Jump to content

Задушнице - дани усрдне молитве за упокојене

Оцени ову тему


Recommended Posts

Тропар и кондак Усопшима:

Тропар, глас 8.

 Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој Господе душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега.

Кондак, глас 8.

Са Светима упокој Христе душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни.

О задушницама

Најважнији помен за преминуле је Проскомидија која се савршава на свакој Светој Литургији. За Проскомидију је потребно пет хлебова (просфора). Просфора значи принос, према обичају из најранијих дана хришћанства, када су хришћани доносили (приносили) хлеб и вино за службу. Свака просфора има на горњој страни квадратни печат са крстом и словима: ИС ХС НИ КА, што преведено значи - Исус Христос побеђује.

Просфоре се користе по строго утврђеном канонском реду и честице из сваке од њих имају посебно место и намену. За спомен преминулих хришћана, када се њихова имена помињу пред Богом Живим и Царством Небеским, ваде се честице из пете просфоре. Тим литургијским помињањем: "У склопу Свете Тајне Евхаристије - Тајне спасења света, преминулима се опраштају греси". Зато је најважније давати имена покојника, да се помињу у цркви. 

Поред ових помињања и молитава за преминуле, Црква је установила посебне дане кад се сећамо наших драгих покојника и обилазимо њихове гробове. 
Задушнице су дан за душе преминулих. Увек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сећамо преминулих. На гробље и у цркву се носи кувано жито - кољиво. Жито нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. 

Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха. 

Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: "Ја сам светлост свету." Та светлост треба да нас подсети на светлост којом Христос обасјава душе преминулих.

Свећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао. 
Даће и подушја се не дају да се "нахрани" покојник, односно, да душа његова "једе", него да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника. 

Уместо на нехришћанске гозбе, новац треба да се употреби у племените сврхе и то према могућностима. Колико ко може, треба да помогне некој сиромашној породици, избеглицама, болеснима или сирочади.

На дан задушница се иде у цркву, где се служи Света Литургија и парастос на којем свештеник вином прелива жито, после службе се иде до гробова покојника. Тамо се пале свеће, а свештеник служи мали помен и окади гробове. 
Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, увек може да се оде у цркву, где се одслужи помен. 
На задушнице се дели милостиња.
Постоји још један вид милостиње који је код нас заборављен: духовна милостиња. Духовна милостиња је поклањање духовних књига. 
Књига духовног садржаја се може, на спомен и за помињање у молитвама, дати неком ко не може да је купи, затим, такве књиге се могу поклањати библиотекама, где ће већи број људи моћи да дође до праве литературе, а то је право дело духовне милостиње, или духовну књигу поклонити црквеној библиотеци.

Извор: Светигора;

Патријарх српски Павле: О молитви за упокојене

Беседа изговорена на Светој Литургији за Задушнице у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог.

 

"А он рече: Пазите да вac не преваре јер многи ће доћи у име моје говорећи: Ја сам, А кад чујете за ратове и немире, немојте се уплашити: јер cвe то најпре треба да буде, али није одмах крај. Тада им рече: Устаће народ на народ и царство на царство; И земљотреси велики биће по местима, и биће глади и помори, и страхоте и знаци велики биће с неба".

(Лука 21, 8-11; Зач. 105)

"Заиста, заиста вам кажем: Кo моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао, има живот вечни. и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот, Заиста, заиста вам кажем,, да долази час, и већ је настао, када ће мртви чути Глас Сина Божијег, и чувши Га оживеће. Јер као што Отац има живот у себи, тако даде и Сину уа има живот у себи: И даде му власт u да суди, јер је Син Човечији. Не чудите се томе јер долази час у који ће cвu који су у гробовима чути Глас Сина Божијег, и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда".

(Јован 5,24-30; 3ач. 16)

 

Ми смо у Христу једно, једна Црква којој је глава Христос, а ми смо сви мистички тело Цркве, тело Христово. У Цркву Христову спада и Господ као глава те Цркве, Света Богородица и сви свети Мученици и остали Свети у Цркви торжествујућој, а такође и ми живи који смо још у Цркви војинствујућој. У ту Цркву спадају, кажем, и сви упокојени у Господу. И наша је дужност, ако можемо рећи за љубав да она има дужност, да се сећамо својих упокојених јер смо заједница, остајемо то и по смрти њиховој и нашој кад дође, заједница остаје са Богом и њиховим и нашим, и са свима светима и са свима нашим упокојенима.

Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ће тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божијег да би чули Његов глас: Ходите благословени Оца мога, да примите Царство које вам је спремљено од постања света" (Мт. 25, 34). То да буде и данашња наша опомена и данашњи наш савет и себи и свима.

Нека се Господ сети упокојених слугу Својих који су у вери и животу по вери и отишли са овога света и помогне и нама и да имамо у виду тај час изласка пред Њега, Судију Праведнога, да живимо и сада са том вером, животом по тој вери светој православној. Бог вас благословио!

Извор: Православије. ру;

          

Задушнице – молитвено сећање на покојне сроднике

Задушнице су дан посвећен молитвама за покој душа наших преминулих сродника. У Цркви се увијек молимо како за живе тако и за оне који су се упокојили, који су у Богу живи, јер Господ Исус Христос је Бог живих, сви су у Њему живи и они који су у овом свијету и они који су већ у наручју Божијем.

У току године више пута свенародно обављамо задушнице, а сваке суботе, поред осталих служби, служи се и служба за упокојене. Али није само субота дан посвећен молитвама за покојне, јер се у Цркви увијек молимо како за живе, тако и за упокојене. То је потпуно у сагласности са нашом вјером и са Јеванђељем, јер Господ наш Исус Христос је разапет на Велики петак, а на Велику суботу је почивао у гробу, и та субота је основа сваке суботе. У дан недјељни Господ је васкрсао и однио побједу над смрћу, даровавши свима нама нови живот, нову заједницу, ново заједништво са Богом и једних са другима. Православни хришћани, ако су у прилици, сваке суботе треба да дођу у цркву, запале свијећу и у молитвама се сјете својих покојних сродника.

Веома је важно да се заједно помолимо Богу за све, да освештамо жито у спомен на оне који су преминули у благочестивој вјери православној. Важно је за оне који су отишли од нас. Њима су потребне наше молитве, а такође, њихове молитве су потребне нама. Треба да знамо да се и они моле пред лицем Божијим. Они су добили слободу да се моле Господу, а ми се надамо да ће за све оне који су крштени, који су са вјером живјели, који су живјели у страху Божијем, Господ наћи мјеста у Царству небеском. Њих неће бити мали број, већ много више од оних 365 имена које читамо за сваки дан у календару, али нам све то још није откривено.

Гледано из божанске перспективе, они који су у наручју Божијем имају прави живот, а то су светитељи Божији, и према њима ми смо у смрти, а они су у животу. Од оних који су отишли из овог свијета у нови свијет ми не знамо колико их је светих, јер је Господ само поједине пројавио као светитеље још овдје у историји, али, у Царству небеском ће бити много више оних који ће се показати као свети, праведни и који су задобили живот вјечни, задобили близину Божију.

Митровданске задушнице послије оних прољећних, задушница пред Васкршњи пост, имају највећи значај. Код нас се и на Видовдан врше посебни помени за наше претке, као и на михољске задушнице, и то је нешто што постоји само код српског народа. Митровданске и прољећне задушнице су свеопште, а не треба, свакако, да заборавимо ни оне које се у свим црквама врше у суботу уочи Тројичиндана. То је устројство које важи за све Цркве Православне, али знамо, да свака помјесна Црква има и нешто своје што није обавезујуће за остале Цркве, него чини једно богатство у тим различитостима. То су разлике које доприносе јединству, а не раздвајају, него нам је драго кад код других - наше браће православних хришћана са којима смо у јединству вјере, љубави и евхаристијског заједништва - видимо нешто посебно, као што многе задивљује наша крсна слава.

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије

 

остатак текста:СПЦ


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Добро је и корисно развити навику одласка у цркву и навику молитве. Али и једно и друго треба чинити трезвено, одговорно, и пазити да то не радимо механички. Скоро свима нама се десило да понекад „одлутамо“ од смисла литургијских прозби, макар и пратили речи молитви које, могуће, и знамо на памет. С коликом љубављу се молимо знамо ми сами, а још боље Бог.
      Лоше навике се најбоље искорењују добрим навикама и сасвим сигурно могу рећи да нема боље и корисније навике од молитве и приступања Причешћу. Али то су одговорне и озбиљне навике. То нису само речи које кажемо или сат и по који одстојимо. То није само правило које испуњавамо јер нам је неко одредио. Наше срце, ум, душа и тело прилазе Богу и то није мала ствар. То је велика и дивна ствар. И не толико што ми прилазимо Њему, већ што је Он први пришао нама. И то чини и даље, свакодневно. На толико велику Божију љубав човек не сме остати равнодушан. Ако заиста познаје Јеванђеље, човек не може другачије но бити жива захвалност и жива радост. И због те живости, тог следовања Животу Самом, човек ствара добре навике и не сматра их наметнутима. Молитва постаје као дисање, као омивање, као разговор са онима које волимо. Човек крене спонтано да се моли, да се креће ка Богу, спонтано воли и чини дела љубави, истом лакоћом као кад дете без размишљања пружа родитељу руку кад треба да пређу преко пута. Пред нама је много раскрсница и они са искреном вером сасвим спонтано пружају руке Оцу. Са таквим поверењем се крећемо и деламо.
      Чуо сам и замерке уколико људи немају молитвено правило. То не треба чинити. Људи су различити. Једнима прија да свакодневно прочитају молитве, акатисте, сами или са породицом и пријатељима. И одлазе на свакодневна богослужења. То је добро и корисно, нема сумње. Други су верујући али су само недељом у цркви. И то је у реду. Било да имамо или немамо свакодневно молитвено правило, суштина молитвености је да све у животу прихватамо уз свест да је Бог ту. Једемо захвални на храни, будимо се захвални на дану, жртвујемо се због другог не заборављајући Христов пример, гордост гушимо свешћу да се свет не окреће око нас и да је важније волети, но бити вољен. Живимо све приносећи Богу, приносећи „Твоје од Твојих“. Молитву не смемо да сведемо само на речи. Молитву треба живети. Свако на свој начин, по својим даровима, а сви сједињени у Христу. Е то је Црква. Милиони, милијарде различитих начина како човек захваљује Небу, безбројни начини како људи грле једни друге, а сви окупљени око једне Чаше, Једног Христа Који је први нас заволео. (Марко Радаковић)
          Навика молитве
      AVDENAGOM.BLOGSPOT.COM Добро је и корисно развити навику одласка у цркву и навику молитве. Али и једно и друго треба чинити трезвено, одговорно, и пазити да то не ...
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 6. јуна 2020. године, на Духовске задушнице, свету Литургију у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду.   Саслуживали су протојереј-ставрофор Петар Лукић, јереј Славиша Поповић и протођакон Дамјан Божић. За певницом су појали свештеници Саборне цркве и студенти Православног богословског факултета Универзитета у Београду. После Литургије служен је помен ктиторима, приложницима, оснивачима, добротворима, свештенослужитељима и парохијанима Саборне цркве.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој Господе душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега.

        Задушнице: Наша љубав у Христу одржава их живим   Презвитер Арсеније Арсенијевић: О задушницама   Радио Беседа: Задушнице   Катихета Бранислав Илић: Задушнице - дани усрдне молитве за упокојене     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Православна црквена општина Бар и ове године организује традиционалну манифестацију „Дани Светог Јована Владимира“ од 31. маја до 4. јуна, која ће ове године због епидемилошке ситуације имати само молитвени катактер.     У недјељу, 31. маја, служиће се Света литургија на остацима храма у Пречистој крајинској у Остросу, са почетком у 9 часова.   На остацима храма из 6. вијека на Тополици, тзв. барском триконхосу у понедјељак, 1. јуна, Света литургија ће се служити у 8 часова.   Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиће у сриједу, 3. јуна,  Свету архијерејскау литургија на остацима манастира Пресвете Богородице на Ратцу, са почетком у 9 часова.   На празник Светог Јована Владимира, 4. јуна у Саборном храму Светог Јована Владимира Света литургија ће се служити у 9 часова а у 18 часова Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиће са свешетнством молебан.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Питаш, зашто жене излазе на гробље првог понедељка после Светле Недеље?     Да изврше један обичај, препун смисла и лепоте. После осмодневног прослављања васкрсења Христа из мртвих излазе хришћанке деветога дана на гробове својих сродника: да их спомену у молитвама, да им објаве васкрс Васкрситеља, и да им поново побусају гробове. Прво се изврши молитва за покојнике. Тиме ми изражавамо своју љубав према оним милим и драгим који су се телесно и привремено од нас одвојили.   Знај: истински те воли онај ко се за тебе у тајности Богу моли. По свршеној молитви чука се црвеним јајетом о крстачу и виче: Христос воскресе! Тиме ми поздрављамо покојнике најрадоснијим поздравом, па презирући смрт уверавамо их, да ће и њима сванути дан васкрсења из гроба. Најзад чистимо гроб од увеле траве и стављамо ново бусење, које ће се зазеленити новом травом. Тиме ми јављамо своју наду, да ће у дан свеопштег васкрсења иструлела тела покојника преобратити се у нова тела, у тела небеска. Јер по истинитом сведочанству сведока васкрсења Христова постоје тјелеса небеска и тјелеса земаљска. И још: ово распадљиво треба да се обуче у нераспадљиво, и ово смртно да се обуче у бесмртност. Кад све то сврше хришћанке се још једном помоле Богу, поклоне према истоку, и одлазе.   И тако молитвом оне изражавају љубав; црвеним јајетом и поздравом објављују веру, а обновом бусења показују наду. Љубав, вера, нада и – опет љубав. То је значај и смисао Побусаног Понедеоника.   Питао си даље, зашто тога дана само жене излазе на гробља а не и мушкарци, као о другим задушницама? Тај понедеоник је почетак седмице жена мироносица. А Мироносице су прве посетиле гроб Господњи под Голготом, и прве јавиле људима, да је Господ васкрсао. Благо матерама, сестрама и удовицама, које личе на жене Мироносице по љубави према упокојеним! осећају упокојени присуство наше на гробовима својим, осећају – те и још како! – наше молитве и жртве за њих, нашу љубав према њима. И ми ћемо то ускоро осећати – и ја и ти – с оне стране гроба, и бићемо благодарни онима који се нас сећају и за нас се Богу моле.   О брате мој, како су слабе речи људске, да искажу тајну живота и смрти, чудну и језиву тајну, о којој ангели с покојницима шапатом роморе! Добро су нам дошли хришћански обичаји, да помогну речима. Обичаји смислени и красни – да помогну слабим речима нашим!   Од Бога ти благослов и здравље.   Свети Владика Николај Жички:  Мисионарска писма   Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...