Jump to content

"Љубиша Самарџић се опростио од Небојше Глоговца" или о "дновинарима" и "новинџијама" на Поукама по други пут

Оцени ову тему


Recommended Posts

Вест о смрти Небојше Глоговца је онерасположила може се рећи целокупну јавност. Небојша је био представник те неке средње генерације српских глумаца који је умео да нас обрадује и глумачком бравуром одушеви у многим ролама. О опакој болести која му је дијагностикована релативно касно, јавност је сазнала путем медија....

Начин на који је сазнала беше исувише, а као што је то данас ваљда и обичај-сензационалистички. Готово да нема медија у Србији, било штампаног, било електронског који се није "утркивао" да што пре објави информацију од "блиског породичног пријатеља" или "како сазнајемо из породичних кругова".

Poslednja-uloga-_Nebojse-_Glogovca-_VIDE

Они пак који нису имали те и такве "изворе", рециклирали су неке старе вести, е да би код потенцијалних читалаца изазвали неку емоцију. Коментара је као и увек било свакаквих. Од појединих, поштеног човека и стомак да заболи. Нисам испратио свуда, али за очекивати је, а какви постадосмо, да се неки "интермек" делија одважио да прокоментарише и једну од последњих Небојшиних улога, у Грлићевом "Уставу Републике Хрватске"... 

Могло се очекивати, на основу пређашњих сличних дешавања, да су "новинџије" (хвала Светиславу Басари за реч) и "дновинари" (хвала Сергеју Трифуновићу за реч), тек ухватили залет за бесомучно рециклирање старих и креирање нових вести о Небојши Глоговцу, но Господ га прими у своје наручје. Изненада, путем медија сазнадосмо да је борба са опаком болешћу изгубљена.

Е онда поједини уредници медија, "окренуше на план Б". Не, нема ништа у томе лоше. Опет својим читаоцима испоруче неки нови инфо, направе кратак прозни кроки глумчевог животног пута, цитирају по неку мисао о глумцу од стране људи који су га познавали.

Најдаље у томе је отишао "Телеграф". Јер ако је болест јавне личности "одлична прилика" да сензацијом прикупимо читаоце, замисли тек каква је смрт "прилика". Добро, мни тамо неки уредник, не можемо баш толико на ексклузиви инсистирати као када беше болан, али свеједно, ево и смрт кад наступи, "где ћеш лепше" него кад на насловну ставиш како се од једне глумачке легенде опростила друга глумачка легенда.

Untitled.jpg

Не. Није шала неког доконог интернет "нерда". Макар била и "неслана". Ако не верујете ево линка:

http://www.telegraf.rs/jetset/vesti-jetset/2934229-nikad-zaboravljeni-ljubisa-samardzic-se-uz-zajednicku-sliku-sa-snimanja-nebeske-udice-oprostio-od-nebojse-glogovca-foto

Пардонирам. Неко у Телеграфу је видео вест па ју је склонио. Ипак ју је "ВебКеш" запамтио. Ево линка:

http://webcache.googleusercontent.com/search?q=cache:YJtBaED1gpwJ:www.telegraf.rs/jetset/vesti-jetset/2934229-nikad-zaboravljeni-ljubisa-samardzic-se-uz-zajednicku-sliku-sa-snimanja-nebeske-udice-oprostio-od-nebojse-glogovca-foto+&cd=1&hl=en&ct=clnk&gl=rs

Но, брзо се вест проширила, од ува до ува, од ФБ налога до комшијиног Твитера, углавном од петка увече, до јуче до поподне, сазнало се за ову "новинарску" свињарију. Те је јуче у поподневним сатима уследило и извињење "Телеграфа", које ћу због коментара пренети у целости.

<цитат>

Izvinjenje redakcije Telegraf.rs porodicama Ljubiše Samardžića i Nebojše Glogovca i čitaocima

Portal Telegraf.rs sinoć je grubom greškom objavio da se pokojni velikan srpske glume Ljubiša Samardžić oprostio od drugog velikana Nebojše Glogovca, koji je preminuo juče od posledica teške bolesti.

Do grube greške nije došlo iz namere da se nanese bilo kakva šteta porodicama Ljubiše Samardžića i Nebojše Glogovca, već zbog neoprostive nepažnje našeg novinara, koji je kao izvor ove dezinformacije koristio profil na društvenim mrežama posvećen sećanju na velikog Ljubišu Samardžića.

Najiskrenije se izvinjavamo porodicama Ljubiše Samardžića i Nebojše Glogovca, kao i našim čitaocima zbog pomenute greške. Osobe zaposlene u redakciji portala Telegraf.rs koje su odgovorne za ovu grubu grešku već su najstrože kažnjene.

<крај цитата>

http://www.telegraf.rs/vesti/srbija/2934365-izvinjenje-redakcije-telegrafrs-porodicama-ljubise-samardzica-i-nebojse-glogovca-i-citaocima

Е сад наравно, да нико није мислио да је Телеграф ово објавио да би се поиграо емоцијама породица Самарџић и Глоговац. Али "тврд стојим" што каже Басара, да су се дновинари и новинџије који уређују овакво смеће од медија у Србији данас - поиграли и заиграли.

Да ли можете да појмите уредника који својем новинару нареди да прати профиле на друштвеним мрежама и од њих (нечијих статуса и проче) креира вести. Је ли то озбиљно новинарство?

Да ли можете да појмите да у том истом Телеграфу, е да би прикупили неке бодове на име практичног рада из неког предмета (заборавих којег), волонтирају студенти оног "Комтрејд" факултета за ИТ. (Извор, "како сазнајемо из кругова блиских уредништу Телеграфа"). Могу да претпоставим да онда та деца и прате Твитере и Фејсбукове "познатих" у потрази за вестима. 

И то није само "ексклузива" Телеграфа, то раде вероватно сви, од дна "Информера", до неких "нормалнијих" вода "Данаса и Политике". Неке ето не плате, упишу им ЕСПБ бод, док неки добију до 200 евра месечно. Стање је још и горе у поплави електронских информативних портала. Тамо гадарија што се може прочитати, "Информер" му дође к`о неки научни магазин, а Телеграф к`о црквене новине.

Сетимо се само, а зато је и у наслова текста наведено да се о томе на Поукама пише по други пут; дакле сетите се америчанских избора и Трамповог интервјуа који је "дао" за лист "Недељник"

За разлику од Телеграфа који је ипак упутио извињене читаоцима због ове вести о Самарџићу и Глоговцу, уредништво "Недељника" се није никада испричало свом читалачком пуку за свињарију са интервјуом са Трампом. Иако им је најдобронамерније, најмање два пута предочавано, а док су се хвалили како имају ексклузиву са Трампом, да се тиме "бавила" нека "црквена екипа са неког црквеног сајта."

За разлику од тада, где то сатира беше и где се уредници не испричаху, овде се ради о смрти.

Истина, уредништво Телеграфа је поред извињења објавило и да је "најстроже казнило одгворне за грубу грешку"

Ваљда неуписивањем ЕСПБ бодова...

И да разјасним, није овде проблем "Телеграф", "Информер", "Блиц" или "Политика"...

Проблем нису чак ни вести које се пласирају, нити наслови којима су покривене, нити начин на који настају.

Проблем је када до овако нечега дође, када "пукне брука", казну не трпе ни "новинџије" ни "дновинари".

Кажњени буду они који праве "грубе грешке" и ми читаоци који такве вести читамо.

Зато они и постоје и зато нам и јесте тако. 

 

View full Странице

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

пре 6 часа, Милан Ракић рече

Portal Telegraf.rs sinoć je grubom greškom objavio da se pokojni velikan srpske glume Ljubiša Samardžić oprostio od drugog velikana Nebojše Glogovca, koji je preminuo juče od posledica teške bolesti.

Gruba greska je samo postojanje svih tih nazovinovina, nista drugo osim toga.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 47 минута, obi-wan рече

Gruba greska je samo postojanje svih tih nazovinovina, nista drugo osim toga.

to sam na kraju nekako i reko

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Хбт, какав трансфер блама. Ово је много чак и за наше новине које су скоро без изузетака на нивоу лошег WC папира.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Стварно дно дна. Горе чак и од Информера који пре пре пар година објавио извештај о концерту Билија Ајдола, чини ми се, а који је,због кише, био померен за дан унапред. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 часа, GeniusAtWork рече

Хбт, какав трансфер блама. Ово је много чак и за наше новине које су скоро без изузетака на нивоу лошег WC папира.

Некако, као да увек постоји неко ново дно које нађу, буквално бездан. Живот је уврнутији од било код СФ филма, поготову овде на Балкану.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Мати синоћ зинула од неверице, просто се збунила .

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Миша Матић: Умрлог сунца син

27867123_10215650479000720_9090861518274

Прошле недеље нашу долину суза напустише тројица значајних људи за овај народ. Прво је је отишао добри отац Кирило Хиландарац, велики исповедник, за њим последњи официр ЈВуО, капетан Урош Шуштерич, јунак, страдалник, мемоариста и борац за истину о Чича Дражи његовој борби, а свако ко га је познавао посведочио би да је био добар човек. Крај овог тужног тријумвирата је смрт Небојше Глоговца.

Смрт најмлађег од ове тројице, изазвала је и велику пажњуи велики број опречних изјава, где се ови опречни нису држали ни најмањег ниво пристојности и људскости. Вређање покојног глумца најчешће се долазило од тзв. другосрбијанаца, разних левичарских и комунистичких покрета, а једини повод за то је био његова улога генерала Михаиловића у изузетној лошој серији Радоша Бајића.

Јавност су преплавиле фотографије уплаканих људи, покојникових рођака и пријатеља зарад подизања тиража, зарад сензационализма, зарад ко зна све каквих бизарности које данашњим посланицима јавне речи падну на њихове изопачене умове, па нам тако и јавно мњење у неку руку поста изопачено.

Нико се заправо није бавио делом Небојше Глоговца, оним што га је учинило бесмртним, смрт је занимљивија. Комунистички оредељена јавност га је и мртвог кудила због Чича Драже, равногорски следбеници су га због тога истицали. Левичари, а ни десничари нису гледали хрватски филм „Устав републике Хрватске“ јер би им се зарад познавања седме уметности мишљења опет сукобила, само у супротним смеровима.

Чича Дража насупрот Вјекославу Ковачу. Трансформација до расцепа мишљења неуких. О последњем српском Хамлету ни речи.

Нека га Небо од тога ослободи!

Миша Матић

ПАТРИОТ

фото М.Цветковић

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 9 минута, Милан Ракић рече

 

 О последњем српском Хамлету ни речи.

 

Гледао сам тог његовог Хамлета у ЈДП-у прошле године и заиста, без новонасталог пијетета и патетике, стварно је био добар.

На страну то што је Хамлет увек релевантан, ма како постављен, ми смо ишли да гледамо Глоговца и изашли смо са жељом да се театру вратимо што пре!

Верујем да је то велика глумачка награда и уметничко искупљење, таква врста препоруке.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Милан Ракић рече

Чича Дража насупрот Вјекославу Ковачу. Трансформација до расцепа мишљења неуких. О последњем српском Хамлету ни речи.

Овај део који је Миша успут поменуо, мени је био врло симптоматичан да тако кажем...

Иако су се многи одважили да путем улога које је одиграо (или пак није), те тако да на основу тога дадну своје мишљење, баш је било приметно да поједини који су се острвили на мртвог човека због роле у којој је толмачио Чича Дражу, те изазвани њом - ролом, чак се и питаху "На који начин се стиже до Алеје великана?" (Јелена Милић, Атлантски савез у Србији) и њени истомишљеници, како се као "контра", без обзира што је бесмислено градити утисак о глумцу спрам рола, нико од њих није сетио, или је пак "заборавио" једну од последњих (или можда и последње улоге на "великом платну"), тј. улоге Вјеке Ковача у Грлићевом "Уставу Републике Хрватске"

Исте или пак сличне битанге су, премда са равноугаоне, а супротне тачке наше политичке стварности данас, облапорно, иако гарантујем да велика већина није нити погледала тај "филм", а мислим на "Српски филм" и ролу Срђана Тодоровића; дакле дозволила себи да у вези Срђанове роле, коментира смрт његовог трогодишњег сина..

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 41 минута, gavrosaurus рече

Гледао сам тог његовог Хамлета у ЈДП-у прошле године и заиста, без новонасталог пијетета и патетике, стварно је био добар.

На страну то што је Хамлет увек релевантан, ма како постављен, ми смо ишли да гледамо Глоговца и изашли смо са жељом да се театру вратимо што пре!

Верујем да је то велика глумачка награда и уметничко искупљење, таква врста препоруке.

Meni omiljen glumac od uloga u Polonezi Oginjskog, Troilu i Kresidi, i U potpalublju. Od pre 20 godina. Vanserijski 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Vladika Grigorije o Glogovcu: Istinski je veliki samo onaj koji zbog uspeha sebe ne čini većim od bilo koga drugoga

Njegova jednostavnost i blago ophođenje prema svima, pa i onim najmanje važnim i znamenitim ljudima, u ljudima iz njegovog kraja budila je dodatni ponos
Piše: Grigorije, episkop zahumsko-hercegovački
Datum: 16/02/2018.
 
image.png.f4710dd45f17d8017dfdf33b09873ed3.png

 
 

Nebojša Glogovac je bio ponositi Hercegovac. Porijeklom iz Nevesinja, rođen u Trebinju, u sebi je objedinjavao sve ono najbolje što Hercegovina može da ponudi: mediteransku toplotu i prefinjenost duha i planinsku snagu i otmenost karakter

Kao i mnogi drugi, ovaj prostor je u svojoj mladosti napustio da bi mu se kasnije kroz cijeli život neprestano vraćao, kao što se svi vraćamo svom djetinjstvu, zavičaju, domu iz koga smo otišli u svijet.

Svaki njegov povratak za nas je bio blagoslov. Ljudi su u njemu vidjeli zemljaka koji je postigao velike uspjehe ali koji nikada nije zaboravio odakle je potekao. Njegova jednostavnost i blago ophođenje prema svima, pa i onim najmanje važnim i znamenitim ljudima, u ljudima iz njegovog kraja budila je dodatni ponos.

Kao što to svi znamo, a Hercegovci ponajbolje osjećaju, istinski je veliki samo onaj koji zbog uspjeha sebe ne čini većim od bilo koga drugoga. Time se, međutim, niko nije iznenađivao. Nebojša je potekao iz čestite porodice, iz doma uglednog sveštenika, oca Milovana, koji je oduvijek slovio za odvažnog, odmjerenog i velikog čovjeka.

Nebojša se sada vratio u naručje Oca od koga smo svi potekli, a koji jedini može da utoli onu žeđ za istinskim životom koju smo svi kod njega uočavali.

 

https://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/vladika-grigorije-o-glogovcu-istinski-je-veliki-samo-onaj-koji-zbog-uspeha-sebe-ne-cini-vecim-od-bilo-koga-drugoga/

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Hadzi Vladimir Petrovic,
      Ево за почетак, атеизам не би био атеизам без Бога, његов категорички императив је: да Бог не постоји, када се не би бавио нечим што не постоји, ни он сам не би постојао!
      Дакле на један негативан начин он црпи идентитет из Бога, са друге стране према постојећем, бићу, материји, па и укупном свјету се односи позитивно. Чак подржава науку, дакле и метафизику без бога. Вјерује да има неки смисао постојања или да ћемо га некада спознати. 
      Довршени нихилизам, се не бави Богом, он се бави структуром бића и ако безуспјешно, за разлику од атеизма негира било какву везу међу појединачним бићима (јер све су пропале, све су негирале биће), односно исповједа апсурд постојања бивствујућег.
      Другим ријечима историја нихилизма је историја метафизике. А атеизам ипак није филозофија него светоназор - тек једна од "божијих идеологија"
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом имендана и јубилеја Епископа бачког господина др Иринеја – тридесет година архијерејске службе, у реализацији Информативне службе Епархије бачке снимљен је интервју са Преосвештеним владиком бачким. У наведеном видео запису можете погледати други део интервјуа, у којем је владика Иринеј говорио о теми своје књиге Свето Причешће – Лек бесмртности, као и о евхаристијском идентитету Цркве.     Повезан садржај:    Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом бачким господином др Иринејем - први део     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Hadzi Vladimir Petrovic,
      Одломци текста: "Фенеменолошки аспекти параноично критичког метода" Ликовне Свеске 7
       
      Гнусова и беда апстрактног стварања
       
      /Очигледни недостатак филозофске и опште културе веселих заточеника тог модела менталне дебилности који се назива апстрактном умјетношћу, апстрактним стварањем, нефигуративном умјетношћу итд., једна је од оних најаутентичније слатких ствари са становишта интелектуалне и "модерне" пустоши нашег доба.
      Закснели кантовци, љигави од скатолошких златних пресјека, и даље хоће нам на новом оптимизму свог новог фотопапира сервирају тај чорбуљак од апстрактне естетике који је, истину говорећи, још гори од оних колосално одвратних супа неотомизма са охлаћеним резанцима којима ни изгладњеле мачке у грлевима неће да се приближе.
      Ако по њима форме и боје имају неку естетску врједност саме по себи, и изван своје "представљачке" вредности и анегдотског значење, како би они могли да објасне класичну параноичну слику.../ Овде би за сад прекинуо цитат.
       
      Слика у прилогу је Далијево откриће рјеч је о фотографији људи који сједе испред шатора, Дали је фотографију посматрао под другим углом и уочио лице, назвавши га параноично лице.
       
      Овај феномен о двије потпуно различите слике у једној фотографији које чак не ремете једна другу је класичан надреалистички феномен.
       
      Ово има антрополошки значај и на овом феномену Дали развија " Параноично критички метод"
       
      Тумачи писма и отаца који се сматрају објективним су овом форографијом сахрањени, јер не само да превиђају него негирају властиту параноју у коју улази и научни апарат!
       
      Нпр, када би једна реалност слика "људи сједе испред шатора" била "римокатолизам", а друга слика " портрет жене" била православње, како би по основу факта: фотографије, нешто могли доказати?
      Остаје да преиспитујемо, критикујемо властиту параноју, без предрасуде да је наша слика реална, јер је као и многе друге надреална.
      На овоме расту други надреалистички методи, покушај да се реално ослободи од "над" да се "над" обликује и преобликује да се квадрира итд., све у оквиру склопа сплета, човјека и свијета.
      Међутим сваки (надреални) склоп човјека и свјета је лажни, уклањање сваког опосредовања је нихилизам параноје, ништње општег смисла бића у цјелини.
       
      Сваки покушај човјека да се повеже са свјетом је страст и увлачи га у бесмислен сплет јер свјет нема смисао! Метафизика је кроз своју историју све покушала и све могућности исцрпила, закапњели "теолошкоперсоналистички" покупај да то буде личност није врједан помена јер се личност не јавља у свјетовности, метафизици, онтологији и криминалан је, јер личност своди у магијско, али пошто се болест запатила дужан сам.
       
      Да свјет нема никаквог смисла (осим разноврсних параноја, привида) знали су Оци коју су сваку повезаност са свјетом дефинисали као страст.
       
      Када се ослободимо параноје "смисла" свјета и бића у цјелини , "опште истине" праве слике, свјета, ми ипак остајемо окружени појединачним бићима, стварима, бивствијућим, која постоје себи самим истовјетна, без заједничког смисла у апсурду, укључујући и нашу властиту самоистовјетност.
      Тотално без везе са другим бивствијућим, без утопљености у свјет (параноју свјета) и без Бога.
      То је реалност без оног "над" чист апсурд, онако како га Симеон Бекет духовни отац Мирчеа Елијадеа описује, Мирче се упустио у археологију оног "над" у религију као повезивање - везу које превазилази, апсурд појединачног бића по себи у својој савршеној заокружености и бескрајној усамљености, што је апсурд, али за слављење, док је сливање у свјет магија и демонизам, лажна "веза" међу појединачним бићима, страст.
      Дакле није страст "сексуална" моћ, или било која друга човјекова моћ својствена његовој природи, него је страст свака лажна "веза" са свјетом или појединачним бићима у њему! Чак и када је та моћ говор или мишљење!
      Човјек не може како то тврди онтотеологија и метафизика да својом слободом буде личност или да увећањем слободе направи везу (религију) са Богом!
      Човјек може слободом баш оно што може монашким подвигом, да покида страсти - везе са свјетом, да деконструише свјетовност, уништи привид, "општу истину" освјести своју грешност - лажну повезаност са другим и "Другим"...
      И да се наће сам себи истовјетан, савршено заокружен без везе са свијетом у апсурду постојања и смртности.
      Ово је смисао монашке самоће, слобода од свјета и свјест о богоостављености као припрема за тек тада могући долазак Духа Светога који нас утјеливљује и везпросторно Тјело Христово.
      Отуд су нам потребне велике и тешке припреме кидања наших параноја и безивање свих светих сила (моћи) човјекових, па и "сексуалности" за Бога, а тек преко Духа Светога и Христа у којима је једино могућа веза (религија) и заједница међу појединачним бићима (Црква).

       
      Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију
       
       
       
       
       
       
       
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов: Животни пут свих хришћана је хођење за Христом на голготу и саваскрсавање са Њим!
        У недељу 12. по Педесетници, 17/30. августа 2020. лета Господњег, када наша света Црква савршава молитвени спомен на Светог мученика Мирона, евхаристијским сабрањем у Светосимеоновском храму у Ветернику предстојао је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први. Проти Миливоју саслуживали су: протопрезвитери Борислав Милић и Предраг Билић, протонамесници Бранислав Ђурагић и Игор Игњатов, као и презвитер Лазар Мајсторовић. Својим ангелским служењем благољепију сабрања допринео је ђакон ветерничког храма Мирослав Стојановић.       После прочитаних светописамских чтенија, речима надахнуте омилије сабране је поучио прота Миливој, тумачећи еванђелску перикопу о бремену богатства. По новозаветној димензији, сваки онај који се апсолутно посвети Господу Богу, зна се куда иде са Њим – иде са Њим на голготу, јер и Господ Христос је проповедајући своју науку отишао после тога на голготу, на крсно страдање, и то је пут којим сваки хришћанин иде, истакао је прота. Хришћани се управо у Причешћу и кроз Причешће лече од свих болести, од свих зараза, јер је Причешће Лек бесмртности који је потребан овоме свету и човеку, закључио је прота Миливој, осврнувши се на доскорашње нападе на Цркву.       Уведени у дужност нови свештенослужитељи – Епархија бачка
      EPARHIJABACKA.INFO Жабаљ – У недељу 12. по Педесетници, 30. августа 2020. лета Господњег, и молитвеног празновања Светих мученика Мирона и Патрокла, у храму Светога Николаја у Жабљу...
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Љетна школа вјеронауке при цркви светог Ђорђа, коју води свештеник Драган Станишић, овим предавањем завршава наставу која је била посвећена новозавјетним јеванђелским извјештајима: Марка, Луке, Јована и Матеја. Током наставе дати су и прикази књига владика: Амфилохија, Атанасија и Иринеја, истакнутих теолога нашег времена.   Дат је и приказ књиге „Катихезе“  светог Кирила Јерусалимског. Ова школа наставља рад новим пројектом, под називом „Дани Добротољубља од Крстов-дана до Аранђелов-дана“ (27. септембар-21.новембар). Полазници школе биће упознати са зборником духовник поука аскетских отаца „Добротољубље“.   Eпископ  бачки др Иринеј: Свето Причешће – извор здравља или извор болести   Владика Иринеј, када говори о причешћу,  почиње од Тајне вечере, наводећи сами тај догађај који је посвједочен  у  Матејевом, Марковом и Лукином јеванђељу: И узевши хљеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи: Ово је тијело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен. А тако и чашу по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завјет у крви мојој, која се за вас пролијева (Лк. 22, 19-21). Он наводи да се хришћани већ двије хиљаде година причешћују на исти начин, очекујући исцјељење душе и тијела и молећи се  да им буде на радост и спасење. Од прве Свете Евхаристије и првог Светог Причешћа на Тајној Вечери Христовој па све до данас – а тако ће бити  и до краја историје – служи се ова Литургија  и на њој се хришћани причешћују .   Питање: да ли причешће може бити преносилац  заразних болести, што је и смисао и разлог писања  студије, он објашњава са становишта богословски утемељеног црквеног искуства.  Наводи ријечи светог Симеона Богослова, да Тајна причешћа блиста огњем Божанства и да су кроз ту Тајну неисказиво помијешани и сједињени  они који се причешћују  на Светој Литургији. Сматра да  причешће не може бити узрок болести,  али исто тако да то није неки хемијски састојак  против вируса. То је по њему Тајна која надилази природне законе и највиши а и најдубљи  смисао све творевине. Владика на више мјеста  поводом ове теме наводи богослужбени аргумент да Свето Причешће јесте Лијек бесмртности.   Владика Иринеј током свог говора о Причешћу  користи  ријечи које су  узвишене, драгоцјене и свете:  Вечера Господња, Животворне тајне, Свјетлост истинита , Светиње које су пред нама, Лијек бесмртности , Хљеб живота, Чаша благослова , Часни дарови, Царство Божије, Небеска тајна, Доброчинство, Евхаристија (Благодарење) и др.  Наглашава да благодатно-подвижничко просвећење и озарење од  Духа Светога  учесници Свете Литургије добијају,  у смислу  да и сами постају Тијело Христово које даје нови живот свијету. Владика  наводи ријечи светог  Иринеја Лионског да је наша вјера у сагласју са Евхаристијом и сама Евхаристија је у сагласју са нашом вјером,  то је дјелотворна и животворна вјера, побожност чиста и непорочна пред Богом  (Јак. 1,27).   Нема начина да се неко причести без додира, каже Иринеј, јер таква је то Тајна да прожима и допире до свих својстава тјелесног и духовног састава човјека.  По њему, бесмислени су покушаји  да се због опасности заразе причешће оспори, јер и они који се не причешћују, чини се, да још више оболијевају од заразног вируса. По Иринеју, Причешће и света Тајна јелеосвећења су управо благодатне силе  исцјељења,  али не на магијски начин, већ у смислу вјере словесних личности  којима  искуство Цркве није страно. Владика Иринеј  напомиње  да је индивидуалистичко размишљање или домишљање  о Цркви  постало свакодневна појава,  нарочито у наше вријеме.   Нема Цркве, каже Владика, ако се не служи Литургија. Литургија је истозначна са Тајном Цркве . Црква, то је  Дом Господњи и неодвојива је од присуства  и дејства Божијег. Свето Причешће, као врхунац свенародног акта – догађај приноса,  не може бити ометано  или оспоравано  до те мјере да се укине. У таквом случају свијет би био лишен  и самих земаљских плодова, који не би расли да нијесу намијењени Часној трпези .   На крају,  Епископ бачки господин Иринеј у својој студији сасвим  потврђује и наглашава  исказ патријарха Павла, који каже да Црква вјерује да вјерни причешћем постају  једно Тијело са Христом и тако долазе у додир са Његовим божанским енергијама.  Причешће  је  извор живота и здравља, а никада болести и заразе. То је, каже Иринеј, и став свих ранијих теолога, међу којима су Јустин Поповић и Николај Велимировић. Наводи и бројне потврде оваквог става међу монасима Свете Горе.   Јеванђеље по Матеју , Јављање Васкрслога Христа   Јеванђеље по Матеју , прво у  канону књига Новога Завјета, представља , на извјестан начин , карику која повезује Стари и Нови Завјет. Најчешће, све о чему  Јеванђелист говори  је пропраћено казивањима (пророштвима) старозавјетним.  У њему је садржана готово цјелокупна грађа Јеванђеља по Марку. Почиње Исусовим родословом и рођењем, а завршава јављањем Васкрслога Христа.   Исусове поуке јеванђелист Матеј групише у пет великих цјелина: бесједа на гори (5-7), Исусова упутства ученицима када их шаље да проповиједају (9,35-11,1), параболе о Царству Божијем (13,1-53), црквена бесједа (18,1-19,1) и есхатолошка бесједа (24,1-26,1). Поред ових цјелина постоје и мање: логија о Јовану Крститељу (11,2-19), о чистом и нечистом (15,1-20), о крсту који ученици треба да понесу (16,24-38), о фарисејима (23,1-36) и друге.   Главну тему читавог Јеванђеља  чини Исусово учење о Царству Божијем које ће наступити у будућности, а већ је присутно у самој личности Месије, Исуса Христа, који сабира око Себе нови народ Божији, Цркву. Зачетак тога народа представљају дванаесторица ученика. Месија Који сабира Цркву назива се Син Божији и Син човјечији. Он је Онај који посједује власт, Онај који страда зарад избављења човјечанства од гријеха и Онај који ће поново доћи у слави својој . Ово што се остварује у Новом Завјету већ је било најављено у Старом Завјету. Ово Јеванђеље , које је сачувало многе Исусове поуке , црквени оци првих вјекова највише цитирају.   Јеванђеље по Матеју, како га данас познајемо, највјероватније  је грчки превод  неког првобитног арамејског  текста. Црквено предање  цјелокупни коначни  текст Јеванђеља  прихвата  и приписује Матеју. То је важно нагласити, јер за Цркву превасходни значај има то колико је сами извјештај потврђен Духом Светим,  а,такође,  личност сваког свештеног писца  уважава се према том критеријуму.  Следствено томе,  можемо рећи  да су основни извори Јеванђеља по Матеју:   1) збирке логија  на арамејском ; 2)Јеванђеље по Марку и  3) предање Цркве у којем је и сам Апостол учествовао.   Матејев извjештај о Васкрсењу Христовом је у односу на Луку и Јована  мање опширан.  Он као  прве свједоке наводи  Марију Магдалину и другу Марију, које су похитале да јаве ученицима, који су  Га и сами касније видјели  у Галилеји на Гори. Матеј каже да су Му се тада неки поклонили,  а неки посумњали. Он описује како им приступи Васкрсли Христос говорећи: Даде ми се свака власт  на небу и на земљи. Идите, дакле , и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Учећи их да држе све што вам заповиједио; и, ево,ја сам са вама у све дане до свршетка вијек(28, 18-20). Код Марка се каже: “ проповиједајте јеванђеље сваком створењу“(16,15). Јављање Васкрслог Христа је радосна вијест не само Јеврејима, већ свим народима . Ове јеванђелске ријечи о крштењу свих народа  се читају приликом  чина крштења, тј. уласка у Цркву.  Уласком у Цркву,  по Матеју,  сви народи примају вјеру и сазнање да ће Христос са њима бити  у све дане  до свршетка вијека . Учење о томе да свако створење може познати оно што се десило на освитку првог дана недјеље,  Васкрсење Христово из мртвих, најзначајнија је  логија (исказ ) Матејеве збирке о догађајима Христовог живота.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...