Jump to content
Милан Ракић

ON JE LANSIRAO RAKETE NA F-117A Intervju: Senad Muminović, potpukovnik u penziji

Оцени ову тему

Recommended Posts

Još jedan član borbene posluge, koji se posle pukovnika Slaviše Golubovića i potpukovnika u penziji Borisa Stoimenova našao ničim izazvan u polemici oko knjige „Pad noćnog sokola“, је i potpukovnik u penziji Senad Muminović. Оn је na nekoliko portala bio otvoreno prozvan od strane svog nekadašnjeg kolege potpukovnika Đorđa Aničića.  Medijska prašina se digla posle nastupa Đorđa Aničića na jednoj televiziji kada je rekao da Senad Muminović nema pojma o sastavu borbene posluge. Muminović je bezuspešno pokušavao da se obrati svom ratnom drugu preko portala, pa je odlučio da progovori za Vojnopolitičku osmatračnicu i time stavi tačku na svaku polemiku oko knjige i njegove uloge u borbenoj posluzi prilikom obaranja taktičkog bomabrdera F 117A.

Senad Muminović, Foto Slaviša Golubović

 

Gospodine Muminoviću, Vaš ratni drug Vas je u kratkom vremenskom periodu čak dva puta spomenuo u negativnom kontekstu, pre svega da Vi kao oficir za vođenje rakete niste poznavali sastav borbene posluge. Otkuda odjedom takav animozitet prema vama?

Istina! Gospodin Aničić je u veoma kratkom vremenskom periodu u dva navrata spomenuo moje ime u negativnom kontekstu iznoseći tvrdnje da ne poznajem sastav borbene posluge na komandnom mestu diviziona i da iznosim nebuloze u izjavi datoj u knjizi “Pad noćnog sokola“, autora pukovnika Slaviše Golubovića. Istine radi nisam iznenađen, naprotiv to se moglo i očekivati. Bilo bi naivno verovati da moja malenkost može biti pošteđena, posebno uzimajući u obzir činjenicu da je u dosadašnjim javnim
istupanjima gospodin Aničić veoma subjektivno, veliki broj svojih ratnih drugova prikazivao u negativnom kontekstu. Animozitet prema meni, sagledavam u širem kontekstu, koji se ogleda i u animozitetu prema jednom delu članova borbene posluge 3. raketnog diviziona koja je 27. marta 1999. godine srušila ponos američkog ratnog vazduhoplovstva, F-117A (nevidljivi). Suština animoziteta po mom dubokom mišljenju, prema meni lično, kao i većem delu borbene posluge, verovatno leži u dubokom nezadovoljstvu i osporavanju od strane gospodina Aničića naših autentičnih sećanja, viđenja, mišljena i stavova o načinu obaranja aviona, iznetih u knjizi „Pad noćnog sokola. Naša opisana sećanja nisu u saglasnosti sa njegovim viđenjem sopstvene uloge, mesta i značaja u tom događaju. Verovatno smo izneverili njegova očekivanja, da mislimo tuđom glavom i događaj sagledavamo tuđim očima.

Senad Muminović, unapređenje, Foto: Medija centar Odbrana

Foto: Medija centar Odbrana

Stiče se utisak iz tog prozivanja da vam se zamera da niste očitali sve podatke za gađanje i da je to bio neki dogovor?

I to posmatram i analiziram u širem kontekstu. Suštinski, mislim da su meta – zaključci iz analize načina obaranja aviona izneseni u autorskom delu pukovnika Golubovića „Pad noćnog sokola“. Oni su na osnovu autentičnih iskaza neposrednih učesnika, KRAJNJE OBJEKTIVNO I PROFESIONALNO PRIKAZALI STVARNA ZBIVANJA. Tvrdnja da nisam očitao sve podatke za gađanje je samo usputna prilika i beznačajan argument da se “navodnim greškama drugih, prenaglasi i istakne sopstvena samoreklamerska uloga u događaju. U TV emisiji moj ratni drug iznosi sledeće, citiram: „Zamislite čoveka koji je u mojoj borbenoj posluzi, koji kaže sad, da bi opravdao zašto on nije izvestio o nekim
parametrima cilja, a bio je dužan da izvesti kao oficir vođenja, on nije izvestio. On sad kaže u svojoj izjavi, kao mi smo se ranije dogovorili o metodama. S kim si se ti to dogovorio? Sa mnom se nisi dogovorio! A i kako možeš da se dogovoriš kad ja komandujem…….?“ Činjenicu da nisu očitani svi početni podaci, zapravo ja iznosim i prezentujem u knjizi “Pad noćnog sokola“. Da je postojala namera da se opravdavam (na šta mi niko nije ni prigovorio), mogao sam to elegantno da izostavim u svojoj izjavi. Tu činjenicu sam namerno potencirao u želji da objektivno i realno prikažem svoj rad tokom traženja, otkrivanja i gađanja, kao i postupke drugih članova borbene
posluge u ključnim momentima obaranja aviona. Tvrdnja da se nisam dogovarao sa gospodinom Aničićem je apsolutno tačna iz prostog razloga što sam se dogovarao sa komandantom diviziona rukovaocem gađanja, koji je menjao odsutnog Aničića. Prenebregavajući naknadnu zamerku mog ratnog druga, nesporna je činjenica da mi (Dani kao rukovalac i ja kao oficir za vođenje raketa) svojim „dogovorom“, zajedno, timski sa celokupnom borbenom poslugom,eto skratismo vreme zračenja na anteni i sa „nepotpunim“ početnim podacima poentirasmo – oborismo F-117A.

Dugme PUSK za lansiranje raketa,

Možete li da nam opšite kako je izgledala ta noć kad je oboren F -117A iz vašeg ugla. Malo ljudi zna da ste Vi bili taj koji je pritisnuo dugme za lansiranje raketa?

Druga borbena posluga, u čijem sastavu sam bio oficir za vođenje raketa, dužnost na komandnom mestu je preuzela u 18 časova 27. marta. Zbog neispravnosti na osmatračkom radaru komandant Zoltan šalje svog pomoćnika rukovaoca gađanja majora Borisa Stimenova da sa vodnikom Ljubenkovićem otkloni neispravnost. Uspešno podešavaju prijemnik do trenutka prevođenja diviziona u pripravnost broj 1. Nakon kontrole funkcionisanja izveštavam komandanta o spremnosti za borbeni rad. On na svom radarskom pokazivaču prati situaciju u vazdušnom prostoru. Sa svog mesta ne vidim radarsku sliku na njegovom pokazivaču, a veoma me interesuje. Boris na mestu pomoćnika rukovaoca gađanja prima telefonski poziv i u razgovoru sa nekim odgovara „vidimo ih“. U nekom trenutku u kabinu UNK ulazi potpukovnik Aničić, koji treba da zameni komandant – rukovaoca gađanja Danija, ali DO ZAMENE NE DOLAZI. U daljem toku, na osnovu ponašanja Danija i Aničića, osećam da se situacija u vazdušnom prostoru usložnjava, što se ubrzo potvrđuje. Dani ubrzo komanduje traženje cilja, navodeći daljinu i azimut na koji me navodi komandir baterije potporučnik Darko Nikolić. Tražim ustaljenim postupkom. Prva dva pokušaja traženja i otkrivanja, bila su nešto duža. Nakon drugog pokušaja potpukovnik Aničić je protivno komandi komandanta zahtevao isključivanje visokog napona. Komandir baterije, za trenutak u nedoumici, ali zbog postupka nenadležnog starešine, ne postupa po tom zahtevu. Povišenim tonom Aničić ponovo zahteva skidanje visokog napona i prekid traženja cilja, što je i urađeno. U trećem pokušaju, zbog velike uglovne brzine cilja, traženje, otkrivanje i navođenje opet traje duže od 10 sekundi. Komandant, rukovalac gađanja Dani Zoltan komanduje „prati cilj“. Sledi ponovni zahtev potpukovnika Aničića za isključenje visokog napona i prekid borbenog rada. Komandant Dani Zoltan energično naredjuje Aničiću da se ne meša u komandovanje borbenom poslugom i naredjuje nastavak rada. Odmah nakon toga cilj je zahvaćen na praćenje.

Stareš

Važnu ulogu u tom trenutku odigrao je zastavnik Dragan Matić koji rečima „imam ga imam ga, daj mi ga ,daj…“ prelazi na ručno praćenje po svojoj ravni, nakon čega je praćenje uspostavio i operator po drugoj ravni vodnik I klase Dejan Tiosavljević. Započinje stabilno praćenje cilja.

Komandant komanduje „LANSIRAJ“. Lansiram serijom dve rakete koje poleću uz gromoglasnu buku. Prva je zahvaćena, nakon čega je nastavila vođeni let u pravcu cilja. Sa zaprepašćenjem oučavam odsustvo zahvata druge rakete, o čemu takođe izveštavam komandanta. Pažljivo posmatram ekrane pokazivača, pratim let prve rakete i njen dolazak u rejon cilja. Uočavam eksploziju o čemu odmah izveštavam komandanta rečima „PRVA EKSPLOZIJA, CILJ UNIŠTEN“. Nastaje najpre muk, a potom euforija.

Senad Muminović, Foto: Slaviša Golubović

Foto: Slaviša Golubović

Ko je te sudbonosne noći bio rukovalac gađanja u vašoj smeni. Gde je po Vama nastao spor koji evo traje i danas, 18 godina kasnije?

Za mene dilema ne postoji! Jedini rukovalac gađanja, koji je nadležan za izvršno komandovao borbenom poslugom u toku obaranja F-117A, bio je komandant diviziona, tada potpukovnik Dani Zoltan. Pojedinci iz naših redova, nesposobni da neopterećeno ponesu teret velikog uspeha, nezadovoljni zbog sopstvenih neostvarenih ambicija i ogorčeni načinom vrednovanja zasluga članova borbene posluge od strane pretpostavljenih komandi, svojim oprečnim stavovima o načinu obaranja, sastavu borbene posluge i ulozi pojedinaca, istupanjem u javnosti doveli su mnoge u zabludu. Naročito poslednjim istupanjima na stranicama tabloida, jednom jedinstvenom i veličanstvenom vojničkom uspehu, nastoje da daju sasvim drugačiju konotaciju. Po mom mišljenju izvor svih kasnijih sporenja i nesporazuma datira od momenta kada komandant diviziona iz praktičnih razloga donosi i realizuje odluku da formira novo radno mesto, neposredno u svojoj blizini na ulazu u kabinu UNK. Određuje iskusne starešine za to radno mesto, dodeljujući im realizaciju zadataka u duhu njegove zamisli i ranijih naređenja za vreme dok je neposredno zauzet izvršnim komandovanjem borbenom poslugom u traženju, otkrivanju, zahvatu, i praćenju i uništenju cilja u vazdušnom prostoru. Da ironija bude veća, nesmotreno starešinu na novom radnom mestu prećutno nazivamo pomoćnik rukovaoca gađanja (PRG), a on u stvari nema nikakve ingerencije u borbenim radnjama posluge. Stvarnog PRG u borbenoj smeni imenujemo u Komandira baterije, sa svim radnjama i postupcima propisanim privremenim Pravilom i Upustvom za borbeni rad. Ova činjenica i propuštanje prilike da se naknadno otklone propusti u podnetom izveštaju o sastavu borbene posluge koja je uništila F-117A, otvorili su prostor za kasnije nedoumice i nesuglasice o tome ko je komandovao borbenom smenom (jedan ili oba rukovaoca gađanja, šta su bile dužnosti prećutno nazvanog PRG, nadležnost mešanja u komandovanje borbenom smenom, ko je gde sedeo i šta radio).

U jednom komentaru koji je ipak bio objavljen rekli ste da vas kopka odgovor na pitanje – Da li bi avion bio oboren da je poslušano naređenje potpukovnika Aničića da se prekine traženje? Kakav odgovor bi po Vašem mišljenju bio?

Još na početku trećeg traženja cilj je bio u poslednjim sekunda približavanja stanici za vođenje raketa. Već u sledećim sekundama on je počeo da se udaljava. Pretpostavimo hipotetički da je tokom uspešnog traženja i otkrivanja cilja iz bilo kog razloga prekinut borbeni rad. Velika je verovatnoća da u eventualnom narednom pokušaju borbena posluga ne bi pravovremeno realizovala sve radnje i postupke neposredne pripreme za gadjanje, pre izlaska cilja iz zone uništenja. Drugim rečima avion ne bi bio oboren. To je moje duboko uverenje.

boris.jpg?w=736

 

U svom obraćanju rekli ste da osećate dozu sramote, zbog postupka Komande diviziona kad je izbrisan tada major i vaš ratni drug Boris Stoimenov? Mislite li da je moglo drugačije da bude?

U Izveštaju o sastavu borbene posluge koja je oborila F-117A te noći, na volšeban način, potezom pera učinjena je profesionalna i ljudska nepravda prema majoru Borisu. Izostavljen je sa spiska i pored nesporne činjenice da je dužnost pomoćnika rukovaoca gađanja primio u 18.00 časova po naređenju komandanta diviziona, i istu obavljao sve vreme, bez naređenja da je bilo kome preda. Komanda diviziona poneta krilima uspeha, nije smogla snage da naknadno otkoloni propust i postupi krajnje profesionalno u skladu sa osnovnim postulatima vojne organizacije (subordinacija i jednostarešinstvo) i postavi Borisa na mesto gde nesumljivo pripada. Odgovor na Vaše pitanje je: da moglo je drugačije da bude. Da je komanda u to vreme smogla snage da otkloni evidentan propust, duboko sam uveren da predhodnih godina ne bi smo svedočili ili pojedini i sami učestvovali u bespotrebnim raspravama, razmiricama i nesporazumima. Ovako su neodgovorni pojedinci poneseni sopstvenim motivima, jedan veličanstven vojnički uspeh naše vojske provuku kroz kaljugu. Duboko svestan nepravde učinjene našem ratnom drugu Borisu, uvek kad se povede rasprava o tome osećam nelagodu i dozu sramote iz razloga što u tim razgovorima nisam snažnije branio svoj stav po tom pitanju, a isti je bio poznat mnogim mojim ratnim drugovima. Neko je morao javno dati odgovor na pitanje gde i kako nestade major Boris Stoimenov, starešina koji je odgovorno tvrdim, formalno pravno bio pomoćnik rukovaoca gađanja. Odgovor je napokon usledio izlaskom knjige “Pad noćnog sokola“ autora pukovnika Golubovića u to vreme komandira baterije za vođenje raketa. U knjizi je naš ratni drug Boris napokon zauzeo zasluženo svoju funkciju i mesto na spisku sastava borbene posluge.

Senad Muminović i Darko Nikolić

Spominjete i da kod Vas postoji veća dilema oko uloge potpukovnika Aničića te sudbonosne noći. Mislim pre svega na Vaše pitanje oko njegove uloge, radnji i mesta koje je zauzimao kad je oboren F-117A.

Odgovor na Vaše pitanje za širu javnost naizgled će bio kompleksan, ali sa profesionalnog stajališta veoma jasan i jednostavan. Moju ličnu dilemu oko mesta i uloge potpukovnika Aničića, treba sagledavati u kontekstu javnih istupanja u kojima on veštom igrom reči auditorijumu nudi šarolik spektar objašnjenja. Od toga da je kao drugi rukovalac gađanja, zajedno sa komandantom komandovao borbenom smenom. Do toga da je bio pomoćnik rukovaoca, dodeljujući sebi u nadležnost zadatke koji suprotno komandantovoj zamisli, zadiru u ingerencije komandovanja u borbenom radu. Dakle pripisuje sebi ulogu koje mu nije dodeljena od komandanta koji je prisutan tu, na komandom mestu diviziona.

Potpukovnik Aničić uporno nastoji da dokaže veliki značaja uloge pomoćnika rukovaoca gađanja na novoformiranom radnom mestu. Neverovatnom lakoćom pomoćniku (sebi) pripisuje i zadatke vezane za osmatranje neprijatelja u vazdušnom prostoru i zadatke procene situacije po podacima jedinica VOJIN. Prenebregava činjenicu da je realizacija tih zadataka ostvariva samo u slučaju da se radno mesto pomoćnika rukovaoca gađanja nalazi ispred planšete situacije u vazdušnom prostoru, koja se nalazi na drugom kraja kabine. Onima kojima to nije blisko, njegova objašnjenja izgledaju bombastično i uverljivo (pa gledac ili slušalac kaže – tako i nikako drugačije). Svoje mišljenje i stav o tom događaju, mestu, ulogama i značaju neposrednih učesnika davno sam formirao. Vodio sam se prvenstvrno ličnom i profesionalnom etikom, stručnim znanjem i poznavanjem važećih Pravila i Upustava vezanih za raketni sistem NEVA. Pominjanje lične dileme je imalo za cilj da zaintrigira i podstakne zainteresovane, posebno one koji na ovaj ili onaj način subjektivno i navijački komentarišu događaj, da pročitaju knjige “Smena“, autora Đorđa Aničića i „Pad noćnog sokola“, autora pukovnika Slaviše Golubovića i formiraju sopstveno mišljenje i stav o svim spornim pitanjima.

untitled.jpg?w=736&h=508

 

Je li te noći postojalo dvojno komandovanje i da li bi se moglo reći da je neko suspendovao jednostarešinstvo?

Pretpostavljam da se pitanje odnosi na komandovanje radom borbene posluge tokom obaranja F-117A. Sa profesionalnog stanovišta, rekao bih da su postojali POKUŠAJI dvojnog komandovanja. Te pokušaje komandant je nakon izvesnog vremena energično prekinuo i naredio nastavak rada borbene posluge.

Pokazivač UK-32

Možete li pobliže da objasnite čitaocima koje radnje pomoćnik rukovaoca gađanja izvodi i koje su propisane tačkom 49. Privremenog pravila raketni divizion?

Hvala na ovom pitanju. U jednom od predhodnih odgovora, izneo sam tvrdnju da je komandant diviziona iz praktičnih razloga doneo i realizovao odluku o formiranju novog radnog mesta. Tada smo starešinu na radnom mestu prećutno nazivali  pomoćnik rukovaoca gađanja (PRG), NE DODELJUJUĆI MU NIKAKVE INGERENCIJE U BORBENIM RADNJAM POSLUGE KOJA JE U KABINI UNK. Stvarnog PRG u borbenoj smeni preimenovali smo u Komandira baterije, sa svim radnjama i postupcima propisanim privremenim Pravilom i Upustvom za borbeni rad. Tačka 49. Privremenog pravila raketni divizion PVO reguliše posebne dužnosti pomoćnika rukovaoca gađanja raketnog diviziona (rd) S-125M. Odredbe navedene tačke nedvosmisleno potvrđuju gore iznete tvrdnje i suštinski ukazuju, ko je stvarni pomoćnik rukovaoca gadjanja, koje su mu dužnosti i na kom se radnom mestu nalazi. Navešću  izvorno samo neke:

− obezbeđuje pravilno i blagovremeno izvršenje komandi komandanta diviziona (rukovaoca gađanja);

− postavlja potreban broj raketa na pripremu i blagovremeno ih skida, vodeći računa o
neophodnosti ekonomičnog trošenja resursa uređaja;

− po komandi komandanta diviziona (rukovaoca gađanja) preključuje predajnik StVR sa
ekvivalenta na antenu, prevodi StVR u režim BR, i obrnuto;

− pri praćenju cilja ocenjuje po PKO (pokazivač kružnog osmatranja) mogućnost njegovog gađanja i određuje momenat početka manevra cilja;

− određuje LR (lansirne rampe) za gađanje cilja;

− obezbeđuje blagovremeno prevodjenje raketa u borbeni položaj

− ….. i tako dalje.

Iz citiranih odredbi moguće je izvući samo sledeće zaključke:

− da je stvarni pomoćnik rukovaoca gađanja, koga prepoznaje Privremeno pravilo, starešina koga smo preimenovali u komandira baterije i

− da mu je radno mesto desno od oficira za vodjenje raketa za ormarom komandira.

Doslovnom primenom i tumačenjem tačke 49. Privremenog pravila izbegli bi sva naknadna sporenja, nesporazume i nerazumevanja. Dakle novostvoreni pomoćnik prema zamisli komandanta imao je zadatak komanovanja ISKLJUČIVO ISTURENIM DELOVIMA JEDINICE, VAN KABINE UNK.

Pad noćnog sokola, Foto: Slaviša Golubović/Privatna arhiva

Foto: Slaviša Golubović/Privatna arhiva

Na kraju moram i Vas da pitam, kao što sam pitao i potpukovnika Stoimenova. Da li je autor knjige falsifikovao Vaš potpis ili izmenio bilo koju reč vaše izjave koju ste dali za „Pad noćnog sokola“?

Ideju pukovnika Slaviše Golubovića o pisanju knjige, koja će promovisati ratne uspehe 3. raketnog diviziona PVO i vojske, nesebično sam podržao i pristao da moja još živa, autentična sećanja neposrednog učesnika budu u vidu izjave njen sastavni deo. U izjavi sam izneo svoja zapažanja i mišljene fokusirajući se na duboko urezana sećanja na svoje i radnje mojih ratnih drugova u ključnim trenucima događaja. Izneo sam svoja sećanja, razmišljanja i mišljenja, ne dozvolivši sebi da padnem u zamku iznošenja vrednosnih sudova. Autor je uložio napor da moja kazivanja stilski i književno uobliči ne menjajući suštinu. Tekst sam dobio na autorizaciju i u njemu je on u potpunosti preneo moja kazivanja. Ja sam ga kao takvog sam svojeručno potpisao i vratio autoru knjige. U tom obliku se danas i nalazi u knjizi. Dakle, odgovor na Vaše pitanje je – NE NIJE FALSIFIKOVAO MOJ POTPIS I NIJE IZMENIO NI JEDNU REČ NAKON AUTORIZACIJE.

Hvala Vam gospodine Muminoviću na ovako iscrpnim odgovorima.

Andrej MLAKAR, VPO (Vojnopolitička osmatračnica)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Ako danas kažete „Bog” ljudi ne razumeju šta ta reč zapravo znači, u koju realnost vodi. Za hrišćansku tradiciju Bog je skrivena unutrašnjost svega, ceo svet Autor: Marina Vulićević petak, 29.03.2019. u 20:00 (Фото: Данко Страхинић) Slovenački filozof, pesnik, prevodilac i publicista Gorazd Kocijančič bio je ovih dana gost– predavač Instituta za evropske studije u Beogradu, a ovom prilikom posetio je i Maticu srpsku u Novom Sadu gde je takođe održao predavanje. Reč je o jednom od najistaknutijih hrišćanskih filozofa Evrope, o čoveku koji govori dvanaest jezika, o polihistoru, prevodiocu celokupnih dela Platona, zbog čega je 2005. godine proglašen ličnošću godine u Sloveniji. Takođe, Kocijančič je preveo dela Dionisija Areopagite, Evargija Pontijskog, dela ranoga hrišćanstva, svetih otaca pravoslavne i katoličke crkve, tekstove Solovjova, Rilkea, Ničea, Levinasa, Ranera, i drugih. Kod nas su prevedene njegove knjige „Certamen Spirituale”, „Posredovanja, Uvod u hrišćansku filosofiju”...
      U današnjim evropskim društvima susrećemo se sa poricanjem najrazličitijih vrednosti. Kako tumačite nihilizam u odnosu na hrišćanstvo?
      Predavanje koje sam održao u Matici srpskoj, u Novom Sadu, sažetak je mog eseja pod naslovom „O mračnom ništa” iz knjige „O nekim drugima” koja se upravo prevodi na srpski jezik. Nihilizam je tematizovan mnogo puta, od Ničea i Hajdegera, a sada smo već naviknuti na to ništavilo koje obeležava odsustvo svih vrednosti kao i onaj osećaj da u našim životima, pa ni u vaseljeni, ništa nema smisla. Običan odgovor hrišćanstva na taj izazov jeste afirmacija života, bića i vrednosti protiv negacije. Misao od koje polazim je paradoks, inverzija te jednostavne teze i antiteze. U samom hrišćanstvu, u osnovi, kerigme, objave spasenja, nalazi se jedno paradoksalno prisustvo ništavila, ali i pobede nad njim. Moje ubeđenje je da se u onoj najplemenitijoj hrišćanskoj duhovnoj tradiciji svetaca i mistika krije lek za taj problem nihilizma.
      U poststrukturalizmu osporeno je viđenje sveta iz jedinstvene perspektive, gubi se horizont ontološkog, a prevlast ima subjektivno. Kako ta relativnost formira naš odnos prema svetu, javno mnjenje?
      Ovo pitanje daje mi mogućnost da kažem nešto o drugom predavanju koje sam održao u Beogradu, na Institutu za evropske studije, gde sam govorio o svom konceptu konzervativnog anarhizma. U osnovi te priče nije reč o anarhizmu u istorijskom smislu, već o pomoćnoj kategoriji fundamentalne ontologije socijalnosti. Moje osnovno polazište jeste upravo u toj fragmentiranosti subjekata koji su u agresivnim međuodnosima i koji sve relativizuju. Postavlja se pitanje kako promišljati onu pravu zajednicu iz tog totalnog konflikta. U tekstu pod naslovom „O rođenju etosa” putem fenomenološke metode analizirao sam situaciju u jednoj sobi za mučenje i šta se dešava u fundamentalnim reakcijama ljudskih bića, ja ih zovem ipostasima. Svako od njih je biće svega bivstvujućeg koje u svom temelju izlazi iz apofatičkog ništavila, iz tajne. U toj borbi sa ništavilom čovek doživljava svog bližnjeg kao nekakvu mrlju, iako zna, negde u dubini, da je njegov bližnji isto takav totalitet kao on sam. Kako misliti taj trenutak gde „ja” izlazim iz toga da sam centar svog sveta i otvaram se za drugog koji je totalitet? Samo preko toga se uspostavlja, u određenoj instanci, neka prisna zajednica.
      Savremeni čovek se pre opredeljuje za slobodu u područjima ideologija ili liberalne ekonomije. Na koji način, u sekularnim društvima, uspostaviti perspektivu hrišćanstva kao slobodnog izbora, gde se otvara ta mogućnost prema drugome?
      Danas ima mnogo filozofa koji sami sebe razumeju kao determinisanu mašinu. Ta ideologija odsustva slobode, sve te glupe kvazinaučne priče, prodiru u svakodnevicu. To je vrlo opasno. Ako izgubimo prvobitni uvid u našu slobodu, koja ima ne samo hrišćanske, nego i antičke, stoičke i platonističke korene, mislim da smo posekli onu temeljnu granu na kojoj stojimo. Svaka ozbiljna filozofija trebalo bi da definiše čoveka kao slobodno biće. Hrišćanstvo je jedan od odgovora na pitanje: „Kako ja, kao slobodno biće, mogu suštinski da se oslobodim od onoga što me porobljava?”. Moje iskustvo je takvo da hrišćanstvo, kao praktična moć, ima tu silu da čoveka digne iz te njegove ontološke slobode ka jednoj pravoj, punoj, slobodi, koja vodi u eshaton. Sveti oci kažu da je u nama ta ontološka bogopodobnost neizbrisiva, mada čovek može da zaboravi na nju. Na drugoj strani je etička i duhovna transformacija koja je čovekov zadatak u životu, a za koju su mu potrebne milost i mudrost pređašnjih pokolenja. Hrišćanstvo bi trebalo predstaviti kao efikasnu medicinu.
      Koji motiv danas ateisti imaju da žive etično?
      Dolazim iz Slovenije koja je čak više ateističko društvo nego Srbija. U istoriji su se kroz konflikte različitih ideologija promenila značenja reči. Ako danas kažete „Bog” ljudi ne razumeju šta ta reč zapravo znači, u koju realnost vodi. Za hrišćansku tradiciju Bog je skrivena unutrašnjost svega, ceo svet, vaseljena, mi, drugi ljudi, to je lice Božje. To mogu da negiram samo ako sam lud. Iako je Bog sam ona tajna koju nikada nećemo spoznati. Ako čovek u totalitetu svega vidi znamenje, simbol, stupa u taj odnos s počelom svega bivstvujućeg, samo u tom slučaju njegov život stvarno može da ima smisla.
      Kakav je vaš odnos prema filozofiji koja je izgubila metafizičku dimenziju?
      Svoju filozofiju razumem kao kontinuitet Platona, Plotina, Eriugene, nemačke metafizike, tradicije plemenitog hrišćanskog humanizma, ali u drugačijem intelektualnom kontekstu. Nisam sam u tome, u Francuskoj postoji taj teološki zaokret fenomenološke misli koji su dali Levinas ili Žan-Lik Marion. U Engleskoj je to radikalna ortodoksija, gde imamo inteligentnu hrišćansku konfrontaciju sa savremenom kritikom metafizike. U Nemačkoj– oživljavanje metafizike kod Volfganga Jankea ili Ditera Henriha. To je širi pokret u različitim kulturnim kontekstima, ali zajedničko nam je to da zapravo znamo da je u istoriji evropske duhovnosti i metafizike bila zastupljena velika mudrost čoveka i Boga.
      U kom ključu vi tumačite Platonovu državu, kao idealan ili totalitarni „projekat”?
      Bila je uticajna Poperova kritika Platona u knjizi „Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji”, gde je Platon gotovo prikazan kao profašista. Duboko verujem da je to pogrešna interpretacija, jer ako pažljivo čitamo „Državu” to je metafora za ustrojstvo duše. Nikako ne treba da zanemarimo činjenicu da Platon nije pisao traktate, već dijaloge. Pri tom, nemamo prava da poistovećujemo Platonov glas sa drugim glasovima u dijalogu, njegova istina je dijaloške prirode. Zbog toga je Platon neuhvatljiv i uvek nam izmiče.
      http://www.politika.rs/sr/clanak/426144/Hriscanstvo-je-lek-protiv-nihilizma?fbclid=IwAR03Mb7Brz5rcvETFBBqMRhaB53FxZXVwloddYYjhDWl_UH8-YgDHN5TBbc#.XJ-ltqFi7f4.facebook
    • Од Милан Ракић,
      Autor: Andrej Mlakar, Foto: Slaviša Golubović
      Bio je to četvrti dan rata. Borbena posluga koja je dežurala na vatrenom položaju bila je u režimu maskiranja i elektronskog ćutanja. Prva pripravnost toga dana bila je oko 17 časova, ali nije dugo trajala. Ustanovljena je manja neispravnost na osmatračkom radaru i krenulo se u njeno otklanjanje sve do koji minut pre 20.30 časova.

      Praktično radar je popravljen petnaest minuta pre obaranja aviona. Da je ranije bio ispravan, verovatno bi gađali neki od aviona koji su poslednjih sat vremena pre oborenog prolazili kroz zonu uništenja. Veoma brzo nakon uočavanja aviona na osmatračkom radaru, rukovalac gađanja, potpukovnik Zoltan Dani postupio je po propisanoj proceduri i “neposrednim komandovanjem borbenom poslugom, započeo i trijumfalno završio borbeni rad te večeri”.. Ovako bi ukratko izgledalo događaj od pre 19 godina koji je ušao u istoriju kada je borbena posluga 3. raketnog diviziona 250. raketne brigade PVO VJ oborila taktički bombarder F-117A noćni soko 27. marta 1999.

      Dana 27. marta 1999. godine, zbog nešto lošijih vremenskih prilika u odnosu na prethodne tri noći, otkazani su letovi svih vrsta bombarderske avijacije i odlučeno je da se za dejstvo po ciljevima na zemlji, severno od 44. paralele, upotrebe samo avioni F-117A i B-2, koji su leteli i prethodnih noći. Planirana su tri udara tokom večeri po sledećem modelu: osam aviona F-117A, četiri aviona F-16, dva aviona F-15C, osam aviona F-16CJ (SEAD grupa). U podršci je bio jedan britanskiAWACS (MAGIC-86)1, komandno mesto u vazduhu iznad Bosne EC-130E ABCCC (MOONBEAM)2, četiri aviona EA-6B i više avio-cisterni KC-135; četiri aviona F-117A sa nešto manjim brojem aviona za podršku; neutvrđen broj bombardera B-2, koji su tokom prepodneva poleteli iz baza u SAD.
      Za dolazak do objekta dejstva deo borbene avijacije, severno od 44.paralele, toga dana koristio je vazdušni prostor Slovenije, potom Mađarske, nakon čega bi, zavisno od zadatka, koristili nekoliko ulaznih vrata. U odnosu na lokaciju cilja po kome će dejstvovati, a na osnovu podataka o položajima srpskih snaga PVO, računarski sistemi su određivali konkretnu maršrutu leta za svaki avion F-117A pojedinačno. Avioni EA-6B, osim osnovne namene elektronskog ometanja, bili su
      naoružani protivradarskim raketama HARM.

      Prvi udar sa osam aviona F-117A, avionima za lovačku zaštitu F-15C, avionima za dejstvo po sistemima PVO F-16CJ SEAD grupe (Suppression of Enemy Air Defenses), avionima za elektronsko ometanje EA-6B i avionima cisternama, započeo je po planu, poletanjem nešto posle 19 časova. Trajao je do momenta kada je oboren jedan od bombardera F-117A, kada je nalet naglo prekinut. Drugi i treći udar su otkazani, a započela je iznenadna operacija spasavanja pilota oborenog aviona.

      Zelkov let do trenutka obaranja F-117A serijskog: AF 82 806/HO
      Poletanje aviona F-117A serijskog: AF 82 806/HO za čijim komandama je bio pilot Dejl Zelko pozivnog znaka Vega -31 iz italijanske baze Avijano protiče uobičajenom procedurom. Prolazeći iznad teritorije Slovenije, avion ulazi u vazdušni prostor Mađarske, gde ga aviocisterna dopunjuje gorivom. Nakon toga, kratko vreme se zadržava u vazdušnom prostoru Mađarske, tempirajući tačno vreme dejstva po cilju. U vazdušni prostor SRJ ulazi duž granice sa Rumunijom, povre-
      meno leteći i iznad njene teritorije. Predstojeći let nad teritorijom SRJ precizno je planiran radi izbegavanja sistema PVO. U vremenu od 20 do 20.30 časova kroz zonu dejstva raketnog diviziona prolaze dva aviona čiji tip tada nije vizuelno identifikovan zbog mraka i oblačnosti. Poslužilac na „streli 2M” vodnik Zoran Tepavac javlja telefonom borbenoj posluzi da čuje i vidi avione u vazduhu. Oko 20.30 časova vodnik I klase Vladimir Ljubenković izveštava da je prijemnik podešen i da u vazduhu ima ciljeva koji su relativno blizu.
      Rukovalac gađanja potpukovnik Zoltan Dani uočava promenu kvaliteta radarske slike na izdvojenom panaoramskom pokazivaču i postojanje odraza više aviona na daljinama manjim od 50 km. Prema zadatoj putanji F-117A pravi oštar zaokret prema jugozapadu, prilazeći objektu dejstva sa severoistočne strane. Izveštava komandno mesto da je na kontrolnoj tački 1 (Checkpoint
      1). Uključuje auto-pilot i započinje proceduru dejstva po cilju. Osnovni objekat dejstva – objekat na brdu Straževica, udaljen 10 km od centra Beograda. Izvršavajući neophodne radnje, otkrivanja, uočavanja i identifikacije cilja, daje kompjuterskom sistemu aviona potrebne usloveza određivanje momenta vatrenog dejstva. Računar lansira dve laserski vođene bombe GBU-10 Paveway II.
      Bombe lete ka cilju i precizno ga pogađaju u 20.36 ča sova. Pilot osmatra rezultate gađanja. Zadovoljno izveštava komandno mesto da je gađanje bilo uspešno, da je stigao na kontrolnu tačku 2 (Checkpoint 2). Isključuje auto-pilot, preuzima upravljanje letelicom i zauzima kurs za izlazak iz vazdušnog prostora SRJ, prema Mađarskoj, gde će ponovo dopuniti gorivo, pre povratka u Avijano. Let nastavlja potpuno sigurno, kao što je to radio prve i treće večeri bombardovanja.Oko 20.40 časova rukovalac gađanja potpukovnik Zoltan Dani komanduje otkrivanje cilja koji se iznenada pojavljuje na azimutu oko 150° i daljini oko 20 km. Međutim njegov kurs nije ukazivao da će ući u zonu uništenja, tako da je ozračen sa StVR oko pet sekundi, pri čemu nije otkriven.
      Novi cilj se pojavljuje sa azimuta oko 180–190°, na daljini oko 23 km. Rukovalac gađanja izveštava komandno mesto brigade da je uočio cilj i odmah dobija odobrenje za dejstvo po cilju.

      Obaranje F-117A
      Prateći kretanje cilja rukovalac gađanja naređuje njegovo otkrivanje stanicom za vođenje raketa u trenutku kada se približio na daljinu od 16 km. Komandir baterije potporučnik Darko Nikolić usmerava oficira za vođenje raketa na komandovani azimut. Oficir za vođenje raketa kapetan I klase Senad Muminović otkriva cilj i predaje ga na praćenje operatorima praćenja vodniku I klase Dejanu Tiosavljeviću po ravni F1 i starijem vodniku I klase Draganu Matiću po F2. Zbog velike uglovne brzine, operatori ne uspevaju da započnu praćenje cilja. Odmah zatim sledi drugi pokušaj predaje cilja na praćenje na daljini 14 km, koji takođe ne uspeva. U trećem pokušaju, kad je cilj već došao na daljinu 12 km, operatori praćenja uspevaju da poklope cilj sa vertikalnim markerom i stabilizuju praćenje po uglovnim koordinatama, a oficir za vođenje raketa po daljini. Rukovalac gađanja komanduje lansiranje. Oficir za vođenje lansira prvu raketu, prati njen zahvat, izveštava da je zahvaćena, pra-ti vođenje i izveštava da je vođenje normalno. Druga raketa startuje automatski posle pet sekundi. Oficir za vođenje raketa izveštava da druga nije zahvaćena. Nastavlja da kontroliše praćenje cilja i prativođenje prve rakete. Pilot Dejl Zelko, kroz staklo pilotske kabine, uočava najpre jednu, a potom i drugu svetleću kuglu. Shvatajući da neće moći da ih izbegne preduzima jedini mogući korak u tom trenutku, a to je manevar visinom na gore. Kao
      dodatnu meru zaštite izbacuje infracrvene mamce pre ulaska u oblak.
      Oficir za vođenje osmatra susret rakete i cilja i izveštava da je cilj uništen na daljini 14 km. Visina cilja u trenutku susreta bila je oko 8 km. Druga raketa nije vođena ka cilju jer nije bila zahvaćena, pa je sve vreme leta imala putanju kosog hica, sa nepoznatom lokacijom pada. Rukovalac gađanja potpukovnik Zoltan Dani izveštava KM rbr PVO da je cilj uništen. Traži dozvolu za premeštanje na naredni položaj. Naređenje za premeštanje dobija oko 21.15 časova. U rekordnom roku divizion se prevodi u marševski položaj i napušta vatreni položaj do 22.30 časova.

      „Vega 31 is going down!”
      Pilot američke avio-cisterne KS-135 USA (Frank-36), koji je nad teritorijom Bosne, uočava eksploziju aviona, a potom na SOS kanalu čuje glas katapultiranog pilota: Mayday, Mayday, Mayday, Vega 31 i Vega 31 going down. Istu poruku čuje i AWACS (Magic-84). Na visini 5.000 metara pilot se odvaja od sedišta i nastavlja da pada sopstvenim padobranom, koji je sa unutrašnje strane, kako je jednom prilikom rekao, „svetleo kao kineski fenjer”. Komunicira sa AWACS-om povremeno i otežano. Prizemljuje se na njivu na kojoj nema nikakvog zaklona, sa željom da se što pre skloni dalje od mesta pada. Smanjuje kretanje, nivo buke i ne koristi baterijsku lampu. Pronalazi plitki kanal za navodnjavanje, u njemu se skriva i tu ostaje do spasavanja.

      Svedočenje dela borbene posluge o obaranju F-117A
      Potpukovnik u penziji Boris Stoimenov pomoćnik rukovaoca gađanja “U sastavu druge borbene posluge bio sam na dužnosti pomoćnika rukovaoca gađanja. Bili smo smešteni na seoskoj farmi sela Šimanovci . U iščekivanju potpukovnka Aničića, koji je bio na drugom zadatku, javljeno mi je da sa ostatkom ljudstva krenem na vatreni položaj. Prevezli smo se vozilom TAM-150 i tamo stigli nešto pre 18 časova.
      Divizion je bio u pripravnosti broj 3. Borbene posluge se smenjuju. Dani kaže: „Ja ostajem jer Đorđa nema.” Na osnovu prethodnih sat vremena rada zaključujemo da radar P-18 ima problem sa prijemnikom, jer ne daje sliku ciljeva bližih od oko 60 do 70 km. U razgovoru sa Danijem zaključujem da treba da odem na radar i da Ljubenković i ja pokušamo da potpuno osposobimo radar, odnosno da uspostavimo potreban odnos signal – šum i uradimo sva neophodna podešavanja da bismo imali kvalitetnu radarsku sliku. Odlazim na radar nepunih 15 minuta nakon dolaska na položaj i kažem Daniju da nam treba do sat i po vremena. On ostaje u kabini UNK sa ostatkom borbene posluge.
      Vodnik Ljubenković i ja radili sve neophodne radnje na podešavanju aparature bez uključenog visokog napona i zračenja u prostor. Kažem Ljubenkoviću: „Vraćam se u kabinu UNK i tražiću odobrenje od Danija da uključimo zračenje sa P-18 radi finalnog podešavanja prijemnika. ” U kabinu dolazim oko 19.20 časova i izveštavam Danija da smo uradili sve što je bio potrebno, ali da je još neophodno da podesimo prijemnik pri uključenom zračenju. S obzirom na to da se nalet očekuje sa zapadnog pravca odlučujemo da podešavanje završimo zračenjem u pravcu azimuta 90°. U direktnoj komunikaciji sa Ljubenkovićem okrenuli smo i zaustavili antene na oko 90°. Uključujemo zračenje. Ljubenković radi završna podešavanja i nakon toga isključuje visoki napon.

      Ubrzo nakon toga, nakon možda nekih petnaestak minuta, Dani prima signal za prevođenje diviziona u pripravnost broj 1. Uključujemo stanicu za vođenje raketa (StVR)  i radar P-18 i ponovo vršimo kontrolu. Dani sedi na stolici ispred izdvojenog pokazivaču radara P-18 (VIKO-a) i na vezi je sa Komandnim mestom raketne brigade PVO ( KM rbr PVO).  Sedim na pomoćnoj stolici iza njega i sa strane gledam u pokazivač. Pratimo situaciju u vazduhu. Ima ciljeva, ali su za nas daleko. Neki od njih jasno se vide iz pravca 270° na daljinama oko 70 km. Sa svakim okretajem antene oni se približavaju. U jednom trenutku vodnik Tepavac me putem telefona obaveštava da čuje avione u vazduhu. Kažem mu: „Znamo, vidimo ih.”
      Nakon nekog vremena u kabinu ulazi potpukovnik Aničić. Malo se pomeram, ali i dalje sedim na stolici. On staje pored Danija na ivicu platforme na kojoj je VIKO. Tesno je jer smo sva trojica na veoma malom prostoru. Računam da to neće dugo trajati, da će se njih dvojica zameniti, Dani će otići, a Đorđe će sesti na njegovo mesto. Sad sva trojica gledamo sliku na VIKO-u. Ja gledam preko ramena njih dvojice. Avioni se približavaju u grupi. Dani tad prvi put komanduje da tražimo cilj, na oko 20 km. Darko navodi Senada koji pokušava da otkrije cilj. Ne uspevamo i prekidamo traženje.
      Pojavljuje se novi cilj. Dani izveštava komandno mesto 250. rbr PVO i traži dozvolu da dejstvuje po njemu. Nakon odobrenja komanduje azimut i daljinu. Darko i Senad po toj komandi traže cilj. Nakon otkrivanja Senad ga predaje na praćenje, ali ga operatori ne zahvataju. Cilj se i dalje približava. Dani ponovo komanduje: „Traži cilj”, ali ga operatori opet ne zahvataju. Dani treći put daje azimut cilja i komanduje: „Traži”. Samo traženje traje nešto duže nego što je uobičajeno, zbog čega u tom trenutku Đorđe traži da više ne zračimo, da isključimo antenu, odnosno da više ne tražimo taj cilj. Traženje se ipak nastavlja. Senad ga otkriva i predaje operatorima na praćenje. Matić uspeva da ga vidi na pokazivaču i glasno govori: „Daj ga, daj ga, … imam ga.” Od tada kreće stabilno praćenje. Senad izveštava da pratimo cilj. Dani tada komanduje: „Lansiraj”, bez bilo kakvih drugih objašnjenja o načinu vođenja ili svim drugim komandama koje predviđa pravilo gađanja.
      Sa stolice na kojoj sedim ne vidim pokazivač oficira za vođenje, već gledam u VIKO, očekujući da vidim ono što smo u školama učili da će se cilj uvećati ili razdvojiti na komade ili nestati. Senad izveštava da je cilj uništen. Međutim, na VIKO-u i dalje vidim cilj. Pitam se da li smo ga uopšte pogodili, šta se desilo!
      U prvom trenutku nastaje tajac. Očekujem da nas pogodi neka protivradarska raketa jer smo tri puta tražili cilj, a uz to smo i vodili raketu na njega zračeći sve vreme. Pomišljam, šta sad. Ili da stavljamo nove rakete ili da izlazimo iz kabine. Dani kaže: „Nešto smo oborili, ali za sad ćutite.” Shvatamo da je avion pogođen. Nastaje radost u kabini. Stanica je i dalje uključena, ali druge ciljeve ne tražimo.
      Ustajem sa stolice. Dani kaže: „Idi do Senada i Darka (pomeri se i stani iza njih) vidi šta je bilo.” Pitam ga šta da vidim kad smo na ekvivalentu i više ne zračimo. Verovatno je hteo da detaljnije prodiskutujem sa Senadom i Darkom o manifestacijama na ekranu prilikom pogotka.
      Posle nekog vremena ostatak ljudstva diviziona se prikupio na položaju, pripremili smo sredstva za marš i premestili se u susedno selo Prhovo.

      Senad Muminović, potpukovnik u penziji ” Druga borbena posluga, u čijem sastavu sam bio oficir za vođenje raketa, dužnost na komandnom mestu je preuzela u 18 časova 27. marta. Zbog neispravnosti na osmatračkom radaru komandant Zoltan šalje svog pomoćnika rukovaoca gađanja majora Borisa Stimenova da sa vodnikom Ljubenkovićem otkloni neispravnost. Uspešno podešavaju prijemnik do trenutka prevođenja diviziona u pripravnost broj 1. Nakon kontrole funkcionisanja izveštavam komandanta o spremnosti za borbeni rad. On na svom radarskom pokazivaču prati situaciju u vazdušnom prostoru. Sa svog mesta ne vidim radarsku sliku na njegovom pokazivaču, a veoma me interesuje. Boris na mestu pomoćnika rukovaoca gađanja prima telefonski poziv i u razgovoru sa nekim odgovara „vidimo ih“. U nekom trenutku u kabinu UNK ulazi potpukovnik Aničić, koji treba da zameni komandant – rukovaoca gađanja Danija, ali do zamene ne dolazi. U daljem toku, na osnovu ponašanja Danija i Aničića, osećam da se situacija u vazdušnom prostoru usložnjava, što se ubrzo potvrđuje. Dani ubrzo komanduje traženje cilja, navodeći daljinu i azimut na koji me navodi komandir baterije potporučnik Darko Nikolić. Tražim ustaljenim postupkom. Prva dva pokušaja traženja i otkrivanja, bila su nešto duža. Nakon drugog pokušaja potpukovnik Aničić je protivno komandi komandanta zahtevao isključivanje visokog napona. Komandir baterije, za trenutak u nedoumici, ali zbog postupka nenadležnog starešine, ne postupa po tom zahtevu. Povišenim tonom Aničić ponovo zahteva skidanje visokog napona i prekid traženja cilja, što je i urađeno. U trećem pokušaju, zbog velike uglovne brzine cilja, traženje, otkrivanje i navođenje opet traje duže od 10 sekundi. Komandant, rukovalac gađanja Dani Zoltan komanduje „prati cilj“. Sledi ponovni zahtev potpukovnika Aničića za isključenje visokog napona i prekid borbenog rada. Komandant Dani Zoltan energično naredjuje Aničiću da se ne meša u komandovanje borbenom poslugom i naredjuje nastavak rada. Odmah nakon toga cilj je zahvaćen na praćenje.
      Važnu ulogu u tom trenutku odigrao je zastavnik Dragan Matić koji rečima „imam ga imam ga, daj mi ga ,daj…“ prelazi na ručno praćenje po svojoj ravni, nakon čega je praćenje uspostavio i operator po drugoj ravni vodnik I klase Dejan Tiosavljević. Započinje stabilno praćenje cilja.
      Komandant komanduje „LANSIRAJ“. Lansiram serijom dve rakete koje poleću uz gromoglasnu buku. Prva je zahvaćena, nakon čega je nastavila vođeni let u pravcu cilja. Sa zaprepašćenjem oučavam odsustvo zahvata druge rakete, o čemu takođe izveštavam komandanta. Pažljivo posmatram ekrane pokazivača, pratim let prve rakete i njen dolazak u rejon cilja. Uočavam eksploziju o čemu odmah izveštavam komandanta rečima „PRVA EKSPLOZIJA, CILJ UNIŠTEN“. Nastaje najpre muk, a potom euforija.

      Pukovnik u penziji Zoltan Dani Dana 27. marta 1999. godine borbena posluga u kojoj sam bio rukovalac gađanja prema rasporedu bila je u dežurstvu od 12 do 18 časova. Bili smo u pripravnosti broj 3 na vatrenom položaj Šimanovci. U vreme ručka, na osnovu usmenog naređenja komande brigade, upućujem mog zamenika potpukovnika Đorđa Aničića da sa vodnikom Igorom Radivojevićem i vozačem Ranisavom Lukićem, vozilom TAM-110, od 14 do 18 časova obiđu širi rejon sela Šimanovci i imitiraju zračenje sa tri lokacije. To je podrazumevalo uključivanje imitatora radarskog zračenja na desetak minuta u svrhu obmanjivanja. Nakon završetka da se vrate do 18 časova, jer su po planu u dežurstvu u sastavu druge borbene posluge.
      U 17.05 časova dobijamo signal za prelazak u pripravnost broj 1. Kontrolu funkcionisanja  stanice za vođenje raketa (StVR) vrši oficir za vođenje potporučnik Tiosav Janković, u  prisustvu komandira baterije za vođenje raketa kapetana I klase Slaviše Golubovića i komandira raketne baterije majora Milorada Roksandića. Nakon sprovedene kontrole funkcionisanja StVR izveštavam komandno mesto raketne brigade PVO – majora Janka Aleksića da je divizion u pripravnosti broj 1 i da je StVR ispravna, da je potrebno da izvršimo dodatna podešavanja radara P-18, te da čekamo dalja naređenja. U međuvremenu na položaj pristiže deo druge borbene posluge koja je po planu u dežurstvu od 18 časova.
      Članovi borbenih posluga se zamenjuju, osim potpukovnika Đorđa Aničića i vodnika Igora Radivojevića, koji se nisu vratili do tog vremena. Nešto pre 18 časova dobijamo signal za prelazak u pripravnost broj 3. Pre isključenja StVR naređujem proširenu kontrolu funkcionisanja. Nakon njenog završetka komandir baterije za vođenje rakete kapetan I klase Golubović me izveštava da je stanica ispravna, ali da i dalje ima manjih problema sa kvalitetom odraza na radaru P-18 jer poslužilac ne može da podesi prijemnik. Naime, ciljevi i stalni odrazi ne vide se dobro na daljinama manjim od 60 km.
      Naređujem kapetanu I klase Goluboviću da ljudstvo iz sastava prve borbene posluge što pre skloni sa položaja i povede u logor u selo. Umesto odsutnog potpukovnika Aničića, kao rukovalac gađanja ostajem ja, a umesto vodnika Radivojevića, kao operator ručnog praćenja po F1 ostaje vodnik Tiosavljević. Pored mene, na pomoćnoj stolici do bočnih vrata sedi major Boris Stoimenov. Nakon što smo dobili signal za prelazak u pripravnost broj 3 šaljem ga da pomogne. Ljubenkoviću da podesi prijemnik. Ipak je on inženjer diviziona, pa nek zajedno pokušaju da reše problem. U 19.20 časova Boris se vraća u kabinu UNK i traži odobrenje da uključi zračenje sa antenama radara P-18 radi završnog podešavanja prijemnika po stalnim odrazima. Odobravam uključenje uz sugestiju da zračenje bude kratko i usmereno u pravcu azimuta 90°. U 19.30 časova izveštavam KM rbr da je radar P-18 ispravan.
      Dijalog sa Jankom i naizmenično Ljubenkovićem vodim 15-ak minuta o tome ima šta ili nema, vidimo li ili ne vidimo. U 19.45 časova dobijam signal za prelazak u pripravnost broj 1. Naređujem uključenje sredstava i kontrolu funkcionisanja StVR i OASt. Kontrolu funkcionisanja StVR u ulozi oficira za vođenje raketa vrši kapetan I klase Senad Muminović sa operatorima ručnog praćenja po F1 vodnikom I klase Dejanom Tiosavljevićem i po F2 zastavnikom Draganom Matićem. U ulozi komandira raketne baterije je potporučnik Darko Nikolić. Zatim oficir za vođenje raketa izveštava da je StVR za borbeni rad sa dva kanala gotova.

      Komandir odeljenja OASt vodnik I klase Ljubenković izveštava da ponovo nema kvalitetne odraze na daljinama manjim od 60 do 70 km i traži dozvolu da bude van pripravnosti, radi dodatnog podešavanja. Ne dozvoljavam mu, smatrajući da nemamo dovoljno vremena za to. Oko 20.15 časova naređujem da se četiri rakete stave na pripremu 1. I dalje na pokazivaču nemam odraze nijednog aviona koji je bliži od 60 km. Ljubenković ponavlja zahtev da mu dozvolim da bude van pripravnosti kako bi izvršio podešavanje prijemnika. Odobravam mu ali samo 10 minuta. Oko 20.30 časova dobijam radarsku sliku na mom pokazivaču. Možda čak i koji minut ranije. Odrazi ciljeva su bili veliki, ali nisu bili uobičajenog intenziteta već bledunjavi – anemični. Pojavilo se četiri do pet odraza na daljinama oko 25 km.
      U tom trenutku bočna vrata se otvaraju i kroz njih pokušava da uđe potpukovnik Đorđe Aničić. Vraćam ga i kažem da je u toku borbeni rad i da sačeka. Nakon kraćeg vremena vrata se ponovo otvaraju i Đorđe ulazi, bez obzira na moje prethodno upozorenje. S obzirom na izuzetno mali prostor ispred VIKO i blokova za startnu pripremu rakete UK-67, Boris se pomera sasvim unazad do vrata, a Đorđe stoji iza mojih leđa u pognutom položaju, jer je prostor nizak i preko mog ramena ukazuje mi rukom na ciljeve na ekranu. Kažem mu da ih vidim i da pratim situaciju već duže vreme. On samo skakuće iznad mene i unosi nervozu. Posluga je potpuno smirena i svako je koncentrisan na svoj deo posla. Oko 20.40 časova usmeravam POSt ka cilju koji dolazi sa azimuta 150°, sa namerom da prvi put uključimo zračenje i praktično proverimo ispravnost nišanskog radara. Izveštavam Janka da imamo cilj i da ćemo pokušati da ga otkrijemo. U traženju, koje nije bilo duže od pet-šest sekundi, ne uspevamo da ga nađemo sa StVR. On je došao do daljine 18 km, nakon čega je počeo da se udaljava krećući se ka azimutu 90°. U stvari, prošao je pored nas sa velikim parametrom i udaljio se na sever. Nakon toga su nestala i druga četiri cilja te grupe sa ekrana osmatračkog radara. Ubrzo se pojavljuje novi cilj sa azimuta oko 180–190°. U komunikaciji sa Jankom izveštavam ga da procenjujem da će ovaj cilj ući u zonu uništenja i tražim da mi da signal za odobrenje gađanja ovog cilja. Janko mi daje signal koji po tablici znači da dejstvujemo po cilju. Posluga je potpuno spremna i skoncentrisana. Sve vreme ga pratimo na ekranu radara. Sa daljine 23 km dolazi već na 20 km. Približava se sa azimuta 180° u smeru ka 190°, dovoljno veliki odraz i anemičan. Pomišljam da je to F-117A jer odraz ne izgleda uobičajeno, ali posluzi ništa ne govorim, neću da ih uznemiravam. Cilj je cilj. Na oko 16 km idemo u njegovo prvo otkrivanje. Komandujem: „Azimut 195° daljina 16, traži.” Darko uključuje prekidač antena i navodi Senada. (Dogovorili smo se da traženje bude iznad 5 km visine.) Senad otkriva cilj na visini 6 km, predaje na ručno praćenje, ali operatori ne uspevaju da uspostave praćenje, odnosno nemaju cilj na pokazivaču UK-33. Darko isključuje antenu i „skida” visoki napon. Nakon nekoliko trenutaka ja popravljam podatke i komandujem: „Azimut 215°, daljina 14, traži”. Ponavljaju postupak, ali je rezultat isti – neuspešan. Operatori ne uspevaju da zahvate cilj na praćenje. Darko isključuje antenu. Cilj već dolazi na 13 km. Kažem sebi, tu je blizu, nemoguće da ne možemo da ga uhvatimo. Komandujem i treći put: „Azimut 235° i daljina 13”, sugerišući Senadu i Darku da uzmu malo preticanje jer se avion kreće u pravcu ka 240°. Đorđe u tom trenutku, stojeći pored mene na stepeniku između VIKO i operatora po F2, viče: „Gasi, gasi, pogibosmo, to je treći put, treće traženje nema, gasi, gasi.” Kažem mu: „Ti da ćutiš, ja komandujem” i ponavljam glasno: „Traži”.
      Nakon toga, Darko izvršava moju komandu, Senad takođe, Darko uključuje antenu. Senad ga i treći put otkriva, sada na azimutu 240° i daljini 13 km i uz delimično preticanje predaje operatorima na praćenje. Prvi ga uočava operator po F2, zastavnik Matić: „Imam ga, imam ga.” To je ključno, naglo je okrenuo točkić praćenja i dobio ga na sredini. Nakon toga, uočava ga i operator po F1, vodnik Dejan Tiosavljević. Obojica izveštavaju: „Ručno pratim.” Samo sam komandovao: „Lansiraj”, bez bilo kakve druge komande jer je cilj bio preblizu da izgovorim sve što predviđaju odredbe pravila gađanja. A bilo je i suvišno jer smo unapred dogovorili metod vođenja i način aktiviranja bojeve glave.

      Poručnik Nikolić je već bio odabrao lansirnu rampu sa koje će se vršiti lansiranje. Posluga je bila potpuno smirena. Senad pritiska dugme PUSK i izveštava: „Prva lansirana, prva zahvaćena daljina 12” (Darko izveštava: „Azimut 245°”), potom „druga lansirana, druga nije zahvaćena”. Raketa se vodi normalno i Senad izveštava da je cilj uništen na daljini 14 km. Na mom pokazivaču odraz se vidi još neko vreme, a onda nestaje. Naređujem da isključe antenu.

      Pukovnik u penziji Dragan Stanković načelnik štaba 250. raketne brigade PVO VJ 1999. “Te noći 27. marta na komandnom mestu brigade pored grupe za borbeno komandovanje bili su pukovnik Vukosavljević iz Komande RV i PVO i general Veličković. U 17.04 časova brigada je dobila naređenje od KM Korpusa PVO da prevede sve divizione u pripravnost broj 1. Pripravnost je trajala do 18.00 časova, kada je deo diviziona dobio zadatak da osmatra vazdušni prostor osmatračkim radarima sa težištem na zapadnom pravcu, a ostali divizioni su prevedeni u pripravnost broj 3. U 19.30 časova 3. rd PVO je izvestio da je otklonio kvar na osmatračkom radaru i da je spreman za borbena dejstva. Do 19.45 časova nije bilo ciljeva u vazdušnom prostoru, a onda smo dobili informaciju od radio amatera da ima ciljeva iznad Fruške gore. Naredio sam 3. rd PVO da se prevede u pripravnost broj 1 i da proveri ima li ciljeva u navedenom rejonu. Nedugo zatim, KM ( Komandno mesto) Korpusa PVO naređuje prevođenje svih diviziona u pripravnost broj 1.
      Sa generalom Veličkovićem stajao sam iza referenata pravaca i diskutovali smo o dotadašnjem radu, problemima i angažovanju jedinica brigade. Major Janko Aleksić referent pravca koji je komandovao sa 3. rd PVO oko 20.40 dobija podatak od komandanta 3. rd PVO potpukovnika Danija, tada rukovaoca gađanja u borbenoj posluzi, da će sudeći prema kursu leta jedan avion ući u zonu uništenja diviziona i da traži dozvolu za dejstvo po cilju. Naredio sam dejstvo po cilju, a major Aleksić je preneo naređenje divizionu i divizion je izvršio dejstvo.
      Kada je divizion izvestio da je cilj uništen, tražio sam da mi sa KM diviziona ponove podatke o rezultatu dejstva, uključujući parametre i poziciju na kojoj je cilj pogođen, jer je general Veličković tražio procenu mogućeg mesta pada aviona. Na osnovu dobijenih podataka procenio sam da bi mesto pada aviona moglo biti u rejonu mesta Pećinci. General Veličković je rekao da ima prijatelje u MUP-u pa će probati da ih angažuje da provere taj rejon, a zatim je otišao sa KM brigade. Kad sam se rano ujutru vratio na operativni centar posle obilaska jedinica zatekla me je poruka da se javim generalu Veličkoviću. Želeo je prvo meni da čestita pa onda i drugima”.

      U izradi teksta korištena knjiga i fotografije pukovnika Slaviše Golubovića Pad noćnog sokola, izdavača MC Odbrana
    • Од Милан Ракић,
      Svakog marta prisećamo se, obeležavamo i podsećamo detalja vezanih za NATO kampanju protiv SR Jugoslavije nazvanu „Allied Force“. Kako godine prolaze sve je manje novih informacija, otkrića i drugačijih perspektiva. Tango Six je uvek vodio računa da prenese one najinteresantnije i manje poznate.

      Do sada se o ovom ratu na Zapadu dosta pisalo, kod nas u mnogo manjoj meri, ipak mnogi događaji i dalje nisu razjašnjeni kao ni mnogi detalji koji su vezani pre svega za protivvazduhoplovna dejstva. Retka prilika da se o tome nešto više sazna svakako jesu odlikovanja vojnih pilota NATO-a na osnovu kojeg se može zaključiti da im je na nebu iznad SRJ bilo veoma neugodno i da su vrlo često bili u opasnosti da budu oboreni.
      Tango Six danas ekskluzivno donosi jedan takav nov i interesantan komad informacije.
      Tragom odlikovanja
      Vazdušni rat iznad Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine ostaće upamćen kao jedan od najneravnopravnijih u istoriji svetskog ratovanja, tehnička i tehnološka premoć jedne strane bila je u tom sukobu veoma izražena, verovatno kao nikada do tada. Generacijski jaz između oružanih sistema kojima su raspolagale snage napadača i branioca bio je još veći nego, na primer, iznad Kuvajta i Iraka 1991. godine jer je između ostalog za samo osam godina vazduhoplovna tehnika značajno napredovala.
      S jedne strane imali smo najjači svetski vojni savez NATO predvođen Sjedinjenim Državama koji je upotrebio najsavremeniju vazduhoplovnu tehniku, pojedine tipove i po prvi put, poput strategijskog bombardera B-2. Njima se suprotstavila skromno opremljena Protivvazduhoplovna odbrana Vojske Jugoslavije koja je raspolagala raketnim i radarskim sistemima koji potiču iz 60-tih, 70-tih i u manjoj meri iz 80-tih godina 20. veka.
      Najviše uspeha jugoslovenska PVO imala je u dejstvima raketnim sistemom S-125 “Neva“ (NATO oznaka SA-3 “Goa“) kojim je bila naoružana 250. raketna brigada (rbr) sa osam raketnih i dva raketno-tehnička diviziona koji su branili širi deo Beograda. Takođe, Nevu je posedovao i 450. raketni puk (rp) iz Kraljeva sa četiri raketna i jednim raketno-tehničkim divizionom. Tokom rata zvanično znamo da je 250. rbr imala 31 gađanje uz utrošak 54 rakete dok je 450. rp imao 19gađanja sa 39 raketa.
      Nevom su oborena jedina dva borbena aviona za koje postoje materijalni dokazi i koje je NATO zvanično priznao. Oba aviona, po jedan F-117A i F-16C pogodio je 3. raketni divizion 250. rbr i to prvi 27. marta a drugi 2. maja. Nekoliko aviona je sasvim sigurno oštećeno, u zapadnim izvorima mogu se naći podaci da su među njima bila i dva F-117A.
      Tango Six je pronašao odlikovanje kapetana RV SAD (USAF) Roberta Valdmana, pilota F-16 koji se tokom operacije “Saveznička snaga“ (Allied Force) nalazio u 78. ekspedicionoj lovačkoj eskadrili, 31. vazduhoplovnog ekspedicionog puka, vazduhoplovna baza Avijano, Italija. Vazduhoplovnu medalju (Air Medal, First Oak Leaf Cluster) kapetan Valdman dobio je zato što je, kako se navodi, 28. aprila 1999. dva puta izbegao da bude oboren, uspešno se odbranivši od čak četiri rakete RS S-125 “Neva“.
      Četvorostruka dobrodošlica za Valdmana iznad Srbije U obrazloženju odlikovanja navodi se da je Valdman toga dana u svom F-16 leteo kao broj 2 u formaciji od 4 aviona koji su u tzv. SEAD (Supression of Enemy Air Defence) misiji štitili bombardere B-2 kao i druge američke avione koji su napadali kritične ciljeve u centralnim i severnim delovima SR Jugoslavije. Po ulasku u vazdušni prostor SRJ na njegov F-16 su ispaljene dve rakete sistema Neva nakon čega je pilot preduzeo odgovarajuće protivmere odnosno lansirao mamce manevrišući avionom kako bi izbegao rakete.
      Ubrzo zatim, ka avionu kapetana Valdmana su ponovo poletele dve rakete zemlja-vazduh koje je ovaj put lansirao drugi raketni divizion PVO Vojske Jugoslavije. I ovoga puta se američki pilot uspešno odbranio a time nije spasao samo sebe već i svoje kolege iz formacije.
      Još dokaza posredstvom odlikovanja
      Britanski časopis Air Forces Monthly preneo je 2001. godine informaciju da je, tada major Džerald Gudfelou, koji je u to vreme bio izvršni oficir komandanta 28. bombarderkog puka iz baze Ellsworth, Južna Dakota, za učešće u operaciji “Allied Force“ odlikovan ordenom DFC –  Distinguished Flying Cross. Gudfelou je dobio medalju kao član posade strategijskog bombardera B-1B iz sastava 77. ekspedicione bombarderske eskadrile, 2. vazduhoplovne ekspedicione grupe, i to na prvom borbenom zadatku ovih bombardera iznad SRJ koji je izvršen aprila 1999.
      Major Gudfelou je bio oficir zadužen za ofanzivne sisteme aviona a nevolje posade B-1B u kome se nalazio (drugi avion u formaciji) počele su kada je, posle prvog napada na zemaljske ciljeve, nakon izbacivanja 32 bombe Mk-82 od po 207 kg, došlo do zaglavljivanja vrata unutrašnjeg spremišta ubojnih sredstava čime je onemogućeno dejstvo bombama. Gudfelou je uspeo da popravi kvar, bombe su mogle biti odbačene ali se vrata bomboluka ipak nisu zatvorila.
      Posada je i pored toga odlučila da nastavi let ka sledećoj meti i nakon što su dejstvovali, ovoga puta s 40 Mk-82, ubrzo su ka njima poletele dve rakete zemlja-vazduh. Koristeći mamce (vučeni mamac AN/ALE-50) sistem za protivelektronska dejstva i manevrišući avionom, prva raketa je uspešno izbegnuta ali je u toku manevrisanja na bombarder krenula i druga raketa koja je takođe zbog preduzetih protivmera promašila.
      Vojska Jugoslavije „potrošila“ je zvanično 93 PVO rakete sistema S-125 “Neva“ / Foto: Dragan Trifunović Agresivno manevrisanje i otvorena vrada spremišta naoružanja uticale su na to da je avionu hitno bio potreban susret sa letećom cisternom. Ova misija trajala je 14 sati a na povratku u bazu posada je imala još jedan peh, u avion je udarila munja kojom prilikom je otpao deo horizontalnog stabilizatora a na sletanju u englesku bazu vidljivost je bila izuzetno slaba.
      Pored majora Gudfeloua koji je dobio DFC, ostatak posade B-1B je zbog ovog zadatka dobio godišnju nagradu General Ira C. Eaker Award. Na kraju da dodamo i da se u toku operacije “Allied Force“ B-1B pokazao kao veoma koristan, ovi bombarderi imali su manje od dva procenta naleta savezničkih aviona ali je njihov udeo u dejstvima ubojnim sredstvima iznosio više od 20 posto.
      Živojin BANKOVIĆ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...