Jump to content

Hrvoje Petrić: O dolasku Srba u 15. stoljeću svjedoči sačuvana historijska građa


Препоручена порука

Prvi pouzdani spomen Srba u današnjoj sjeverozapadnoj Hrvatskoj vezan je uz 1434. godinu, kada se Ulrich II. Celjski oženio Kantakuzinom, kćeri srpskog despota Đurđa Brankovića. Po tadašnjem običaju, ona je sa sobom povela pratnju, u kojoj su uz dvorjane bili i pravoslavni svećenici

yird1pdzyq0j7xt7xxcj7plg7wx.jpg

U posljednjih nekoliko mjeseci javnosti su predstavljene dvije monografije autora Hrvoja Petrića i Filipa Škiljana, u izdanju srpskih manjinskih vijeća, koje se bave viševjekovnim prisustvom Srba u Hrvatskoj sjeverno od Save – ‘Iz povijesti Srba u Varaždinskoj županiji od prvih doseljavanja do današnjih dana’ i ‘Iz povijesti Srba u parohiji Salnik od doseljavanja do današnjih dana’. Tim povodom razgovaramo s Hrvojem Petrićem, izvanrednim profesorom na Odsjeku za povijest Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu. Doktoriravši na temi o Varaždinskom generalatu i Križevačkoj županiji u 17. vijeku, uz mentora profesora Dragu Roksandića, Petrić je autor brojnih članaka i koautor udžbenika za historiju namijenjenih srpskim učenicima 6. i 7. razreda osnovne škole, kao i pripadajućih radnih sveski. Samim tim i teme ovog razgovora tiču se daljnje prošlosti, koja je vrlo zanimljiva i iz niza razloga široj javnosti prilično nepoznata.

  • Otkada datira prvi spomen Srba na području sjeverozapadne Hrvatske?

Prvi pouzdani spomen Srba u današnjoj sjeverozapadnoj Hrvatskoj vezan je uz 1434. godinu, kada se Ulrich II. Celjski oženio Kantakuzinom, kćeri srpskog despota Đurđa Brankovića koju većina izvora zapadne provenijencije naziva imenom Katarina. Po tadašnjem običaju, ona je sa sobom povela pratnju, u kojoj su uz dvorjane bili i pravoslavni svećenici. Osim toga, upravo zahvaljujući Kantakuzini Branković Srbi su tokom 15. stoljeća služili u posadama utvrda Medvedgrad, Rakovec, Koprivnica, Veliki i Mali Kalnik. Njihovi potomci kasnije su se asimilirali.

O njihovom dolasku svjedoči sačuvana historijska građa. Zato su osim hrvatskih i austrijski arhivi neobično važni za poznavanje povijesti Srba u Vojnoj krajini. Iz dokumenata se može saznati mnogo toga o brojnim pojedincima i svakodnevnom životu Srba u Varaždinskom generalatu, koji je prvenstveno bio vezan uz kombinaciju vojne službe i bavljenja poljoprivredom. Od pojedinaca spomenuo bih Ivana Margetića koji je sredinom 16. stoljeća bio na čelu skupine Srba koji su naselili ludbreški kraj i sudjelovao u borbama s Osmanlijama. Na osnovi zasluga kralj Ferdinand darovao mu je posjed na rijeci Muri u Štajerskoj. Zanimljiva je i obitelj Peašinović koja je krajem 16. i početkom 17. stoljeća bila među organizatorima doseljavanja Srba u Varaždinski generalat. Za tu obitelj se smatra da je imala ulogu pri osnivanju manastira Lepavina.

  • Kako se kretala brojnost Srba odnosno pravoslavaca u sjeverozapadnoj Hrvatskoj?

U Varaždinskom je generalatu oko 1610. popisano ukupno 59 naselja u kojima je bilo 1.256 pravoslavnih domova, da bi za oko sto godina broj domova u ovim naseljima bio više nego udvostručen – 2.810. Varaždinski generalat je nakon mira u Sremskim Karlovcima 1699. proširen na istok; njegova istočna granica je premještena približno s rijeke Česme na rijeku Ilovu. Na području proširenog Varaždinskog generalata 1732. popisana su 4.693 doma u kojima su živjeli srpskopravoslavni stanovnici. Pritom valja istaknuti kako su pravoslavni stanovnici početkom 17. stoljeća na području Varaždinskog generalata predstavljali većinu stanovništva, a pretpostavljam da su obuhvaćali možda i više od dvije trećine ukupne vojnokrajiške populacije. Postotak pravoslavnih od prve polovice 17. stoljeća bio je u kontinuiranom padu: krajem 17. stoljeća na prostoru Varaždinskog generalata živio je podjednak broj katolika i pravoslavnih, oko 1763/1764. pravoslavnih je bilo 34,4 posto, početkom 19. stoljeća 28,7 posto, da bi 1857. na tome prostoru živjelo 23,7 posto srpskopravoslavnih. Iako je i u tim područjima bilo prisilnog unijaćenja ili prelazaka na katoličku vjeru, treba reći da je na smanjenje udjela pravoslavaca u ukupnom stanovništvu utjecalo mnogo toga.

  • Koliko je nabacivanje pojmovima Srbin, Vlah ili pravoslavac bilo u službi nacionaliz(a)ma, odnosno može li se reći da su i današnji Srbi i Hrvati prešli s vjerskog na nacionalno samoodređenje otprilike u isto vrijeme?

Ova problematika nije nimalo jednostavna niti ju je moguće gledati jednoobrazno. Na osnovu istraživanja Varaždinskog generalata u 17. stoljeću shvatio sam da valja biti oprezan kod bilo kakvih pokušaja određivanja etničke pripadnosti stanovništva jer se kod naziva koji izgledaju kao etnički mora, ako je to moguće, za svaki slučaj raščlaniti širi kontekst u kojem se on javlja. Prije svega, može se primijetiti da izvori ne sadrže takve podatke iz kojih bi se mogli sagledati objektivni kriteriji za određivanje jasnog etničkog karaktera i etničke pripadnosti pojedinih grupa. Naša historiografija je, u slučaju čitava ovog izazova, neovisno o svemu što je dosad učinjeno i čega zbilja ima vrlo mnogo, naročito s kulturološkog stajališta, još uvijek suočena s vrlo velikim nepoznanicama.

Vezano uz pojam ‘Vlah’, otvorimo li na str. 569 znameniti rječnik ‘Gazophylacium’ Ivana Belostenca, pisan u 17. stoljeću, naći ćemo pojam ‘Vlah’ tumačen latinskim izrazima ‘Valachus, Rascinus, Trax, Tracus, Thr(a)cis’. Za Belostenca bi Vlah i Rašanin (Rascianus) bili sinonimi, a Rašani su Srbi. Što se tiče nazivanja srpskog stanovništva, više se ozbiljnih istraživača time bavilo, a među posljednjima Drago Roksandić. Oni su za Srbe u Varaždinskom generalatu utvrdili kako je primjerice zagrebačkog biskupa interesirao prije svega njihov socijalni tj. ‘vlaški’ status, pa u izvorima zagrebački biskupi najčešće govore o Vlasima, ali nije slučajno što u isto vrijeme Sveta Stolica ustrajno govori o Rašanima. Habsburgovci će za isto stanovništvo do davanja povlastica 1630. češće govoriti o Rašanima nego o Vlasima. Upravo su raško/srpske reference bile češće kada je riječ bila o konfesionalnim pitanjima, a vlaške kada je riječ bila o socijalnom i statusnom. Kao vjernici nazivani su Rašani ili Srbi, dok im je u socijalnom i/ili statusnom smislu vlaška apelacija bila bliža. Prema onome što sam istraživao za svoj doktorat, utvrdio sam da Nikola Peašinović u jednom dokumentu iz 1610. izričito govori o ‘yezero vitezow Zerbzkyh zynow’, dakle o tisuću vitezova srpskih sinova u Varaždinskom generalatu, što jasno ukazuje da oni o sebi nedvosmisleno govore kao o Srbima.

  • Ima li interakcije između Srba iz sjevernih područja Hrvatske s onima južno od Save, odnosno Kupe prije druge polovine 19. vijeka, kada je rasformirana Vojna krajina?

Predstavnici Srba s prostora današnje sjeverozapadne Hrvatske bili su redovito zastupljeni na srpskim narodno-crkveni saborima. Pokazatelj interakcije su i pravoslavni trgovci, dijelom Srbi, koji su se od 17. stoljeća postepeno preseljavali iz Osmanskog Carstva u Habsburšku Monarhiju radi posla. U njihovim je rukama bila gotovo sva kopnena trgovina između Bliskog istoka i srednje Europe. Možemo se sjetiti i književnika Petra Preradovića, čiji su se srpski preci u Varaždinski generalat doselili iz Potiske vojne krajine, ali i brojnih drugih. Osim brojnih crkvenih lica i trgovaca, mnoštvo oficira je komuniciralo u svim smjerovima. Spomenimo primjer Mihajla Mikašinovića (1715.-1774.), koji je od Marije Terezije 1760. dobio barunstvo, a 1766. postao feldmaršal-lajtnant, kao prvi Srbin s tako visokim činom u Habsburškoj Monarhiji. Mikašinović je nakon sudjelovanja na više europskih ratišta i više službi u Vojnoj krajini dobio povjerenje za upravljanje Karlovačkim generalatom. U toj je službi dao veliki doprinos razvoju srpskog školstva, a doprinio je i utemeljenju pravoslavne kapele Sv. Nikole u Karlovcu. Mikašinović je bio uvjereni pravoslavac koji je stečeno obrazovanje i položaj koristio za zaštitu interesa pravoslavne crkve te općenito stanovnika Vojne krajine. On je novčanim sredstvima pomagao opremanje i obnove brojnih pravoslavnih crkava i manastira. Streloviti Mikašinovićev uspon naglo se zaustavio zbog njegovog držanja na srpskom narodno-crkvenom saboru u Sremskim Karlovcima 1769., kada se birao novi karlovački arhiepiskop. Habsburški je dvor pokušao tom prilikom konačno uspostaviti snažniju kontrolu nad pravoslavnom crkvom u sklopu svojih općih nastojanja k centralizaciji Monarhije. Mikašinović je na saboru sudjelovao kao poslanik Gornjokarlovačke eparhije. Svojim držanjem i odbijanjem da glasa za izbor dotadašnjeg vršačkog episkopa i kandidata Beča Jovana Đorđevića za arhiepiskopa i pristajanjem uz gornjokarlovačkog vladiku Danila Jakšića pao je u nemilost bečkog dvora. Po završetku sabora poslan je na zapovijed Marije Terezije iz Osijeka u Karlovac, a Generalkomandi je dan nalog da strogo prati njegovu aktivnost i dopisivanje. Godine 1771. suspendiran je iz službe, nakon čega se nastanjuje u Koprivnici, da bi 1774. umro u Beču.

  • Što se od baštine Srba sjeverozapadne Hrvatske očuvalo do danas?

Ima toga mnogo pa ću spomenuti tek nekoliko primjera. Za Kantakuzinu (Katarinu) Branković je u Varaždinu u 15. stoljeću prepisan Apostol, kao važna bogoslužbena knjiga koja se sačuvala do danas u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. To je najstarija do sada poznata srpska rukopisna knjiga pisana ćirilicom na tlu hrvatskih zemalja. Na 258. stranici je zapis: ‘Slava u Trojici Jedinomu Bogu, koji je dao posle početka i svršetka svakome dobrom delu koje se s njim počinje i svršava. U godini 6962 (1454) ispisa se ovaj božanstveni praksi (Praksapostol) u Varaždinu, Celjske oblasti, pri blagočestivoj gospođi kneginji Kantakuzini kćeri despota Đurđa samodršca srpskog.’ Od velike važnosti su i tzv. Statuta Valachorum iz 1630. godine. Ostao je i manastir Lepavina i brojne crkve.

  • Kada se govori o Srbima i njihovom prisustvu u Hrvatskoj, obično se spominju Kordun, Banija, Lika i sjeverna Dalmacija, odnosno područja koja je obuhvaćala Vojna krajina, dok se Srbi u sjevernoj Hrvatskoj uglavnom ne spominju. Zašto je tome tako?

Postoji profesionalna historiografija s hrvatske i sa srpske strane koja je daleko od podložnosti mitovima i bilo bi dobro da se takav pristup prenosi na mlađe generacije i da dopire do šire javnosti. Na takav sam način nastojao pristupiti zajedno s kolegom Škiljanom u knjigama o Srbima u Varaždinskoj županiji i o parohiji Salnik nedaleko od Zagreba. U njima sam se bavio poviješću do sredine 19. stoljeća, a kolega Škiljan novijim razdobljem.

Istaknuo bih još jedan detalj iz etnokonfesionalno izmiješanog Varaždinskog generalata koji je kroz 18. stoljeće obilježen s jedne strane sukobom oko pokušaja širenja unije pravoslavaca s Rimom, a s druge jakim otporom lokalnog stanovništva svih konfesija reformama vojnokrajiškog sustava usmjerenim modernizaciji koje su provodile habsburške vlasti. Moj kolega s Filozofskog fakulteta Dragan Damjanović i ja u završnoj smo fazi izrade članka o vizualizaciji protonacionalnih identiteta sredinom 18. stoljeća u Varaždinskom generalatu Vojne krajine kroz političke poruke sakralnih kompozicija u prostoru konflikta. Radi se o obradi slikarskih kompozicija na ikonostasima koje predstavljaju rane primjere vizualizacije srpskih i hrvatskih (proto)nacionalnih ideologija koje će svoj puni procvat doživjeti na ovim prostorima tek gotovo stoljeće kasnije. Te je kompozicije izveo slikar Joakim Marković, porijeklom iz Novog Sada, u dvije pravoslavne crkve, u Plavšincu kraj Koprivnice i u Dišniku nedaleko od Garešnice, a vezane su uz mecenatsku djelatnost Mihajla Mikašinovića koji je definirao političke poruke na njima.

Kompozicije su završene 1750. godine, a iznimne su sadržajem na cijelom južnoslavenskom području pod tadašnjom habsburškom vlašću. Na dišničkom ikonostasu prikazani su hrvatski i srpski grb, a na plavšinačkom ikonostasu prikazane su dvije scene.

Prva je ‘Srbi i Hrvati pred bizantskim carem Bazilijem Makedoncem, koji im dodjeljuje pravo naseljavanja’ kojom se ističe Mikašinovićev stav o autohtonosti ovih naroda na teritoriju Varaždinskog generalata. Neuobičajenost sadržaja ove kompozicije predstavlja okolnost da bizantski car prava ne dodjeljuje teritorijima već narodima.

Drugom scenom ‘Predstavnici svjetovne i crkvene vlasti Srba i Hrvata pred austrijskim carem Rudolfom II. dobivaju privilegije’ naglašava se željena ravnopravnost katolika i pravoslavaca, ali i ističe pravo pravoslavnih krajišnika na ispovijedanje vjere, jer je položaj katolika u Habsburškoj Monarhiji bio privilegiran.

Ta je kompozicija nastala kao odraz otpora lokalnog pravoslavnog stanovništva prema širenju unije. Na plavšinačkim se kompozicijama na više razina uočavaju počeci procesa nacionalne homogenizacije koja će se na ovome području intenzivirati tek od druge četvrtine 19. stoljeća, pa i kasnije. Sadržaji kompozicija pokazatelji su s jedne strane infiltriranja protonacionalnih ideja u male sredine, a s druge predstavljaju pokušaj vizualnog prikazivanja težnji lokalnog stanovništva i u odnosu na lokalne, krajiške organe vlasti i u odnosu na Beč u doba jakih političkih previranja. Kompozicije u Dišniku čuvaju se i dalje u tamošnjoj crkvi, a plavšinačke se danas nalaze u Muzeju Mitropolije zagrebačko-ljubljanske SPC-a u Zagrebu, gdje se nalazi mnoštvo ostataka baštine Srba s prostora današnje sjeverozapadne Hrvatske, koje bih svima preporučio za razgledanje.

Nenad JOVANOVIĆ

logo.png

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 19 минута, Милан Ракић рече

Prvi pouzdani spomen Srba u današnjoj sjeverozapadnoj Hrvatskoj vezan je uz 1434. godinu, kada se Ulrich II. Celjski oženio Kantakuzinom, kćeri srpskog despota Đurđa Brankovića koju većina izvora zapadne provenijencije naziva imenom Katarina

Ja zbog nje padoK ispit kod Puzovića. :)

Ko je kod njega polagao Povijest SPC zna da je tema, a tako i literatura mnogo obimna. A Puza, u ono doba kacsuse ispiti polagali usmeno, imao tako taj dar (ili je to ipak do studenta/tkinje koji se ne pripreme dovoljno dobro :))) ); dakle, u velikom broju slučajeva ti "pronađe" tako neko pitanje koje ne znaš. Ni dovoljno, ni uopšte. 12:smeha:

E sad ja to kao čitao, video tamo u nekoj knjizi da se pominju grofovi celjski i međ njima Urlih i tako to... Ama, msm se ko će to bajo moj pitati. Koga to interesuje kad ima dovoljno građe za pitati od pokrštavanja, pa o Hilandaru, Svetom Savi, Nemanjićima, zadužbinama, vladikama fanariotima i ostalim ruskim konzulima :)))

I tako ti Puza, "ajde ti Rakiću malo o grofu Urlihu i ženi mu ljubljenoj". A ja, ni mukajet. On se zgranu, pa kako to dasnenauči, pa osramotih se skroz :)

Kad došo kući, ja pogledam "knjige indžijele", kad tamo vidim, velika žena beše.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Foto: Sisačka nadbiskupija SISAČKI biskup Vlado Košić u nedjelju je održao misno slavlje u spomen na 443. obljetnicu pada utvrde Gvozdansko 1578. godine.
      U homiliji biskup je rekao kako su branitelji Gvozdanskog svijetli primjer ljubavi prema Domovini i žrtve za nju, prenosi sisačka nadbiskupija.
      "Poznato nam je kako su pred jačom turskom silom hrabro tri mjeseca odolijevali i nisu prihvaćali nekoliko poziva na predaju, čime su mogli spasiti vlastite živote. No, oni su radije ostali na braniku utvrde Gvozdansko i na braniku Domovine negoli se pokoriti neprijatelju i njegovoj sili. Ta borba do kraja resila je i resi naš hrvatski narod, bilo da su nas tlačili Turci, bilo komunisti, bilo Srbi. Sve smo te zulume, progone i agresije hrabro odbijali jer smo imali pojedince koji su nas vodili u tom otporu i borbi za svoju zemlju“, kazao je Košić.
      "Potres je teško predvidiv, ne možemo se protiv njega boriti kao protiv Turaka, komunista ili Srba"
      Onda je kazao kako je danas najveći neprijatelj potres.
          "On pustoši, zavija u crno, ruši kuće i crkve, tjera nas s naših stoljetnih ognjišta i prijeti da nestanemo, da u ovim dijelovima Lijepe naše više ne žive Hrvati. Prije toga nas je pogodila pandemija, koja doduše nije zaratila samo protiv nas nego protiv cijeloga svijeta i svih ljudi. I treći je, već 25 godina prisutan neprijatelj koji je u nama samima, a zove se izumiranje: ne rađaju se djeca, sve nas je manje i nestajemo", kaže biskup Košić.
      "Koji je naš odgovor, kako se poput branitelja Gvozdanskog hrabro boriti – i pobijediti te današnje neprijatelje? Potres je teško predvidiv, ne možemo se protiv njega boriti kao protiv Turaka, komunista ili Srba. On je podmukao neprijatelj koji sve napada, ne gleda tko je tko niti dolazi najavljen, nikad ne znamo kada će udariti i što će srušiti, koga protjerati iz njegova doma, kome će se doslovno oduzeti tlo pod nogama. Međutim, ima lijeka toj pošasti. To je naša kršćanska ljubav", navodi Košić.
      Biskup Košić: Potres je teško predvidljiv, ne možemo se boriti kao protiv Srba - Index.hr
      WWW.INDEX.HR SISAČKI biskup Vlado Košić u nedjelju je održao misno slavlje u spomen na 443. obljetnicu pada utvrde Gvozdansko 1578. godine.  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      ПРЕД ЧИТАОЦИМА ЈЕ НОВИ БРОЈ "ПРАВОСЛАВЉА", ПОСЛЕДЊИ У 2020. ГОДИНИ (БР. 1290. 15. ДЕЦЕМБАР 2020)
      РЕТРОСПЕКТИВА - "Православље" у 2020. години
      Српска Православна Црква у данашњем свету

       
      Најновији број новина Српске Патријаршије Православље доноси:
      Текст протојереја-ставрофора др Зорана Крстића, у Рубрици Уместо уводника – Пастирска цртица о томе где зло обитава...
      Ексклузивни разговор Николаја Сапсаја са Митрополит бориспољским и броварским Антонијем, руководиоцем послова Украјинске Православне Цркве, поводом блаженог уснућа Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и његових речи у којима се увек осећала подршка Украјинској Православној Цркви и Митрополиту кијевском и целе Украјине Онуфрију...
      Али Бог може много више – каже Владика зворничко-тузлански Фотије и додаје : – Дар православне вере значи да живимо у истини, да живимо у истинској Цркви; да је свештеник коме се обраћамо истински свештеник, јер када православни свештеник чита молитву, онда то јесте молитва за здравље, за благослов, или било шта друго. Исто тако, када православни епископ или свештеник служе Литургију – то је истинска Литургија. На њој се причешћујемо стварним Телом и Крвљу Христовом и тако учествујемо у светотајинском животу Цркве. То је највеће што ми православни Срби имамо... Међутим, често тога нисмо довољно свесни, па имамо обичај да кажемо како пуно страдамо и како смо мученички народ...
      У овом броју доносимо и текст Панајотиса Ј. Скалциса професора Теолошког факултета Аристотеловог универзитета у Солуну, који говори о причешћивању, смислу и предобразу лжице, причешћивању апостола, примању часних дарова...
      О положају Српске Православне Цркве у данашњем свету, у ауторском тексту за новине Српске Патријаршије, говори проф. др Милош Ковић, који између осталог каже: Разбијање Југославије објавило је почетак нове епохе. У српској култури на то нико није убедљивије и гласније упозоравао од Милорада Екмечића. То се из Сарајева понајбоље могло видети. Баш као у Хантингтоновим САД, већину верника у црквама и џамијама Балкана данас чине образовани, млади људи. И то је најава света који долази. Углед Српске Православне Цркве у српском друштву, после векова исламизације, унијаћења, западњачког секуларизма, усташког и нацифашистичког геноцида и комунистичког богоборачког атеизма, и данас је необично висок...
      У Рубрици: Реч-две са... доносимо ексклузивни разговор са Хирошијем Јамазакијем Вукелићем, преводиоцем монографије о Високим Дечанима на јапански језик...
      Поводом сто година од почетка рада Православног богословског факултета у Београду проф. др Владислав Пузовић пише о проти Стевану М. Димитријевићу, првом декану Православног богословског факултета у Београду...
      Протојереј-ставрофор др Александар Средојевић у ауторском тексту за Православље пише о првом српском патријарху обновљене Српске Патријаршије – Димитрију Павловићу...
      Протојереј-ставрофор мр Слободан-Бобан Јокић, архијерејски намјесник никшићки у спомен на блаженопочившег архиепископа цетињског, митрополита црногорско-приморског Амфилохија пише о њему и каже да је он био Човјек славе Божије...
       
      Извор: Православља
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Крст носити нама је суђено – Митрополит Амфилохије Радовић (1938–2020) Уочи празника Светог Петра чудотворца Цетињског, 30. октобра, у 8.22 часова, после примања Свете тајне Причешћа у Клиничком центру Црне Горе, мирно се упокојио у Господу Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски, зетски, брдски и скендеријски, и Егзарх свештенога трона пећког Амфилохије (Радовић). Највећи део новина посвећен је успомени на блаженопочившег Архиепископа цетињског, Митрополита црногорско-приморског, зетског, брдског и скендеријског, и Егзарха свештенога трона пећког Амфилохија (Радовића). 
      Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, драги и незаборавни Владико Амфилохије! 
      ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

       
      У овом броју доносимо и:
      Саопштење о здравственом стању Његове Светости Патријарха српског Иринеја и Његовог Преосвештенства Владике будимљанско-никшићког Јоаникија који се лече од корона вируса...
      Заједно на путу према Богу – У организацији Хрватског културног друштва „Напредак”, 28. октобра 2020, у Загребу одржан је екуменски и међурелигијски округли сто на тему „Заједно на путу према Богу. О вјери, толеранцији и суживоту”. На скупу су представници различитих цркава и вјерских заједница говорили о међусобној сарадњи и суживоту, али и размјењивали гледишта о проблемима са којима се хрватско друштво и човјечанство суочавају.
      Освећење Народне кухиње под окриљем Епархије бачке – Са благословом Епископа бачког др Иринеја, у понедељак, 9. новембра 2020, подељено је првих педесет куваних оброка корисницима Народне кухиње, док су непокретнима оброци однесени на њихове адресе...
      О годишњици упокојења патријарха Павла – Монахиња Макарија, игуманија манастира Соколица пише за Православље о до сада непознатим детаљима из живота блаженопочившег Патријарха српског Павла, његовој личности која је своју епоху обележила делима љубави, подвигом и проповедима....
      Стефан Радојковић, секретар Одбора за Јасеновац САС СПЦ и историчар Музеја жртава геноцида доноси на увид податке о томе докле се стигло са најављеним оснивањем Меморијалног центра посвећеног комеморацији и истраживању страдања српског, јеврејског и ромског народа у немачком логору на Старом сајмишту (1941–1944), простору некадашње Бежанијске баре...
      Ако жели да задржи и свјесно изграђује свој идентитет, свака заједница мора да чува историјску одговорност, да је заштити бар моралном ако не и правном институционализацијом, пише у ауторском тексту за новине Српске Патријаршије о нацији и национализму, проф. др Богољуб Шијаковић...
      25. новембар је Међународни дан борбе против насиља над женама – Мужеви волите своје жене као што и Христос заволе Цркву и себе предаде за њу (Еф. 5:25). – Према подацима Министарства правде, од почетка ове године у породичном насиљу убијено је 15 жена, а пријављено је више од 12.000 случајева насиља у породици, од чега су у преко 70% случајева жртве биле жене. У последње две деценије убијено је више од 300 жена док је више од 400 деце остало без мајке! Насилници су углавном мушкарци. Они могу бити било ког слоја, образовања, националне или верске припадности, из градске или сеоске средине...
       
      Извор: Православље
    • Од JESSY,
      Čini se da je ovaj novi oblik zajedničkog vaspitanja deteta bolji, uspešniji i prirodniji nego onaj raniji način, kada je uticaj majke bio prevashodan.
      Savremena psihologija, naročito dubinska psihologija, već odavno tvrdi da je za pravilan psihofizički razvoj deteta neophodna identifikacija sa oba roditelja. I bez savremenih objašnjenja potrebe da dete u razvoju ima i majku i oca, patrijarhalan način života hiljadama godina negovao je relativan porodičan sklad, znajući da su detetu nužna oba roditelja. Moglo bi se ipak primetiti da u patrijarhatu (i u onom srpskom, balkanskom), kada je u pitanju uticaj, samim tim i vaspitanje dece, majka je igrala prvorazrednu ulogu.
      Otac, i kada je bio požrtvovani srpski domaćin, manje je uticao na tok vaspitanja svoje dece. Kada su bile u pitanju ćerke, otac je još manje brinuo – duševno i intelektualno – nego kada je bilo sinova u porodici. Ali tek tada (još gore ako je sin bio jedinac ili jedino muško među decom), odnosi oca i sina nisu bili dobri. Da li je moguće da i danas u XXI veku (možda i češće nego u ranijim decenijama) ne prođe mesec dana, a da se u novinama ne pročita kako je sin ubio oca ili otac sina!
      Kako se i zašto radost očeva kada im se rodi sin – naslednik promeni (najčešće od vremena adolescencije sina) u sukobe, neprijateljstva, čak i mržnju? Da li je u pitanju očeva ljubomora zbog preterane ljubavi majke prema sinu; da li se javlja rivalstvo, bilo oko dominantnog položaja u porodici, zavidljivost prema boljoj pameti sina u odnosu na oca; da li je u pitanju nasleđivanje očevog imanja (naročito kada je više sinova u porodici)? Od svega je ponešto istina, a postoje i drugi razlozi javljanja neprijateljstva između oca i sina koji se nekada završe trajnim rastankom (najpre emotivnim, a onda i prostornim). Da li su takvi odnosi u Srbiji (vekovima?) tipični i za druge evropske, civilizovanije države? Da bi se odgovorilo na ovakvo, ne baš nevažno pitanje, bile bi potrebne uporedne studije porodičnog života balkanskih i evropskih zemalja, i to najpre poređenje nekoliko pravoslavnih država (na primer, Srbije i Rumunije, Bugarske, Grčke), a zatim i sa nekoliko katoličkih i protestantskih država. uloga majke i oca
      Na pragu smo, međutim, ulaska u neko sasvim novo doba – da li je to zbilja početak new age u zapadnoevropskom svetu? Patrijarhalno vreme koje je u hrišćanstvu trajalo dve hiljade godina – a u drugim delovima sveta, u drugim civilizacijama i religijama (Indija, islamske države) još traje – na samom je kraju svoga dugog postojanja, sa neznatnim izgle- dima na oporavak ili povratak starom. U Srbiji, koja se doskora smatrala prilično konzervativnim društvom, sa još mnogo ostataka starog načina mišljenja, osećanja i življenja (pozitivnim i negativnim slojem paganstva), duh novog doba već je dobrim delom prodro u srpski narod i u srpsku porodicu. Neprirodno brzo prodire uticaj Zapadne, sve brže tehokratske civilizacije koja, koliko god bila ubrzana i na Zapadu, tamo manje oštećuje daleko bolje prilagođeno zapadno društvo na nove načine života, nego što je to bilo pripremljeno u konzervativnom, i u isto vreme neubedljivom socijalističkom društvu Srbije.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У новом броју Православља, новина Српске Патријаршије, читајте:

       
      Владика Милутин је носио Христа у свом срцу - молитва за душу једног од најомиљенијих архијереја Српске Цркве данашњице, Епископа ваљевског Милутина, од чије се земаљске кончине навршило шест месеци, била је повод величанственог скупа у храму Васкрсења Христовог у Ваљеву. Зидови страха - како живети свакодневни живот у српском Јерусалиму, у Призрену. Провалници су прескочили малу ограду поред олтара у цркви Покрова Пресвете Богородице у Бабином Мосту код Обилића. Стајали су на костурници српских војника страдалих у Првом светском рату, док су одваљивали крстолике гвоздене решетке на прозору с јужне стране. „Већа штета за нас мештане и за све православне хришћане је тај нематеријални део, тај страх. Ако неко проваљује у цркву, нико се неће осећати безбедно у свом дому“.
      Чуда нису и не могу бити центар духовног живота - игуман обитељи манастира Тумане у Епархији браничевској, архимандрит Димитрије (Плећевић), за новине Српске Патријаршије одговара на питања о животу те монашке заједнице и о црквеном животу уопште. Врхунац стваралачког и духовног рада - о најпродуктивнијим и најчудеснијим годинама живота и рада чувеног српског и светског научника Милутина Миланковића. Уђите у рај децо бесмртности: 79 година од страдања Светих новомученика крагујевачких, о страхоти масакра у Крагујевцу и околним селима с краја октобра 1941. године. Са једне стране, брзина, хладноћа и ефикасност убица, састав и старост јединица Вермахта, образовање и професије немачких заповедника и, са друге стране, мирноћа Светих новомученика крагујевачких који су „као јагње на клање“ (Ис. 53, 7) ишли у смрт, узраст и занимања стрељаних, као и владање у сатима и данима пред страдање, читавом догађају дају димензију која сведочи да се не ради само о још једном у низу ратних злочина у историји човечанства.
      Свет књиге - Предговор Митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија руској књизи „Свете српске жене“, приказ зборника у којем су приказана најпотпунија житија српских светитељки у чијим подвизима се огледају искрена вера, побожност, љубав, пример молитве и бриге о ближњима...
       
       
      Извор: Православље
×
×
  • Креирај ново...