Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Ana B.

Зашто хришћани губе љубав?

Оцени ову тему

Recommended Posts

"Хришћанска породица – то је активна љубав која узраста у служењу једних другима. Сада сваки члан породице жели да би служили њему, и породица постаје невидљивим пољем за постојану борбу за власт и првенство. Горди жели да добије више, од онога што пружа, и вређа се када други не схватају његово умишљено првенство. Зато се тако катастрофално распадају породице, као да се стаклена посуда под ударцима чекића разбија на мале делове, остављајући после себе само остатке. 

Човек се не радује човеку. Рођаци не налазе времена да би се видели једни са другима. Хришћанин сусреће хришћанске празнике без духовне радости, скоро као да испуњава дуг. Чини се да је сву земљу прекрила сива, непровидна магла.

Без љубави људска душа умире, и зато су савремени људи дубоко несрећни. Сама религија без љубави постаје туђа срцу и несхватљива души."

Архимандрит Рафаил Карелин

zasto-hriscani-gube-ljubav-c.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Их бре,овај Рафа стално нас полива неким бедацима...е па није тако,има љубави :sunce:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Онај ко нема љубави у свом срцу није Хришћанин. То је слабост неспојива са Хришћанством.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Љубав није патетика, већ особина која увек побеђује. Рецимо, сваки нормалан родитељ воли своје дете и ми смо најчешће плодови љубави својих родитеља. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Веселиш се и поносиш што си из свих предмета положио испит одлично. Осећаш се прави богаташ у знањима. И слично оном богаташу из Јеванђеља као да питаш: "Шта ми још треба да чиним?"
- Иди и продај све стечено знање и купи бисер јеванђелске љубави, драгоценији од свеколиког знања - и пођи за Христом Господом!"

Фотографија корисника Debora Deborah

Share this post


Link to post
Share on other sites

MITROPOLIT PORFIRIJE
...naravno, zbog toga bio kritikovan, da se tako izrazim, od oficijalne Crkve – šta On ima da radi sa ljudima koji ne veruju ispravno, šta On ima da radi sa javnim grešnicima, šta On ima da radi uopšte sa ljudima koji ne stoje u prvom redu Crkve...
...Ali da ne propustim ovo, što ste sami pomenuli, a to je tajna slobode. Bez slobode, zapravo, nema čoveka. U tajni slobode se vidi ljubav Božija prema nama, ali kroz tajnu slobode se realizuje naša ljubav i p...rema Bogu i prema bližnjima. Kjerkegor je rekao – da je to najuzvišeniji, najlepši dar kojim je čovek mogao da bude ukrašen, a Sveti Makarije Egipatski kaže: ,, Bez slobode Bog je ništa.“ Dakle, naš Bog je Bog slobode, samim tim i ljubavi, pozvao nas je na slobodu. Pa evo upravo iz te slobode, na koju smo pozvani i ljubavi na koju smo pozvani, valjda, najmanje što možemo da učinimo, ako hoćemo, da budemo na putu Hristovom i da ovaj svet osećamo kao hram Božiji, kao mesto koje može postati Raj i treba da postane Raj, to je da imamo sluha za druge i to bez obzira ko su oni. Mi često ostajemo na nivou nekakvog ekonomskog odnosa sa ljudima, šta više na nivou ekonomskog odnosa i sa Bogom. Ako činimo neke formalne vrline, ispunjavamo zapovesti Božije, mi imamo utisak da s pravom treba da očekujemo da nas Bog uvaži, da nas nagradi, da nam uzvrati na taj naš napor, ali tu od tajne slobode i ljubavi često nema ništa. Gospod Hristos hodeći na zemlji više se družio sa ljudima sa margina i, naravno, zbog toga bio kritikovan, da se tako izrazim, od oficijalne Crkve – šta On ima da radi sa ljudima koji ne veruju ispravno, šta On ima da radi sa javnim grešnicima, šta On ima da radi uopšte sa ljudima koji ne stoje u prvom redu Crkve sa svim počastima - to su bile kritike upućene Njemu od članova oficijalne Crkve, ali i protiv toga i nasuprot tome On kao da nije slušao šta Mu se govori, uporno je išao do krajnjih mogućih granica margine kako bi pronašao onu jednu izgubljenu ovcu. I ja tako vidim ulogu Crkve u društvu, ne da se bavi borbom za moć, ne da se bavi borbom za poziciju u društvu, naročito u državi, naravno očekujemo da svi ljudi imaju slobodu i samim tim oni koji su vernici, ne može niko da nam propisuje koje su granice našeg delovanja i našeg kretanja. Ali ako Crkva, to jest mi koji smo u Crkvi, ako ja ne pokušam da se spustim upravo na nultu tačku postojanja svakog čoveka, na nultu tačku iskušenja, izazova i problema svakog čoveka, onda bojim se da je moja slika sasvim suprotna slici ovaploćenog Sina Božijeg i slici koju bi On hteo da ja ostavim u sebi. Crkva, zapravo, postoji da služi, da služi svetu, da služi ljudima.

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 2/9/2018 at 22:50, Ana B. рече

"Веселиш се и поносиш што си из свих предмета положио испит одлично. Осећаш се прави богаташ у знањима. И слично оном богаташу из Јеванђеља као да питаш: "Шта ми још треба да чиним?"
- Иди и продај све стечено знање и купи бисер јеванђелске љубави, драгоценији од свеколиког знања - и пођи за Христом Господом!"

Фотографија корисника Debora Deborah

упечатљиво....ко изрече ово?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Svi mi tragamo za nekom bezuslovnom, čistom i iskrenom ljubavi u ovozemaljskom životu, a nju rijetko nalazimo u ljudima. Neko ima sreće pa i pronađe čistog, iskrenog prijatelja, voljenu osobu, i takvi nisu svjesni kakvu sreću zapravo imaju od Boga... Neko ne... Prva i najjača ljubav koju duša treba da ima i osjeti je ljubav prema Tvorcu. To je ta jedina apsolutna i potpuna ljubav koja zacijeljuje i sklapa srce i dušu... Zato što nemamo ljubavi prema Bogu, zato i nemamo prema ljudima, u suštini moglo bi se filozofirati do sutra da se uđe u srž problema. 

To je jedan začarani krug koji se ponavlja i rezultira ovim što vidimo kao današnjicu. Gubimo ljubav zbog drugih ljudi, dok drugi ljudi gube zbog trećih ljudi i tako u krug. Sebi smo sami najveći neprijatelji. Možda čak i sami sebe ne volimo.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Хришћанин не може изгубити Љубав. Он и када грди, то чини по љубави. Када износи очигледности, говори по љубави.

Узрок људског себичлука и отпадања је у неверју Богу, а себичлук, дрскост и лукавство су продукт наведеног путем страха по себељубљу.

Онај који се одважи да Љуби добија помоћ свише. Па не знам колико да сличи будали и просјаку Љубави човек ће неминовно проћи много зала и дати много зла, али напослетку добија правилно поимање правде и опредељује се страсности са вером, јер је препознат. 

Човек који претпоставља Љубав-Бога, никада се изгубити не може! Он се вазда даје и воли бескрајно. 

То што се редовно иде на службе није услов за Љубав! Пут Љубави није у логичким системама размишљања.

Господ је Савла одабрао, јер је Савле искрено волео, баш као и Марија.

Љубав је врхунска и истинска интелигенција, јер не калкулише и Божанска је одлика :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Бог, по благости Својој, приводи из небића у биће, све постојеће и о ономе, што ће бити, има предзнање. И тако, ако они који греше, не би у будућности добили постојање, онда се они не би могли учинити злима, (а зато) о њима не би било предзнања. Јер се виђење односи ка ономе, шта јесте; а предзнање  према ономе, што ће неизмењиво да се деси.
      Али, у почетку постојање (уопште), а затим већ постојање добра или зла. Ако би за оне, који би по благости Божијој, добили постојање у будућности, то послужило као препрека за добијање постојања, (услов) што ће се они, по сопственој жељи, учинити злима, би онда значио да би зло победило благост Божију.
      Јер све што Бог ствара, ствара добрим; сваки по сопственом произвољењу, избору, бива добар или зао. Иако, чак и Господ говори: Боље би му било да се није родио онај човек (Мк. 14:21), то Он говори, не порицајући Своје сопствено створење, већ зло, које је изникло у Његовој творевини, као последица њеног сопственог избораи лењости. Јер лењост њене сопствене воље је учинила за њу некорисним, добро дело Творца.
      Тако, ако неко, коме су поверени од цара богатство и власт, употреби то против свог доброчинитеља, то ће га цар, након што га смири, праведно казнити, ако увиди, да ће он до краја да остане веран својим властољубивим замислима.
       
      СВЕТИ ЈОВАН ДАМАСКИН
      https://grigorijepalama.wordpress.com/2016/08/14/свети-јован-дамаскин-зашто-је-бог-уна/
    • Од Heraklit,
      Зашто су праве вредности постале медијски табу
      Уместо њих појављују се лажне или не-вредности које се, као готови производи, испоручују медијским путем, а све се усмеравају из једног средишта – тржишта. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу Аутор: Гордана Поповићуторак, 08.01.2019. у 21:00 (Фото Д. Драгановић) Како можемо људе учинити срећнима ако их не учинимо моралним и мудрим, питао је Кант. Веома важно питање данас кад се чини да цео свет живи у наметнутој „култури среће” у којој критеријуме одређују црвени теписи, дрско саморекламерство, лака литература, површност, најблаже речено све оно што би требало третирати само као пуки декор а никако као смисао живота или услов за срећу. У таквој култури није пожељно задирати испод површине ствари, јер би у том случају могла да се поставе питања и да се изроди критички став... А има ли уопште среће без задирања у дубину, пре свега сопственог бића?
      Ово питање постављамо Дивни Вуксановић, естетичару и филозофу медија, која пре свега подсећа да су – за разлику од данашњег схватања среће које је, углавном, повезано с професионалним успехом, дакле, са успешном каријером оствареном у области естраде, политике, медија, света забаве – стари Грци питање среће схватали на сасвим друкчији начин.
      – Одговарајући израз за срећу била је реч блаженство (eudaimonia) коју су у сличним контекстима тумачења користили Сократ, Платон, Аристотел, и напослетку Епикур који је идеал среће довео до нивоа начела, односно највишег добра, а појам блаженства код свих њих био је неодвојив од моралних врлина. Још је Сократ веровао да када се знање о врлинама, као што су храброст, мудрост, правичност, исправно практикује, последично остварујемо срећу, односно достижемо стање блаженства. Када смо на путу врлине прате нас „добри демони” – каже она.
      Очигледно је да велики број људи не прихвата модел површности који доминира у „култури среће”, али он се и даље жилаво држи?
      Данас се, чини ми се, сусрећемо са два подједнако површна схватања среће која су веома удаљена од античког појма блаженства. Само привидно, реч је о два опречна појма среће, који су у суштини комплементарни, један подразумева вулгарно-материјалистички, а други упрошћени идеалистички приступ питању среће. Код првог, срећа је објективно мерљива материјалним постигнућима – удобним животом, поседовањем ствари, веће количине новца и некретнина. У овом случају, сви поседи, повољна финансијска ситуација, брачни и породични статус, те друштвени престиж, симболички су показатељи среће. На другој страни, пошто се показало да и „богати плачу”, те да често имају брачне и љубавне проблеме, да болују од усамљености и осећања отуђености, стрепећи, при том, од банкрота, болести или жуте штампе, са Истока је преузет модел достизања среће медитативним путем. Он се учи и присваја (наравно за новац) као пракса достизања среће путем који, само привидно, није материјалистички. Међутим, учење брзопотезног достизања среће, задовољства и испуњености ангажовањем духовних учитеља, коришћењем услуга животних тренера, и сл. даје само делимичне резултате, јер у оваквим случајевима срећа особе није појам који је повезан са њом самом и не заснива се на темељима личности, већ на достизању нечега што је личности спољашње и што би она желела да зграби у тренутку и вечито поседује. Дакле, инстант срећа, са, по могућству, материјалном подлогом, представља идеал постигнућа савременог човека западне цивилизације.
      Колико су медији допринели формирању „културе среће” и колики су кривци за непостојање јавног критичког става?
      Површни идеал среће, о чему је овде реч, по мом мишљењу, везује се за нарцистичку културу (како ју је дефинисао Кристофер Лаш), потрошачко друштво и владавину кича (култура среће) коју, начелно узевши, промовишу медији и тржишно усмерене комуникације – маркетинг, свет рекламе и оглашавања. Јер, срећа у капитализму је срећа, у најбољем случају, капиталиста, док је у најгорем – немогуће постигнуће за све друштвене слојеве зато што је производ тржишних, а не хуманих вредности. Идеали среће који се данас медијским, односно маркетиншким путем производе, фактички су недостижни, јер почивају на оној „економији жеље” која је неутажива, што доводи до тога да се жеље стално производе, а, заправо, никада не испуњавају. Према мојим уверењима, готово је немогуће остварити срећу у дубоко неаутентичном (несрећном) друштву које почива на социјалној неједнакости и неправди.
      Веома често чујемо да су се данас изгубиле праве вредности. Чини се, међутим, да је пре реч о томе да су оне постале невидљиве, као што су у јавности невидљиви они који их поштују? 
      У нас се такорећи не разговара о вредностима, о њима се не расправља ни у школама, ни у породичном окружењу, већ се, углавном, као готови производи, испоручују медијским путем и на тај начин се обликују различите јавности. Све се оне производе и усмеравају из једног средишта – тржишта. Оно што не пролази на тржишту робе, услуга и радне снаге, нема значаја; вредно је само оно што има употребну или тржишну вредност или што је препознато као ресурс за експлоатацију. На све вредности које нису меркантилног типа гледа се као на непотребни вишак, декорацију и потрошњу. Знање се претвара у утилитарно знање, вера у кич, уметност у креативне индустријске производе. Све са циљем свођења хуманих вредности искључиво на оне које су профитабилне или ће то постати. Када је реч о медијској невидљивости, посреди су тзв. медијски табуи. То су, заправо, оне друштвене или културалне вредности које су одсутне у медијима, што не значи да не постоје у друштвеној стварности. Оне су, уствари, непожељне са становишта владајућих вредности и уместо њих, у савременим медијима, најчешће се појављују лажне или не-вредности. Замена једних другим вредностима одговара тзв. транзиционим процесима. На симболичком плану, све досадашње вредности бивају потиснуте у корист остварења профита...
      Код нас се отишло још даље – у простаклук и вулгарност, поготово у медијима. Још пре десет година сте управо у разговору за наш лист констатовали да су ријалити програми „савремени конц логори”, а данас имамо само још гору ситуацију?
      Ако један исти ТВ формат или ТВ програм годинама не попуњавате смислом, добићете простор за обесмишљавање свих вредности. У тзв. конц логоре који су производ тржишне логике, чини се да актери улазе добровољно, али не сасвим. Наиме, недостатак образовања, прилика за посао, наде и простора за реализовање талената, учесници и учеснице ових програма компензују јефтином популарношћу због које жртвују слободу, а неретко и људско достојанство. Уредници ових програма подстичу актере на нагонско понашање – пошто је у основи ријалити формата пука жеља за профитом. Беда, безнађе и очај, како се види, такође могу да се експлоатишу – јер и они постају ресурс за стицање профита. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу – и то с обе стране кавеза.
      Као естетичар сматрате да уметност треба раздвојити од индустрије забаве. Како се у све то уклапа идеологија „креативних индустрија”?
      И ту је, такође, реч о простој тржишној идеологији. Оно што је суштинско за креативне индустрије није ерос уметничког стварања, нити освајање слободе, већ упрезање људских стваралачких потенцијала у погоне безличне капиталистичке машинерије. Она „креативност” која пристаје на то да буде сведена на стандардизовану робу на тржишту робе и услуга, противна је духу уметности, као и подршци развоју индивидуалне даровитости, а једнака је логици профита. Уметност која се ствара ради тржишта (пласман и продаја), а не због себе саме или проблемског, односно критичког указивања на друштвене недостатке, и сама је ропска – дакле није уметност. У најбољем случају је кич, а у најгорем – лака и јефтина забава. Креативне индустрије тако инструментализују и уметнике и уметност, трансформишући их у вулгарну робу, светове сјајних брендова иза којих зјапе људска и уметничка несрећа и празнина. Јер, циљ не оправдава средство, а макијавелизам нема никакве сличности са пољем уметности. Свет креативних индустрија је трансвертирани кич капитализам, његова лажна свест и идеологија.
      http://www.politika.rs/scc/clanak/419845/Zasto-su-prave-vrednosti-postale-medijski-tabu?fbclid=IwAR2KGfuWuQmapuUNi_hcwIOp2bp9zV0eEAIPwDn8BsGAim7t8Wg6Ji2zfTs#.XDUC_T-HQUs.facebook
      Ne znam ko je ova žena,al je sve objasnila.
    • Од ризница богословља,
      Уместо њих појављују се лажне или не-вредности које се, као готови производи, испоручују медијским путем, а све се усмеравају из једног средишта – тржишта. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу.
      Како можемо људе учинити срећнима ако их не учинимо моралним и мудрим, питао је Кант. Веома важно питање данас кад се чини да цео свет живи у наметнутој „култури среће” у којој критеријуме одређују црвени теписи, дрско саморекламерство, лака литература, површност, најблаже речено све оно што би требало третирати само као пуки декор а никако као смисао живота или услов за срећу. У таквој култури није пожељно задирати испод површине ствари, јер би у том случају могла да се поставе питања и да се изроди критички став... А има ли уопште среће без задирања у дубину, пре свега сопственог бића?
      Ово питање постављамо Дивни Вуксановић, естетичару и филозофу медија, која пре свега подсећа да су – за разлику од данашњег схватања среће које је, углавном, повезано с професионалним успехом, дакле, са успешном каријером оствареном у области естраде, политике, медија, света забаве – стари Грци питање среће схватали на сасвим друкчији начин.
      – Одговарајући израз за срећу била је реч блаженство (eudaimonia) коју су у сличним контекстима тумачења користили Сократ, Платон, Аристотел, и напослетку Епикур који је идеал среће довео до нивоа начела, односно највишег добра, а појам блаженства код свих њих био је неодвојив од моралних врлина. Још је Сократ веровао да када се знање о врлинама, као што су храброст, мудрост, правичност, исправно практикује, последично остварујемо срећу, односно достижемо стање блаженства. Када смо на путу врлине прате нас „добри демони” – каже она.
      Очигледно је да велики број људи не прихвата модел површности који доминира у „култури среће”, али он се и даље жилаво држи?
      Данас се, чини ми се, сусрећемо са два подједнако површна схватања среће која су веома удаљена од античког појма блаженства. Само привидно, реч је о два опречна појма среће, који су у суштини комплементарни, један подразумева вулгарно-материјалистички, а други упрошћени идеалистички приступ питању среће. Код првог, срећа је објективно мерљива материјалним постигнућима – удобним животом, поседовањем ствари, веће количине новца и некретнина. У овом случају, сви поседи, повољна финансијска ситуација, брачни и породични статус, те друштвени престиж, симболички су показатељи среће. На другој страни, пошто се показало да и „богати плачу”, те да често имају брачне и љубавне проблеме, да болују од усамљености и осећања отуђености, стрепећи, при том, од банкрота, болести или жуте штампе, са Истока је преузет модел достизања среће медитативним путем. Он се учи и присваја (наравно за новац) као пракса достизања среће путем који, само привидно, није материјалистички. Међутим, учење брзопотезног достизања среће, задовољства и испуњености ангажовањем духовних учитеља, коришћењем услуга животних тренера, и сл. даје само делимичне резултате, јер у оваквим случајевима срећа особе није појам који је повезан са њом самом и не заснива се на темељима личности, већ на достизању нечега што је личности спољашње и што би она желела да зграби у тренутку и вечито поседује. Дакле, инстант срећа, са, по могућству, материјалном подлогом, представља идеал постигнућа савременог човека западне цивилизације.
      Колико су медији допринели формирању „културе среће” и колики су кривци за непостојање јавног критичког става?
      Површни идеал среће, о чему је овде реч, по мом мишљењу, везује се за нарцистичку културу (како ју је дефинисао Кристофер Лаш), потрошачко друштво и владавину кича (култура среће) коју, начелно узевши, промовишу медији и тржишно усмерене комуникације – маркетинг, свет рекламе и оглашавања. Јер, срећа у капитализму је срећа, у најбољем случају, капиталиста, док је у најгорем – немогуће постигнуће за све друштвене слојеве зато што је производ тржишних, а не хуманих вредности. Идеали среће који се данас медијским, односно маркетиншким путем производе, фактички су недостижни, јер почивају на оној „економији жеље” која је неутажива, што доводи до тога да се жеље стално производе, а, заправо, никада не испуњавају. Према мојим уверењима, готово је немогуће остварити срећу у дубоко неаутентичном (несрећном) друштву које почива на социјалној неједнакости и неправди.
      Веома често чујемо да су се данас изгубиле праве вредности. Чини се, међутим, да је пре реч о томе да су оне постале невидљиве, као што су у јавности невидљиви они који их поштују? 
      У нас се такорећи не разговара о вредностима, о њима се не расправља ни у школама, ни у породичном окружењу, већ се, углавном, као готови производи, испоручују медијским путем и на тај начин се обликују различите јавности. Све се оне производе и усмеравају из једног средишта – тржишта. Оно што не пролази на тржишту робе, услуга и радне снаге, нема значаја; вредно је само оно што има употребну или тржишну вредност или што је препознато као ресурс за експлоатацију. На све вредности које нису меркантилног типа гледа се као на непотребни вишак, декорацију и потрошњу. Знање се претвара у утилитарно знање, вера у кич, уметност у креативне индустријске производе. Све са циљем свођења хуманих вредности искључиво на оне које су профитабилне или ће то постати. Када је реч о медијској невидљивости, посреди су тзв. медијски табуи. То су, заправо, оне друштвене или културалне вредности које су одсутне у медијима, што не значи да не постоје у друштвеној стварности. Оне су, уствари, непожељне са становишта владајућих вредности и уместо њих, у савременим медијима, најчешће се појављују лажне или не-вредности. Замена једних другим вредностима одговара тзв. транзиционим процесима. На симболичком плану, све досадашње вредности бивају потиснуте у корист остварења профита...
      Код нас се отишло још даље – у простаклук и вулгарност, поготово у медијима. Још пре десет година сте управо у разговору за наш лист констатовали да су ријалити програми „савремени конц логори”, а данас имамо само још гору ситуацију?
      Ако један исти ТВ формат или ТВ програм годинама не попуњавате смислом, добићете простор за обесмишљавање свих вредности. У тзв. конц логоре који су производ тржишне логике, чини се да актери улазе добровољно, али не сасвим. Наиме, недостатак образовања, прилика за посао, наде и простора за реализовање талената, учесници и учеснице ових програма компензују јефтином популарношћу због које жртвују слободу, а неретко и људско достојанство. Уредници ових програма подстичу актере на нагонско понашање – пошто је у основи ријалити формата пука жеља за профитом. Беда, безнађе и очај, како се види, такође могу да се експлоатишу – јер и они постају ресурс за стицање профита. Тржиште тера људе да се понашају као животиње у кавезу – и то с обе стране кавеза.
      Као естетичар сматрате да уметност треба раздвојити од индустрије забаве. Како се у све то уклапа идеологија „креативних индустрија”?
      И ту је, такође, реч о простој тржишној идеологији. Оно што је суштинско за креативне индустрије није ерос уметничког стварања, нити освајање слободе, већ упрезање људских стваралачких потенцијала у погоне безличне капиталистичке машинерије. Она „креативност” која пристаје на то да буде сведена на стандардизовану робу на тржишту робе и услуга, противна је духу уметности, као и подршци развоју индивидуалне даровитости, а једнака је логици профита. Уметност која се ствара ради тржишта (пласман и продаја), а не због себе саме или проблемског, односно критичког указивања на друштвене недостатке, и сама је ропска – дакле није уметност. У најбољем случају је кич, а у најгорем – лака и јефтина забава. Креативне индустрије тако инструментализују и уметнике и уметност, трансформишући их у вулгарну робу, светове сјајних брендова иза којих зјапе људска и уметничка несрећа и празнина. Јер, циљ не оправдава средство, а макијавелизам нема никакве сличности са пољем уметности. Свет креативних индустрија је трансвертирани кич капитализам, његова лажна свест и идеологија.
       
      Извор: Политика
    • Од ризница богословља,
      У 26. недјељу по Духовима, 25. новембра 2018. љета Господњег, када наша Света црква молитвено прославља Светог Јована Милостивог и Преподобног Нила Синајског, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице началствовао је јеромонах Јеротеј, а саслуживао му је протојереј Данило Дамјановић мојковачки парох и сабраћа острошке обитељи јерођакони Роман и Зосима.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало бројно монаштво и вјерни народ.   Прије причешћивања вјерних, сабране је бесједећи поучавао о. Данило, који је између осталог казао да православни хришћани имају једини пут, пут спасења.   – То је разлог крштења, то је разлог тога што смо православни хришћани, то је разлог што смо чланови Цркве Божије, то је разлог што се причешћујемо, то је разлог што смо се удостојили такве небеске славе и таквог Божијег и непролазног вјечног загрљаја и путање у Царству небеском, у мајци Цркви и на нама је не само да пазимо себе и на своју душу, него и да свједочимо Христа Бога васкрслога онима који ће изгубити душу своју и којима људска дјела не упућују на Бога и на Царство небеско – казао је о. Данило.   Он је казао да треба да имамо и кућу и род и домаћинство и да радимо и стварамо, да имамо иметак и у пољу и на сваком мјесту гдје на нам је то потребно, али да то није циљ православних хришћана.   – Нијесмо због тога дошли на овај свијет, неће Господ тражити то од нас. Тражиће наша дјела драга браћо и сестре – казао је о. Данило и подсјетио да ускоро почиње Божићни пост, те да треба постити, исповиједати се и причешћивати и живјети црквеним живтом ради задобијања Царства небеског.   Извор: Манастир Острог
×