Jump to content
Sign in to follow this  
Danijela

Poslednji susret patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja

Rate this topic

Recommended Posts

Na maloj sceni Opere i teatra Madlenianum večeras će premijerno biti izveden komad „Mitrovdan“, čiji je autor teksta i reditelj Bratislav Petković.

kul02foto-Dusan-Petkovic-678x381.jpg
Foto: Dušan Petković
 

On na pozorišnu scenu izvodi dvojicu arhijereja Srpske pravoslavne crkve, koji su imali veliki, moguće i presudan uticaj na život SPC i srpskog naroda u prvoj polovini 20. veka, a od od kojih je jedan u međuvremenu proglašen za svetitelja. Reč je o patrijarhu Gavrilu (Dožiću) i vladici Nikolaju (Velimiroviću), koji se u Petkovićevoj drami na Mitrovdan, na patrijarhovu krsnu slavu, 8. novembra 1946, posle utamničenja u nemačkom koncentracionom logoru Dahau, rastaju zauvek. Vladika Nikolaj, kog su nove komunističke vlasti u Jugoslaviji proglasile za narodnog neprijatelja broj jedan i ratnog zločinca, odlučuje se za život u emigraciji, dok se patrijarh Gavrilo vraća u otadžbinu.

Petkovićev komad govori o okolnostima njihovog poslednjeg razgovora u vili Nemca Vilhelma Krauta, bivšeg logorskog kuvara, po izlasku iz Dahaua. Drama otvara i dilemu da li je posle državnog prevrata u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata srpski crkveni visokodostojnici, jedini u Evropi koji su bili utamničeni u nemačkim logorima, trebalo da se vrate u zemlju po svaku cenu i da li da borbu protiv komunističke vlasti vode na terenu ili da „požar u kući gase spolja“.

– Obojica – i vladika Nikolaj i patrijarh Gavrilo idu u potpunu neizvesnost. NJihov dijalog na rastanku nigde nije zapisan, on je stvar umetničke slobode. Ali, postoji neka topografija – mesto, vreme, podaci – pismo Mihe Kreka, bivšeg potpredsednika Kraljevske vlade i ministra je autentično, patrijarhov odgovor takođe. Drugo, patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj su autori demonstracija 27. marta 1941, što je Tito prisvojio s balkona Narodnog pozorišta 1945. godine. Naravno da su oni bili nezgodni kao svedoci, a njihov povratak nepoželjan. Postoji tonski snimak obraćanja na radiju patrijarha Gavrila u sedam sati ujutru 27. marta, u kom poziva narodi da ustane protiv Trojnog pakta. Po stilu tog pisma, rekao bih da je autor bio vladika Nikolaj, ali za to nemam dokaza. Hitler je bio užasno ljut. Nemački diplomata Viktor fon Heren, izaslanik nemačkog Rajha u Jugoslaviji, kog takođe pominjemo u komadu, inače veliki prijatelj Milana Stojadinovića, na svaki način je pokušao da spreči bombardovanje, ali Hitler je bio neumoljiv. Patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj su kao autori 27. marta označeni kao krivci, tako da su odmah uhapšeni 1941. i preko internacije u manastirima Rakovica i Vojlovica stigli u Dahau – objašnjava u razgovoru za Danas Bratislav Petković.

Na pitanje zbog čega dovodi u pitanje ispravnost odluke vladike Nikolaja da ode u SAD, Petković on kaže da „samo konstatuje da je postojala drugačija mogućnost – makar ga komunisti i utamničili“.

– Vladika Nikolaj je jako o loše prošao. Patrijarh Gavrilo mu je lepo rekao da nema više Mihaila Pupina, koji je kod Vudroa Vilsona ulazio kad je hteo, ni Tesle, niti drugih veliki Srba, kao i da sam značaj vladike Nikolaja više nije takav kao što je bio tokom Prvog svetskog rata. On je 1916. u Engleskoj bio jedan od najzapaženijih učesnika skupa povodom 300. godišnjice Šekspirove smrti. Perfektno je govorio engleski, obožavao Šekspira i maltene znao sve njegove komade napamet. Ja sam u komad i uneo da je bio vrstan šekspirolog. U Engleskoj je tada doživljavao velike počasti, ali je ambijent bio drugačiji kad je posle Drugog svetskog rata otišao u Ameriku, gde je umro 1956. u manastiru Svetog Tihona. Tamo nije bila situacija koju je očekivao, desio se raskol… Potpuno je bio razočaran – objašnjava Petković.

On kaže da su mu inspiracija za ovaj komad bili Memoari patrijarha Gavrila (Dožića), ali da u dramu nije uneo ništa od ranijeg, predratnog odnosa njegovih junaka koji je, između ostalog, bio opterećen neslaganjem oko uloge vlade Milana Stojadinovića u konkordatskoj krizi.

– Ne može u jednom komadu sve da kaže. Mnoge stvari sam morao da eliminišem, jer, što kaže Breht: „Ne sme komad da bude dosadan.“ Ako krenemo u naučno-istorijski esej, ode pozorište. Ipak, treba reći da je vladika Nikolaj kao Samarićanin ostao u Dahau, mada je mogao da se izvuče iz logora. On se brinuo o patrijarhu Gavrilu, koji je zahvaljujući Nikolaju preživeo – naglašava Bratislav Petković.

„Molitva“ je koprodukcija dva privatna pozorišta – Madlenianuma i Moderne garaže. Glavne uloge tumače: Nebojša LJubišić kao patrijarh Gavrilo, Lako Nikolić kao vladika Nikolaj i Božidar Stošić kao Vilhelm Kraut. Autor scenografije je Vladimir Ćirić, kostima Tijana Sićević, dizajner svetla Srđan Jovanović, a savetnik za crkvena pitanja bio je sveštenik Nebojša Topolić.

Đuza i Moderna garaža

– „Molitva “ je moj deseti tekst. Većina njih izvedena je u mojoj Modernoj garaži u kojoj mi je glavni glumac bio Vlastimir Đuza Stojiljković. Kad je on umro, a Ceca Bojković otišla u Finsku, prestalo je i moje pozorište. Đuza je bio najveći oslonac. Za dokumentarne drame koje sam pisao potrebni su vrlo uverljivi glumci engleskog tipa, što je Đuza bio. NJemu ste mogli da date šta god hoćete, on to oživi na sceni bez problema – kaže Bratislav Petković, reditelj, dramski pisac, političar, bivši ministar za kulturu i informisanje u Vladi Ivice Dačića, kolekcionar oldtajmera, osnivač i direktor muzeja automobila u Beogradu u okviru kog se nalazi i kamerna scena „Moderna garaža“. Petković je i vlasnik jedne od najstarijih poslastičarnica u Beogradu. Od 2010. je član SNS.

https://www.danas.rs/kultura/poslednji-susret-patrijarha-gavrila-i-vladike-nikolaja/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Ćiriličar
      Vladike SPC prave skandale u Americi: Crkvu na Floridi pretvorili u vašar, estradnu zvezdu zvali da "uveliča" poklade
      Vladiku Irineja (Dobrijevića) "Vikiliks" označio kao saradnika SAD
       

       
      PRETVARANjE Crkve Svetog Simeona Mirotočivog u Majamiju u vašarište, koje je zakazano za 23. novembar, poslednji je u nizu skandala koji izazivaju nezadovoljstvo vernika u Americi. Episkopija na čijem je čelu vladika Irinej (Dobrijević) pozvala je estradnu zvezdu Danu Vučković, poznatu po nepriličnim slikama i slobodnom ponašanju na sceni, da svojim nastupom "uveliča" Pokladni piknik, koji crkva, po tradiciji, organizuje na Floridi.
        Poziv Eparhije istočnoameričke pevačici čiji je javni angažman predaleko i od umetnosti i od duhovnosti, osim što je izazvao zgražavanje vernika, ponovo je otvorio pitanje stanja u eparhijama u dijaspori. Na adresu Patrijaršije u Beogradu često stižu pritužbe Srba iz sveta koji ukazuju na nemaran odnos tamošnjih arhijereja prema Crkvi i duhovnom životu.
      - Vreme je da patrijarh i Sveti sinod počnu da poklanjaju veću pažnju stanju u dalekim eparhijama - kaže sagovornik "Novosti" iz crkvene strukture u SAD. - Svega tu ima - od finansijskih zloupotreba, preko nemarnog odnosa prema vernicima, pa sve do poplave kiča i neukusa, kakav će biti ovaj u Majamiju. Istini za volju, ne bi to bio prvi put, ali granica mora da postoji.
      Situacija u Crkvi u Americi posebno je zaoštrena posle letošnjeg sastanka trojice srpskih arhijereja iz Severne Amerike na kome je, bez saglasnosti Patrijaršije, doneta odluka o promeni ustava tamošnje crkve i uspostavljanja znatno užeg Eparhijskog saveta za SAD. U ovom potezu vladike zapadnoameričkog Maksima, novogračaničko-srednjozapadnoameričkog Longina i istočnoameričkog Irineja mnogi vide prvi korak ka tihom ocepljenju SPC u Americi.
      - Sveti sinod krajem septembra stavio je ovu odluku van snage i naložio sazivanje novog crkvenog sabora - objašnjava naš sagovornik iz SAD. - Patrijarh insistira da u njemu učestvuju vladike kanadski Mitrofan i južnoamerički Kirilo, koji su letos bili zaobiđeni prilikom odlučivanja. Episkopi u SAD, međutim, ovu odluku još ne sprovode, očekujući da će njihov pritisak na najviše crkvene organe u Beogradu uroditi plodom.
      Pročitajte još - Gospod me iz kopački poslao u mantiju
      Kao glavnu osovinu koja deluje u neskladu sa Patrijaršijom u Beogradu mnogi navode episkopski dvojac Maksim - Irinej (Dobrijević). Vladika Irinej, koji je bio na čelu Crkve u Australiji, zapamćen je kao episkop čiji je staž obeležio niz afera i sudskih postupaka. On se, međutim, smatra bliskim američkim svetovnim vlastima, koje mu obezbeđuju uticaj i među pojedinim srpskim episkopima.
      Vladika Irinej (Dobrijević) na bogosluženju Foto Fejsbuk
      U objavljenim depešama "Vikiliksa" vladika Irinej se pominje kao strogo zaštićeni saradnik američke ambasade u Beogradu. On je, prema objavljenoj prepisci, održavao redovne kontakte sa američkim diplomatama, koje je informisao o raspoloženju u vrhu SPC. Među nižerangiranim zvaničnicima SAD on je važio za pripadnika umerene struje, na koju je američka administracija računala u stvaranju klime pogodne za američke interese, posebno oko pitanja budućnosti Kosova i Metohije.
      KORISTE RUPE U PROPISIMA
      VLADIKE iz dijaspore, posebno SAD, često zloupotrebljavaju propise država u kojima deluju. Na njih se najčešće pozivaju kada odstupaju od opštevažećih načela funkcionisanja Crkve u Srbiji i zemljama regiona. Ovakva praksa dovela je do crkvenopravno neodrživih upisivanja vladika kao vlasnika eparhijske imovine, finanasijskih zloupotreba, kao i bezbroj sukoba i podela među vernicima. Zabeleženi su i slučajevi da su lokalne državne vlasti bile prinuđene da "gase" srpske crkveno-sudske sporove i svađe.
      MATIĆ VODI BOGOSLOVSKI FAKULTET
      DOCENT Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta (PBF) u Beogradu Zlatko Matić (na slici) imenovan je u utorak za vršioca dužnosti dekana ove ustanove. Njegov prethodnik, vladika braničevski Ignjatije (Midić) na sednici Nastavno-naučnog veća povukao se sa mesta dekana. Ovo telo donelo je i odluku da sprovede odluku Svetog arhijerejskog sinoda SPC i razreši profesorske funkcije vladiku zapadnoameričkog Maksima (Vasiljevića) i ličnog sekretara vladike diseldorfsko-nemačkog Grigorija docenta Marka Vilotića.
       
      Ovim smenama stavljena je tačka na pitanje daljeg angažmana dvojice profesora, kojima je patrijarh Irinej uskratio blagoslov za dalju prosvetnu službu na fakultetu. Sednici Nastavno-naučnog veća PBF, održanoj u utorak, prisustvovali su članovi Sinoda, kao i patrijarh srpski Irinej.
      Vladike SPC prave skandale u Americi: Crkvu na Floridi pretvorili u vašar, estradnu zvezdu zvali da "uveliča" poklade | Društvo | Novosti.rs
      WWW.NOVOSTI.RS Vladiku Irineja (Dobrijevića) "Vikiliks" označio kao saradnika SAD  
       
    • By Милан Ракић
      Jedna od tema koje ovih dana potresaju javnost svakako je smena episkopa Maksima sa mesta predavaca na Bogoslovskom fakultetu. Iako se spekulisalo da je razlog koji zapravo stoji iza ovog poteza Sinoda sukob vladike Maksima i predsedavajuceg sinoda, vladike Irineja Bulovica, oko Ukrajinskog raskola, Maksimov stav o Teoriji Evolucije, ili da je pozadina celog slucaja mozda politicke prirode, zvanicno je kao uzrok navedeno to sto vladika Maksim zivi i radi u SAD, zbog cega nije sposoban da na odgovarajuci nacin ispuni svoje akademske obaveze prema studentima.
      Ovaj dogadjaj moze posluziti kao predlozak za razmisljanje na razne zanimljive teme - od nacina na koji ova odluka krsi zakone samog Beogradskog Univerziteta, na koji je Bogoslovski fakultet teskom mukom, u vreme vlade Zorana Djindjica vracen posle visedecenijskog izgnanstva, preko svega onoga sto je ova odluka izbacila na povrsinu putem javnog prepucavanja otvorenim pismima u kojem je ucestvovalo nekoliko vladika, i koje je na svojevrstan nacin redefinisalo pojam transfera blama za svakoga ko u Srbiji ikakve veze sa crkvom ima, glasina o bespostednoj, prljavoj borbi koja se decenijama vodi za prevlast u SPC i za belu panu, pa sve do teorija zavere koje se raspredaju o uticajima Moskve i Carigrada koji se kroz ovu krizu prelamaju preko nase napacene srBske grbace.

      Ipak, meni je nesto sasvim drugo u celoj prici privuklo paznju - nesto na sta se do sada niko nije osvrnuo, a sto, blago receno, svakome ko je ikada makar prosao pored Bogoslovskog fakulteta, bukvalno bode oci:
      Irinej Bulovic je nekome zamerio da ne ispunjava svoje akademske obaveze prema studentima.
      IRINEJ.
      BULOVIC.
      JE NEKOME ZAMERIO.
      DA NE ISPUNJAVA SVOJE AKADEMSKE OBAVEZE PREMA STUDENTIMA.

      Sto bi rekli Amerikanci - let that just sink in for a minute.
      Isti onaj Irinej Bulovic koji se, tokom cetiri semestra koliko sam slusao grcki jezik, pojavio dva, i bukvalno DVA puta na predavanjima, i jos tri ili cetiri puta tokom cetiri godine koliko sam kod njega slusao Novi Zavet - iako ne zivi u SAD, vec u Novom Sadu.
      Koji je svojevremeno, dok je trajala njegova vladavina fakultetom, stavio na oglasnu tablu obavestenje studentima da ga niposto ne smeju kontaktirati ili mu se obracati licno i direktno - vec iskljucivo preko asistenta ili studentske sluzbe.
      Koji, iako iz nekog razloga slovi za jednog od najboljih i najobrazovanijih teologa u SPC, tokom svih dugih decenija koliko je na BF predavao Novi Zavet, nije blagoizvoleo napisati makar jedan udzbenik za svoj predmet, vec su se sve cetiri godine Novog Zaveta spremale iz dve skripte od po dvadesetak strana - zbog cega je Novi Zavet ostao stravicna rupa u bogoslovskom obrazovanju svih nas koji smo ovaj predmet slusali kod njega. Zapravo, ne samo da nije napisao ni udzbenik - vec, koliko je meni poznato, nije napisao skoro nista, iako je to njegova akademska obaveza kao doktora teologije.
      Isti onaj Irinej "Dart Vejder" Bulovic zbog kojeg je zilion ljudi izgubilo godine i godine zivota cekajuci na red da polazu kod njega grcki jezik, jer njegovo ultrasegamegapreosvestenstvo nije uspevalo da za jedan ispitni rok ispita vise nego jednog, dva, ili nijednog studenta. Koji je uporno odbijao da objavi bilo kakva obavestenja o tome kada ce se odrzavati ispiti - umesto toga, studenti su morali da dolaze bukvalno svaki dan tokom ispitnog roka, a neretko i nedeljama nakon zavrsetka istog na fakultet, i da tamo po vasceli dan cekaju da se on smiluje pa da u nekom trenutku ispita par njih - ostali bi morali da cekaju sledeci rok. I tako u nedogled.
      Isti onaj Irinej koji je toliki poznavalac grckog jezika i lingvistike uopste, da i danas tvrdo veruje da je jedini blagocestiv nacin da se grcki kini dijalektos prevodi na savremeni srpski jezik - koristeci glagolske oblike koji se u grckom i srpskom isto zovu (aorist aoristom, imperfekat imperfektom, itd), bez obzira na to sto im se znacenje i upotreba i te kako razlikuju, i sto je to sa stanovista duha jezika na koji se prevodi potpuno idiotski. I kome verovatno niko jos uvek ne sme da kaze da je sasvim svejedno da li se kaze izlažahu ili ishodjahu - jer i jedno i drugo zvuci podjednako retardirano.
      (Inace, kada je Bulovic naposletku konacno pristao da zaposli ne jednog, nego tri asistenta, jedna od tih asistentkinja, Bogdana, resila je da tog leta odrzi kratak, cetvoronedeljni kurs grckog jezika za one koji nisu imali prilike da odlusaju predavanja - buduci da ni jedan postojeci udzbenik iz ovog jezika nije predvidjen za samostalno ucenje. Iako se Bogdana u pocetku dvoumila hoce li biti interesovanja za ovako nesto, na kurs se prijavilo nas preko 150 - bilo je tu ljudi koji su grcki odslusali i po desetak ili dvadeset godina pre toga, i u medjuvremenu odustali od polaganja, obeshrabreni Bulovicevim izivljavanjem. Koristim priliku da se jos jednom najlepse zahvalim Bogdani na trudu.)

      Veliki si ti majstor, moras i (tri) segrta da imas...
      Isti onaj Bulovic koji je umeo da za najbanalnije sitnice obara ljude po desteak puta sve dok ne nauce toliko dobro da vise ne moze da im nadje ni najmanju gresku, pa bude prinudjen da im da desetku. Desavalo se da tako student na jednom ispitu padne, a na sledecem, nakon dve nedelje, prodje sa desetkom - sto je vise nego apsurdno.
      Isti onaj Irinej Bulovic koji je do te mere uspeo da isfolira ne samo siru javnost, nego i kompletnu teolosku akademsku zajednicu da je njegovo poznavanje teologije i opste obrazovanje toliko zastrasujuce veliko, da niko od nas ne moze ni izbliza shvatiti visine njegovog teoloskog nadahnuca i dubine njegove mudrosti. Na sta mu se, zapravo, i svela kompletna argumentacija odluke o otpustanju vladike Maksima - vi ste suvise glupi da to razumete.
      Ne znam kako vama - meni ovo podjednako ima smisla kao kada bi Jozef Mengele zamerio nekome da se neeticki i grubo ponasa prema pacijentima, ili kada bi Lav Pajkic nekome rekao da je ljigav.
      Ma koliko bilo nezahvalno stati na bilo ciju stranu u ovom aktuelnom sukobu preosvestenstava, jedna stvar je nepobitna - zvanicno obrazlozenje odluke o smeni vladike Maksima zaudara na kilometar. 
      nishizawa
      http://katodnacevsvetrpi.blogspot.com/2019/10/rugala-se-svraka-vrani.html
    • By Kafanski amater
      Srpski režiser Emir Kusturica, oštar kao i uvek, objavio je autorski tekst koji je podigao na noge čitav region.
       
      Autorski tekst Emira Kusturice, prenosimo u celosti i bez ispravki na ekavicu.
       
        Kada je čovjek natjeran da gazi po plićaku vremena u kome živi, nije najgore ako uporedi vlastiti život sa podrumom pretrpanim stvarima. Posebno ako povjeruje kako tamo još uvijek ima ponešto da se nađe i da je najteže iskopati ono najvažnije! Ako tako nešto uopšte postoji! Kada se odlučimo da krenemo u potragu za najvažnijm stvarima, čeka nas gomila, čitava skalamerija se ispriječi pred nama. Ako bi tada čovjek krenuo da pretura po stalažama ne bi ga gušila samo prašina, niti bi stvar bila olakšana Rembrantovskim zracima svjetla koji se probiju kroz prozorče, brzo bi otkrio kako i ono što nije primjećivao kao važno postaje jednako bitno kao stvari koje su ranije navirale nošene talasima sjećanja. Ipak čovjek mora sebi, ako nikome drugom, da polaže račune pošto se njegov život odvija u istoriji, nikako u vakuumu, iako su u svijetu i kod nas tvrdili 90-ih da živimo vrijeme postistorije, posebno naglašavajući da je teritorija nevažna. Onda su SAD bombardovale SR Jugoslaviju ne zbog zaštite ugroženih ljudskih prava i zločina nego zbog pomjeranja vojne sile prema Istoku. U tom svojevrsnom Drang nah Osten koje su u dva svjetska rata obavljali Njemci i tako je stručno obilježili, sada je Atlanska sila pokazala mišiće ne samo nama nego i Evropi na čijem terenu se odigrala drama. Osvojena je nova teritorija.
      Dakle u potrazi za Istinom koja je pohranjena u podrumu, od nas najbolje skrivena, postoje dva puta. Ideja da jedino put do Boga vodi do Istine i njoj suprotstavljeni racionalistički put koji nas dovodi do zaključka kojeg je u filmu „Sjećaš li se Doli Bel” izgovorio otac - pijani marksista. On je rekao: „Čovjek je izgubljen slučaj!” Vjerujem da je on govorio o jedinki, tačnije uzorku, kako su je atlantisti nazvali, „zlatna ljudska milijarda”.To je po njihovoj procjeni broj ljudi na planeti koji mogu da žive koliko-toliko dobro. Preostalih 5 milijardi po njima nema lijeka, svakako su osuđeni na propast te se, kasnije, s tim u vezi, pravdaju ratovanja i civilizovanje barbara te mesijanska uloga protestantskog puritanizma. Šta im treba pitamo se? Dobar kupac koji polako pristaje na ulogu roba pošto radi za malu platu i nema istorijsku svijest, odgovara ulozi koja mu je dodjeljena i vjeruje da je podjela na bogate i siromašne sudbina! Fatalizam kapitalizma! Tako je i kod nas bilo u praksi, pored uspješnih privatizacija, sportista i umjetnika, još jedino naučna pamet kod nas uspjeva da se rodi, ali tek kada ode u pečalbu dokaže i unovči svoje sposobnosti.
      Novi tip homo sapiens je potpuno otvoreno biće, ubija vrijeme gledajući rijalitije i porno filmove, voli da laže, ali ne pristaje na iluzije, ne voli da radi, a želio bi da bude bogat, sanja da će mu Bog preko Fejsbuka poslati najbolju djevojku i jedino je tada religiozan. Otvoreni je član otvorenog društva spreman, ne samo na torture transnacionalnog kapitala, nego i transeksualnog egzibicionizma. Ako nastavi ovako, uskoro bi mogao da traži legalizaciju incesta što su neki već pokrenuli u Sjedinjenim Američkim Državama! Posljedice otjelotvorenih ideja pijanog marksiste nisu samo racionalistički zaključci nego i ono što će trideset godina kasnije, u našem plićaku, postati životna stvarnost, marksizam i liberalizam su objedinjeni transnacionalnim kapitalom obrćući kapital i čovjeka nazvanog – izgubljeni slučaj. Još od Dekarta i Voltera, preko Hegela i Kanta, Karla Marksa, Zapad je proizvodio najbolje i najgore, a ono što je do nas doprlo je najčešće bilo ono najgore. U dugom periodu od prihvatanja hrišćanstva, Zapadna crkva je objedinila bibliju, mač i kamatu, u postupku dehristijanizacije fabrikovala čovjeka ubačenog u proces lišavanja svojstava gdje su materijalni dobici i komfor zamjenili potrebu za čovečnošću i žrtvovanjem.
      Da li ćemo, pored svih stvari koje smo već prodali, staviti na doboš Istinu! Ipak, još uvijek nismo poraženi. Nevjerovatno je da smo mi, uz Ruse, preostali dio hrišćanske kulture koji nije ubačen u centrifuge atlantizma i koliko-toliko smo ostali svoji. Koliko dugo još? Zavisi od toga da li ćemo ili nećemo priznati Kosovo. I da li ćemo održati Rapubliku Srpsku. Još uvijek nas nisu do kraja lišili svojstava i što je najvažnije, nismo izgubili ideju da su naša crkva i vjera, te naša kultura, magnetne sile opstanka i naše budućnosti, a vjerovanje u vječnost duše, vrata slobode. Jer da nije tako, piše antropolog i lingvista Nikolaj Trubeckoj, ni ruski narod ne bi preživio dok je pod mongolskom vlašću, plaćajući danak, na tihoj vatri, a nikada nije bio rob, u ilegali održavao narodno hrišćanstvo koje je iz hibernacije ušlo preko Ivana Groznog, Ivana III, u fazu stvaranja carske ruske istorije. Isto je bilo i u našoj istoriji. Pod vjekovnom vlašću otomanskih Turaka, kako piše Ivo Andrić, duhovni život, a time i pismenost u manastirima Srpske pravoslavne crkve, stvarana je neraskidiva veza sa Kosovskim zavjetom ali i vremenom budućnosti. Zato je nama važna Istina o Kosovu. To je najveći intimni i socijalni motiv, bez kog bi u onom podrumu o kojem pišem, umjesto tragova preko kojih se stiže do istine, ostalo brdo nepotrebnih informacija - nered u kojem može da zavlada promaja i ne samo da ja ne bih mogao da pronađem ono najvažnije što razdvaja od plićaka vremena po kojem gazimo i vjeru da život nije prolazna epizoda. Zašto sam se onda žrtvovao i pravio tolike filmove. Zato što sam preko pokretnih slika koje su montirane u ritmu srca zakoračio u onostrano i povjerovao da postoji vječni duh.
      Ako krenemo u kopanje po podrumu, najteži zadatak bi bio kako poredati sve kako valja, jer u našem plićaku čizme postaju važnije od noge na koju se navlače, kapa od glave, rasklimani krevet uvaženiji od onoga koji je na njemu spavao, gramofonska ploča mnogo značajnija od uha i srca do kojeg je harmonija dopirala. Tako se danas živi. Čovjek je u evropskoj istoriji napravio ogroman krug, oslobodio se ropskih okova, izborio se za hrišćanstvo, poslije racionalista i protestanata žrtvovao je duhovni život u ime materijalnog dobra. Mrzilo ga da čeka raj poslije upokojenja, pa je požurio da ga napravi na zemlji. Poslije Francuske revolucije, masoni su proizveli građansko društvo, industrijsku, pa informatičku revoluciju. U međuvremenu je stvorena pozitivna uloga u stvaranju sindikalne svijesti, svijesti o zlostavljanju žena i svijesti o ugroženosti životne sredine. Taman kada smo povjerovali da će novi svijet ublažiti eksploatisanje, ono je postalo najgore. Tek danas se ostvaruje ideja pijanog marksiste – savremeni čovjek, izgubljeni slučaj, danas se vratio na početak. Umjesto kraljeva koje je srušio, dobio je faraone i svijet u kome 8% ljudi posjeduje 88% svjetskog bogatstva.
      Kada su junaci filma „Sjećaš li se Doli Bel” Dino i Kliker u lavorima ispunjenim vodom šarali očima nadajući se da će od toga zjenice blistati od sjaja, a djevojke padati kao zrele kruške u njihovo naručje, iz SFR Jugoslavije su počeli da odlaze prvi radnici u SR Njemačku, a na radiju smo, pored vijesti šta je radio i gdje je bio drug Tito, slušali Ćelentana i 24 hiljade poljubaca. Majke su glancale lavaboe i kade plavim radionom, dok su na periferijama gradova naši očevi po birtijama praktikovali titoizam, religiju nevjernika, najčešće u pripitom stanju nikada ne gubeći iz vida da je pojava druga Tita važnija od titoizma. Koliko god je bio omražen, svi su cijenili poredak kojeg je uspostavio, dok ga oni koji su ga doveli nisu srušili. Tako je Emil Sioran pisao o Ivanu Groznom kao strašilu kojem zavidimo jer je učinio sve što mi nismo smjeli ili nismo mogli, ubijao ljude. iIma ih koji tvrde da su neki čak završili na njegovoj trpezi. Mi smo mu zavidjeli jer nismo bili u stanju da napravimo sve ono što je bilo zabranjeno. I ja sam mislio da su Informbirovci voljeli Staljina pošto je on volio hercegovački duvan i imao ponosnog dilera koji mu je doturao škiju iz Popova polja. Trebalo mi je mnogo vremena da shvatim kako Titov razlaz sa njim nije bio autentična odluka nego je to odlučio isti onaj koji je finansirao boljševičku revoluciju (Njemački kralj Vilhem II, a kasnije Vudro Vilson predsjednik SAD-a), a da je Staljinova uloga u Drugom svjetskom ratu poremetila planove ne samo u civilizovanju Rusa, nego su im na kraju Drugog svjetskog rata stigli do Berlina. Kasnije je bilo što je bilo. Ljubav srpskih i ruskih komunista koja je prekinuta Informbiroom, bila je takođe investicija koju smo 90-tih skupo platili. Naša veza sa Rusima je ostala krvno srodstvo, a duhovnost je ime tog srodstva. Nisu samo visokoobrazovani bjelogardejci dali Beogradu najbolje što su mogli, nego je Nikolaj II objavio rat Njemačkoj stajući u odbranu Srbije.
      Dino i Kliker, u Doli Bel, nisu radili samo na glancanju očiju. U tek začetim duhovnim procesima oni su tragali za odgovorom na pitanja svijeta odraslih koji su mislili da su vjerovali u komunizam i kojem su oni htjeli da suprotstave hipnozu. Čim bi izvukli glave na suvo tinejdžeri su ponavljali do iznemoglosti „Svaki dan u svakom pogledu sve više napredujem” vjerujući u moć ostvarivanja vlasti nad samim sobom pomoću svjesne autosugestije, prateći ideje slavnog psihologa Emila Kuea. Sve bi bilo kako valja da nisu popustili živci šarmatnog lažova Klikera koji nije pristao na religioznu mantru. Nije se mirio sa onim dijelom „sve više”, pa je prekinuo te večeri duhovnu seansu u potkrovlju golubarnika i rekao: „Dobro to, a šta ću ja sutra?” Svi smo se smijali Klikerovom izrazu i dok je on mislio na sutrašnji sastanak sa djevojkom, nas je oduševio njegov smisao za realnost. Smisao za realnost kao zajednička osobina koja briše razliku između laži i istine, spoj jedinke sa ostatkom svijeta. Ali šta da radimo sa tim smislom danas? Upravo su nadahnuće i vjera u transcedentalnu sposobnost vode u budućnost. U nauci, fikciji i realnosti. Upravo je odstupanje od realnosti neophodna distanca za zdrav život. Koliko god Kliker nije mogao da se nađe na putu transcendencije, Dino jeste i zato je i bio glavni junak filma. Ne samo da Dinov idealizam zvuči naivno i privlačno, čak je i Klikerova laž danas bliska srcu jer nije lagao za pare. On je uljepšao svoj svijet.
      Danas, kako tvrde teoretičari naučne kulture, oni koji pokušavaju da promjene sve što je čovjek u istoriji napravio, kada Isis napada i uništi Palmiru, oni nisu uznemireni. Kada poslije bombardovanja Iraka novinari pitaju američkog generala zašto nisu zaštitili mesopotamske spomenike kulture, on odgovara da to nisu bili američki prioriteti. Šta onda jesu? Zatiranje prošlosti i hrišćanske kulture i uspostavljanje najnovijeg poretka robovlasništva i potčinjavanja planete. Za to je potrebno da Mikelanđelo bude manje važan od Endija Vorhola, Dostojevski od Den Brauna, a da sve što nas je inspirisalo u Holivudu sve do sedamdesetih godina treba presnimiti. I to se radi. Najveći dio Holivudskih hitova su rimejci i video-igre.
      Dakle, porodica nije samo ugrožena marksističkom bazom i liberalnom filosofijom na kojoj svoje veze sa svijetom već dugi niz godina ostvaruje naša država, a ljudi, šta će drugo, bježe, ne žele da budu najjeftinija radna snaga u svijetu. Jedino što prikriveni rasizam danas prihvata bijele Slovene za koje je po pangermanskim planovima bilo zacrtano zatiranje i bilo planirano odmah iza Jevreja i Roma budu izbrisani sa lica zemlje. Danas kada se više niko ne pita odakle migrant po Evropi i malo ko uzima u obzir da su ratove započeli oni koji su najglasniji borci za prava migranata. Sve se to neko nekome za nešto sveti. Stavlja se tačka na hrišćansku Evropu.
      Otac iz „Sjećaš li se Doli Bel” nije znao da će se njegove riječi otjelotvoriti u našem vremenu niti je mogao sanjati tada kako će se razviti stvar sa čovjekom – izgubljenim slučajem. Nisu slučajno na početku ove priče pomenuti prvi pečalbari koji su se otisnuli u Njemačku i druge zapadne zemlje 60-tih, a drug Tito ih optužio da su izdajnici. Danas ti izdajnici finansiraju život kod nas. Kada neki stranac nabasa u Beograd, pita se odakle ovim ljudima onoliki novac da čitav dan gluvare po kafićima i ležernije žive od onih na Zapadu. Odgovor je opet u šezdesetim godinama kada su prvi pečalbari otišli u dijasporu koja svoje viškove, iz samilosti i potrebe da budu od pomoći, pošalje godišnje 5-7 milijardi eura u otadžbinu. Bez tog novca, bila bi mrka kapa. Mi ne ostvarujemo viškove iz kojih bismo mogli da finansiramo bolji život. Eto sad i ja kao moj otac, ali šta da radim. Moj otac je bio marksista.
       
      Šta bi se desilo kada bi filmski likovi oživjeli danas? Kliker je imao veliki nos i sa njim bi se desilo isto, pretpostavljam kao i sa legendarnim Siranom De Beržerakom! Mislim da bi i jedan i drugi tražili put kako da skrate noseve. Kliker bi, pretpostavljam, obavio široke konsultacije i zaključio kako je doktor u pravu kada kaže da bi nos trebalo skratiti. Međutim, ako bi mu prilike dozvolile ne bi se on zaustavio samo na nosu. Pretpostavljam da bi elektronska slika na njegovom ajfonu otkrila mnoštvo nedostataka koje bi nastavio da koriguje. Uvijek je imao smisla za realnost. Ništa ne bi ostalo od Klikera za koga smo uz osmijeh govorili: „Kako ti divno lažeš.” Dino bi sigurno, uprkos majčinom nastojanju da ga uputi na realnost, „skrenuo” u duhovne vode i nema sumnje da bi ga plićak u kome živimo pogađao i da bi tražio utopiju. Nije isključeno da bi se stavio pod Božiji autoritet.
      Kada nekom nije najgore da svoj život uporedi sa prenatrpanim podrumom i kada realnost prijeti da u završnoj fazi procesa dehristijanizacije Evrope poništi posljednje rezerve ove kulture i kada zna da ona još uvijek pulsira na Kosovu, onda mu ništa drugo ne preostaje nego da shvati kako bi formalni gubitak Kosova i Metohije bio završni čin gaženja sve vrijednosti hrišćanske kulture, što je slučaj sa današnjom Evropom, onda bi trebalo gaziti dublje i bježati iz plićaka u kome nas drži vrijeme u kome živimo. Naše trajne vrijednosti su zavjetnog tipa. Utoliko je i namjera da Istina u čovjekovom životu igra glavnu ulogu vrijedna stvar. Čak i kad bi samo jedan govorio istinu, trebalo bi ga podržati. Istina o sudbini Kosova i Metohije kao najvećoj pljački 20. vijeka ovorena je prije nekoliko godina kao metafora. U našoj javnosti Druga Srbija regrutuje kvazinaučnike koji sa podsmjehom gledaju na ideju o izboru carstva nebeskog nad carstvom zemaljskim. Ali upravo je tu podvala. Carstvo nebesko je hrišćanska ideja u koju jedni vjeruju, a drugi ne vjeruju. Nemanjići su kovali srebrnjake trgovali i ratovali, osvajali teritorije, ali su naše divljenje izazivali svojim podvižničkim potezima. Njihovi nasljednici kopali su rude po Kosovu, svoju vojsku oblačili u najmoderniju ratnu opremu. Kako bi se inače oduprli najmoćnijoj carevini petnaestog vijeka u bici na Kosovu. Dakle, čizma koja je devedesetih tamo zagazila nije samo osvojila i zauzela teritoriju da bi disciplinovala Srbe. Oni su stali na mjesto odakle se kontroliše bogata moravsko-vardarska dolina, tu se preko Rumunije izlazi na Crno more, a preko Makedonije stiže do Soluna o kojem je maštao Bizmark. Austrougari i Njemci su to sve osvojili, ali su na kraju poraženi. Dakle, priznavanje Kosova ne bi bila samo nezalječiva rana onih koji biraju carsko nebesko nad carstvom zemaljskim, nego legalizacija pljačke koja se desila pod otrcanom firmom ljudskih prava i brigom za civile.
       
      O ovoj, kao i mnogim važnim stvarima za naš narod, najbolje je rekao upokojeni patrijarh Pavle, čije riječi stoje na počasnom mjestu u osjećanjima čovjeka koji je pomislio da je njegov život podrum pretrpan stvarima. On je rekao: „Car Lazar nije imao ništa protiv carstva zemaljskoga, ali kada je bio prinuđen da bira između zemaljskog i nebeskog, onda je on izabrao carstvo nebesko!”
       
      AUTORSKI TEKST EMIRA KUSTURICE DIGAO JE ČITAV REGION NA NOGE! Bez ustezanja o Srbima, RUSIMA, Nemcima, Kosovu, Nemanjićima, caru Lazaru... A za kraj je ostavio reči patrijarha Pavla
      WWW.KURIR.RS Srpski režiser Emir Kusturica, oštar kao i uvek, objavio je autorski tekst koji je podigao na noge čitav region. Autorski tekst Emira...  
    • By .............
      Voleo bih da čujem iskustva i savete roditelja, pedagoga, medicinskih radnika po pitanju susreta i rada sa decom sa posebnim potrebama. Naime, kao katiheta srednje medicinske škole vodiću djake u školu za osnovno i srednje obrazovanje dece sa posebnim potrebama. Organizujemo skromno prikupljanje sredstava koje bi pomogli toj deci, no mene više zanima kako da zaista budemo dobro društvo, da ih razumemo i oraspoložimo. Ukoliko imate odgovarajuću literaturu, takodje bi pomoglo. Hvala!!

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...