Jump to content

Луштица - мала Света гора

Оцени ову тему


Препоручена порука

Парох луштички протојереј Никола Урдешић каже да оно што је занимљиво је, да је остало запамћено да луштички поморци на брод никада нису кретали од куће: -Прво би одлазили у цркву на молитву па онда на дуги пут. Тако је било и у повратку. Након искрцавања, прво би пошли у храм да заблагодаре Богу а потом своме дому.

Луштица је добила име по свом облику који подсјећа на љуску. Била је насељена још у каменом добу, о чему свједочи једна камена сјекира коју је пронашао Миливоје Урдешић. Поријекло становништва је разнолико. Овдје су се досељавали Грци, Арбанаси, Шпанци, Црногорци из Брда, који су долазили на рад, а касније и остајали. Становништво се доста бавило поморством. Луштички поморци и наутичари били су веома цијењени у свијету.

Парох луштички протојереј Никола Урдешић каже да оно што је занимљиво је, да је остало запамћено да луштички поморци на брод никада нису кретали од куће: -Прво би одлазили у цркву на молитву па онда на дуги пут. Тако је било и у повратку. Након искрцавања, прво би пошли у храм да заблагодаре Богу а потом своме дому.

Маслина је на Луштици оно што је божур на Косову и Метохији. Једна занимљивост сачувана из претходних времена је и то, да је сваки младожења морао прије вјенчања да засади десет стабала маслине, за свако мушко дијете које се роди садило се седам стабала, а за свако женско дијете пет.

Отац Никола у шали каже да можда људи мисле да је то и данас обичај па је зато све мање вјенчања на Луштици. -На жалост има много неожењених и неудатих. У сваком случају то је био један диван обичај и зато не чуди импозантан број стабала маслине на Луштици. Има породица које на свом имању имају и по 400 коријена. Има и једна луштичка изрека која каже да је маслина као жена, колико је његујеш и пазиш, толико ти љубави узвраћа. Друга изрека каже да је маслина као мајка, кад год јој се вратиш, она те са љубављу прихвати, прича луштички парох.

На Луштици има двадесет храмова, осамнаест је православних а два су римокатоличка. У народу је због великог броја храмова на тако малом простору, називају мала света гора. Луштица има 12 села, од којих је једно село (Забрђе) окренуто унутрашњости боко-которског залива. У Забрђу су храмови Светог апостола Андреја Првозваног, Рођења Пресвете Богородице, Свете мученице Недеље и храм Светог исповједника Харитона. На Луштици постоје два мјеста која су на мору. То су Росе и Жањиц. На Росама је у другој половини прошлога вијека откривено старо црквиште. Наречено је да храм на том црквишту буде обновљен у име Појаса Пресвете Богородице. Нека нова открића говоре о томе да је ту био храм посвећен Светом Спиридону, али то није још доказано. Оно што се са сигурношћу зна је да је то храм из четвртог вијека и да је ту било епископско сједиште. Други храм на Росама је посвећен Светој Тројици.

Друго село на мору је Жањице. Ту се налази црква Рођења Светог Јована и поред ње су остаци истоименог храма. На Жањицу се налази једно острвце(шкољ) на којем је манастир Ваведења Пресвете Богородице, са љетном завјетном славом Полагања ризе Пресвете Богородице.

Саборни храм на Луштици је посвећен Светом Николају Мирликијском Чудотворцу. У непосредној близини тога храма се налази храм Светог Георгија, поред њега је стара школа, мало повише је храм Успења Пресвете Богородице са још старијом школом.

У селу Мркови се налази храм Васкрсења Лазаревог, једини храм у Митрополији црногорско-приморској посвећен овом празнику. Други храм у селу Мркови је црква Преподобномученице Параскеве која се прославља 8. августа.

У Клинцима су храмови Светог арханђела Михаила, Светог Пантелејмона, Светог Трифуна и најмањи храм – храм Светог Саве, који је направљен за само једну ноћ.

У дијелу између села Мркови и Клинци налази се римокатоличка црква посвећена Светом Трипуну. Други римокатолички храм на Луштици је Госпа од Кармена на Росама. У селу Бргули се налази храм Светих апостола Петра и Павла. У селу Мардари, налази се храм посвећен Светим апостолима Варнави и Вартоломеју.

Централно мјесто сабирања православних вјерника на Луштици је свакако Саборни храм посвећен Светом Николају Мирликијском Чудотворцу, који се налази у самом средишту села Радованићи. По предању освештао га је Свети Сава, Први Архиепископ српски. Легенда каже да је благословом Светог Саве ту настао базен, односно убли са водом, који и данас постоји поред цркве и чија се вода користи. По неким изворима, црква је некада имала фасаду у црвеној боји, налик манастиру Жичи. Као година градње и освећења узима се 1117. и она је засигурно једна од најстаријих цркава у Боки Которској. Обнављана је три пута. У последњој обнови 1892. године нестао је живопис старе цркве и поменик у проскомидији, као и стари натпис изнад улазних врата из периода градње. Цркву Светог Николе су опслуживали калуђери из Жањичког манастира. Почетком XVII вијека у њој је служио свештеник Марко Марковац, а у XIX вијеку ову парохију је дуго година опслуживао свештеник Ђуро Поповић, иза кога је остао један значајан рукопис. У цркви се чува Шестоднев из 1733. године, са записом о упокојењу свештеника Јована Петровића 1774. године, који је сахрањен испред самих врата цркве.

Помиње се да су опијело служили поп Михаило Тројановић, поп Ћуро Стјеповић и поп Иван Радовић.

Протојереј Никола Урдешић о храму Светог Николе каже: -Храм Светог Николе је три пута рушен и обнављан. Једном је чак био и спаљен. Последња обнова била је 1891. године. Годину или двије након тога урађен је и иконостас, који је сачуван до данас. Ово је једини крстообразни храм на Луштици. Улазни дио храма је сачуван још од периода градње. На прочељу храма се уздиже звоник на преслицу са три звона. Храм у свом средишњем дијелу има осмоугаоно кубе, а олтарски дио пода је за један степеник уздигнут од дијела лађе. Под цркве је урађен локалним луштичким каменом и то као шаховско поље. Овај храм је био центар сабирања Луштичана, како вјерског тако и народног. На Луштици је доста храмова урађено средином осамнаестог вијека, у вријеме када је иконописе у храмовима радила трећа генерација иконописне школе Рафаиловић-Димитријевић. Петар Рафаиловић, син Рафаилов а унук Димитрија Даскала, живописао је три храма 1771. године. У храму Светог Николе налазе се неке од икона које је он сликао. Последњих година је благословом нашег митрополита у непосредној близини храма изграђен парохијски дом, у склопу којег је формирана ризница.

У ризници парохије луштичке, поред реликвија из других луштичких храмова, чувају се и старе књиге, сасуди, крстови и иконе, које су преживјеле страдања цркве Светог Николе: сребрни крст са минијатуром у дрвету из 1901. године, дар Митрополита Митрофана Бана Јовану Бану, свом синовцу свештенику; сребрно кандило из 1900. године, поклон породици Урдешић; руска икона Светог Николе из 1890. године поклон Илије Паландачића; стари сасуд из 1931. године. Ни цркву Светог Николе није заобишао покушај насилног унијаћења, тако да се и на њој налазио римокатолички олтар, све до времена Епископа боко-которског Герасима (Петрановића) када су уклоњени сви римокатолички олтари са православних храмова. Из овог периода сачувано је јако пуно писаних трагова. У антропогеографској студији „Бока” свештеника Саве Накићеновића пише следеће:

„Из Декрета дужда Фрања Фоскари од 11. јула 1446. године, види се какви су односи били и давани напутци да се из Луштице протјерају православни свештеници. У декрету истога дужда од 22. маја 1455. године, који је био упућен которском бискупу Бернарду, наређује се поред осталог да се истоме бискупу свака помоћ даде, да може српско-православне свештенике истријебити. И да се православни натјерају, нек се одрекну земаља, винограда и маслина, особито ових цркава: Светог Михаила и Свете Марије у Превлаци; Светог Гаврила и Светог Петра у Богдашићима; Светог Александра у Љешковићима; Светог Луке и Светог Николе на Луштици. И свију других цркава и црквица које је митрополит под собом држао у селима предреченим, и у другим мјестима Боке“.

У књизи „Луштица” др Горан Комар о овоме пише: „На измаку 1548. године пред бискупским викаром у Котору, вођен је један спор против свештеника српскога обреда Брајана, који је одбио да допусти фратру Свете Марије од Отока да служи у цркви Светога Луке у Кртолима. Српски свештеник је тврдио да никада фратри ни други латински свештеници нису служили у тој цркви. Он такође тврди да луштички и љешевићки поп поступају једнако, не дозволивши градњу дрвеног римокатоличког олтара. Поп Ђуро, син попа Владислава из Луштице, очигледно свештеник из Саборне цркве Светог Николе, такође је изјавио да није никад чуо ни видио латинског попа да служи у његовој капели. Одбрана Православља попа Ђура из Луштице била је веома тврда и исцрпна. Он је казао да му закон брани примање латинског свештеника, да он никада не служи у црквама фратара него у црквама свога реда. Заиста, ово суђење у Котору представља примјер јавне и успјешне одбране бокешких свештеника од насртаја которског бискупа, који је на мала врата – уградњом олтара у српским црквама, уводио унију.“

Око цркве Светог Николе налази се активно сеоско гробље. Међу многим знаним и незнаним гробовима налази се и гроб свештеника Владимира Маровића, који се упокојио 1996. године. До обнове луштичке парохије 2005. године, отац Владимир је био последњи свештеник који је опслуживао парохију на Луштици. Отац Владимир је био носилац Ордена Светог Саве.

Оно што је посебно интересантно и што је итекако важно помена је то да су се луштичани трудили да поред својих, колико је то било могуће сачувају и римокатоличке храмове, по оној народној „Своје воли а туђе поштуј“. О томе свједочи и своја сјећања из дјетињства преноси отац Никола:

-На Луштици постоје двије римокатоличке цркве које се ријетко отварају и у којима се ријетко служи. Луштичани православне вјероисповијести се са посебним поштовањем опходе према ова два храма. Ја не бих знао када се последњи пут служила служба у римокатоличкој цркви на Росама. Знам да је црква отворена током љета, док у цркви Светог Трипуна бискуп которски годинама уназад служи мису у недељу по празнику Светог Трипуна. То је молитвено сабрање на које они позивају и друге мјештане, на жалост то остаје на томе. Раније, када сам био дијете, знам да су долазили и на Божић и Васкрс, али сада све мање. Кључ од цркве Светог Трипуна и саму цркву чувао је мој дјед. Бринуо се о њој током многих деценија и он је отварао сваке недјеље. По предању, моји преци су саградили храм Васкрсења Лазаревог и када дјед заврши потребне суботње радње (попали кандила, очисти храм, звони уочи недјеље), он је то исто ишао да ради у храм Светог Трипуна. То је можда мало необично, али то можемо тумачити као ширину једног правог православног вјерника који се није бојао да помогне оном другом, уствари није дозволио да један храм запусти и да се затвори у потпуности.

Оливера Балабан


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Леп текст, иначе сама тема је много шира и лепша. Ја сам био фасциниран историјом тога краја и менталитетом људи, крајоликом и климом. Грбаљ је рецимо некадашња мала општина (укинута током комунизма и припојена општини Котор и Будва) са преко (јако старих) 20 цркви и 4 манастира, па насеље Радовићи које има преко 5 цркви и сигурно 2 манастира, одакле се једино може копненим путем приступити на полуострво Луштица које је тема.

Са те стране планине Ловћена је некада било седиште Миторополије, давно пре измештања на Цетиње и династије Петровић. Када стара Црна Гора није имала ни 1.000 становника. Срби су тамо често ратовали са Аустроугарима, Млецима, Наполеоном, Италијом... Интересантно је да се ту налази и део моштију Светог Фјодора Ушакова, Адмирала Руске морнарице, који је ратовао својевремено на страну Срба против Наполеона, ослободили су заједно цело данашње Црногорско приморје и Дубровник, Адмирал Фјодор (https://sr.wikipedia.org/wiki/Фјодор_Ушаков) је пре тога ослободио Солун, Крф и целу Грчку. Познат у светској војној историји као један од адмирала који никада није изгубио битку, касније је канонизован након проналаска мироточивих моштију.

Има једна повезана тема на форуму, али захтева неког Бококоторског стручњака:945729::

 

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У навечерје Празника, у овом селу, на мјесту светитељеве родне куће, гдје је током претходних мјесеци изграђен манастирски конак Метоха Петропавловог манастира, служено је Празнично бденије, на којем је предстојао Епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије. који је том приликом рекао: Ваистину Христос васкрсе и окупи нас у овој Светој обитељи … Хвала игуманији, сестрама и свима вама што сте дошли на ово чудесно мјесто светости и љепоте, које ће сваким даном бити све љепше и животније.., и ми ћемо се овдје учити побожности и љубави, како би нас наш Свети отац Василије срео и препознао као своје праве истинске потомке, не само по крви и тијелу, него и по духу, љубави и вјери.
      Слава и милост Божија – окоснице личности Светог Василија

       
      На сам дан Спомена Светог Митрополита херцеговачког и чудостворца тврдошког и острошког, на овом мјесту окупило се мноштво вјерних требињског краја, међу којима и политички представници Републике Српске и Града Требиња, као и других ентитетских и градских институција, а међу мноштвом ходочасника, који су током вечери ноћи и јутра пристигли нашли су се и неимари обновљене и новосазидане светиње… Литургијским сабрањем началствовао је Епископ Максим, уз саслужење Епископа наше Домаће цркве, свештенства, монаштва и вјерног народа, а Црква Божија, сабрана на овом мјесту овим поводом, рукоположила је досадашњег тврдошког јерођакона Теофила у чин презвитера, односно јеромонаха.
       
      Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Свеноћним бденијем и светом Литургијом у храму Преноса моштију Светога Саве у Новом Саду, у недељу, 9. маја 2021. године, отпочеле су свечаности под називом „Светосавски дани”. Свеноћно бденије је служио протонамесник Велимир Врућинић, а светом Литургијом је началствовао јеромонах Јеротеј (Петровић), уз саслужење свештенства и ђаконства Епархије бачке. Молитвено сабрање увеличао је хор Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин.

       

      На здравље и на спасење учешће у овом свеноћном бденију и Причешће свима вама који сте се причестили Телом и Крвљу Господњом. Овим прелепим сабрањем ноћас смо отпочели „Светосавске дане”. Желим да, у име братства Светосавског храма, упутим искрену благодарност и срдачне поздраве оцу Јеротеју и оцу Велимиру, ђаконима, појцима који су на прелеп начин са нама овде заједно прославили име Светога Саве, обележили спомен на Спаљивање његових часних моштију и допринели да, у овом Дому Божјем, се помолимо Господу кроз овако прелепу молитву – молитву која све нас уздиже до небеса и дарује нам нову снагу и нову енергију да будемо ти који ћемо свагда истински служити Господу и бити на стази Његовој, на стази спасења, мира, љубави и правде Његове, казао је настојатељ храма, протојереј Бранислав Мркић.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Јучерашње небивало скрнављење цркве Светог Николе у Котору и простачко вријеђање свештеничке супруге, која је покушала да то скрнављење спријечи и заустави, највећу штету је нанијело самим несрећницима који су у њему учествовали. Црква Светог Николе, а вјероватно ни много старија црква Светог Луке поред ње, у својој историји нису запамтили овакав однос. Пролазили су мимо ње многи недобронамјерни људи, међу којима и немали број оних који су дошли као војници непријатељских војски, али се нико није усудио да учини ишта слично, и то на Васкрс, најсвечанији дан те цркве.

       
      Због свега што се већ дуже у јасном континуитету дешава у Црној Гори, трудећи се да се не оглашавамо о сваком од многобројних антицрквених инцидената, овога пута смо, добра ради Црне Горе и свих грађана који у њој живе, дужни да укратко изнесемо став о узроцима оваквих срамотних догађања.
      Безумље у Црној Гори је почело да добија своје незамисливе облике црквофобије и србофобије, а оба та вида су на најбруталнији начин исказана у дјелима и ријечима несрећних починилаца овога недјела према цркви и према жени која им се храбро супротставила.
      Иако починиоци, без икакве сумње, сносе личну одговорност (укључујући ону законску) за своје нечасно чињење, они су само природна посљедица агресивне и екстремистичке реторике која се констатно и некажњиво већ деценијама шири против Српске православне цркве. Постоји читав арсенал најогавнијих лажи, етикета и манипулација о Цркви које појединци, разне организације и њихова медијска гласила готово свакодневно понављају. У томе нарочито предњаче политичке партије бившег режима и њихове сателитске организације, сви они предвођени предсједником најјаче од тих партија.
      Јавности су већ познати црногорски електронски и штампани медији у приватном власништву који се, некад се чини, такмиче међу собом како да што горе представе Цркву и смисле што огавнију лаж и манипулацију, под кринком аналитичког коментара или наводних инсајдерских сазнања. Оно, међутим, што свакако доприноси стварању мржње и нетрпељивости према Цркви, а што се не може оправдати никаквом уређивачком политиком је однос Јавног сервиса, који служи као подесан подијум за свакога ко жели да пљује по Цркви, а у том случају се и не поставља питање да ли је говорник из Црне Горе, као што се то чини кад неко Цркву подржава.
      Црква не тражи да медијски простор буде такав да је критички тон према њој забрањен или непримјерено ограничен, али свакако не сматрамо да се медијска или уређивачка слобода састоји у неконтролисаном и ничим ограниченом ширењу лажи и манипулација и вођењу континуиране кампање у циљу сатанизације било којег појединца или заједнице, па и црквене.
      Вјерски и етничко-национални идентитети који се у данашњој Црној Гори користе ради распиривања тензија међу грађанима, уствари треба да буду слободни избори сваке личности, утемељени на њеном искуству, сазнањима и стремљењима. Уколико појединца деценијама сваког дана бомбардујемо са стотинама обмана и неистинама, проглашавајући припаднике неких од тих идентитета за издајнике, “лудачки покрет”, окупаторе (ово је најлуђе од свега – окупаторима називати људе чији су преци кости остављали за слободу ове земље) и оне који хоће да униште Црну Гору за рачун туђих интереса, неминовно доводимо до ситуације у којој ће неко да скрнави богомоље, псује ову или ону мајку а на крају почне да се и физички обрачунава са тим “издајницима”.
      Након прве промјене власти у њеној историји која није плод револуције и/или рата и окупације, Црна Гора мора да обнови лекције о живљењу у различитостима. Ни два брата, нити двије сестре не мисле о свему исто. Макар то ми у Црној Гори знамо, будући да се наше етничко-националне подјеле неријетко дешавају међу најближим сродницима. То што не мислимо једнако о историји, данашњици, па ни о сјутрашњици заједничке нам домовине, не значи да морамо једни другима да будемо непријатељи.
      Молимо се васкрслом Господу да ово безумље престане. Нека агресивна реторика која производи овакве нападе престане. Нека се искрено покају сви који су учествовали или планирају да учествују у било чему сличноме.
      Од најодговорнијих на друштвеној сцени, првенствено од оних који врше власт, али и свих осталих, тражимо да се нађе начин да се лажи зауставе и појача лична, професионална и законска одговорност за изговорену, али и пренешену и коментарисану јавну ријеч. Јасно нам је да живимо у епохи пост-истине када чињенице постају мање важне од ефеката које производе бројне лажне вијести, али смо увјерени да се, мирећи се са таквим ставом, налазимо све даље и даље од друштвеног циља, који би требало сви да имамо – стварање бољег, мирнијег, милосрднијег и успјешнијег друштва.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Свету и Велику среду сећамо се жене грешнице која је умила Спаситељеве ноге, обрисала својом косом и помазала их миром. У овај трећи дан страсне седмице Црква нас подсећа и на Јудину издају. На свету и Велику среду свети оци су заповедили да чинимо спомен на жену блудницу, која је помазала Господа миром. Богослужење овог дана открива нам силу покајања и љубави, ради којих се сила Божја као уље изобилно излива на све оне који се искрено кају.
       
      У личности покајане жене блуднице видимо пример велике покајне љубави. Сва четири Еванђелиста описују догађај када је жена блудница помазала скупоценим миром Спаситељеве ноге, наглашавајући да ово помазање представља вид припреме за Христово страдање и погребење. Свакако да овој покајање жене блуднице није било одједном и није се догодило случајно, она је прошла кроз унитрашњу пприпрему и обасјна Спаситељевом силом, омрзнула своја гнусна и греховна дела, и док је Господ вечерао у дому Симона губавога она се делатно покајала за сва своја учињена сагрешења која су помрачивала њену душу. Химнографија Велике среде нас подсећа да је жена скупоцено миро купила од продаваца, и побојавши се због својих сагрешења она се одлучила да драгоцено миро излије на Спаситељеве нога и на видљив начин изрази своје покајање. Насупрот великом покајању жене грешнице, знаменити химнографи нас подсећају и на мрачно Јудино издајство. Занимљиво је тумачење Светог Јована Златоустог о догађају помазања Спаситељевих ногу: „Жена, дакле, види Исуса и приступи му са смелом надом. А ако је жена која је боловала од точења крви приступила са трепетом и збуњено иако ништа нечисто није исповедила у себи, јер је њена нечистота, очито, била последица њене природе, колико ли је већи страх и стид морала да осећа ова жена због своје нечисте савести! Зато је и пришла Исусу после многих жена – Самарјанки, Хананејки, крвоточиве и других, и то не пред народом, него у кући. И док су други долазили да им исцели тело, једина је она дошла да ода поштовање Исусу и ради оправдања душе. Она није имала никакву повреду на свом телу, и нарочито зато свако треба да јој се диви. Она не прилази Исусу као обичном човеку – иначе не би обрисала Његове ноге својом косом – него као бићу које је изнад човека. Управо зато полаже пред Христове ноге онај део који се у целокупном човековом телу цени више од свих осталих делова – своју главу.ˮ
      Црква нас у овај дан подсећа на безумно дело Јуде који издајничким целивом издаде Христа за тридесет сребрника. У богослужењу Велике среде своје молитве и упућујемо Господу нашем да нас учини достојнима покајања покајане блуднице која постаде образац истинског покајања и преумљења целог бића које је окорело у греху, али молимо се спаситељу нашем да нас сачува од безумног и погубног пута Јудиног издајства. Свети Оци јасно говоре да се на Велику среду сећамо Јудиног безумног дела, не зато што је такво дело достојно сећања и помињања, већ да би нас подсетило на страдални пут Господа нашег Исуса Христа и његово крајње смирење.
      У богослужбеној пракси на Велику среду се усталило и савршавање Свете тајне јелеосвећења. Овде је потребно нагласити да Свету тајну јелеосвећења не би требало служити ако за то не постоји нарочита потреба, тј. ако нема тежих болесника који потребују ову Свету тајну. У Светој тајни јелеосвећења Дух Свети, својом благодатном силом силази на болесника над којим се ова Света тајна и служи. Циљ њеног савршавања је двојак, а састоји се у опраштању грехова и молитви за исцељење болесника од болести и немоћи. Говорећи о Светој тајни Јелеосвећења, Свети Владика Николај охридски и жички поучава: „Апостол Јаков пише нам: „болује ли ко међу вама нека дозове старешине црквене те нека читају молитву над њим, и нека га помажу уљем, у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ; а ако је грехе учинио, опростиће му се“ (5, 14-15). Не треба дозвати ма кога него свештенике, старешине црквене; не треба га помазивати ма у чије име (да не буде враџбина) него у име Господње; неће га подићи ма ко други, него сâм Господ, нити му ма ко други може опростити греха осим једино Господ. Зашто уљем а не нечим другим? Зато што је тако заповеђено, те да бисмо ми показали послушност и веру. Зашто је заповеђено да се крштавамо водом, и миропомазујемо миром, и причешћујемо хлебом и вином? То је Божји избор и Божје смотрење, а наше је да слушамо и верујемо. Различити се елементи употребљују у разним тајнама, но благодат је једна као што је Господ један, а од Господа је све. Зашто Господ потребује неку материју да би излио благодат Своју на нас? Не потребује Господ материју, него ми: док смо у материји, потребујемо материју. Снисходећи нашој немоћи Господ се служи материјом. Нематеријалним ангелима Он даје благодат нематеријалним начином. Немоћан је јелеј сам по себи, као што је немоћна свака материја сама по себи, но благодат је Божја свемоћна. Кроз јелеј Господ даје благодат Духа Свог Светог, и та благодат лечи болне, подиже раслабљене, повраћа сумашедше.ˮ
      На крају, када је у питању богослужење Велике среде, потребно је нагласити да се у овај трећи дан страдалне седмице престаје са служење Литургије Пређеосвећених дарова, као и са читањем великопосне молитве Светог Јефрема Сирина.
       
      Из химнографије Свете и Велике среде:
       
      Безаконовавши више од блуднице, Блаже, кишу суза никада Ти не принесох, но ћутањем молећи се припадам Ти, љубављу целивајући пречисте ноге твоје, да би ми као Владика подарио опроштај дугова, мени који Ти вапијем Спаситељу: Од нечистоте дела мојих избави ме. (кондак Велике среде)
      Блудница приступи к Теби, миро са сузама изливајући на ноге твоје, Човекољубче, и смрада од зала избавља се заповешћу твојом. А неблагодарни ученик, дишући благодат твоју, ову одбацује, и смрадом се одева, среброљубљем продајући Тебе. Слава Христе милосрђу твоме. (први сједален)
      Скупоцено миро, блудница помеша са сузама, и изливашена пречисте ноге твоје, љубећи их; њу си одмах оправдао, а нама опроштај даруј, који си нас ради пострадао, и спаси нас. (прва стихира на хвалитне)
      О Јудине несреће! Гледаше блудницу која целиваше стопе, и размишљаше лукаво о издаји целивом. Она плетенице развеза, а он се гњевом свезиваше, носећи уместо мира злосмрадну злоћу; јер завист не зна да претпостави корисно. О Јудине несреће! од које избави Боже душе наше. (четрвта стихира на хвалитне)
      Данас Христос долази у дом фарисејев, и жена грешница приступивши к ногама, превијаше се вапијући: Види погружену у греху, очајну због својих дела, које се не гнуша твоја доброта; и дај ми Господе опроштај зала мојих, и спаси ме. (прва стихира на стиховње)
      Господе, жена која је пала у многе грехе, осетивши Твоје Божанство, узела је чин мироносице, и ридајући Теби миро пре погреба приноси. Авај мени! говорећи: јер ноћ ми је распаљивање блуда незадрживог, а мрачна и без зрака је жеља греха! Прими моје изворе суза, Ти који облацима изводиш воду мора. Пригни се мојим срдачним уздасима, Ти који си приклонио небеса неизрецивим снисхођењем твојим. Да целивам пречисте ноге твоје, и обришем их опет косом главе моје, од којих се Ева у рају, предвече шум ушима чувши, страхом сакрила. Мноштво грехова мојих, и бездане судова твојих ко ће испитати. Душеспашче Спасе мој, не презри мене, слушкињу твоју, Ти који имаш неизмерну милост. (Слава и сада на стиховње)
       
      Катихета Бранислав Илић
       
      Извор: Српска Православна Црква
       
      ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Почнимо време поста припремивши се за духовне подвиге. Очистимо душу, очистимо тело. Уздржавајмо се како од хране, тако и од свих страсти, наслађујући се врлинама духа да би се усавршавајући се у њима са љубављу, сви удостојили да у духовној радости видимо најчасније страдање Христа Бога и Свето васкрсење.ˮ  (Стихира на Господи возвах сирне недеље)       СВЕТА И ВЕЛИКА ЧЕТРДЕСЕТНИЦА - ВЕЛИКИ ПОСТ (ПРВИ ДЕО) - сабрани прилози    СВЕТА И ВЕЛИКА ЧЕТРДЕСЕТНИЦА - ВЕЛИКИ ПОСТ (ДРУГИ ДЕО) - сабрани прилози   ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА
      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...