Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Драгана Милошевић

Први дан симпосиона „Теологија у јавној сфери ” у Требињу

Оцени ову тему

Recommended Posts

Пети годишњи скуп „Теологија у јавној сфери”, организован од стране Центра за философију и теологију Требиње, отворен је у четвртак, 8. фебруара 2018. године.

Током свечаног отварања присутне у сали Културног центра у Требињу најприје је поздравио г. Марко Вилотић, а затим су се обратили и директор Секретаријата за вјере Републике Српске г. Драган Давидовић и градоначелник Требиња г. Лука Петровић. У име организатора, присутнима се обратио свештеник Владан Перишић, који је овом приликом, између осталог, наласио две карактеристике које су разликовале Цркву од секте: „Црква је према свијету имала афирмативни однос, а секта негативан, и у Цркви је владало плуралистичко мишљење, а у секти искључивост.“ На крају свечаног отварања петог по реду скупа „Теологија у јавној сфери” обратио се и Епископ захумско-херцеговачки г. Григорије објавивши своју и подршку Међурелигијског вијећа Босне и Херцеговине „Платформи за мир”, насталу у оквиру USAID-овог пројекта „ПРО-будућност”, а који имплементира CRS са својим партнерима.

Убрзо након самог отварања уследила је прва панел дискусија са темом „Уметност и канон: између аутентичног ропства и (не)аутентичне слободе”. Уз модерирање мср Тамаре Рајковић и мср Јелене Јефтић учесници у овој сесији, доц. др Тодор Митровић, проф. др Милета Продановић и академик Миливоје Унковић разговарали су о заточености црквене уметности у традицији, потреби да живимо живот свог времена, као и о схватању и потреби за авангардом…

Друга по реду панел искусија, одржана у послеподневним часовима, за тему је имала „Изазов клерикализма у Цркви”. Проф. др Томас Бремер, доц. др Александар Ђаковац и игуман мр Данило Павловић најприје су дефинисали појам клерикализма, утврдивши његове појавне облике, нарочито се занимајући за унутарцрквени аспект проблема. Модератор ове сесије био је доц. др Марко Вилотић.

Непосредно по завршетку друге панел дискусије, у галерији Културног центра Требиње, према најављеном програму, отворене су и две изложбе. Изложба цртежа и објеката „Стаклена башта”,ауторки Јелене Илић и Ане Пиљић Митровић, и изложба фотографија, аутора Милинка Милићевића, под називом „Алергија”.


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 часа, Драгана Милошевић рече

обраћање свештеника Владана Перишића (пдф)

Вреди пренети и овде:

Теологија у јавној сфери 2018.

 

Када покушавамо да разумијемо разлику између цркве и секте, од помоћи нам може бити сугестија коју је дао један чувени нама савремени теолог. Он тврди, а рекао бих с правом, да су бар двије карактеристике разликовале рану цркву од секте: 1. црква је према свијету имала афирмативан однос, а секта негативан, и 2. у цркви је владало плуралистичко мишљење, а у секти искључивост. Ако сте примијетили да се у међувремену десила нека промјена, онда ћете можда бити заинтересовани да сазнате који су узроци довели до ње, као и то како да се она отклони како би црква поново задобила ова два атрибута која је некада имала. Ово је пети по реду годишњи требињски симпосион о Теологији у јавној сфери а у организацији Центра за философију и теологију (ЦЕФИТ) у најтешњој сарадњи са епархијом Захумско- херцеговачком и приморском. Као што се већ из самог наслова да наслутути, основна идеја ових скупова је да покушамо да као црква поново задобијемо оне поменуте атрибуте које смо, чини се, некада имали и то тако што ће се теологија довести у што је могуће плоднији дијалог са најразличитијим областима јавног живота (природном науком, економијом, философијом, политиком, социологијом, умјетношћу итд). Пошто и у теологији, као и у свакој другој области, постоји опасност од уљуљканости у сопствени дискурс и од прављења све већег јаза према другим сферама духовног и интелектуалног живота, непосредан сусрет са другима често може бити отрежњујући али и обогаћујући (и управо то је задатак ових скупова). И као што све ове поменуте области, надамо се, имају шта научити од теологије, и она и те како може учити од њих тако да се узајамно обогаћују и оплемењују. Основни смисао дијалога и иначе јесте у томе да кроз размјену мишљења и процјену аргумената учесници у дијалогу уче једни од других и тако се мијењају, развијају и напредују.

Али, допустите ми да говорим само о теологији, да би теологија учила потребан јој је један предуслов – да буде свјесна тога (и да то себи смирено призна) да, сама по себи и ослоњена искључиво на традицију, не зна и не разумије много шта (нпр. квантну физику, теорију релативитета, савремену умјетност, теорију еволуције, теорију струна, генетику и још стотине других области и подобласти. Зато ћемо на овом симпосиону, између осталог, са задовољством нешто научити и о вјештачкој интелигенцији, појму случајности у савременој физици, али и о томе шта Куран има да нам каже о Богу, човјеку и свијету).

Боље познавање и правилније разумијевање поменутих области несумњиво доприноси и развоју теологије али и бољем одговору теологија на најразноврсније изазове савременог доба. Тако, уз помоћ (како домаћих тако и страних) еминентних стручњака из најразличитијих области који своје знање умију да нам презентују на популаран начин (поједностављујући али истовремено не искривљујући предмет своје науке) и теологији се отварају врата ка новим свјетовима који, сваки на свој начин, може бити релевантан за њу. Један овакав пројекат од посебног је значаја нарочито за нашу средину у којој се плодотворан сусрет теологије и науке не може видјети баш често. Он је важан и за саму теологију јер је постепено ослобађа опасности од искушења самодовољности и самозадовољности које једну крајње узбудљиву духовно- интелектуалну дисциплину (каква теологија по својој природи јесте) понекад претварају у јефтину апологетику и тако је од друштвено релевантног чиниоца као сувишну и безначајну склањају на маргине. Радујући се што вас видим у оволиком броју, обећавам да ћемо се потрудити да се и овог пута вратите својим кућама обогаћени новим знањима и заокупљени новим интересовањима носећи са собом једно мало друкчије духовно и интелектуално искуство. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Други дан симпосиона „Теологија у јавној сфери”

10. Фебруар 2018 - 9:13
img_5721large.jpg

Током петка, 9. фебруара 2018. године, реализовани су планирани садржаји другог дана годишњег скупа „Теологија у јавној сфери”, који се пету годину заредом одржава у Требињу.

У преподневним часовима у Културном центру Требиње оджана је панел дискусија под насловом „Православна етика и дух капитализма: да ли православни народи пропадају?” Модератор, доц. др Андреј Јефтић, са својим саговорницима, настојао је да пронађе одговоре на питања која се тичу утврђивања (не)постојања везе, и њених евентуалних законитости, између религијске припадности људи једног народа и његовог економског успеха. Учесници у овој панел дискусији били су проф. др Борис Беговић, доц. др Растко Јовић и мр Небојша Катић.

Истог дана, одржана је и последња, четврта, панел дискусија овогодишњег скупа на тему „Депресија - болест савременог доба” о којој су разговарали проф. др Миро Јаковљевић, др Биљана Лакић и Дејан Николић, уз модерирање Бранке Шкоро. Многобројна публика, кроз питања упућена учесницима разговора, показала је своју нарочиту заинтересованост за тему ове сесије.

Непосредно након поменуте сесије, у Музеју Херцеговине приређена је промоција књиге у издању Православног богословског факултета у Београду под називом „Руски путеви српског богословља: школовање Срба на руским духовним академијама (1894-1917)”, аутора Владислава Пузовића. Поред самог аутора, о књизи су веома афирмативно и надахнуто говорили доц. др Дарко Ђого, проф. др Горан Латиновић и проф. др Богољуб Шијаковић.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 21 часа, Џуманџи рече

Вреди пренети и овде:

Теологија у јавној сфери 2018.

 

Када покушавамо да разумијемо разлику између цркве и секте, од помоћи нам може бити сугестија коју је дао један чувени нама савремени теолог. Он тврди, а рекао бих с правом, да су бар двије карактеристике разликовале рану цркву од секте: 1. црква је према свијету имала афирмативан однос, а секта негативан, и 2. у цркви је владало плуралистичко мишљење, а у секти искључивост. Ако сте примијетили да се у међувремену десила нека промјена, онда ћете можда бити заинтересовани да сазнате који су узроци довели до ње, као и то како да се она отклони како би црква поново задобила ова два атрибута која је некада имала. Ово је пети по реду годишњи требињски симпосион о Теологији у јавној сфери а у организацији Центра за философију и теологију (ЦЕФИТ) у најтешњој сарадњи са епархијом Захумско- херцеговачком и приморском. Као што се већ из самог наслова да наслутути, основна идеја ових скупова је да покушамо да као црква поново задобијемо оне поменуте атрибуте које смо, чини се, некада имали и то тако што ће се теологија довести у што је могуће плоднији дијалог са најразличитијим областима јавног живота (природном науком, економијом, философијом, политиком, социологијом, умјетношћу итд). Пошто и у теологији, као и у свакој другој области, постоји опасност од уљуљканости у сопствени дискурс и од прављења све већег јаза према другим сферама духовног и интелектуалног живота, непосредан сусрет са другима често може бити отрежњујући али и обогаћујући (и управо то је задатак ових скупова). И као што све ове поменуте области, надамо се, имају шта научити од теологије, и она и те како може учити од њих тако да се узајамно обогаћују и оплемењују. Основни смисао дијалога и иначе јесте у томе да кроз размјену мишљења и процјену аргумената учесници у дијалогу уче једни од других и тако се мијењају, развијају и напредују.

Али, допустите ми да говорим само о теологији, да би теологија учила потребан јој је један предуслов – да буде свјесна тога (и да то себи смирено призна) да, сама по себи и ослоњена искључиво на традицију, не зна и не разумије много шта (нпр. квантну физику, теорију релативитета, савремену умјетност, теорију еволуције, теорију струна, генетику и још стотине других области и подобласти. Зато ћемо на овом симпосиону, између осталог, са задовољством нешто научити и о вјештачкој интелигенцији, појму случајности у савременој физици, али и о томе шта Куран има да нам каже о Богу, човјеку и свијету).

Боље познавање и правилније разумијевање поменутих области несумњиво доприноси и развоју теологије али и бољем одговору теологија на најразноврсније изазове савременог доба. Тако, уз помоћ (како домаћих тако и страних) еминентних стручњака из најразличитијих области који своје знање умију да нам презентују на популаран начин (поједностављујући али истовремено не искривљујући предмет своје науке) и теологији се отварају врата ка новим свјетовима који, сваки на свој начин, може бити релевантан за њу. Један овакав пројекат од посебног је значаја нарочито за нашу средину у којој се плодотворан сусрет теологије и науке не може видјети баш често. Он је важан и за саму теологију јер је постепено ослобађа опасности од искушења самодовољности и самозадовољности које једну крајње узбудљиву духовно- интелектуалну дисциплину (каква теологија по својој природи јесте) понекад претварају у јефтину апологетику и тако је од друштвено релевантног чиниоца као сувишну и безначајну склањају на маргине. Радујући се што вас видим у оволиком броју, обећавам да ћемо се потрудити да се и овог пута вратите својим кућама обогаћени новим знањима и заокупљени новим интересовањима носећи са собом једно мало друкчије духовно и интелектуално искуство. 

Oн је мени баш добар оно теолог. Мсм. та светосавска беседа из 2002. године је за анале. Али сам стекао утисак да га нису баш волели у "моје време", а нарочито када је био декан. (Нзнм., како је сада.) Мсм., мени је све било коректно ту са њиме. Ал` кад је био декан ту се постављало и питање његовог доктората тј. вредности рада, јер забога, да је вредело докторирао би у Београду, а не би ишао у Сарајево... Углавном, ја га баш волим.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Милан Ракић рече

Oн је мени баш добар оно теолог. Мсм. та светосавска беседа из 2002. године је за анале. Али сам стекао утисак да га нису баш волели у "моје време", а нарочито када је био декан. (Нзнм., како је сада.) Мсм., мени је све било коректно ту са њиме. Ал` кад је био декан ту се постављало и питање његовог доктората тј. вредности рада, јер забога, да је вредело докторирао би у Београду, а не би ишао у Сарајево... Углавном, ја га баш волим.

I ja ga volim. Divan covek, fenomenalan teolog. Za ovo sto pricaju ne znam, ali bi mi bilo cudno da hriscani nisu pljuvani tu i tamo. ;) 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Трећи дан симпосиона „Теологија у јавној сфери”

11. Фебруар 2018 - 8:30
05_1.jpg

Трећи и последњи радни дан петог годишњег скупа „Теологија у јавној сфери” мнообројној публици понудио је излагања на три врло занимљиве теме и то у, за овај скуп, новој форми.

Кратка предавања, у трајању од око пола сата, одржала су три предавача: доц. др Кенан Мусић, са Факултета исламских наука Универзитета у Сарајеву, одржао је презентацију на тему „Куран - књига о Богу, човеку и космосу”, затим мср Иван Шупић, са Института фотоничких наука у Барселони, говорио је на тему „Случајност у савременој физици” и коначно др Лазар Супић, са Универзитета Калифорније у Берклију, презентовао је своја размишљања под насловом „Вештачка интелигенција: перспективе и изазови”.

У послеподневним часовима, у Градској библиотеци у Требињу представљена су издања Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки” у Фочи. Заинтересованима су се обратили проф др. Владислав Топлаовић, проф. др Мирко Сајловић, доц. др Драго Перовић и г. Драган Давидовић.

Убрзо после промиције у Културном центру Требње, где су одржане и све панел дискусије и презентације, приређено је и главно предавање проф. др Аристотела Папаниколауа, са Фордам унивезитета у Њујорку, на тему „Православни секуларизам”.

Након овог последњег предавања, присутнима се обратио Епископ захумско-херцеговачки и приморски г. Григорије, захваљујући учесницима, организаторима и публици, чиме је затворен радни дио петог годишњег скупа „Теологија у јавној сфери”.

Извор: Епархија зхумско-херцеговачка

|

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Милица Ђорђевић дуго је била једино српско дете у Призрену и једини српски ђак у том граду на југу Косова и Метохије, где је за њу у тек обновљеном Храму Светог Ђорђа пре седам година опремљена једна учионица са само једном клупом и једном столицом, пише Танјуг.

      Само због ње из Велике Хоче свакодневно је долазио да је подучава Вуко Даниловић, професор социологије и филозофије. Већ три године, међутим, школска клупа у Светом Ђорђу је празна. У Призрену, граду који данас ври од живота, има осморо српске деце, али она су мала и не иду у школу, а Милица већ три године, од петог разреда, похађа наставу у осмогодишњој основној школи у Великој Хочи.
      Дуго парадигма судбине Срба на КиМ, прича о малој Милици, како су је медији „крстили“, као да пада у заборав, а у ствари се ништа у њеном животу и битно није променило.
      Са мајком Евицом живи од понедељка до петка у изнајмљеној кућици у једној од празних уличица Велике Хоче у којој живи око 600 Срба, а преко викенда иде кући у Призрен.
      Милица воли свој град, али за њу осветљене улице, пуни кафићи, посластичарнице, биоскопи, школе не значе много. 
      Она је у овом граду од рођења сама. Нису је, као ни друге Србе, желели овде, где данас живи више од 220.000 људи, углавном Албанаца, и само тридесетак Срба.
      Сада можда Милица више никоме ни не смета, али њој треба пун живот, а овде га може тражити само у окружењу својих сународника и у оквиру свог језика.
      У Великој Хочи смо је лако пронашли, пише Танјуг. Овде се сви знају лично, а и нема много деце. Али да су бројке релативна ствар, потврдила је Милица.
      „Овде има више деце. Дошао нам је и нови другар у разред и сада нас је четворо, а у петом и шестом нас је било троје“, говори Милица о свом одељењу седмог разреда и школи у којој укупно има 52 ученика.
      Каже и да је „много лепше са децом, него без деце“.
      „Пошто нас више има, лепше ми је и на физичком. Некада играмо фудбал, кошарку, некада одбојку“, прича Милица и дели своје искуство о дружењу с дечацима.
      Прича како се дечаци мало љуте на девојчице, пошто не играју фудбал добро као они. 
      „Добра сам и у фудбалу. Када играмо с неким ко игра боље, тада смо јачи, а ако се поделимо на слабије, онда слабије играмо“, закључује веома озбиљно своју анализу игре и мотива.
      Сада већ тинејџерка, Милица сваког викенда иде у свој дом у Призрен, где је рођена, где су она и њена мајка проживеле најтеже године у овом граду после рата 1999. године, без родбине и без пријатеља, окружене подозрењем и ненаклоношћу комшија и суграђана Албанаца.
      Тамо је жељно очекује и „њен“ деда, племенити Албанац Адам Мујовић (89), који је бригу о Милици и Евици преузео оног момента када је преко пријатеља покојних родитеља њене мајке сазнао да је ова млада жена остала сама у родитељском стану и да је, пошто се после погрома 17. марта 2007. вратила из базе Кфора, изложена терору бројних суграђана. 
      Милица је рођена годину дана касније и није упознала живот у слободи. Она и њена мајка годинама нису изашле из стана без пратње деде Адама, дуго је он био једини Миличин друг, играо се с њом, водио је у град и увек волео безгранично.
      И даље му је, прича, она најдраже унуче, а има их петоро рођених.
      Ишчекује је с нестрпљењем сваког петка после подне, када долази кући преко викенда.
      Због Милице је прешао и на православну веру, јер црква је Милици и Евици у њиховом самотном животу у Призрену, од момента када је обновљена Богословија, била једино место за утеху, разговор и дружење.
      У Богословији, која је обновила рад 2011. године, Милица је добила и школу и учитеља и другаре, младе богослове.
      Они које је познавала док је ишла у школу са њима, каже, сада су отишли.
      „Сада полако одлазе они које сам познавала и долазе нови. И даље се дружим са онима који су пета година и које познајем, али полако одлазе ти старији, јер они завршавају Богословију и неки ће да буду свештеници“, прича и каже да она и даље нема вршњаке у Призрену.
      „Ту су попадијина деца и деца других наставника, али нема деце која су моје годиште. Све су мала деца“, предочава Милица Ђорђевић слику живота тринаестогодишње тинејџерке са Косова и Метохије, која је рођена у граду две године после мартовског погрома у коме су осим свих објеката Богословије изгорели и конаци манастира Светих Архангела код Призрена и Црква Богородице Љевишке из 14. века. 
      Сада је већ открила предности школе у Великој Хочи, али и ограничења.
      „Нема пуно тога што бих могла да радим, да тренирам. Било је нешто за карате, али и то су укинули, нема посебно да се тренира ни фудбал. Само на физичком можемо да играмо“, прича и додаје да „са стране понекад дођу и приказују се филмови, иначе ништа друго нема“.
      Понекад негде отпутује када позову српску децу са Косова. Била је у Републици Српској, прошле године у Београду. 
      Волела би, каже, опет: „Нисам била скоро, а волела бих да опет обиђем зоолошки врт“.
      Ишчекује и екскурзију.
      „Неко иде на Тару, неко на Дурмитор, а неко у Приједор. Ја сам одлучила да идем на Дурмитор, пошто ми делује занимљиво, јер сам прошле године била у Бијељини“, каже.
      Милица је скромна и тиха девојчица. Није стидљива, али није брбљива. Прича споро, као да дуго размишља како да пренесе истинито своја осећања и своје размишљања и инсистира на ономе што у њеном систему вредности заузима најзначајније место, пише Танјуг.
      Каже да јој је у Великој Хочи лепа школа, јер је велика, али и цркве.
      „Црква из 13. века која је веома интересантна, црква Светог Николе. То је моја крсна слава и лепо је да је ја обилазим“, каже.
      Док је била мала и на београдским улицама срела први пут Деда Мраза водила је унутрашњху борбу око његове улоге у животу деце и вере у Светог Николу као заштитника најмлађих и успела је тада да их помири закључком: „Деда Мраза треба да волимо, а у Светог Николу да верујемо“.
      На питање у каквим је односима сада с Деда Мразом и Светим Николом, а она каже: „То је само за малу децу, али ипак постоји то ако хоћемо да будемо срећни за Нову годину, али ипак наш Свети Никола Чудотворац чува децу“.
      На крају је додала и да то што је она у Великој Хочи није само због тога што она и њена мајка немају избора, него можда и због нечег значајнијег: 
      „Нас чувају свеци и светиње на Косову, пошто су сви они живи, а све док ми овде чувамо наше манастире и задужбине, и свеци кроз њих живе овде“.

    • Од Драгана Милошевић,
      Привредници Чачка и град помогли сиромашног надничара и ратника из Остре Зорана Перовића
       
      Остра под Буковиком – Сиромашни сеоски надничар испод Буковика Зоран Перовић (40), који огрубелим рукама и с муком издржава остареле родитеље и двојицу браће, данас је дочекао најсрећнији дан у свом тегобном веку. Привредници из Пословног удружења „Градац 97” из Чачка купили су му и на планину довезли нови трактор, у вредности од 12.000 евра.
      – Нисам веровао да ћу дочекати овај дан – казао је Зоран, пољубио машину и пустио сузу.
      Он је све дане НАТО агресије на нашу земљу провео на српско-албанској граници, где је у рејону карауле Кошаре бранио отаџбину као редовни војник у јединици ПВО, дужећи противавионску ракету „стрела”. Током бомбардовања био је тешко рањен, два дана лежао у коми у пољској војној болници са 17 копчи на глави и трећег, кад је могао да стане на ноге, вратио се на положај.
      У једном нападу НАТО авијације, припадника албанске регуларне војске, ОВК и муџахедина, са још тројицом војника из јединице носио је рањеног друга у шаторском крилу три километра, а затим истим путем и нашег војника који је смртно страдао на положају.
      – Први пут имам своју машину и срећан сам као нико мој. До сад сам радио рукама и колицима, а орали су ми људи из села. Да би се поорало мојих 30 ари, морао сам, најпре, да одрадим седам надница код других и у канти донесем нафту из Мрчајеваца – вели Перовић за „Политику”.
      Кључеве трактора уручио му је Миленко Костић, власник предузећа „Ауто Чачак” .
      – Нама је част да помогнемо овом човеку коју је уложио свој живот за одбрану отаџбине. Желимо да Зоран у кабини, ускоро, довезе и младу.
      Градоначелник Чачка Милун Тодоровић саопштио је за наш лист да ће Перовићима из градског буџета бити подигнута и опремљена кућа од 50 квадрата, у коју ће моћи да се уселе до средине маја.
      Ова породица је без сталних прихода. Привређују надничећи само Зоран, који је завршио пет разреда основне школе, и један његов брат.
      извор
    • Од Милан Ракић,
      Његово Преосвештенство Епископ Источноамерички Г. Иринеј,  благоизволео је да у недељу, 7. априла 2019. године, на светли празник Благовести, служи Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Парми, Охајо.

      Ово је уједно била и прва Литургија на тлу САД на којој су служили припадници Верске службе Војске Србије, а са њима су саслуживали и православни припадници Националне Гарде државе Охајо.

      У склопу Програма државног партнерства Републике Србије и америчке Савезне државе Охајо, од 2006. године када је потписан Споразум о статусу снага (Status of Forces Agreement – SOFA), поред активности у цивилном сектору, војно-војна сарадња је оцењена као веома квалитетна и врло разуђена-на више поља.

      Сарадња се огледа пре свега у области школовања и усавршавања официра и подофицира, размене и обуке јединица, заједничких вежби, преношењу искустава у формирању подофицирског кора, помоћи војске цивилним структурама у случају елементарних и других несрећа и непогода и развоју капацитета за учешће у мултинационалним операцијама.

      Најинтензивнија сарадња реализује се традиционално у септембру сваке године када је Војска Србије домаћин бројне делегације Националне гарде Охаја с командантом на челу.

      Један од кључних аспеката сарадње са Националном гардом Охаја је заједнички пројекат изградње Центра за обуку јединица за учешће у мултинационалним операцијама у бази „Југ“ и извођење заједничких вежби и обуке. 

      Посебно место заузимају активности цивилно-војне сарадње, које се реализују од 2009. године у оквиру пројеката „Хуманитарна асистенција“, у оквиру којих припадници НГ Охаја и Војске Србије заједнички раде на реновирању објеката од друштвеног значаја под покровитељством Европске команде САД.

      Свакако, треба истаћи и сарадњу Верске службе Војске Србије са Верском службом НГ Охаја, која је претходних година резултовала са неколико посета које су православни свештеници НГ Охајо учинили нашим, где су се, у Врању, Прањанима, на Опленцу, капели на ВМА, Генералштабу и другде, више пута служиле заједничке Литургије.
      На позив америчких домаћина и главног војног свештеника НГ Охаја пуковника Ендрјуа Аквина, у периоду од 4. до 10. априла, у посети САД се налази делегација Верске службе Војске Србије предвођена пуковником Сашом Милутиновићем и Главним војним свештеником мајором Слађаном Влајићем, те капетаном Александром Затезалом, војним свештеником Команде РВ и ПВО и заставником Гораном Јокановићем, помоћником Главног војног капелана Војске Србије.

      Делегацију наше војске је примио и Командант НГ Охаја генерал мајор Џон Харис.

      Припадници војносвештеничке службе наше војске су посетили и Национални Музеј ветерана у Коламбасу, а у Саборном храму Светог Саве у Парми крај Кливленда, служена је Литургија, где су први пут на територији САД, служили и војни свештеници наше војске.

      Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Епископ источноамерички Иринеј (Добријевић) уз саслуживање старешине храма, јереја Драгослава Косића и војних свештеника ВС, мајора Слађана Влајића и капетана Александра Затезала, као и војног свештеника НГ Охаја, потпуковника Џејмса Сејзмора.

      за Поуке.орг: Милан Ракић
      фото: Саша Милутиновић via ФБ, Епархија Источноамеричка СПЦ, OCA, NGO, USARMY, USAF, DVIDSHUB, MCAUSA, Војска Србије
    • Од Милан Ракић,
      Његово Преосвештенство Епископ Источноамерички Г. Иринеј,  благоизволео је да у недељу, 7. априла 2019. године, на светли празник Благовести, служи Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Парми, Охајо.

      Ово је уједно била и прва Литургија на тлу САД на којој су служили припадници Верске службе Војске Србије, а са њима су саслуживали и православни припадници Националне Гарде државе Охајо.

      У склопу Програма државног партнерства Републике Србије и америчке Савезне државе Охајо, од 2006. године када је потписан Споразум о статусу снага (Status of Forces Agreement – SOFA), поред активности у цивилном сектору, војно-војна сарадња је оцењена као веома квалитетна и врло разуђена-на више поља.

      Сарадња се огледа пре свега у области школовања и усавршавања официра и подофицира, размене и обуке јединица, заједничких вежби, преношењу искустава у формирању подофицирског кора, помоћи војске цивилним структурама у случају елементарних и других несрећа и непогода и развоју капацитета за учешће у мултинационалним операцијама.

      Најинтензивнија сарадња реализује се традиционално у септембру сваке године када је Војска Србије домаћин бројне делегације Националне гарде Охаја с командантом на челу.

      Један од кључних аспеката сарадње са Националном гардом Охаја је заједнички пројекат изградње Центра за обуку јединица за учешће у мултинационалним операцијама у бази „Југ“ и извођење заједничких вежби и обуке. 

      Посебно место заузимају активности цивилно-војне сарадње, које се реализују од 2009. године у оквиру пројеката „Хуманитарна асистенција“, у оквиру којих припадници НГ Охаја и Војске Србије заједнички раде на реновирању објеката од друштвеног значаја под покровитељством Европске команде САД.

      Свакако, треба истаћи и сарадњу Верске службе Војске Србије са Верском службом НГ Охаја, која је претходних година резултовала са неколико посета које су православни свештеници НГ Охајо учинили нашим, где су се, у Врању, Прањанима, на Опленцу, капели на ВМА, Генералштабу и другде, више пута служиле заједничке Литургије.
      На позив америчких домаћина и главног војног свештеника НГ Охаја пуковника Ендрјуа Аквина, у периоду од 4. до 10. априла, у посети САД се налази делегација Верске службе Војске Србије предвођена пуковником Сашом Милутиновићем и Главним војним свештеником мајором Слађаном Влајићем, те капетаном Александром Затезалом, војним свештеником Команде РВ и ПВО и заставником Гораном Јокановићем, помоћником Главног војног капелана Војске Србије.

      Делегацију наше војске је примио и Командант НГ Охаја генерал мајор Џон Харис.

      Припадници војносвештеничке службе наше војске су посетили и Национални Музеј ветерана у Коламбасу, а у Саборном храму Светог Саве у Парми крај Кливленда, служена је Литургија, где су први пут на територији САД, служили и војни свештеници наше војске.

      Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Епископ источноамерички Иринеј (Добријевић) уз саслуживање старешине храма, јереја Драгослава Косића и војних свештеника ВС, мајора Слађана Влајића и капетана Александра Затезала, као и војног свештеника НГ Охаја, потпуковника Џејмса Сејзмора.

      за Поуке.орг: Милан Ракић
      фото: Саша Милутиновић via ФБ, Епархија Источноамеричка СПЦ, OCA, NGO, USARMY, USAF, DVIDSHUB, MCAUSA, Војска Србије

      Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
×
×
  • Create New...