Jump to content

"Љубиша Самарџић се опростио од Небојше Глоговца" или о "дновинарима" и "новинџијама" на Поукама по други пут

Оцени ову тему


Препоручена порука

Вест о смрти Небојше Глоговца је онерасположила може се рећи целокупну јавност. Небојша је био представник те неке средње генерације српских глумаца који је умео да нас обрадује и глумачком бравуром одушеви у многим ролама. О опакој болести која му је дијагностикована релативно касно, јавност је сазнала путем медија....

Начин на који је сазнала беше исувише, а као што је то данас ваљда и обичај-сензационалистички. Готово да нема медија у Србији, било штампаног, било електронског који се није "утркивао" да што пре објави информацију од "блиског породичног пријатеља" или "како сазнајемо из породичних кругова".

Poslednja-uloga-_Nebojse-_Glogovca-_VIDE

Они пак који нису имали те и такве "изворе", рециклирали су неке старе вести, е да би код потенцијалних читалаца изазвали неку емоцију. Коментара је као и увек било свакаквих. Од појединих, поштеног човека и стомак да заболи. Нисам испратио свуда, али за очекивати је, а какви постадосмо, да се неки "интермек" делија одважио да прокоментарише и једну од последњих Небојшиних улога, у Грлићевом "Уставу Републике Хрватске"... 

Могло се очекивати, на основу пређашњих сличних дешавања, да су "новинџије" (хвала Светиславу Басари за реч) и "дновинари" (хвала Сергеју Трифуновићу за реч), тек ухватили залет за бесомучно рециклирање старих и креирање нових вести о Небојши Глоговцу, но Господ га прими у своје наручје. Изненада, путем медија сазнадосмо да је борба са опаком болешћу изгубљена.

Е онда поједини уредници медија, "окренуше на план Б". Не, нема ништа у томе лоше. Опет својим читаоцима испоруче неки нови инфо, направе кратак прозни кроки глумчевог животног пута, цитирају по неку мисао о глумцу од стране људи који су га познавали.

Најдаље у томе је отишао "Телеграф". Јер ако је болест јавне личности "одлична прилика" да сензацијом прикупимо читаоце, замисли тек каква је смрт "прилика". Добро, мни тамо неки уредник, не можемо баш толико на ексклузиви инсистирати као када беше болан, али свеједно, ево и смрт кад наступи, "где ћеш лепше" него кад на насловну ставиш како се од једне глумачке легенде опростила друга глумачка легенда.

Untitled.jpg

Не. Није шала неког доконог интернет "нерда". Макар била и "неслана". Ако не верујете ево линка:

http://www.telegraf.rs/jetset/vesti-jetset/2934229-nikad-zaboravljeni-ljubisa-samardzic-se-uz-zajednicku-sliku-sa-snimanja-nebeske-udice-oprostio-od-nebojse-glogovca-foto

Пардонирам. Неко у Телеграфу је видео вест па ју је склонио. Ипак ју је "ВебКеш" запамтио. Ево линка:

http://webcache.googleusercontent.com/search?q=cache:YJtBaED1gpwJ:www.telegraf.rs/jetset/vesti-jetset/2934229-nikad-zaboravljeni-ljubisa-samardzic-se-uz-zajednicku-sliku-sa-snimanja-nebeske-udice-oprostio-od-nebojse-glogovca-foto+&cd=1&hl=en&ct=clnk&gl=rs

Но, брзо се вест проширила, од ува до ува, од ФБ налога до комшијиног Твитера, углавном од петка увече, до јуче до поподне, сазнало се за ову "новинарску" свињарију. Те је јуче у поподневним сатима уследило и извињење "Телеграфа", које ћу због коментара пренети у целости.

<цитат>

Izvinjenje redakcije Telegraf.rs porodicama Ljubiše Samardžića i Nebojše Glogovca i čitaocima

Portal Telegraf.rs sinoć je grubom greškom objavio da se pokojni velikan srpske glume Ljubiša Samardžić oprostio od drugog velikana Nebojše Glogovca, koji je preminuo juče od posledica teške bolesti.

Do grube greške nije došlo iz namere da se nanese bilo kakva šteta porodicama Ljubiše Samardžića i Nebojše Glogovca, već zbog neoprostive nepažnje našeg novinara, koji je kao izvor ove dezinformacije koristio profil na društvenim mrežama posvećen sećanju na velikog Ljubišu Samardžića.

Najiskrenije se izvinjavamo porodicama Ljubiše Samardžića i Nebojše Glogovca, kao i našim čitaocima zbog pomenute greške. Osobe zaposlene u redakciji portala Telegraf.rs koje su odgovorne za ovu grubu grešku već su najstrože kažnjene.

<крај цитата>

http://www.telegraf.rs/vesti/srbija/2934365-izvinjenje-redakcije-telegrafrs-porodicama-ljubise-samardzica-i-nebojse-glogovca-i-citaocima

Е сад наравно, да нико није мислио да је Телеграф ово објавио да би се поиграо емоцијама породица Самарџић и Глоговац. Али "тврд стојим" што каже Басара, да су се дновинари и новинџије који уређују овакво смеће од медија у Србији данас - поиграли и заиграли.

Да ли можете да појмите уредника који својем новинару нареди да прати профиле на друштвеним мрежама и од њих (нечијих статуса и проче) креира вести. Је ли то озбиљно новинарство?

Да ли можете да појмите да у том истом Телеграфу, е да би прикупили неке бодове на име практичног рада из неког предмета (заборавих којег), волонтирају студенти оног "Комтрејд" факултета за ИТ. (Извор, "како сазнајемо из кругова блиских уредништу Телеграфа"). Могу да претпоставим да онда та деца и прате Твитере и Фејсбукове "познатих" у потрази за вестима. 

И то није само "ексклузива" Телеграфа, то раде вероватно сви, од дна "Информера", до неких "нормалнијих" вода "Данаса и Политике". Неке ето не плате, упишу им ЕСПБ бод, док неки добију до 200 евра месечно. Стање је још и горе у поплави електронских информативних портала. Тамо гадарија што се може прочитати, "Информер" му дође к`о неки научни магазин, а Телеграф к`о црквене новине.

Сетимо се само, а зато је и у наслова текста наведено да се о томе на Поукама пише по други пут; дакле сетите се америчанских избора и Трамповог интервјуа који је "дао" за лист "Недељник"

За разлику од Телеграфа који је ипак упутио извињене читаоцима због ове вести о Самарџићу и Глоговцу, уредништво "Недељника" се није никада испричало свом читалачком пуку за свињарију са интервјуом са Трампом. Иако им је најдобронамерније, најмање два пута предочавано, а док су се хвалили како имају ексклузиву са Трампом, да се тиме "бавила" нека "црквена екипа са неког црквеног сајта."

За разлику од тада, где то сатира беше и где се уредници не испричаху, овде се ради о смрти.

Истина, уредништво Телеграфа је поред извињења објавило и да је "најстроже казнило одгворне за грубу грешку"

Ваљда неуписивањем ЕСПБ бодова...

И да разјасним, није овде проблем "Телеграф", "Информер", "Блиц" или "Политика"...

Проблем нису чак ни вести које се пласирају, нити наслови којима су покривене, нити начин на који настају.

Проблем је када до овако нечега дође, када "пукне брука", казну не трпе ни "новинџије" ни "дновинари".

Кажњени буду они који праве "грубе грешке" и ми читаоци који такве вести читамо.

Зато они и постоје и зато нам и јесте тако. 

 

View full Странице

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 часа, Милан Ракић рече

Portal Telegraf.rs sinoć je grubom greškom objavio da se pokojni velikan srpske glume Ljubiša Samardžić oprostio od drugog velikana Nebojše Glogovca, koji je preminuo juče od posledica teške bolesti.

Gruba greska je samo postojanje svih tih nazovinovina, nista drugo osim toga.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 47 минута, obi-wan рече

Gruba greska je samo postojanje svih tih nazovinovina, nista drugo osim toga.

to sam na kraju nekako i reko

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Хбт, какав трансфер блама. Ово је много чак и за наше новине које су скоро без изузетака на нивоу лошег WC папира.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Стварно дно дна. Горе чак и од Информера који пре пре пар година објавио извештај о концерту Билија Ајдола, чини ми се, а који је,због кише, био померен за дан унапред. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 часа, GeniusAtWork рече

Хбт, какав трансфер блама. Ово је много чак и за наше новине које су скоро без изузетака на нивоу лошег WC папира.

Некако, као да увек постоји неко ново дно које нађу, буквално бездан. Живот је уврнутији од било код СФ филма, поготову овде на Балкану.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Мати синоћ зинула од неверице, просто се збунила .

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Миша Матић: Умрлог сунца син

27867123_10215650479000720_9090861518274

Прошле недеље нашу долину суза напустише тројица значајних људи за овај народ. Прво је је отишао добри отац Кирило Хиландарац, велики исповедник, за њим последњи официр ЈВуО, капетан Урош Шуштерич, јунак, страдалник, мемоариста и борац за истину о Чича Дражи његовој борби, а свако ко га је познавао посведочио би да је био добар човек. Крај овог тужног тријумвирата је смрт Небојше Глоговца.

Смрт најмлађег од ове тројице, изазвала је и велику пажњуи велики број опречних изјава, где се ови опречни нису држали ни најмањег ниво пристојности и људскости. Вређање покојног глумца најчешће се долазило од тзв. другосрбијанаца, разних левичарских и комунистичких покрета, а једини повод за то је био његова улога генерала Михаиловића у изузетној лошој серији Радоша Бајића.

Јавност су преплавиле фотографије уплаканих људи, покојникових рођака и пријатеља зарад подизања тиража, зарад сензационализма, зарад ко зна све каквих бизарности које данашњим посланицима јавне речи падну на њихове изопачене умове, па нам тако и јавно мњење у неку руку поста изопачено.

Нико се заправо није бавио делом Небојше Глоговца, оним што га је учинило бесмртним, смрт је занимљивија. Комунистички оредељена јавност га је и мртвог кудила због Чича Драже, равногорски следбеници су га због тога истицали. Левичари, а ни десничари нису гледали хрватски филм „Устав републике Хрватске“ јер би им се зарад познавања седме уметности мишљења опет сукобила, само у супротним смеровима.

Чича Дража насупрот Вјекославу Ковачу. Трансформација до расцепа мишљења неуких. О последњем српском Хамлету ни речи.

Нека га Небо од тога ослободи!

Миша Матић

ПАТРИОТ

фото М.Цветковић

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 9 минута, Милан Ракић рече

 

 О последњем српском Хамлету ни речи.

 

Гледао сам тог његовог Хамлета у ЈДП-у прошле године и заиста, без новонасталог пијетета и патетике, стварно је био добар.

На страну то што је Хамлет увек релевантан, ма како постављен, ми смо ишли да гледамо Глоговца и изашли смо са жељом да се театру вратимо што пре!

Верујем да је то велика глумачка награда и уметничко искупљење, таква врста препоруке.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Милан Ракић рече

Чича Дража насупрот Вјекославу Ковачу. Трансформација до расцепа мишљења неуких. О последњем српском Хамлету ни речи.

Овај део који је Миша успут поменуо, мени је био врло симптоматичан да тако кажем...

Иако су се многи одважили да путем улога које је одиграо (или пак није), те тако да на основу тога дадну своје мишљење, баш је било приметно да поједини који су се острвили на мртвог човека због роле у којој је толмачио Чича Дражу, те изазвани њом - ролом, чак се и питаху "На који начин се стиже до Алеје великана?" (Јелена Милић, Атлантски савез у Србији) и њени истомишљеници, како се као "контра", без обзира што је бесмислено градити утисак о глумцу спрам рола, нико од њих није сетио, или је пак "заборавио" једну од последњих (или можда и последње улоге на "великом платну"), тј. улоге Вјеке Ковача у Грлићевом "Уставу Републике Хрватске"

Исте или пак сличне битанге су, премда са равноугаоне, а супротне тачке наше политичке стварности данас, облапорно, иако гарантујем да велика већина није нити погледала тај "филм", а мислим на "Српски филм" и ролу Срђана Тодоровића; дакле дозволила себи да у вези Срђанове роле, коментира смрт његовог трогодишњег сина..

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 41 минута, gavrosaurus рече

Гледао сам тог његовог Хамлета у ЈДП-у прошле године и заиста, без новонасталог пијетета и патетике, стварно је био добар.

На страну то што је Хамлет увек релевантан, ма како постављен, ми смо ишли да гледамо Глоговца и изашли смо са жељом да се театру вратимо што пре!

Верујем да је то велика глумачка награда и уметничко искупљење, таква врста препоруке.

Meni omiljen glumac od uloga u Polonezi Oginjskog, Troilu i Kresidi, i U potpalublju. Od pre 20 godina. Vanserijski 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Vladika Grigorije o Glogovcu: Istinski je veliki samo onaj koji zbog uspeha sebe ne čini većim od bilo koga drugoga

Njegova jednostavnost i blago ophođenje prema svima, pa i onim najmanje važnim i znamenitim ljudima, u ljudima iz njegovog kraja budila je dodatni ponos
Piše: Grigorije, episkop zahumsko-hercegovački
Datum: 16/02/2018.
 
image.png.f4710dd45f17d8017dfdf33b09873ed3.png

 
 

Nebojša Glogovac je bio ponositi Hercegovac. Porijeklom iz Nevesinja, rođen u Trebinju, u sebi je objedinjavao sve ono najbolje što Hercegovina može da ponudi: mediteransku toplotu i prefinjenost duha i planinsku snagu i otmenost karakter

Kao i mnogi drugi, ovaj prostor je u svojoj mladosti napustio da bi mu se kasnije kroz cijeli život neprestano vraćao, kao što se svi vraćamo svom djetinjstvu, zavičaju, domu iz koga smo otišli u svijet.

Svaki njegov povratak za nas je bio blagoslov. Ljudi su u njemu vidjeli zemljaka koji je postigao velike uspjehe ali koji nikada nije zaboravio odakle je potekao. Njegova jednostavnost i blago ophođenje prema svima, pa i onim najmanje važnim i znamenitim ljudima, u ljudima iz njegovog kraja budila je dodatni ponos.

Kao što to svi znamo, a Hercegovci ponajbolje osjećaju, istinski je veliki samo onaj koji zbog uspjeha sebe ne čini većim od bilo koga drugoga. Time se, međutim, niko nije iznenađivao. Nebojša je potekao iz čestite porodice, iz doma uglednog sveštenika, oca Milovana, koji je oduvijek slovio za odvažnog, odmjerenog i velikog čovjeka.

Nebojša se sada vratio u naručje Oca od koga smo svi potekli, a koji jedini može da utoli onu žeđ za istinskim životom koju smo svi kod njega uočavali.

 

https://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/vladika-grigorije-o-glogovcu-istinski-je-veliki-samo-onaj-koji-zbog-uspeha-sebe-ne-cini-vecim-od-bilo-koga-drugoga/

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Из штампе је изашао нови мартовско-априлски 378. број „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема броја је „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсења“, поводом 350 година од упокојења поменутог светила наше Цркве. Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионара“ задужен за односе са медијима, представљајући нов број, каже да овај јубилеј и годишњица носе велики значај, те да нас опомињу да сагледамо колико смо на путу Светог Василија Чудотворца. 

       
      Његове чудотворне мошти, вековима су утеха, нада и спас, невољнима, о чему се такође говори у новом броју. Поред обиља текстова о Светом Василију који је непресушни извор и инспирација многим хришћанима, у „Мисионару су заступљене и стандардне рубрике, подсећа наш саговорник. Православни мисионар – званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, можете купити у храмовима Српске Православне Цркве и црквеним продавницама и књижарама, а о начину претплате могуће је информисати се путем имејл адресе [email protected] или путем наше интернет странице на адреси http://misionar.spc.rs.
       
       
       
      Извор: Радио Источник
    • Од JESSY,
      Библијска прича о Каину и Авељу говори нам о том, шта су браћа принела жртву Богу. Свако је нешто принео од свог труда. Али Каинова жртва није била прихваћена. Позавидео је свом брату Авељу и убио га. Питамо се, како се ова радња може довести у корелацију са нама? Обратимо се анализи ове библијске приче са становишта психологије.
      Прво што треба да разјаснимо јесте шта је то жртва. Шта појам жртва може да значи, конкретно у нашем животу. Како да схватамо шта значи – жртва Богу? Многи од нас имају архаичну представу о жртви. А у 21. веку некако није уобичајено да се о томе говори. Хајде да размислимо.
      Почнимо од тога да многа наша психолошка стања, када се осећамо као жртве, нису угодна Богу. То значи да су ова стања бесплодна, да их Бог не прихвата и да се ништа у нашем животу не мења, без обзира колико се ми осећали као жртв, без обзира колико дубоко ми ушли у образ жртве. Таква стања се пре могу описати као болесна, неуротична. Понекад постају хронична. У психологији су описани као негативни и захтевају обраћање специјалисту.
      Истражујући своје поступке, као и реакције на догађаје, требало би да погледате дубље на мотиве, односно да сами себи одговорите на питање – чиме је изазван овај поступак. Шта стоји иза тога? Какве мисли и осећања су присутни? Односно, тражити – у чему је дубљи смисао, суштина мог поступка? При таквом приступу дефинитивно ћемо морати да се дотакнемо сфере уверења и вредности – на чему се темељи мој однос према себи самом, свом животу и другим људима?
    • Од Срндаћ,
      Свима је углавном позната прича о Срђану Алексићу, српском младићу, припаднику ВРС-а из Требиња, који је током рата у БиХ погинуо услијед туче са другим војницима ВРС-а у Требињу бранећи муслимана којег су они физички напали.
      Википедија каже:
      Алексић је са једне стране због тога представљен као један свијетли примјер српске стране у рату, јер се уједно борио за свој народ ступањем у ВРС, а са друге стране је бранио и муслимана од својих сународника када је био опасно нападнут. Његова жртва се поштује као један риједак примјер људскости у лудилу босанског грађанског рата.
      Све донедавно нисам пуно ни размишљао о овом случају, јер сам ионако чуо доста сличних прича са свих страна. Српски свештеник из Власенице је помагао и штитио муслимане од својих суграђана када су рације букнуле "спонтано". Садашњи члан Предсједништва БиХ, Жељко Комшић ( бошњачки изабрани представник Хрвата ) је оружјем пријетио сарајевској медицинској сестри која није хтјела лијечити рањеног момка јер је тај момак био "четник" из ВРС, па ју је на пушкомет натјерао да испуни Хипократову заклетву. Једног дједу Сарајлију, породичног познаника и Србина чувао је утјецајни сусјед Бошњак током читавог рата од других Бошњака из исте зграде, јер би га ови радо убили. Мој отац, првоборац и један од најранијих чланова СДС-а, чак је успјео извући из Сарајева једног дјечака, Хрвата, и одвести га у наш град далеко од линије фронта да се њему и његовима не би којим случајем десило да упознају неке наше који би им шта нажао учинили ( дјечак га је једном молио да минобацачем бомбардује његову школу, јер ускоро има контролни за који није учио  ).
      Тако да заиста нисам пуно значаја ни придавао случају Срђана Алексића сматрајући да је то само медијски и наративски најбољи примјер људскости у том лудом рату. Но сада се живо занимам за његову причу јер сам наишао на потпуно супротан наратив од оног који је тренутно општеприхваћен, а то је да Срђан Алексић није био никакав херој који је бранио невиног муслимана, него да је био татин син који је преко везе повучен са линије у Требиње гдје се бавио шверцом заједно са предметним муслиманом кога су војници ВРС несумњиво напали. Тако да по тој верзији испада како Срђан Алексић није бранио невиног муслимана од дискриминације, него је бранио свог пословног и криминалног партнера од простих батина.
      Ова друга верзија потиче заправо од једног фејсбук статуса, чији текст је пренесен на овом порталу, Херцеговац.нет. Оно што ми одмах упада у очи јесте позивање аутора на исказе људи који су осуђени за смрт Алексића као на сасвим довољне доказе саме по себи. Даље, наводи да му је њихова верзија приче потврђена од стране Удружења бораца из Требиња, иако за то не пружа било какав "материјални" доказ. Такође, позива се на пресуду војног суда коју такође није "приложио" уз текст ( или је макар портал Херцеговац није ставио на свој сајт ) те се не зна ни да ли је и тај дио текста тачан. На крају се аутор бави тумачењем исказа Срђановог оца у том поступку, тумачећи како ни он није сматрао да је Срђан учинио часно дјело.
      Са друге стране, истина је да је Алексић популарнији у Србији и било гдје друго неголи у Републици Српској. За Требиње не знам какво је стање са тим.
      У сваком случају, ево текста:
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ Атанасије (Јефтић) био је веома необичан. Сјећам се негдје почетком 2000их ја сам га дочекивао на аеродрому у Москви, и први пут сам видио тог чудног човјека, у краткој мантији, у сандалама на босу ногу, са околовратном заштитом ( владика је имао озбиљну повреду кичме), ја нисам одмах схватио, да је испред мени велики богослов нашег времена, архијереј, али не јуродиви.

       
      Иако се он често понашао као јуродиви. Узимао би са стола све бомбоне и слаткише после ручка, а затим их на улици дијелио дјеци; задајући им питања типа  „Колико имаш годинa?“. И одговарајући на „седам“ или „десет“ говорио би: „А ја имам „четири!“, чиме је уводио у збуњеност дјецу. Он је волио да се игра са дјецом. Док би могао бити строг у општењу са омладином или студентима. Чак и са браћом архијерејима такође.
      Владике Амфилохије ( Радовић) и Атанасије ( Јефтић) су били браћа по духу. Они су били духовна дјеца преподобног Јустина (Поповића). Иако потпуно различити у оноглавном су били исти. Веома је интересантно и истовремемо и корисно било њих посматрати! Владика Атанасије је реаговао врло емотивно, чак експлозивно, понашао се доста задрто, док је митрополит Амфилохије трпељиво, мирно, ћутке са љубаљвљу га прихватао.
      У Србији сам видио како владика Атанасије игра фудбал са свештеницима и дјецом. Тешко да би такво нешто себи допустио владика Амфилохије. Када је у Санкт-петербургу Духовна Академија присвојила митрополиту Амфилохију звање почасног доктора богословља, он је негодовао што ту награду нема владика Атанасије. Више пута ми је потом владика Амфилохије говорио: Владика Атанасије је већи богослов, он је више заслижио то звање. Дајте га њему. Мени је непријатно због њега, да ја имам, а он не. Требало је бити обратно“.
      Тада сам ја мислио да је пред нама много времена , и да ће и он обавезно добити наше звање почасног доктора. Али се све тако брзо промијенило у животу и ток времена је непримјетно однио у прошлост такве могућности и сада већ у вјечност двојицу светих владика.
      Посебно сам се дивио код владике Атанасија његовој огромној жељи  и умијећу да непрестано учи. Он је знао много језика, написао мноштво књига, али је до последњих својих дана изучавао нове језике. У његовом узрасту! Као да је мислио овдје живјети вјечно. Знао је да ће се овдје на земљи ускоро завршити пут. Али је без  обзира на то настављао. Не за вријеме. Него за вјечност. Ко може рећи да је то било бескорисно? Очигледно и за вјечност је то много битно. Не, не само знање језика, наравно. Већ умијеће да  се човјек труди и умножава Богом дани таленат, о коме ће владика Атанасије сада испричати свом Небеском Оцу.
       
                                                                                                                          Митрополит Тверски и Кашински АМВРОСИЈЕ
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...