Jump to content
Милан Ракић

Да ли смо постали "џирло народ" и кол`ко смо "џирлу" одувек склони?

Оцени ову тему

Recommended Posts

За неупућене, Исак Бата Џирло је магистар економије из Сарајева који је тамо концем 80-их понудио житељима СФРЈ, а путем агресивне рекламе која је емитована на тада заједничком Првом програму читаву палету генерално неквалитетних и непотребних производа, које су рекламирале тзв. "џирло девојке". Те девојке је он изабирао путем јавних такмичења која су одржавана у сарајевском "Холидеј Ину", односно београдском "Хајату"

hqdefault.jpg

Прича се да су се на те конкурсе пријваљивале десетине хиљада девојака из целе Југославије, а котизација за учешће на "изборима" је била десет западнонемачких марака.

Иако се пројекат "За џирло народ, џирло производи!" може поредити са данашњим телевизијским "Топ-шоповима", ипак за разлику од данас где можете у "Топ-шопу" пронаћи колико-толико квалитетан нпр. блендер, Џирло је тада када беше актуелан нудио "гомилу" неквалитетних и реално непотребних производа. "Чанг-шланг" чај, "Стомак-елиминатор", џирло муштикла, џирло-шибице, "Пи-пи аларм",...

o_1b9dhjo481u2im71sh08691l8f35.jpg

Тврдећи за себе да је као магистар економије, иако је и за саме Сарајлије била тајна ко је заправо Бата Џирло, само применио неке елементарне маркетиншке закономерности, у том контексту се не може занемарити његов предузетнички дух и умеће да једној јавности до тада ненавиклој на такав приступ, понуди гомилу "магле" на продају, или пак да од самог избора за "џирло девојке" само од котизација заради пола милиона марака.

Оно што је ипак забрињавајуће, а у контексту због којег и покрећем ову тему јесте нека Бата Џирлова основна идеја због које је и покренут "За џирло народ, џирло производи". 

dzirlo+intro+yugopapir.jpg

Наиме, у многим интервјуима које је Бата давао тадашњим новинама и магазинима, од "Младине", преко "Арене", "Дуге", "ТВ Ревије" и "Илустроване политике", "Осмице" и листа "Вечер", поред степена тајности којим је вешто манипулисао те тако дозвољавао да му за интервју фотографишу само леђа, Бата је истицао као основну идеју следеће:

"Наши су људи најбољи купци, јер немају могућност избора"

Е то тада. Оно што мене интересује сада је следеће.

Да ли смо постали толико "џирло" да нас у ери модерних комуникација, друштвених мрежа највише, спопадају којекакви хохштаплери; да на ЈуТјуб каналима имамо поплаву којекаквих гуруа који "купцима", а снимци са њиховим блебетањима имају и по неколико стотина хиљада прегледа, "нуде" приче у виду "производа" јер "немамо могућност избора".

Да ли смо толико "џирло" постали и колико смо заправо "џирло" одувек били да и поред образовања и онога што смо научили у школи, учећи и студирајући, онога што смо као верници научили у својој цркви; дакле, да ли смо толико "џирло" да и поред свих тих знања којекакви Мирољуби Петровићи, Милани Видојевићи, Никодими доктори и остале Карлеуше нуде "џирло" и засипају нас антивакцинерством, равноплочним Земљама, истраживању васионе, чипованим личним картама, паралелним историјама и теоријама завере и свим могућим тлапњама које се могу наћи на каналима опскурних интeрнет парамедија?

Шта поменути и непоменути имају да понуде и колико заправо смо склони да прихватамо "џирло" који нам "продају", а да то већ не знамо на основу знања и образовања, личног и за вернике, црквеног опита и искуства?  

Share this post


Link to post
Share on other sites

Па антивахх, равна_земља, креационизам и сл. нису "наш" производ, него долазе управо из САД-а, а образовање је скоро свуда потпуно катастрофално, тако да бих пре рекла да смо, као (биолошка) врста "џирло", што је фино илустровао и Канеман у својој књизи: misliti-brzo-i-sporo-danijel-kaneman~474

коју овом приликом топло препоручујем. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мислим нисмо само ми ”џирло народ”. То је прилично глобална појава. Разликује се само паковање ”производа” и стил ”продаваца”.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, Juanito рече

... То је прилично глобална појава. Разликује се само паковање ”производа” и стил ”продаваца”.

bas sam pre neki dan gledao ovu dileju... ali najveći fazon što koliko vidim po fotografijama mnogo ljudi dolazi na kurseve koji inače koštaju od 12 do 450 funti. 

izgleda da tehnologije (internet, tv, radio, fb ...) samo olakšava da vidimo gde se realno nalazimo... 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Da zaradim i ja sto pedes iljada švajcaraca,
Da kupim za sebe raznih džirlo k****a-palaca,
Za staru majku zube od crnca
da lakše može orase da krca

Aman. Aman - čest usklik u sevdalinkama
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нема то везе са џирлом или народом. Људи се свуда ложе на егзотичне теорије завера, усамљене "борце" против мејнстрима који једини знају истину и које сви желе да ућуткају, и слично. Апеловање на ирационално у човеку се увек исплати ако се добро одради.

С тим што људи као Мирољуб Петровић плус и природно имају велику харизму, што их  поготову у оваквом друштву како што је наше издваја од гомиле медиокритета и разних испушених муштикли (поготову политичких). И што га чини веома опасним, иако на први поглед делује смешно и забавно.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 36 минута, GeniusAtWork рече

Нема то везе са џирлом или народом. Људи се свуда ложе на егзотичне теорије завера, усамљене "борце" против мејнстрима који једини знају истину и које сви желе да ућуткају, и слично. Апеловање на ирационално у човеку се увек исплати ако се добро одради.

С тим што људи као Мирољуб Петровић плус и природно имају велику харизму, што их  поготову у оваквом друштву како што је наше издваја од гомиле медиокритета и разних испушених муштикли (поготову политичких). И што га чини веома опасним, иако на први поглед делује смешно и забавно.

Заправо, тај увод са "џирлом", и могуће - моје погрешно поређење, било је изазвано Исаковим мотоом: "Наши су људи најбољи купци, јер немају могућност избора". Тако сам помислио, зар је дотле дошло да немамо избора?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Милан Ракић рече

Заправо, тај увод са "џирлом", и могуће - моје погрешно поређење, било је изазвано са Исаковим мотоом: "Наши су људи најбољи купци, јер немају могућност избора". Тако сам помислио, зар је дотле дошло да немамо избора?

Сад ми је много јасније на шта циљаш. Мислим да немамо пуно избора поготову када су интелектуална па и духовна храна у питању. Рецимо, баш сам на овом форуму питала људе које новине читају и нико није одговорио. Заиста, не знам да ли постоји иједан пристојан 'лист' у Србији. Што се интернета тиче - ту је ситуација доста боља, али је такође јако тешко наћи квалитетне ствари без савета/препоруке других људи (зато, рецимо, боцкам @GeniusAtWork да "освежи" тему о добрим уoutube каналима :) ). 

Ово је на прву лопту (питање је феноменално и захтевно) јер одох да клопам. :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ви ћете се насмејати - "опет овај медведише"... али ево шта сам приметио.

У САД "џирлизма" има колико оћеш. Почев од ненормално глупих ТВ програма које те срамота што си припадник људске расе само кад видиш рекламу, па до безвезних "производа" који су направљени од свемирских материјала, а ако купиш један, добијеш два (за $10), па па до разних медицинских, астрономских и осталих "теорија" које би у најбољем случају могле да се схвате као лош виц...

Енивеј, оно што сам приметио - углавном су те ствари популарне у круговима који живе од социјалне помоћи, ништа не раде, само дувају и џабалебаре. Тешко ћеш видети човека који има посао и живи од свог рада да се бави ти стварима. Нема таквих у "џирло" фазону.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Због "џирло" екипе може доћи до тога да људи не примете праве опасности.

Рецимо да сматрају да је све на свету у реду и да дозволе да их систем изманипулише, превари, укине приватност а да људи то не примете, баш због ових шарлатана који вичу вук, вук, вук. А кад дође прави вук појешће овце.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 минута, Grizzly Adams рече

Енивеј, оно што сам приметио - углавном су те ствари популарне у круговима који живе од социјалне помоћи, ништа не раде, само дувају и џабалебаре. Тешко ћеш видети човека који има посао и живи од свог рада да се бави ти стварима. Нема таквих у "џирло" фазону.

Тако онда и код нас.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 27 минута, Милан Ракић рече

Тако онда и код нас.

Е па није тако (!) ни код нас. Управо полу-просвећени, полу-писмени и квазиинтрлектуалци праве највеће пи*дарије. Колико је само шарлатана са дипломама?! 

Добро је поновити: http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1497913

Razmislite dobro: ko u Srbiji promoviše ideju da su vakcine štetne – popovi ili neki tamo šarlatani koji se klistiraju kafom? Ko po društvenim mrežama širi „teoriju" da je Zemlja ravna ploča? Ko je krajem prošle godine hteo da ograničava pravo na abortus, vlada ili crkva? I kako se to baš vremenski poklopilo sa ofanzivom američkih republikanaca na klinike za reproduktivno zdravlje žena?

. . . .. . .. .

Promoteri nazadnih i, zašto ne reći, sumanutih antinaučnih ideja nisu stari dobri tradicionalisti ni crkvenjaci, nego razni moderni „alternativci" koji gledaju u sunce, srču srebrnu vodu i teraju decu da piju varikinu. Ako mislite da su to neki neuki primitivci, imajte u vidu da je u Srbiji najniža stopa vakcinacije dece u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu. Dakle – u većim gradovima, gde je, je li, stanovništvo obrazovanije. Isto tako, među potpisnicima peticije najveći je broj biologa, genetičara i ginekologa.

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Вилер Текс рече

Због "џирло" екипе може доћи до тога да људи не примете праве опасности.

Рецимо да сматрају да је све на свету у реду и да дозволе да их систем изманипулише, превари, укине приватност а да људи то не примете, баш због ових шарлатана који вичу вук, вук, вук. А кад дође прави вук појешће овце.

Niti je to nesto novo, niti je karakteristicno samo za nas.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, Милан Ракић рече

"Стомак-елиминатор",

12:smeha: ја тада још увек витка и млада

         наручих тада

        шта ми би, питам се и сада :smeh1:

        

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић ректор Цетињске богословије Светог Петра Цетињског и парох Цетињски, био је гост овонедељног издања емисије "Личност и заједница" на Телевизији Храм. Са званичне интернет странице Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке доносимо видео запис емисије.      Гостујући у наведеној емисији отац Гојко је посебну пажњу посветио значају мисије истакавши да је темељ црквене мисије јеванђелско дело које нас приближава Господу. "Људска природа потребује подвиг, труд и напор, зарад задобијања благодатног искуства и сједињења са Господом", истакао је ректор Цетињске богословије.    Прота Гојко Перовић је говорио и о значају богословља у Цркви Христовој, али и о изазовима са којима се сусреће породица као домаћа Црква. У оквиру другог дела емисије било је речи о великом јубилеју наше Помесне Цркве - 800. година аутокефалности СПЦ. Отац Гојко је рекао да смо на великом задатку пред Господом и Светим Савом - "На нама је да урадимо све што можемо и што је до нас, а плодове тог нашег труда Господ ће показати", закључио је протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић.    Вашој пажњи најтоплије препоручујемо ову поучну и занимљиву емисију!     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Високопречасни протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, у Културном центару Источно Ново Сарајево, одржао је предавање на тему: "Дошљаци смо на земљи овој". Доносимо видео запис овог надахнутог, поучног и занимљивог предавања. 
      Топло препоручујемо ово предавање!
       
       
    • Од Логос,
      Ако би нас питали гдје би највише вољели да прославимо празник Покрова Пресвете Богородице и Михољдан, већина вјеника би одговорила- Покров у Пећаршији а Михољдан у Великој Хочи.   Звучни запис емисије   Група поклоника из Херцег Новог предвођена Игуманом Савинским јеромонахом Макаријем имала је благослов да ове празнике прослави управо у овим Светињама. О својим утисима које носи са поклоничког путовања Светињама Косова и Метохије говорио нам је отац Макарије Савински.     Извор: Радио Светигора
    • Од Милан Ракић,
      Ослободиоци говоре: Сећање Кристине Јовановић, Зденка Дупланчића, Љубише Антонијевића и Милана Шашића. Нисмо се плашили смрти, знали смо против кога и за шта се боримо

      ЖИВО се сећају јуриша на Бањички вис, борби код Мостарске петље, Карађорђевог парка, улицама Кнеза Милоша и Краља Александра. Памте лица и последње поруке сабораца који су пали надомак слободе. У меморију су им уписани окршаји на Калемегдану и Савском мосту, последњим немачким упориштима и прва вест коју је Радио Југославија, у ноћи 20. октобра 1944, послао у свет: "Београд је ослобођен!" Помирени да их је све мање, одупиру се заборављању наших славних, великих и трагичних дана.
      Кристина Јовановић, 21. српска дивизија. Милан Шашић, Шеста личка. Зденко Дупланчић, Прва пролетерска. Љубиша Антонијевић, Трећа крајишка. Борци из крваве београдске операције и данас су, седамдесет пет година касније, поносни на своју младост која се, кажу, није плашила смрти свесна против кога се бори и за шта се бори.
      - Била нам је част да будемо у борби за слободу Београда - причају нам. - Нисмо се штедели. Свако од нас је имао само једну жељу - да престоница буде што пре ослобођена.
      Њих четворо имали су, тада, у просеку осамнаест и по година, а већ су били прекаљени борци који у заустављеном времену и сликама живе и када су слављени и када су оспоравани. А увек с новом снагом и жаром спремни да посведоче. Пренесу истину о величанственој борби и великој жртви.
      - Био сам ђак Шесте београдске гимназије, добар ђак, када ми је окупатор одузео право на школовање. И прву прилику сам чекао да се прикључим Народноослободилачкој војсци која је кренула на Београд. Командант Ђуран Ковачевић распоредио ме је у други ешалон. Побунио сам се: зашто не у први? Толико сам желео да мој град што пре буде ослобођен. Толико сам журио, само би ме смрт могла да спречи да у тим борбама не учествујем - прича Љубиша Антонијевић. Наступао је са Трећом крајишком, од Младеновца преко Ресника, учествовао у ослобађању Бањичког логора и борбама на Бањичком вису. Умало га није покосио немачки митраљез на Славији.

      - Тек тада је стигла наредба за први ешалон - сећа се. - Заплакао сам. "Зашто плачеш, Маћи?", питао ме је командир одељења Војо Суботић. Тако ме је звао, Маћи... Био сам најмањи и најмлађи, још нисам напунио седамнаесту. Одговорио сам Воји: "Од среће, друже. Пре ћу до слободе с првим ешалоном." Силовито се напредовало од Славије према Каленићу, а много се гинуло. Окупатор је жесток отпор пружао код Бајлонијеве пијаце, из зграде Прве гимназије. У згради Војне одеће имали су јако утврђење, тукли са електричне централе. Те ноћи, наслоњен на зид неког заклона, разговарам тихо с командиром вода Јовицом Антуновићем. О свему, онако... Он дувани, крије жар цигарете, мени даје две бомбоне. Таман што је повукао неколико димова и пошао неколико корака низ заклон, пала је граната. Чуо сам врисак болничарке Босе: "Погину Јовица!" Није било времена ни за опроштај.
      - Сви смо ми желели у први ешалон - сећа се Личанин Милан Шашић. Њега је страдање породице од усташа определило за партизански покрет. Био је искусан борац, када је од Ресника преко Авале заједно са Црвеном армијом заустављен пробој Штетнерове групе.
      - Ослобађање главног града био је кључни војни, политички и психолошки фактор у Другом светском рату у Југославији - слушамо Шашића. - Јасно је да то није било могуће без Црвене армије, али ни без Народноослободилачке војске. Па ми смо три године водили антифашистички рат. Велику помоћ имали смо од народа. Упозоравали су нас где су најјача немачка упоришта, делили с нама последњи комадић хлеба и прикључивали се борби, голоруки.
      - Ми смо, заиста, Београд уз совјетске војнике ослобађали са Београђанима - додаје Зденко Дупланчић. Он чува свој дневник октобарских дана слободе. Од четрнаестог до двадесет првог октобра, сваки дан и сваки сат су му у сећању и у документима. - Да није било те помоћи, ко зна колико бисмо још жртава имали. Уличне борбе су биле крваве. Седамнаестог на осамнаести, водимо тешку борбу око Скадарлије. Имамо дванаест погинулих бораца, све моји другови. Осамнаестог нападамо и заузимамо Главњачу. Ослобађамо затворенике. Тог дана сам напунио осамнаест година. Заборавио сам на рођендан.

      Два дана после, већ с првим сумраком Београд је, сећају се саговорници "Новости", почео да слави. Све савезничке радио-станице пренеле су вест о слободи. У Москви су испаљена 24 плотуна, из 324 топа. Кристина Кица Јовановић, која је у ослобођени Београд ушла на совјетском тенку, каже да још осећа мирис оног цвећа којим је народ засипао ослободиоце.
      - А мешају ми се, понекад, ти мириси... Тела погинулих, нико их није уклањао. Тога никако да се ослободим.
      ТРАЖЕ СИНОВЕ КОЈЕ НЕЋЕ НАЋИ
      У првим данима слободе сударале су се слике игре, звуци песме и тумарање и јауци мајки. Оне су стизале из свих крајева, понајвише из Србије, Црне Горе и Босне. Тражиле су синове и кћери. Многе своју децу никада нису нашле.
      КАД ЗАГРМЕ "КАЋУШЕ"
      НАС је грмљавина руских "каћуша" и плашила и храбрила - прича Кристина Кица Јовановић. - То је такав осећај као да небо пуца. Нисмо до тада нешто слично чули. Кад од Панчева крену плотуни, ми попадамо по земљи. Руси нам говоре: "Не бојтес, ета 'каћуши'". После се нисмо плашили.
      ПРВО ракетно артиљеријско оруђе у историји ратовања је совјетски мобилни лансер БМ-13Н на камиону УС6, који је много познатији под именом "каћуша". Немци су је током рата звали и "Стаљинове оргуље" због карактеристичног звука приликом лансирања ракета са шинских лансера на возилу у чијој се кабини налазио управљачки пулт.

      "Каћуша" је развијена уочи рата али је чувана као врхунска војна тајна све до немачке инвазије у СССР. Посаде оруђа су припадале тајној служби НКВД, а оруђа су имале систем за самоуништавање да не би пале непријатељу у руке. Ракетни лансери на камиону су пројектиле калибра 132 милиметра, а касније и 300 милиметара испаљивали појединачно или у низу. Кааћуше нису биле прецизна оруђа, па су деловале у батеријама ставарајући запречну ватру која је уништавала све пред собом, изазивајући страховиту панику код немачких војника. Ови лансери су коришћени почетком рата за заустављање непријатељских офанзивних дејстава, а у осветничком маршу ка Берлину као артиљеријска припрема, пре офанзивног наступања совјетске пешадије и оклопно-механизованих јединица.
      РУСИ ГИНУ И КЛИЧУ ОТАЏБИНИ
      КРИСТИНА Јовановић: - Не једном, видела сам и чула. Рус док гине, кличе отаџбини Русији. У мени је та њихова љубав и данас жива. Захвална сам им и поштујем њихове жртве за слободу коју су положили на олтар Србије. Али, ни наше жртве не треба умањивати и омаловажавати. Довољно је само да се говори истина.
      Милена МАРКОВИЋ

    • Од Логос,
      „На Косову смо сви на испиту, једном тешком испиту, и они који сада живе тамо – Срби, Албанци, Горанци и сви други, држава Србија и цела међународна заједница. Велики песник и зове Косово ‘судилиште’. Полажемо испит пред собом, пред Богом, пред својим прецима, пред историјом, садашњошћу, прошлошћу и будућношћу. Желимо да овај испит положимо“.     Овако у ексклузивном разговору за „Блиц недеље“ говори владика милешевски Атанасије (Ракита) о најљућој рани српске државе, цркве и народа. Дотакли смо се других тема, али чини се да су све оне у вези са судбином Косова и Метохије.   На Косову су остали најхрабрији   „Када разматрамо питање Косова и Метохије, обично се осврћемо на мишљења и намере оних великих и моћних у свету. Али, ја бих подсетио да је најбитније знати Божије мишљење, Божије планове и намере, шта је Божији став по питању Косова и Метохије, јер Бог промишља о свету, а то значи – и о нама и нашим просторима. Сматрам да смо ми православни Срби, а нарочито наши преци, добро послужили Богу на косовском простору и прилично добро се уклапали у Божије племените намере и планове за спасење целог света, о чему сведоче нарочито свети храмови тамо подигнути. Зато мислим да смо ми Богу као такви још потребни – као слуге његове и његовим плановима.   Нека Божија промишљања и намере о нама и о свету су нам лако схватљиви, а неке Божије намере стигнемо да разумемо тек пошто се оне испуне, док неке не стигнемо да разумемо никада. Има и сада ствари које поуздано знамо по питању Косова и Метохије. Знамо да ни по коју цену не смемо издати Бога и његове заповести, не смемо изневерити завете наших предака. Морамо им остати верни. А када имамо у виду наш однос са Богом, треба да се подсетимо на речи апостола Павла који упозорава да нама хришћанима није дато да само верујемо у Христа, него и да страдамо са њиме. Знамо да је Господ наш Христос пострадао на крсту. Црква Христова, дакле, сви они који верују у Христа – има и да проходе целим путем Христовим, а не само једним делом тога пута, и то оним делом који они сами изаберу. Ако је Христос био мучен и распет на крсту, не можемо ни ми заобилазити тешкоће и страдања. Посебно, истрајност у таквом опредељењу и на таквом путу даје нам сазнање да је Христос на том путу победио и васкрсао, и да у свему помаже онима који по узору на њега тим путем иду. Према томе, за сваку похвалу су сви они који сада са таквим подвигом живе на Косову и Метохији. Остали су тамо они најхрабрији. Остале су тамо задужбине наших светих предака, њихове свете мошти и земља натопљена и освећена њиховом крвљу.“   Будућност у честитости   „Сви који желе да се часно и правилно баве Косовом и Метохијом и да положе тај испит, треба претходно и да доживе Косово и Метохију. А то се не може постићи издалека. Треба ходати Косовом, целивати свете мошти, молити се у његовим храмовима и надахњивати се таквим светим и светлим примерима какав је био и остао свети епископ косовски и патријарх српски Павле. Ако будемо тако поступали, отвориће нам се ум и очи. Ево шта је, између осталог, у том смислу говорио патријарх Павле: „Будућност српског народа, не само на Косову и Метохији, него и свуда где се он налази – зависиће од тога да ли се он држи свега онога што је свето и честито, човечно и јеванђелско. И садашњост и будућност могу се изграђивати само на истини. А истина за нас хришћане не може бити само веза идеја или односа ствари. Истина је личност, жива личност Сина Божијег, који је уједно и прави Син Човечији. Буде ли са Христом, наш народ ће преживети и опстати свуда, па и на Косову и Метохији, а одбаци ли Христа, нестаће га из књиге живих и на небу и на земљи.“ И не заборавимо још једну његову поруку: „Ми у своме срцу и уму треба да достигнемо такво стање да не буде да меримо друге једним мерилима а себе другим мерилима.“   О епархији Милешевској   „Ваља подсетити да кроз целу историју простор Цркве и границе њених епархија нису одређивани нити условљавани државним границама, него је примарно било како да се нађе начин да Црква може најбоље и најуспешније да изрази себе. Свакако, томе су доприносили и конкретни земаљски фактори као што су, на пример, језик, култура, географија и слично. У том контексту, овде подсећамо да је Милешевску епархију, давне 1219. године (или 1220) основао Свети Сава, и да је она тада и све време кроз историју обухватала сав овај простор који сада њу сачињава, дакле, и онај њен простор који се данас налази у границама државе Црне Горе. Све је то простор светосавске Српске православне цркве.   Са задовољством говорим да је и данас Милешевска епархија једна веома компактна, хармонична и повезана целина. Веома су добри односи међу људима с обе стране државне границе. Сви имају знање и свест о томе да су припадници једне исте свете и светосавске Српске православне цркве. И односи између Милешевске епархије и локалних грађанских власти на њеном црногорском простору, простору Општине Пљевља, на високом су нивоу. Уверен сам да ће се тако наставити и у будућности.“   О сусрету са Вучићем   „Председник Вучић је у време заседања Светог архијерејског сабора прошлог маја учинио посету епископима Српске православне цркве у патријаршијском двору. Састанак је одржан у једној од патријаршијских сала, а изван саборске сале у којој епископи имају радна заседања, и било је то у једном међувремену, између редовних епископских седница.   Приликом овог сусрета многи су говорили. И ја сам говорио. Искористио сам прилику да подсетим председника Вучића на Рашку област. Председник Вучић је казао да он има у виду и тај простор Србије. Ми бисмо волели, а и очекујемо од њега да буде активно укључен и у текућим припремама за прославу осамстогодишњице манастира Милешеве и Милешевске епархије, чије обележавање већ тече, а на предлог Његове светости патријарха српског господина Иринеја, врхунско своје остварење треба да има 2020. године.“   О замкама политике   „Највећа сметња политичкој сцени на простору Србије, па и целог света, јесте то што она има слабу, а ту и тамо и никакву небеску и вечну димензију. Због недостатка те небеске димензије човек је више подложан земаљским страстима и аспирацијама. То умањује, или чак уништава интересовање за другога, бригу и љубав о другом човеку. Отуда себичност, саможивост, грамзивост, завист, мржња и ратови. Човек откинут, одметнут од Бога способан је да од овога света направи пакао.   Ако би ми било допуштено да дајем савете, препоручио бих онима који нас предводе да пронађу више ствари које нас све обједињују. Било би добро да се објединимо око оног што је највредније, најплеменитије, најбоље и најлепше код нас и у нама. А управо сада обележавамо и прослављамо то најбоље које траје ево већ осам векова – служење Господу Христу, живот по Богу и све оно духовно и материјално благо које је тиме створено.“   Изазови цркве данас   „Основни изазов за Цркву данас и у сваком другом времену јесте како да она нађе начина да остане верна самој себи, да остане увек то што она јесте по својој природи. Она мора остати слободна од земаљских искушења: властољубља, среброљубља и од сваке друге страсти, а за то је потребна и велика мудрост и велика борба јер она се налази и живи у овоме свету за који је речено да „у злу лежи“, дакле у свету који нуди све ово што поменусмо и настоји да поробљава тиме. А Црква, с друге стране, има задатак да ослобађа човека од робовања свему томе. Црква се у овом времену добро држи и одупире искушењима времена. Друго су појединци, али њих не можете узети за мерило. Свуда тога има. Имате војника који нису добри војници, имате лекара који не испуњавају критеријуме, али то су појединци. Трудим се да своје свештенике и монахе упутим на прави пут, а колико у томе успевам, не знам. Често нисам увек задовољан, али нисам ни собом задовољан. Увек треба и може више.“   Нема подела   „У цркви могу постојати различита мишљења по питањима практичне организације живота, али не може да се прихвати никакво одступање од православне вере, која је откривена у личности и науци Господа Исуса Христа, записана у Јеванђељу, разјашњена и дефинисана од стране апостола Христових, светих Отаца и Васељенских сабора. Цркву кроз историју води Дух свети. Све нас повезује љубав Христова. Дакле, нема подела у Цркви. Али од Цркве се може отпасти. Уверен сам да ће нас ово обележавање осамстогодишњице самосталности Српске православне цркве и подсећање на личност Светога Саве и других из рода нашег још више објединити и усагласити.“   О „модерном“ и „савременом“   „Треба правити разлику у схватању појмова „модерно“ и „савремено“. Од Цркве се захтева да увек познаје садашњост и да може предвидети будућност, а то даље значи да увек може испуњавати своју мисију у свету. А њена мисија јесте спасење света. С друге стране, оно што се обично сматра за „модерно“ може да буде израз попуштања слабостима и аспирацијама овога света.“   Туга остављених стараца   „Шолохов у „Тихом Дону“ у једној слици описује степу коју у неко доба године захвате пожари и направи се згариште да тај простор и птице заобилазе, ништа се живо ту не задржава и тај простор остаје пуст засвагда. И Шолохов каже да је такав постао и живот тог његовог главног јунака Григорија Мелехова. Нажалост, управо тој слици се приближава овај простор. Сви који се овде роде и одрасту иду даље и не знам да ли се ико враћа. То је за младе. А кад говоримо о старима, скоро сваке недеље добијам молбу од неког свештеника за накнадно опело самоубице. Пошто је самоубиство смртни грех, црквени канони не дозвољавају да се самоубице сахрањују са молитвом. Међутим, ми смо овде у тешкој ситуацији јер тих самоубистава има много и најчешће се убијају старци и старице који су остављени сами. Убијају се из поразног осећања да више никоме нису потребни. То ме највише боли.“   У медије најбоље   „Руководим се са три патриотска начела: рађање, васпитавање и образовање. Апелујем и на наставнике и на васпитаче и на свештенике да младим људима усађују то патриотско осећање које ће одрастати заједно са њима. Веронаука је врло значајна у школама и апелујем да буде обавезан предмет јер у њој можете добити праву оријентацију свести која упућује младог човека на подвиг. И то треба да раде сви у оквиру својих ресора и области. И ви новинари имате ту обавезу. Оно што савесном човеку данас смета јесте чињеница да у медијима не доминирају најбољи. Потребно је да тамо буду најбољи из разних струка: најбољи научници, педагози, уметници… А они који нас предводе дужни су да стварају подстицајну перспективу живота свима на овом простору. Онда би се и млади задржавали и враћали и био би то простор на који се долази, а не простор са кога се бежи.“     Извор: Епархија милешевска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...