Jump to content
  1. АлександраВ

    АлександраВ

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од obi-wan,
      https://www.facebook.com/ddjogo/posts/10225079747196387
      ...

      Пре неки дан, када су људи протестовали на Макишу због изградње метроа (а што угрожава изворе питке воде), имао сам предосећај да ово неће ићи доброме. Не због самог протеста, него због вођиних реакција. Уместо да нађе начина да смири тензије, он додатно распаљује народни гнев. Наиме, тада када су на Макишу протестовали, његова реакција се огледала у његовом речима да ти људи који протестују за њега су згубидани! Дакле, прст у око. Па онда се десио Београд, Нови Сад и онај напад чекићара и моткара у Шапцу. Тај потез му је кобан јер пустио је којекакве да чекићима (а употреба чекића у нашем народу има врло језиве конотације. Зна се ко је тукао Србе чекићем у главу) и моткама нападају на народ. Уосталом, где је полиција била кад се то десило? Ово је реторичко питање. Онда је после наставио са причама које фактички оправадавају шабачке бојовнике како су ето они имали право да обезбеде Уставом загарантовано слободу кретања (занимљиво како се напрасно сети Устава кога је већ милион пута прекршио). Значи, не зауставља се него константно уноси злу крв и распирује народни гнев. Невоља се повећава јер добар део Срба припада динарском појасу, а добро је знана свима позната кључала динарска крв која зна да доведе до усијане мржње и до необуздане разарачке енергије. То може да одведе у озбиљну унутрашњу нестабилност са све ризиком да Српска и КиМ, и то у светлу све већих спољних притисака, остану на ветрометини. Даље, невоља се огледа у још нечему.
      Запад је фактички инсталирао два политичка пола. С једне стране је другосрбијански пол који сву политичку филозофију и филозофију уопште заснива на томе да је западни начин живота једини вредан, да смо ми безвредни, затуцани и примитивни и да због тога треба све да подредимо томе (па макар и сами себе уништили) да нас те врле и цивилизоване западне земље приме у своје наручје. Са друге стране, западне силе су схватиле да се такав светоназор не прима у народу, чак штавише да такав поглед на живот изазива презир код народа. Онда се досетише да инсталирају други политички пол који ће тобоже бити националистички и који ће махати заставама, певати патриотске песме, бучно се тући грудима у прса патриотска, али ће испод те форме спроводити све оно што би и другосрбијанци спроводили. Успут налази се простора за задоваљање до патологије присутног славољубља, властољубља и среброљубља. Е, то вам је садашња гарнитура.
      Нама као народу је као хлеб насушни потребан трећи пут. Он постоји међу народом, заправо највећи део народа је тако расположен, али нема политички организоване снаге која ће артикулисати такав народни дух и такве народне жеље и потребе. Какав је то дух? То је онај прави, истински српски национализам који се огледа у жељи да се очува целовитост српских земаља, да се чува национални идентитет, вера, језик и култура, да се са љубављу и поштовањем говори о нашим прецима и нашој историји, али и да се устроји такав привредни и социјални систем да српски човек живи добро, да српски сељак и радник буду људи, а не лимун који се може вечито цедити! Даље, зашто нема трећег пута? Зато што се плански сузбија од стране запада и спроводника његових интереса овде. Другосрбијанцима не пада на памет на тако нешто јер њима је свака спомен на српски историју и национални идентитет гадљив, а са друге стране вођа је узурпирао српски национализам приказајући да је српски национализам управо онакав како га он тумачи и практикује. То даље значи да је реч о пукој форми, циркуској пракси и потпуној неосетљивости на социјалне теме, благосиљању дивљања страног капитала који доводи до потпуног економског поробљавања у корист западних сила и следственом претварању српског народа у робље. Да не спомињем тек стару српску бољку звана корпуција која је већ увелико попримила канцерогене димензије, експлозију бахатости и криминогених чинилаца. Када говоримо о неосетљивости на социјалне теме, вођа користи вештачку поделу која се направила 1918. године, а то је раздвајање националног од социјалног. Наши преци нису терали Турке само зато што су били иноверни окупатори и тлачитељи који су нас терорисали јер смо били Срби и православне вере, него су се уједно наши преци ослобођали обести и малтретирања АГА И БЕГОВА, а цео османски систем са све обесним агама и беговима је држао српски народ у стању потпуне правне, економске и социјалне потчињености. Српски правотворац у 19. веку и с почетка 20. века са читавом плејадом српских јавних радника тога доба је то одлично разумео. Међутим, дошло је до вештачког раздвајања та два појма које траје дан данас. Међутим, то је посебна тема. Како то вођа користи? Сетите се његових изјава и придика упућених српском народу пре неколико година у вези, ако се добро сећам, Закона о раду (или је пак било око субвенционисања страних улагача, нисам сигуран). Он је тад народ осионо упитао је ли то народ опет хоће самоуправни социјализам.....Дакле, манипулише јер он овим питањем циља на негативне стране наше комунистичке прошлости које се могу огледати у нефункционисању самоуправног система, али у крајњој линији циља и на обезбожење, слабљење српског националног иденитета и разбијање српског етничког простора. Другим речима, споменеш чињеницу да је радник обезвређен и претворен у роба без икаквих права, он те нападне да си ,,црвен", а самим тим и присталица разбијања српског етничког простора, богоборства и слабљења Српства. По тој логици испада да ако си права Србенда која држи до своје вере и културе онда, мора да будеш роб који мота каблове и који носи пелене! Србенда неће да мота каблове и да носи пелене, него хоће бољу плату и боље услове рада? О не, онда он није Србенда него богоборни комуниста који ће да разбија и оно мало српских земаља што је остало и да расрбљује оно Срба што је претекло. То нам садашња власт поручује. Замислите да су Карађорђе и кнез Милош овако размишљали. Замислите да су говорили српском рајетину да се задовољи тиме да су Турци обећали да им неће дирати у веру и народност, али да морају и даље као што су вековима то радили, да раде за агу и бега, без своје зараде и без земље у приватној својини. Сад тај српски рајетин неће да ради за агу и бега него хоће да сам зарађује, да има своју земљу коју ће да обрађује, а онда га Карађорђе и Милош оптуже да он није Србин, него да је потура чим тако размишља, јер потура хоће да буде као бег (природно је да бег има своју земљу са све чивчијама!). Мислим да је све јасно.
      Дакле, нема политички организоване снаге која би артикулисала трећи пут за којим народ жуди. Последица тога је да једни узурпирају српски национализам који се накарадно тумачи и примењује, док други узурпирају идеју социјалне правде и ово сада око чега избијају демонстрације. То је оно што зову зеленим национализмом (тај појам сам нашао код Бугара што не значи да је њихов). Део националне свести треба да буде и део који се односи на животну средину. То је такође предмет узурпације од стране другосрбијанске клике, а да ли ће успети, видећемо. Са друге стране обичан народ се опире јер зна да му је одзвонило ако Рио Тинто крене да вади литијум. Не само да ће Дрина бити отрована (буна се шири јер и Срби са друге стране Дрине не желе да се Дрина загади. Колико сам приметио било је доста Срба из Српске данас на скупу у Лозници), него која је гаранција да Сава и Дунав неће бити отровани што самим тим изазива опасност по Сремску Митровицу, Шабац, Обреновац, Београд па чак можда и источне крајеве? Шта, да се сви селе одатле? Које је то онда патолошко среброљубље да си зарад уклете рудне ренте од три посто спреман да свој народ потрујеш, да читаве крајеве иселиш благосиљајући рад Рио Тинта?
      Тако да све ово мора да има у виду национални покрет који ће правити трећи пут. Тај покрет мора да настане јер велико питање је докле можемо издржати, а да не одемо у категорију несталих народа.....
      П.С. На фотографији је приказан протест грађана и блокада Газеле 27. новембра 2021. године....
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Господ је у последњој беседи ученицима заповедио да љубе један другога, а то пребивање у љубави истовремено јесте и пребивање у Богу. Љубљени ученик Христов, Свети апостол и еванђелист Јован Богослов, на крају свог земног живота понављао је речи: „Децо, љубите један другога – у томе је све.“ Не бисмо смели да изгубимо из вида, да је критеријум наше вере управо љубав. Истинска вера пројављује себе кроз љубав и праштање.

       
      Љубав да буде нелицемерна (Рим 12, 9). Та љубав потребује и подразумева велики и дуготрајан подвиг. У суштини, та и таква љубав је велики и драгоцени – спасоносни, дар Божији. Као хришћани потребно је да се за овај Дар над даровима постојано и усрдно молимо, да нам Господ дометне вере и љубави, да том љубављу која је Божији дар волимо свакога човека, да срцем својим грлимо свакога без изузетка. Када будемо имали такву љубав бићемо спремни да све и свима праштамо, да будемо људи љубави и праштања, а самим тим, људи који ходе ка правди Божијој. 
      Не заборавимо да се ми свакодневно молимо на вечерњем богослужењу да нам Господ подари „љубав нелицемерну“ (молитве које свештеник тајно чита за време предначинатељног псалма). Ми се и причешћујемо светим и животворним Тајнама Христовим, да нам оне буду „на љубав нелицемерну“ (благодарствене молитве после Светог причешћа, молитва прва).
      У Петој библијској књизи, поновљених закона, и скоро непосредно пошто је издао наредбу о љубави према Богу, Бог је утврдио своју вољу преко пророка: Чуј, Израиљу: Господ је Бог наш једини Господ. Зато љуби Господа Бога својега из свега срца својега и из све душе своје и из све снаге своје. И нека ове ријечи које ти ја заповједим буду у срцу твоме (5 Мојс 5, 6). Бог је обнављао своју наредбу о љубави и урезивао је у људска срца, јер она истискују из себе љубав брзо и лако. На једном месту, у Светом Писму, каже се, да они који љубе Господа треба да буду као сунце кад излази у сили својој (Суд 5, 31). Такви би требало да будемо и према људима, јер, који не љуби брата својега, којега види, како може љубити Бога, којега није видео? (1Јн 4, 20). Љубав не тражи своје (1Кор 13, 5). 
      Ако волимо некога да бисмо били вољени – то и није љубав већ најобичније самољубље. Љубав није окренута себи; она је усмерена на другог, па макар тај други на љубав и не одговорио. То је хришћанска – жртвена и христолика љубав. Заповест о овој искреној и христоликој љубави од нас подразумева делање: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн 15, 13). Господ нам није оставио да ми бирамо хоћемо ли или нећемо има ти љубави међусобне: Ово вам заповиједам: да љубите једни друге (Јн 15, 17). Дакле, хришћанска љубав се поима као саставни део нашег постојања и заједничарења са Господом нашим који је сушта Љубав, са Господом нашим који нам заповеда да љубимо једни друге, како бисмо у тој љубав и кроз ту жртвену љубав Њему угодили.
      Један од наших познатих беседника је дивно закључио рекавши: „Потребно је удвостручити напоре који се тичу наше међусобне љубави. Тим напорима нема краја, нити сме бити. Јер љубав не зна за границе, ни за ‘довољне’ количине. Ако збиља причамо о љубави – двоје који се воле не знају за ‘доста’ или ‘довољно’, те одреднице су непознате и када је у питању однос родитеља према деци, и деце према родитељима. Збиља, љубав има својство бесконачности“. Од вршења двеју заповести: о љубави према Богу и љубави према ближњима зависи сав религиозно – морални живот човеков и сврхатог живота — прослављање Бога и заједнице и сједињење наше с Богом, вечно блаженство наше у вечном животу нашем с Богом и у Богу. И ако ове заповести о љубави не извршимо, ништа нам друго неће помоћи да постигнемо свој циљ и своје назначење, чак ни онда ако бисмо говорили ангелским језиком и предали тело своје да се сажеже (I Кор гл. 13). Љубав је највиша и најдрагоценија врлина међу свим хришћанским врлинама. Ваистину, живот је леп само када је прожет љубављу, а осмишљен је само онда када се са љубављу уносимо у туђи живот, када смо заједно са гладнима и жеднима, са сиромашнима и прогнанима, када смо и у тамници са осуђеницима. Љубав није само огољена реч. Љубав је сила Божја.
       
      Циљ праведности је правда Христова
       
      Спасење у Христу сваком хришћанину као припаднику Цркве доноси праведност преко светотајинског (благодатног) живота. Бити праведан, тј. бити на путу праведности значи бити члан заједнице — Цркве, и живети по Духу Светом, јер је једино тако могуће бити у органском јединству са Христом. Апостол Павле истиче да се служба помирења у Христу наставља преко апостола, то јест да припада Цркви. Зато, Апостол смело говори: Умјесто Христа, дакле, молимо, као да Бог позива кроз нас: Молимо у име Христово — помирите се са Богом (2 Кор 5, 20).
      Виђење Божије правде и праведности у Старом Завету Апостол Павле употпуњује Христовом жртвом и Његовим спасењем: Јер је Христос завршетак Закона за оправдање свакоме који вјерује (Рим 10, 4). О томе богомудро поучава Свети Никола Кавасила: „Бог није само предао човечанској природи некакво добро, задржавајући при том већи део за себе, него је у њу положио сву пуноћу Божанства, односно читаво Своје природно богатство. Због тога је Апостол Павле и рекао да се у Јеванђељу показује правда Божија: Јер се у њему откри правда Божија (Рим 1, 17). Наиме, ако има врлине и правде Божије, то је свакако, изобилно предавање добара свима и човеково заједничарење у Његовом блаженству“. Према речима Апостола Павла човек се обнавља по Богу у праведности (Еф 4, 24) кроз искупљење које је у Христу (уп. Рим 3, 24), јер Христова праведност спасава старог човека од греха и смрти и дар је Божије благодати. Циљ праведности је правда Христова у људским срцима која рађа нови живот. Свети Климент римски иде један корак даље и продубљује ову важну истину: „Јер су то врата правде отворена за живот, као што је написано: Отворите ми врата правде; ушавши кроз њих исповедићу се Господу. То су врата Господња, праведници ће ући кроз њих. Многа су врата отворена, (али) врата правде ова су у Христу, и блажени су сви који су кроз њих ушли и који управљају пут свој у преподобности (светости) и правди, чинећи све без нереда“. Христос изобличује оне који воле да примећују туђе грехе, називајући их лицемерима: Лицемере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога (Мт 7, 5). Неосетљивост према сопственој грешности, изоштрена осетљивост према грешности других је ознака најопасније духовне болести, охолости. Зато Господ и говори да су пијанице, блудници, прељубници, који су свесни својих грехова, ближи ка спасењу него охоли фарисеји, који се поносе својом праведношћу.
       
      Катихета Бранислав Илић

       
      *Објављено у септембарско-октобарском 381. броју Православног мисионара (стр. 13-15)


                Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије служио je, 3/16. новембра 2021. године, на празник Обновљења храма светог великомученика Георгија, свету архијерeјску Литургију у новосадском Саборном храму, поводом славе Града Новог Сада.

        Светејшем Патријарху српском су саслуживали Преосвећена господа епископи: бачки Иринеј, зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, топлички Јеротеј и мохачки Дамаскин, као и свештеници и ђакони из више епархија Српске Православне Цркве. 
      Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије је, између осталог, истакао: „Света Литургија је простор у којем се пројављује и показује Црква као јединство у вери, нади и љубави свих оних који су сабрани на једном месту, јединство међусобно, али и јединство са Богом. И зато, где год, по Промислу и благослову Божјем, идемо и служимо Литургију, свугде је иста радост. Међутим, у том истом увек постоји и посебно место, увек постоји и један посебан додатак, посебна радост. За мене данас ту посебну радост, као и свакога пута, представља долазак овде у Нови Сад да, пре свега, служимо свету Литургију, али и да се видимо лицем к лицу. Нови Сад заиста јесте Српска Атина у сваком смислу те речи. То је и хришћански православни град, то је град светог Георгија, чији помен данас славимо. Сви знамо ко је био свети Георгије. Знамо да је Христос био Алфа и Омега, почетак и крај, смисао и садржај његовог живота. Заузимао је веома високу позицију у војсци цара Диоклецијана, римског императора, који је, као и многи други, ненавидео Христа, прогонио Цркву Његову и проливао невину хришћанску крв. Свети Георгије, као и сви војници, био је задужен да гони хришћане, али, одавно је он, од најраније младости своје, утемељио свој живот, нашао смисао у Христу и наравно да није пристао да гони хришћане. Свети Георгије, када је страдао и када је био прослављан, био је испуњен кротошћу, миром и смирењем. Какав је био свети Георгије такви су били бројни кроз историју хришћански мученици. Хришћанска вера, православна вера јесте вера мученикâ, али не само мученикâ као страдалникâ који страдају у телесним страдањима него и вера мученикâ који су позвани на унутарње распеће, на унутарње страдање. Мучеништво је опредељење и утемељење наше на Христу, опредељење за њега и зато је то сведочење. Нека би Господ дао, браћо и сестре, да данас, славећи светога Георгија, никада и ни за шта не оставимо своју веру, своју веру православну, веру у Господа Живог и да, маколико били слабашни, маколико падали, никада се не одричемо од јеванђељских вредности, да увек, уз помоћ Божју, кроз покајање, кроз спознају свога пада, а онда и љубављу Божјом враћамо се тим вредностима, враћамо се Богу и враћамо се себи.ˮ
      После заамвоне молитве, Патријарх српски господин Порфирије је извршио чин благосиљања славских дарова припремљених у славу Божју, а у част светог великомученика Георгија.  
      По завршетку свете Литургије, Светејши Патријарх српски је уручио орден Светог Саве другог степена велечасном Јакобу Пфајферу, римокатоличком жупнику из Оџака, у знак захвалности на досадашњој успешној сарадњи и братском односу према Српској Православној Цркви и српском народу;  професору др Весни Туркулов, начелници Клинике за инфективне болести Клиничког центра Војводине у Новом Саду, у знак признања за оданост Цркви, делатну љубав према ближњима, показану кроз вишегодишњи плодоносан рад, а посебно кроз велики допринос у несебичној, храброј, и надахњујућој борби против епидемије коронавируса; господину Зорану Вапи, некадашњем директору Покрајинског завода за заштиту споменика културе у Новом Саду, у знак признања за велики допринос унапређењу културе и традиције нашег народа уопште. Орден Светог Саве додељен је и Покрајинском заводу за заштиту споменика културе у Новом Саду, поводом јубилеја седамдесетогодишњице оснивања и у знак признања и допринос унапређењу културе и традиције нашег народа уопште, а орден је примио господин Синиша Зековић. Све ордене именованима је доделио Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, на предлог Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја.
      Уручујући највише одликовање Српске Православне Цркве, којим Свети Архијерејски Синод одликује заслужне установе и појединце, Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије је, поред осталог, рекао: „Сви ми људи имамо неке дарове; не постоји човек који нема неки дар и сви дарови су дати свакоме од нас понаособ на различите начине да би сваки наш дар служио једном јединственом дару, а то је дар љубави. Наша Црква, пре свега увидом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, препознала је да ви који сте добили, свако на свој начин, посебан и различит дар, искористили сте тај дар да буде у служби дара љубави. Дарове смо добили да бисмо служили Богу кроз њих, узвраћали на оно што смо од њега добили и да бисмо служили ближњем. Наравно да ово признање јесте најскромније хвала за све оно што сте ви учинили, а много више сте учинили од сваке речи која би могла да искаже захвалност, учинили сте у односу на друге људе, а то значи у односу на Бога.ˮ
      На крају обраћања, Његова Светост је још једампут свима присутнима честитао славу Српске Атине.
      Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј заблагодарио је, у име свих присутних и у своје лично име, Његовој Светости Патријарху српском господину Порфирију и Преосвећеној господи архијерејима који су саслуживали, као и свештенству, монаштву и благоверном народу на молитвеном учешћу у прослави славе Града Новог Сада.
      Светој Литургији у Саборном храму су присуствовали: г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, професор др Драган Станић, председник Матице српске, др Радивоје Стојковић, директор Гимназије „Јован Јовановић Змајˮ, г. Никола Перваз, председник Црквене општине новосадске, и многи други представници јавног и културног живота Новог Сада.
      После свете Литургије, у свечаној дворани Градске куће у Новом Саду, Патријарх српски г. Порфирије освештао је славске дарове. Честитајући сабранима славу Града Новог Сада, Његова Светост Патријарх је казао: „Данас је слава Града Новог Сада и велика је радост да смо се сви окупили, после свете Литургије у храму који је посвећен светоме Георгију, овде у Градској кући, и представници Цркава и верских заједница, и представници градских и покрајинских власти. Када славимо славу, ми исповедамо да нисмо само материјална бића него да смо, пре свега и изнад свега, духовна бића, тојест да и оно што је материјално позвано је да се продухови нашом врлином, нашим добром, свим оним што смо добили од Бога, да служи Њему и да служи другим људима. Диоклецијан је гонио Цркву и позвао светог Георгија као војника да убија хришћане.  Могао је, наравно, свети Георгије да послуша реч цареву и да напредује у свим земаљским вреднстима, али он је најпре све што је имао поделио сиромасима, а онда је и одбио да поступа на било који начин против Истине, која је Христос. Нека би Бог дао да буде срећна и благословена данашња слава и да се трудимо да вредности које су уткане у Град Нови Сад – а то су вредности којима је свети Георгије живео – буду оно што стоји стално пред нашим очима, што нас води, што нас руководи, а то је да никада и ни на који начин Бог не дозволи да напустимо оно што је истинито, оно што је правда и праведно, маколико то коштало у датом тренутку. Нека је срећна слава и да сте благословени, молитвама светог Георгија.ˮ
      Одговарајући на честитку Његове Светости, господин Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, захвалио је Светејшем Патријарху на посети и истакао: „Нови Сад, као једна велика кућа или једна велика породица, дочекује сваке године своју славу, свог патрона, светог Георгија, да нас окупи и да нас подсети да један град не чине само материјална добра, као што је рекао Његова Светост, да није само ствар зградâ и булевара, неких објеката и теренâ. Један град чине људи, али и духовна компонента, нешто што прожима све људе, што неком невидљивом линијом нити спаја и даје и снагу и утеху, буди веру, даје чврстину, али и разумевање, разумевање према другима, а онда и према себи. И, благодарећи нашем Преосвећеном Епископу новосадском и бачком господину Иринеју и тадашњим градским оцима, уз Божји Промисао, Нови Сад је добио баш таквог патрона, таквог заштитника, светог Георгија.ˮ
      Овогодишња кума славе била је професор др Весна Туркулов, начелница Клинике за инфективне болести Клиничког центра Војводине у Новом Саду.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
      Видео: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      -Миланка Тешовић и катихета Бранислав Илић: Христолика љубав је пут ка правди Божјој-
      Гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима. 
      У оквиру емисије "Живоносни источник", у среду 13. октобра 2021. лета Господњег, катихета Бранислав представио је садржај новог, септембарско-октобарског 381. броја "Православног мисионара". Разговор је водила теолог Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм. 

      "Садржај овог броја "Православног мисионара" усмерен је на приближавање јеванђелског идеала правде, и позив свима нама да пригрлимо ту јеванђелску правду, на коју нас и једно блаженство позива, те да вођени светитељским примером Светог Александра Невског све меримо истинском правдом у Христу, која је можда у овом свету парадоксална и несхватљива, али када је наш поглед усмерен ка небеским начелима, онда ће нам та и таква правда бити не само разумљива, него и веома потребна", истакао је катихета Бранислав Илић у првом делу разговора. 
      Настављајући разговор о значају правилног сагледавања правде у Христу, гост Миланке Тешовић је нагласио да христолика љубав и спремност на праштање воде ка истинској спознаји правде Божје. "Све је мање смирења и послушања, све је мање спремности да саслушамо другог човека, али саслушати другог човека значи прихватити га као личност, показати му љубав, ону љубав која води ка заједници са Господом, на то нас позивају и чудесне светоотачке речи "Видео си брата свога, видео си Бога свога", то је наш пут и наша радост у хришћанском животу, поучио је новосадски катихета Бранислав Илић.
      На крају разговора, гост је упутио поруку гледаоцима Телевизије Храм: Потребно је да хришћани читају и тако оплемењују свој живот, да се богате и у духовном и у интелектуалном смислу, зато, пригрлимо књигу, јер она је била, јесте и биће највећи човеков пријатељ.  

       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Александар Јовановић, сабрат Световазнесенског храма у београдском насељу Жарково. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, отац Александар је говорио о односу греха и болести.

      Садржај овонедељне емисије "Врлинослов" својом темом указује да је људски пасти, а сатански у греху остати, док покајање остаје наше друго крштење у сузама.  Према казивању Светог Исака Сирина сви смо ми помало болесни и откривамо порекло сопствених патолошких стања, не само у људској слабости и смртности, већ у личном греху. Такав човек тражи лечење говори Свети Исак; али од кога тражи оздрављење онај коме се Бог смиловао откривши му узроке његове болести и са њом повезане патње. 
      Болести могу да буду пут ка Богу, зато многи болесни људи хришћани знају да заблагодаре Богу и да имају ту свест да болест није само лишавње функционалности коју човек потребује да би радио и стицао, већ да је болест један вид љубавне шансе коју нам Бог дарује, да се кроз то смиримо и кренемо путем љубави, али и да се утишамо и успоримо брзину живота, поучио је презвитер Александар Јовановић. 
       
      Ризница литургијског богословља и живота: Презвитер Александар Јовановић у емисији "Врлинослов": Болести могу да буду пут ка Богу
      BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм , Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Александар Јовановић, са...  
×
×
  • Креирај ново...