budu zdrava, obučena i obuvena. Roditeljski i dečiji dodatak ne crpe svoju svrhu u „nagrađivanju“ roditelja za to što dobro obavljaju svoje roditeljske dužnosti, već štite decu (pa i roditelje) od ekonomske ugroženosti, odnosno pomažu roditeljima da deci pruže osnovne uslove za život kojima će biti zadovoljene njihove bazične biološke potrebe. Otuda i svi pomenuti cenzusi koji služe da kroz sito i rešeto socijalnih službi prođu samo oni kojima je pomoć zaista potrebna. Iako roditeljski dodatak nema tako izraženu socijalnu komponentu i korisnici ove vrste pomoći su gotovo svi roditelji uz ispunjenje minimalnih uslova, ni ovo davanje ne predstavlja privilegiju već znak kontinuirane brige države o najmlađoj populaciji. Ono se ne može isključiti zato što su roditelji neodgovorni, jer se tako za neodgovorno ponašanje roditelja (za koje već postoje propisane sankcije) kažnjavaju deca.
      Zašto je važno da se sada o ovome piše? Iz više razloga. Najpre, populaciona politika je navodno prioritet ove vlasti, jedan od onih imaginarnih prioriteta koji u stvarnosti ne postoje i u vezi sa kojima se, naprotiv, čini sve da se – zarad nekih „viših ciljeva“ – situacija dodatno pogorša na štetu građana. Drugo, i mnogo važnije, Zakon će početi da se primenjuje 1. jula, dakle za samo nedelju dana. I tada će mnogi od nas biti zgranuti njegovim rešenjima, kada ih osete na sopstvenom džepu. Pre toga, iako je prošlo više od šest meseci od njegovog usvajanja, niko iz stručne javnosti nije reagovao. Niko se ne bavi ovim pitanjima, sindikati ih nemaju ni na radaru (kao da ti roditelji kao zaposleni nisu njihovi članovi i kao da ih se, na kraju krajeva, socijalna politika države uopšte ne tiče), a na stručnim i drugim skupovima prethodnih meseci samo pominjanje ovih rešenja je dočekivano sa nevericom, kao da ovi navodi ne mogu da budu provereni najobičnijom pretragom na internetu i čitanjem teksta Zakona. Udruženja roditelja takođe ostaju nema, ili ako je poneko od njih i podiglo glas nije dobacilo čak ni do stručne javnosti koja se ovim pitanjima bavi, o medijima i da ne govorimo. Šta se to dešava sa našom kolektivnom svešću? Svašta smo oprostili ljudima na vlasti, a ovo neće biti čak ni njihov najveći udarac na porodicu koji su izveli poslednjih godina. Ali naše odbijanje da pojmimo ono što nam se događa već postaje fascinantno i verovatno će biti predmet neke buduće doktorske disertacije iz oblasti socijalne psihologije. Koliko vlast treba da uđe u naše živote i koliko treba da nas ponizi da bismo konačno počeli da pružamo otpor?
      Peščanik.net, 25.06.2018.
      @Avocado i @RYLAH, ako vas ne mrzi, može li komentar: koliko je ovo tačno tumačenje i koje je vaše mišljenje? 
      Meni ovde ima nebrojeno mnogo sumanutosti, a ova je možda najveća: "Član 24. Zakona će biti inoviran različitim rešenjima sa ruba pameti. Na primer, isplata roditeljskog dodatka će se obustaviti u slučaju razvoda braka ili prekida vanbračne zajednice, do odluke ministarstva." 
×
×
  • Креирај ново...