Jump to content

Учитељ који је спасао мост

Оцени ову тему


Препоручена порука

 
Miladin-Zarich.jpg
Миладин Зарић

„Дан и ноћ сам мислио како да се осветим хитлеровцима за 100 стрељаних мојих Косјераца, међу којима су били моји ђаци, војници и суседи. И дође тај жељен дан, баш 20. октобар 1944. године.” Освета потписника ових редова, београдског учитеља Миладина Зарића (1889–1976), није се састојала у убијању већ у једној смелој акцији – спасавању минираног Старог савског моста.

У то време педесетпетогодишњи учитељ истрчао је из подрума своје зграде у Карађорђевој 69 и између три војске, Немаца који су се повлачили и партизана и црвеноармејаца који су надирали, пресекао проводнике и спасао мост од рушења. Према његовом сведочењу, више од месец дана посматрао је како Немци постављају мине и проучавао кад год је могао куда иду каблови и како су мине спојене са детонатором.

Тог 20. октобра 1944. године чуо је поклике Руса у комшилуку, истрчао из подрума и упутио се ка мосту недељама обузет „идејом да га пошто-пото спасе”. До моста је стигао са групом руских војника и са њима прегледао стубове испод моста. Заједно су спазили да су испод трећег стуба дрвени сандуци са експлозивом, а да је фитиљ већ упаљен и да шишти. Руси су остали у заклону, а Зарић је истрчао, зграбио пинорски ашов који је лежао поред мртвог немачког војника и почео да удара по детонатору док није пресекао „као млеко белу жицу”. Шиштање је престало и Стари савски мост је био спасен.

Мр Александар Животић, историчар у Институту за новију историју Србије, истиче да је пресудно било и Зарићево претходно ратно искуство, јер да је пресекао погрешну жицу, мост би одлетео у ваздух. Учитељ Зарић учествовао је као резервни официр у Балканским ратовима 1912–1913. године (тада је деминирао мост на реци Шемници код Битоља), као и у Првом светском рату када је био један од оних који су преживели албанску голготу.

– Колики је био значај Старог савског моста говоре и подаци да је био једина веза са Сремом, једини мост у Београду, пошто су Мост краља Александра и Панчевачки мост били срушени. Осим њега, на Сави је био у функцији још једино мост у Шапцу, али је он био у јако лошем стању – објашњава мр Животић.

На предлог Јосипа, Зарић је одликован 18. децембра 1944. године Орденом за храброст, а уз златни и сребрни орден за храброст „Милош Обилић”, Крст краља Петра првог од 1913. године и „Албанску споменицу” које је добио за заслуге у претходним ратовима, за смело спасавање моста добио је и руска и бугарска одликовања за храброст.

(/slika2)Син Миладина Зарића, Милош (1925), пензионисани хирург, у разговору за „Политику” описао нам је како га је вест о великом подвигу његовог оца затекла на фронту у Босни.

– Двојица браће и ја били смо у партизанима, имао сам тада 19 година и сећам се да ми је командир бригаде кратко саопштио шта је мој отац учинио. Све детаље чуо сам тек 1947. године, када сам демобилисан и када сам стигао у Београд. После очевог спасавања моста, Иван Рибар наредио је да браћа и ја добијемо нове униформе. Када се рат завршио отац је постао први председник Трећег рејона, али био је против одузимања кућа на Дедињу и њиховог пљачкања, па је напустио ту функцију. Последњих година живота повукао се, био је увређен, иако се није ни са ким свађао. Није волео да говори о томе како је спасао мост, мислим да је био разочаран у ондашње друштво, али је нас учио да будемо као он и волимо своју земљу – прича Милош Зарић.

Миладинов син каже да је његов отац дуго чувао у старом дрвеном сандуку капут који је носио 20. октобра, изрешетан мецима, поред мантије и епитрахиља које је носио једно краће време по завршетку Призренске богословије. Свештенички позив Миладин је, како нам објашњава његов син, напустио после несугласица са владиком Николајем Велимировићем и од тада је радио као учитељ у Ковиљу, Ужицу, Београду.

Носилац бројних војних одликовања био је пре свега народни учитељ – за себе је написао да би то занимање одабрао и када би се поново родио. Један од његових ученика, познати графичар и сликар Бранко Миљуш похађао је први разред код Зарића 1943. године када је после збега на Козари дошао у Београд.

– Памтим први сусрет са њим. Мајка ме лепо спремила за школу, чак ми је везала и машну и када ме учитељ видео рекао ми је да мора да провери да ли сам достојан да је носим и погледао ми уши. Како су оне биле чисте, јер ме је мајка добро окупала, насмејао се и рекао да заиста заслужујем да носим машну – сећа се Миљуш.

Осамдесетих година прошлог века покренута је иницијатива да Стари савски мост понесе име Београђанина који га је спасао и који је у каснијим годинама често волео да по њему шета. Ипак, мост који спаја две обале Саве и даље је остао само Стари савски, без икаквог обележја на овај подвиг. Миладин Зарић је по одлуци Скупштине града добио 1990. године улицу у Борчи, далеко од дела Београда у коме је живео и моста који је спасао.  

 

http://www.politika.rs/scc/clanak/108037/Drustvo/Ucitelj-koji-je-spasao-Stari-savski-most

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

И много то вреди сад писати о њему кад је ова СНС банда и њени београдски дегенерици Мали и онај педер Весић решила да склони овај мост са места гдд стоји. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 2. маја 2021. године, на Васкрс, свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Врачару.

       
      Патријарху су саслуживали архимандрити Серафим и Прокопије (Тајар), протојереји- ставрофори др Саво Јовић, проф. др Владимир Вукашиновић и проф. др Драган Протић, декан Православног богословског факултета протојереј проф. др Зоран Ранковић, протојереј Ненад Стефановић, јеромонах Сава (Бундало), протођакон Младен Ковачевић, ђакон Радомир Врућинић и ипођакони Владимир Јелић, Његош Стикић и Дејан Накић.
      Пред свето причешће Васкршњу посланицу Српске Православне Цркве верном народу прочитао је јеромонах Сава (Бундало).
      Након свете Литургије, патријарх Порфирије је честитао верницима Васкрс поздравом: „Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе!“ и том приликом указао на егзистенцијално значење које Васкрсење Христово има на живот:
      „Наша вера почива у речима тропара Васкрсења Христовог: „Христос Васкрсе из мртвих и онима у гробовима живот дарова“, и то  је вера која је обликовала нашу прошлост из које је израстао наш народ. То је вера којом живимо данас и то је вера којом ћемо живети до другог Христовог доласка“. Али веровати овим речима не значи само формално их изговарати, већ је неопходно провести их у живот. Да ове речи, које смо чули, буду заиста наш живот.
      Патријарх Порфирије је посебно напоменуо да се данас моли да се у срца наша усели Христова љубав, као и да онда, том љубављу, „ми загрлимо читав свет“.
      „Толико је око нас невоље, толико је око нас страдања, толико је потребно да будемо јединствени, да једни друге разумемо, да једни друге прихватамо“, а за тако нешто довољно је само да завиримо у сопствене породице. Какви су све то изазови и у каквим невољама и унутарњој духовној празнини се налази сваки појединац, а често и многе заједнице“, запитао се патријарх Порфирије указујући да је одсуство Васкрслог Христа у нашим срцима узрок таквом стању.
      Светој архијерејској Литургији присуствовали су надбискуп београдски мон. Станислав Хочевар и апостолски нунције монс. Лучано Суријани, председник Народне скупшитине Србије г. Ивица Дачић, министри у Влади Републике Србије,, заменик градоначелника Београда г. Горан Весић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Владимир Рогановић, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Марко Николић и многоброни културни посланици, спортисти и јавне личности.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Иван Ивковић,
      Извор: https://youtu.be/-xjOSdMcdfQ
      Званична презентација: https://otelders.org
      Facebook: https://www.facebook.com/otelders
      Instagram: https://www.instagram.com/otelders
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Пре него што је постао патријарх, владика Порфирије био је познат као духовник и игуман Ковиља. Обновио је опустели манастир, претворио га у духовни центар који је нашој цркви дао чак пет епископа. Ковиљ је чувен по доброј ракији која се одувек ту пекла. Спутњик открива тајну манастирске ракије - коју је пекао и нови патријарх српски.

      Дужности игумана светоархангелске обитељи ковиљског манастира партијарх Порфирије прихватио се 1990. и са њом остао све до 2014. године. Игуман духовне матице младих коју је патријарх подигао готово из пепела, данас је његов достојни наследник, епископ мохачки и викар епископа бачког, владика Исихије.
      Чим смо ушли у манастир, послужени смо кафом, али и чувеном ковиљском ракијом. Екипа Спутњика имала је част да проба посебну, зову је "игуманска шљива". Ракија је одлежала 12 година, а пићем нас је послужио лично владика, јер у Ковиљу нема беспотребних формалности.
       
      Манастирска ракија изоштрава чула
       
      Док пажљиво пробамо ракију која моментално изоштрава сва чула, епсикоп Исихије прича нам како је провео прве дане са патријархом Порфиријем, на његовој новој дужности у Београду, али и како се упознао са својим братом у Христу.
      Рођен у Москви, пратећи очеву каријеру дипломате, владика Исихије живео је у Кини, Мјанмару, Судану и Вашингтону. Студирао је психологију на Универзитету Колумбија и Филозофском факултету у Београду, а онда се 1991. године поново родио - патријарх Порфирије крстио га је у Ковиљу.
      "Долазећи као гост кад је основано братство, свим срцем сам заволео духовни живот, посебно монашки, а игуман, патријарх Порфирије, био је за мене узор, учитељ који ме је руководио у духовном животу, то је врло брзо израсло у жарку жељу да постанем члан овог братства", прича нам владика Исихије.
       
      Пет епископа и патријарх – из Ковиља
       
      Манастир Ковиљ је српској цркви дао чак пет епископа, а сада и патријарха. Није запамћено да је једно место дало толико, пре свега интелектуалаца, нових, младих људи у Цркви који су невероватном љубављу и енергијом подигли манастир из пепела.
      "Поред садашњег патријарха Порфирија, овде су у почетку још била четворица млађих људи који су већ били монаси, пред крај студија, владика Иринеј их је поставио да обнављају монаштво. Сви су они потоњи епископи наше Цркве, то су били владика Фотије, владика Андреј и блаженопочивши владика Јероним, који је био најмлађи", прича наш саговорник, пети ковиљски епископ, док шетамо кроз манастир.
      Он додаје да је реч о промислу Божијем, али да је уз њега, увек потребно и наше садејство, а братија је итекако одговорила на поверену мисију у опустелој светињи о којој је, пре него што су дошли, бринула једна породица из Ковиља.
      "Живели смо у старом конаку, требало је оспособити сваку келију, све је било јако оскудно, није било прихода, све је морало да се обезбеди. Живели смо врло скромно, имали неколико животињица које смо гајили, једну краву коју смо сами музли, башту коју смо узгајали".
      Молитва и рад подигли су све и вратили живот у манастир. Све послове тада, старац Порфирије, како су га као игумана звали, делио је са братијом, открива нам владика Исихије:
      "Музао је и краву и козу коју смо имали, заједно смо купили јаја од кокошки, трагали за њима. Обрађивали смо башту, све смо радили заједно", присећа се уз осмех.
       
      Мисија лечења од болести зависности
       
      Манастир је од 2004, на иницијативу данашњег патријарха Порфирија, у јединственој мисији лечења од болести зависности људи који су спас потражили у вери. Тада је настала прва заједница чувене "Земље живих", а данас их је четири, у Ченеју, Вилову, Сланкаменачким виноградима и Брајковцу.
      До почетка ове године , кроз лечилишта у којима су знања савремене медицине спојена са вековним православним духовним искуством, прошло је готово 4 хиљаде штићеника.
      "Програм траје 30 месеци, након тога углавном сви буду продуктивни чланови друштва. За нас је јако важно да буду и истинити верници, али не инсистирамо да постану православни хришћани, примамо све људе, атеисте и нехришћане. О млађим штићеницима све време брину искуснији, са њима су по цео дан, упућују их у правила рехабилитације. У заједници има доста мануелног рада, духовног рада, молитве, али и спорта", објашњава.
      У "Земљу живих" долазе и жене, када прођу програм рехабилитације, женске и мушке заједнице могу да се друже, па је тако захваљујући лечилишту већ склопљено неколико десетина бракова, "Земља живих" сада има и своју децу, што братију посебно радује.
       
      Производе хлеб, свеће, мед, сир…
       
      Сви учесници овог програма, али и монаси, раде на манастирском имању које се простире на чак хиљаду хектара.
      Ковиљ има своју пекару, израђује иконе, производи свеће, мед, сир и надалеко чувену ракију, која даје и главни приход манастиру.
      И враћамо се на почетак приче. Владика нам открива како је почела производња чувеног жестоког пића, а и у томе је велику улогу имао патријарх Порфирије.
      "Манастир је увек производио ракију, када смо дошли затекли смо и неке залихе, а ми смо кренули са једноставним малим казаном од 60 литара. Патријарх је у свему учестововао, долазио је и његов покојни отац, заједно су са братијом пекли ракију онако на прост, сељачки начин. Служили смо ту ракију, показало се да је добра, па смо је полако усавршавали и набавили већи казан", сећа се владика мохачки.
      У видео прилогу погледајте како је, уз велики рад и труд, ковиљска ракија постала бренд који обезбеђује новац за функционисање манастира, његовог огромног имања, али и лечење у "Земљи живих".
      Сазнајте и зашто се верује да је манастир Ковиљ основао први српски архиепископ, како је Свети Сава донео мир на ове просторе и зашто је важно што је његов наследник на трону управо ковиљски монах Порфирије.
       
      Извор: Спутњик
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Патријарх Порфирије: Слобода је у животу који је у сагласју са вољом Божјом, а то значи у сагласју са оним што је наша истинска и права природа.
       
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао  је 21. марта 2021. године, у Недељу Православља, светом архијерејском Литургијом у крипти храма Светог Саве на Врачару. Саслуживали су Преосвећена господа Епископи далматински Никодим и ремезијански Стефан, викар Патријарха српског, као и јереји Драган Шовљански и Иван Штрбачки, јерођакон Сава (Бундало) и протођакон Младен Ковачевић. Aпостол je прочитао чтец Милош Стаменковић.
      - Пост је установљен још у рају када је Господ Адаму и Еви рекао: „Не узимај са дрвета познања добра и зла“. Та заповест није била забрана, није била ограничавање слободе, као што и свака Божја заповест не ограничава наше биће, нашу вољу и нашу слободу. Напротив, све заповести и правила која сусрећемо у искуству Цркве, а које извиру из Светог писма, постоје да бисмо живели истинску, праву и пуну слободу. Слобода није у томе да чинимо шта хоћемо, слобода је у ономе да творимо истину. Слобода је у животу који је у сагласју са вољом Божјом, а то значи у сагласју са оним што је наша истинска и права природа, рекао је патријарх Порфирије истичући:
      - Ако и можемо рећи да пост нешто ограничава, то је онда да је пост ограничење свога егоизма, свога самољубља и анархије у себи, ограничавање својих поступака којима ограничавамо слободу ближњега. Стога нам пост открива истинску и праву веру. Зато и није чудно што је Црква богомудрим својим искуством и умом прву недељу поста установила као недељу која се зове Недеља Православља - недеља истинске и праве вере и недеља истинског и правог живота. Тај празник је установљен 843. године у Цариграду. Те године је само потврђена вера Отаца Седмог васељенског сабора. Ова вера је прописала да ваља поштовати свете иконе и да можемо целивати исте те иконе и свете мошти.
      - Све јереси, од оних најранијих, имале су за циљ да устврде како Син Божји није Исус Христос, како Син Божји није истински Бог или са друге стране није истински човек. А Црква је самим тим истинама живела од самог тренутка оваплоћења Божјег. Управо борбом против икона, они који су зловеровали, сматрали су да не може да се слика руком човечијом лик Божји. Тврдећи то, они су порицали много дубљу и важнију истину без које нема спасења, а то је да је Син Божји постао човек. То нам даје могућност, на начин на који нам се открио, да ми са Њим можемо успоставити заједницу, те Га стога можемо и насликати, јер је пре тога Он осликан у нашим срцима,  поучио је патријарх Порфирије о смислу догмата о светим иконама.
      - Важна је, дакле, истинска и права вера. Јер наша Црква не постоји као идеолошка творевина људска, макар и са најчаснијим циљем. Неопходно је да се ми преображавамо, а тиме и свет око себе да преображавамо, али то није довољно, рекао је патријарх Порфирије закључујући:
      - Црква је Тело Христово као искуство победе над смрћу, као искуство вечног живота. Истинском и правом вером православном ми то сведочимо јер то искуство имамо и ту истину нудимо свету. Нудимо је свету који у злу лежи, који чезне за пуноћом истине и љубављу. Права вера није скуп ставова. И та вера је врло једноставна, такава да је блиска срцу и најученијем и најједноставнијем и неуком човеку. То је вера Отаца наших, вера јеванђељска, вера хришћанска и вера православна. Зато данас читава Православна Црква слави Недељу Православља којом се открива темељ нашег живота, а то је Живи Господ један од Свете Тројце.
      Светој архијерејској Литургији, поред многобројног верног народа и деце свих узраста, присуствовали су министар спољних послова г. Никола Селаковић и директор Управе за сарадњу с Црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић.
      Прослављајући Недељу Православља у наставку свете архијерејске Литургије Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је прочитао, заједно са Преосвећеном господом Епископима далматинским Никодимом и ремезијанским Стефаном, Синодикон Православља из 843. године у којем се говори о смислу и значају православне вере и у том контексту о значају и смислу православних икона.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У присуству Њ.К.В. Престолонаследника Александра и Принцезе Катарине, Његова Светост Патријарх српски Г.Г. Порфирије освештао је рестаурирани Часни Крст који украшава купoлу Дворске капеле Светог Андреја Првозваног, заштитника и Крсне славе Краљевске породице Карађорђевић.
      После свечаног чина освећења Часног Крста, Престолонаследник Александар и принцеза Катарина имали су дужи разговор с Патријархом о бројним актуелним темама и питањима од интереса за нацију и Цркву.
      “Његова Светост није први пут у Краљевском дому, али је ово први пут да се састајемо од када је преузео свету службу Патријарха. Српска Православна Црква и Круна су најстарије институције нашег народа које су га чувале и водиле кроз векове. Сигуран сам да ћемо традицију сарадње на општој користи српског народа наставити заједно, са нашим Патријархом Порфиријем, као духовним Оцем свих нас”, рекао је Престолонаследник Александар.
      Током чина освећења крста Дворске капеле, Патријарх српски Г.Г. Порфирије истакао је значај крста као симбола распећа, али и као знак победе и васкрсења.
      “Силом божјом, благодарношћу и љубављу Његовом, када имамо крст као знамење тада долази и обнављање и васкрсавање. Нека Бог да, да се све што је честито обнавља и васкрсава: у нама, у Краљевском дому, нашем народу и држави, а пре свега у нашој православној цркви”, рекао је Патријарх српски Господин Порфирије.
      На крају сусрета Његова Светост Г.Г. Порфирије, захвалио се домаћинима на гостопримству, те светим Архипастирским и Патријарашким благословом благословио Престолонаследника Александра, Принцезу Катарину и сав Краљевски Дом.
       
      Извор: Краљевска породица
×
×
  • Креирај ново...