Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Милан Ракић

Hrvoje Petrić: O dolasku Srba u 15. stoljeću svjedoči sačuvana historijska građa

Recommended Posts

Prvi pouzdani spomen Srba u današnjoj sjeverozapadnoj Hrvatskoj vezan je uz 1434. godinu, kada se Ulrich II. Celjski oženio Kantakuzinom, kćeri srpskog despota Đurđa Brankovića. Po tadašnjem običaju, ona je sa sobom povela pratnju, u kojoj su uz dvorjane bili i pravoslavni svećenici

yird1pdzyq0j7xt7xxcj7plg7wx.jpg

U posljednjih nekoliko mjeseci javnosti su predstavljene dvije monografije autora Hrvoja Petrića i Filipa Škiljana, u izdanju srpskih manjinskih vijeća, koje se bave viševjekovnim prisustvom Srba u Hrvatskoj sjeverno od Save – ‘Iz povijesti Srba u Varaždinskoj županiji od prvih doseljavanja do današnjih dana’ i ‘Iz povijesti Srba u parohiji Salnik od doseljavanja do današnjih dana’. Tim povodom razgovaramo s Hrvojem Petrićem, izvanrednim profesorom na Odsjeku za povijest Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu. Doktoriravši na temi o Varaždinskom generalatu i Križevačkoj županiji u 17. vijeku, uz mentora profesora Dragu Roksandića, Petrić je autor brojnih članaka i koautor udžbenika za historiju namijenjenih srpskim učenicima 6. i 7. razreda osnovne škole, kao i pripadajućih radnih sveski. Samim tim i teme ovog razgovora tiču se daljnje prošlosti, koja je vrlo zanimljiva i iz niza razloga široj javnosti prilično nepoznata.

  • Otkada datira prvi spomen Srba na području sjeverozapadne Hrvatske?

Prvi pouzdani spomen Srba u današnjoj sjeverozapadnoj Hrvatskoj vezan je uz 1434. godinu, kada se Ulrich II. Celjski oženio Kantakuzinom, kćeri srpskog despota Đurđa Brankovića koju većina izvora zapadne provenijencije naziva imenom Katarina. Po tadašnjem običaju, ona je sa sobom povela pratnju, u kojoj su uz dvorjane bili i pravoslavni svećenici. Osim toga, upravo zahvaljujući Kantakuzini Branković Srbi su tokom 15. stoljeća služili u posadama utvrda Medvedgrad, Rakovec, Koprivnica, Veliki i Mali Kalnik. Njihovi potomci kasnije su se asimilirali.

O njihovom dolasku svjedoči sačuvana historijska građa. Zato su osim hrvatskih i austrijski arhivi neobično važni za poznavanje povijesti Srba u Vojnoj krajini. Iz dokumenata se može saznati mnogo toga o brojnim pojedincima i svakodnevnom životu Srba u Varaždinskom generalatu, koji je prvenstveno bio vezan uz kombinaciju vojne službe i bavljenja poljoprivredom. Od pojedinaca spomenuo bih Ivana Margetića koji je sredinom 16. stoljeća bio na čelu skupine Srba koji su naselili ludbreški kraj i sudjelovao u borbama s Osmanlijama. Na osnovi zasluga kralj Ferdinand darovao mu je posjed na rijeci Muri u Štajerskoj. Zanimljiva je i obitelj Peašinović koja je krajem 16. i početkom 17. stoljeća bila među organizatorima doseljavanja Srba u Varaždinski generalat. Za tu obitelj se smatra da je imala ulogu pri osnivanju manastira Lepavina.

  • Kako se kretala brojnost Srba odnosno pravoslavaca u sjeverozapadnoj Hrvatskoj?

U Varaždinskom je generalatu oko 1610. popisano ukupno 59 naselja u kojima je bilo 1.256 pravoslavnih domova, da bi za oko sto godina broj domova u ovim naseljima bio više nego udvostručen – 2.810. Varaždinski generalat je nakon mira u Sremskim Karlovcima 1699. proširen na istok; njegova istočna granica je premještena približno s rijeke Česme na rijeku Ilovu. Na području proširenog Varaždinskog generalata 1732. popisana su 4.693 doma u kojima su živjeli srpskopravoslavni stanovnici. Pritom valja istaknuti kako su pravoslavni stanovnici početkom 17. stoljeća na području Varaždinskog generalata predstavljali većinu stanovništva, a pretpostavljam da su obuhvaćali možda i više od dvije trećine ukupne vojnokrajiške populacije. Postotak pravoslavnih od prve polovice 17. stoljeća bio je u kontinuiranom padu: krajem 17. stoljeća na prostoru Varaždinskog generalata živio je podjednak broj katolika i pravoslavnih, oko 1763/1764. pravoslavnih je bilo 34,4 posto, početkom 19. stoljeća 28,7 posto, da bi 1857. na tome prostoru živjelo 23,7 posto srpskopravoslavnih. Iako je i u tim područjima bilo prisilnog unijaćenja ili prelazaka na katoličku vjeru, treba reći da je na smanjenje udjela pravoslavaca u ukupnom stanovništvu utjecalo mnogo toga.

  • Koliko je nabacivanje pojmovima Srbin, Vlah ili pravoslavac bilo u službi nacionaliz(a)ma, odnosno može li se reći da su i današnji Srbi i Hrvati prešli s vjerskog na nacionalno samoodređenje otprilike u isto vrijeme?

Ova problematika nije nimalo jednostavna niti ju je moguće gledati jednoobrazno. Na osnovu istraživanja Varaždinskog generalata u 17. stoljeću shvatio sam da valja biti oprezan kod bilo kakvih pokušaja određivanja etničke pripadnosti stanovništva jer se kod naziva koji izgledaju kao etnički mora, ako je to moguće, za svaki slučaj raščlaniti širi kontekst u kojem se on javlja. Prije svega, može se primijetiti da izvori ne sadrže takve podatke iz kojih bi se mogli sagledati objektivni kriteriji za određivanje jasnog etničkog karaktera i etničke pripadnosti pojedinih grupa. Naša historiografija je, u slučaju čitava ovog izazova, neovisno o svemu što je dosad učinjeno i čega zbilja ima vrlo mnogo, naročito s kulturološkog stajališta, još uvijek suočena s vrlo velikim nepoznanicama.

Vezano uz pojam ‘Vlah’, otvorimo li na str. 569 znameniti rječnik ‘Gazophylacium’ Ivana Belostenca, pisan u 17. stoljeću, naći ćemo pojam ‘Vlah’ tumačen latinskim izrazima ‘Valachus, Rascinus, Trax, Tracus, Thr(a)cis’. Za Belostenca bi Vlah i Rašanin (Rascianus) bili sinonimi, a Rašani su Srbi. Što se tiče nazivanja srpskog stanovništva, više se ozbiljnih istraživača time bavilo, a među posljednjima Drago Roksandić. Oni su za Srbe u Varaždinskom generalatu utvrdili kako je primjerice zagrebačkog biskupa interesirao prije svega njihov socijalni tj. ‘vlaški’ status, pa u izvorima zagrebački biskupi najčešće govore o Vlasima, ali nije slučajno što u isto vrijeme Sveta Stolica ustrajno govori o Rašanima. Habsburgovci će za isto stanovništvo do davanja povlastica 1630. češće govoriti o Rašanima nego o Vlasima. Upravo su raško/srpske reference bile češće kada je riječ bila o konfesionalnim pitanjima, a vlaške kada je riječ bila o socijalnom i statusnom. Kao vjernici nazivani su Rašani ili Srbi, dok im je u socijalnom i/ili statusnom smislu vlaška apelacija bila bliža. Prema onome što sam istraživao za svoj doktorat, utvrdio sam da Nikola Peašinović u jednom dokumentu iz 1610. izričito govori o ‘yezero vitezow Zerbzkyh zynow’, dakle o tisuću vitezova srpskih sinova u Varaždinskom generalatu, što jasno ukazuje da oni o sebi nedvosmisleno govore kao o Srbima.

  • Ima li interakcije između Srba iz sjevernih područja Hrvatske s onima južno od Save, odnosno Kupe prije druge polovine 19. vijeka, kada je rasformirana Vojna krajina?

Predstavnici Srba s prostora današnje sjeverozapadne Hrvatske bili su redovito zastupljeni na srpskim narodno-crkveni saborima. Pokazatelj interakcije su i pravoslavni trgovci, dijelom Srbi, koji su se od 17. stoljeća postepeno preseljavali iz Osmanskog Carstva u Habsburšku Monarhiju radi posla. U njihovim je rukama bila gotovo sva kopnena trgovina između Bliskog istoka i srednje Europe. Možemo se sjetiti i književnika Petra Preradovića, čiji su se srpski preci u Varaždinski generalat doselili iz Potiske vojne krajine, ali i brojnih drugih. Osim brojnih crkvenih lica i trgovaca, mnoštvo oficira je komuniciralo u svim smjerovima. Spomenimo primjer Mihajla Mikašinovića (1715.-1774.), koji je od Marije Terezije 1760. dobio barunstvo, a 1766. postao feldmaršal-lajtnant, kao prvi Srbin s tako visokim činom u Habsburškoj Monarhiji. Mikašinović je nakon sudjelovanja na više europskih ratišta i više službi u Vojnoj krajini dobio povjerenje za upravljanje Karlovačkim generalatom. U toj je službi dao veliki doprinos razvoju srpskog školstva, a doprinio je i utemeljenju pravoslavne kapele Sv. Nikole u Karlovcu. Mikašinović je bio uvjereni pravoslavac koji je stečeno obrazovanje i položaj koristio za zaštitu interesa pravoslavne crkve te općenito stanovnika Vojne krajine. On je novčanim sredstvima pomagao opremanje i obnove brojnih pravoslavnih crkava i manastira. Streloviti Mikašinovićev uspon naglo se zaustavio zbog njegovog držanja na srpskom narodno-crkvenom saboru u Sremskim Karlovcima 1769., kada se birao novi karlovački arhiepiskop. Habsburški je dvor pokušao tom prilikom konačno uspostaviti snažniju kontrolu nad pravoslavnom crkvom u sklopu svojih općih nastojanja k centralizaciji Monarhije. Mikašinović je na saboru sudjelovao kao poslanik Gornjokarlovačke eparhije. Svojim držanjem i odbijanjem da glasa za izbor dotadašnjeg vršačkog episkopa i kandidata Beča Jovana Đorđevića za arhiepiskopa i pristajanjem uz gornjokarlovačkog vladiku Danila Jakšića pao je u nemilost bečkog dvora. Po završetku sabora poslan je na zapovijed Marije Terezije iz Osijeka u Karlovac, a Generalkomandi je dan nalog da strogo prati njegovu aktivnost i dopisivanje. Godine 1771. suspendiran je iz službe, nakon čega se nastanjuje u Koprivnici, da bi 1774. umro u Beču.

  • Što se od baštine Srba sjeverozapadne Hrvatske očuvalo do danas?

Ima toga mnogo pa ću spomenuti tek nekoliko primjera. Za Kantakuzinu (Katarinu) Branković je u Varaždinu u 15. stoljeću prepisan Apostol, kao važna bogoslužbena knjiga koja se sačuvala do danas u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. To je najstarija do sada poznata srpska rukopisna knjiga pisana ćirilicom na tlu hrvatskih zemalja. Na 258. stranici je zapis: ‘Slava u Trojici Jedinomu Bogu, koji je dao posle početka i svršetka svakome dobrom delu koje se s njim počinje i svršava. U godini 6962 (1454) ispisa se ovaj božanstveni praksi (Praksapostol) u Varaždinu, Celjske oblasti, pri blagočestivoj gospođi kneginji Kantakuzini kćeri despota Đurđa samodršca srpskog.’ Od velike važnosti su i tzv. Statuta Valachorum iz 1630. godine. Ostao je i manastir Lepavina i brojne crkve.

  • Kada se govori o Srbima i njihovom prisustvu u Hrvatskoj, obično se spominju Kordun, Banija, Lika i sjeverna Dalmacija, odnosno područja koja je obuhvaćala Vojna krajina, dok se Srbi u sjevernoj Hrvatskoj uglavnom ne spominju. Zašto je tome tako?

Postoji profesionalna historiografija s hrvatske i sa srpske strane koja je daleko od podložnosti mitovima i bilo bi dobro da se takav pristup prenosi na mlađe generacije i da dopire do šire javnosti. Na takav sam način nastojao pristupiti zajedno s kolegom Škiljanom u knjigama o Srbima u Varaždinskoj županiji i o parohiji Salnik nedaleko od Zagreba. U njima sam se bavio poviješću do sredine 19. stoljeća, a kolega Škiljan novijim razdobljem.

Istaknuo bih još jedan detalj iz etnokonfesionalno izmiješanog Varaždinskog generalata koji je kroz 18. stoljeće obilježen s jedne strane sukobom oko pokušaja širenja unije pravoslavaca s Rimom, a s druge jakim otporom lokalnog stanovništva svih konfesija reformama vojnokrajiškog sustava usmjerenim modernizaciji koje su provodile habsburške vlasti. Moj kolega s Filozofskog fakulteta Dragan Damjanović i ja u završnoj smo fazi izrade članka o vizualizaciji protonacionalnih identiteta sredinom 18. stoljeća u Varaždinskom generalatu Vojne krajine kroz političke poruke sakralnih kompozicija u prostoru konflikta. Radi se o obradi slikarskih kompozicija na ikonostasima koje predstavljaju rane primjere vizualizacije srpskih i hrvatskih (proto)nacionalnih ideologija koje će svoj puni procvat doživjeti na ovim prostorima tek gotovo stoljeće kasnije. Te je kompozicije izveo slikar Joakim Marković, porijeklom iz Novog Sada, u dvije pravoslavne crkve, u Plavšincu kraj Koprivnice i u Dišniku nedaleko od Garešnice, a vezane su uz mecenatsku djelatnost Mihajla Mikašinovića koji je definirao političke poruke na njima.

Kompozicije su završene 1750. godine, a iznimne su sadržajem na cijelom južnoslavenskom području pod tadašnjom habsburškom vlašću. Na dišničkom ikonostasu prikazani su hrvatski i srpski grb, a na plavšinačkom ikonostasu prikazane su dvije scene.

Prva je ‘Srbi i Hrvati pred bizantskim carem Bazilijem Makedoncem, koji im dodjeljuje pravo naseljavanja’ kojom se ističe Mikašinovićev stav o autohtonosti ovih naroda na teritoriju Varaždinskog generalata. Neuobičajenost sadržaja ove kompozicije predstavlja okolnost da bizantski car prava ne dodjeljuje teritorijima već narodima.

Drugom scenom ‘Predstavnici svjetovne i crkvene vlasti Srba i Hrvata pred austrijskim carem Rudolfom II. dobivaju privilegije’ naglašava se željena ravnopravnost katolika i pravoslavaca, ali i ističe pravo pravoslavnih krajišnika na ispovijedanje vjere, jer je položaj katolika u Habsburškoj Monarhiji bio privilegiran.

Ta je kompozicija nastala kao odraz otpora lokalnog pravoslavnog stanovništva prema širenju unije. Na plavšinačkim se kompozicijama na više razina uočavaju počeci procesa nacionalne homogenizacije koja će se na ovome području intenzivirati tek od druge četvrtine 19. stoljeća, pa i kasnije. Sadržaji kompozicija pokazatelji su s jedne strane infiltriranja protonacionalnih ideja u male sredine, a s druge predstavljaju pokušaj vizualnog prikazivanja težnji lokalnog stanovništva i u odnosu na lokalne, krajiške organe vlasti i u odnosu na Beč u doba jakih političkih previranja. Kompozicije u Dišniku čuvaju se i dalje u tamošnjoj crkvi, a plavšinačke se danas nalaze u Muzeju Mitropolije zagrebačko-ljubljanske SPC-a u Zagrebu, gdje se nalazi mnoštvo ostataka baštine Srba s prostora današnje sjeverozapadne Hrvatske, koje bih svima preporučio za razgledanje.

Nenad JOVANOVIĆ

logo.png

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 19 минута, Милан Ракић рече

Prvi pouzdani spomen Srba u današnjoj sjeverozapadnoj Hrvatskoj vezan je uz 1434. godinu, kada se Ulrich II. Celjski oženio Kantakuzinom, kćeri srpskog despota Đurđa Brankovića koju većina izvora zapadne provenijencije naziva imenom Katarina

Ja zbog nje padoK ispit kod Puzovića. :)

Ko je kod njega polagao Povijest SPC zna da je tema, a tako i literatura mnogo obimna. A Puza, u ono doba kacsuse ispiti polagali usmeno, imao tako taj dar (ili je to ipak do studenta/tkinje koji se ne pripreme dovoljno dobro :))) ); dakle, u velikom broju slučajeva ti "pronađe" tako neko pitanje koje ne znaš. Ni dovoljno, ni uopšte. 12:smeha:

E sad ja to kao čitao, video tamo u nekoj knjizi da se pominju grofovi celjski i međ njima Urlih i tako to... Ama, msm se ko će to bajo moj pitati. Koga to interesuje kad ima dovoljno građe za pitati od pokrštavanja, pa o Hilandaru, Svetom Savi, Nemanjićima, zadužbinama, vladikama fanariotima i ostalim ruskim konzulima :)))

I tako ti Puza, "ajde ti Rakiću malo o grofu Urlihu i ženi mu ljubljenoj". A ja, ni mukajet. On se zgranu, pa kako to dasnenauči, pa osramotih se skroz :)

Kad došo kući, ja pogledam "knjige indžijele", kad tamo vidim, velika žena beše.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Заједничко саопштење за медије Српске Православне Цркве и Антиохијске Православне Цркве и свега Истока, дато поводом посете Патријарха српског Иринеја и делегације Српске Православне Цркве Антиохијској Патријаршији.
      Из овог броја издвајамо текст: Патријарх српски Иринеј у посети Антиохијској патријаршији (ПДФ)

      У званичној и мирној посети Православној Цркви Антиохије и свег Истока, Његова Светост Патријарх српски Иринеј и делегација СПЦ су боравили од 1–7. јуна 2019. године. У овом, јунском, броју новина, читајте сажет извештај са овог значајног пута, који смо морали прилагодити новинском формату Православља, али који је пропраћен и бројним, јединственим фотографијама које одишу величанственим колоритом и душом дочека који је приређен Првојерарху српском и делегацији СПЦ. Читајте реаговање Митрополита црногорско-приморског Амфилохија на потезе државних власти у Црној Гори у тексту под насловом: Први пут у историји атеиста покушава да ствара своју цркву! 
      У Рубрици Разговор са..., читајте текст катихете Бранислава Илића који је на животна питања тражио одговоре од протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије. 
      О духовном животу хришћанског становништва Старе Србије, тачније Северне Македоније 1557–1766. године, за новине Српске патријаршије пише др Радован Пилиповић. Са проф. др Милошем Ковићем, историчарем, о косовско-метохијском бићу, у тексту: Косовски завет је потврда Светосавског завета, разговарала је Славица Лазић. Протојереј-ставрофор Зоран Андрић из Минхена за Духовско-видовдански број Православља, разматра у Рубрици Из посебног угла перспективе и значења питања еутаназије у данашњем свету. 
      А, поводом: 20 година архијерејског служења Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија пише проф. Предраг Вукић.

      „Обрадовани смо преводима важне омилитичке грађе двојице врсних стваралаца на пољу ангажоване теологије“, написао је протојереј проф. др Љубивоје Стојановић за Православље, а поводом изласка из штампе књига Приручници за савремену црквену проповед, проте Славка Зорице, дугогодишњег професора и инспектора српских православних богословија. Како је уобичајено о различитим црквеним и културним дешавањима, годишњицама, обавештавамо вас кроз натписе у одговарајућим рубрикама...
       
      Извор: Православље
    • Од Логос,
      Молитвени почетак Светог Архијерејског Сабора, пише протонамесник Александар Р. Јевтић.
      Разговор са академиком Љубодрагом Димићем, историчарем – Косова и Метохије се не можемо одрећи, разговарала Славица Лазић.
      Из овог броја издвајамо текст: Академик Љубодраг Димић, историчар: Косова и Метохије се не можемо одрећи

      У Рубрици Реч две са... текст Духовна култура пре свега. Са професором Филозофског факултета у Нишу др Драгишом Бојовићем разговарао је протођакон др Дамјан С. Божић, о питањима непрепознатих хероја нашег време и непраштању подвига, о интелектуалном херојству у одупирању лажним вредностима, о Светом Предању и народној традицији, о томе какав треба да буде данашњи јунак пре свега...
      У Рубрици Косово и Метохија кроз историју, у овом броју Православља, читајте о Ораховачким војводама, учитељу и војводи Лазару Кујунџићу, Јовану Стојковићу, војводи Бабунском, Јеремији (Јовану) Грковићу – Гапону... пише Лела Марковић.
      Из књиге: „У почетку беше Смисао“, текст Епископа Данила Крстића – Рукољуб Св. Кирилу и Методију.
      Поводом блаженог уснућа оца Емилијана Метеоритског и Светогорског, пише Епископ Атанасије Јевтић.
      Монах Игнатије Марковић бележи речи о ректору призренском Мелентију Вујићу у Старој Србији –  У том правом српском рају.
      Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић у Рубрици Свет књиге приказује читаоцима новина Српске патријаршије најновије дело протођакона др Љубомира Ранковића: Црква шабачка, а Љиљана Миљковић у Рубрици Златокрили химнографи, бележи текст о српској средњевековној поезији– поезија свевременог израза и начинима њеног ишчитавања, разумевања, поучења...
      Како је уобичајено о различитим црквеним и културним дешавањима, годишњицама, обавештавамо вас кроз натписе у одговарајућим рубрикама.

      Извор: Православље
    • Од Драгана Милошевић,
      Najnovije istraživanje pokazuje da je evolucija na poseban način zadnjih 100 godina sve brže jurnula - unazad Svaki pristojan student medicine ili savjestan srednjoškolac, da ne kažemo štreber iz biologije, zna da se ljudski kostur sastoji od 206 kostiju. Riječ je o prosječnom ljudskom kosturu zdrave, odrasle osobe, bez mutacija, atavizama, posljedica teških ozljeda i sličnog. Ne računa se ni novorođenčad koja odmah nakon rođenja ima oko 300 kostiju. Dakle, medicinski udžbenici kažu da većina odraslih ima 206 kostiju i – to je već neko vrijeme pogrešno.
      Troje znanstvenika s britanskih sveučilišta dokazali su da je čovječanstvo u posljednjih 100 godina razvilo statistički prevladavajuću 207. kost u organizmu. Riječ je o fabelli koja se nalazi sa stražnje strane koljenog zgloba i pomaže mu funkcionirati kao sezamska kost, odnosno takva koja se nalazi na mjestu gdje tetiva prelazi preko zgloba i tako čuva tetivu od ošećenja i ojačava njen mehanički učinak. Donedavno se smatralo da tu kost u svojim koljenima nosi 39 posto svih ljudi na svijetu. Prisutna je još i kod nekih majmuna, ali je tijekom evolucije i kod njih i kod ranih ljudi počela nestajati, znači već nekoliko stotina tisuća godina, ako ne i milijuna.
      No, pri kraju 20. stoljeća primijetilo se nešto neobično, fabella je kod ljudi počela postajati sve češća. Cinici, mizantropi i nemilosrdni logičari iz toga bi izvukli otrovan zaključak da je to konačni dokaz da je čovjek 20., posebno 21. stoljeća rezultat evolucijskog kotača koji se počeo kretati unazad. Michael A. Berthaume, Erica Di Federico i Anthony M. J. Bull odlučili su provjeriti to statistički i sve su na kraju objavili u Journal of Anatomy. Kost koja je vrlo uobičajena kod drugih sisavaca, stali su istraživati koliko ljudi ju je imalo 1900. godine, koliko se taj broj mijenjao sve do 2018., a s podacima se u prošlost išlo sve do 1875. IMPERIAL COLLEGE LONDON Koristili su 58 istraživanja za cijelo to razdoblje iz različitih vremena iz četiri zemlje za koje su imali relevantne podatke: Kina, Japan, Koreja i SAD, a na raspolaganju su imali i pojedina istraživanja iz drugih zemalja. Ispostavilo se da je 1900. godine u tim zemljama 207. kost ljudskog kostura imalo samo 7,64 posto ljudi. U svim zemljama se pokazalo da je fabellu imalo više ljudi poslije 1960. godine nego prije. Konačno, 2000. godine fabellu je imalo već 31 posto osoba u promatranim populacijama.
      U samo 100 godina to je, znači, povećanje učestalosti pojavljivanja od čak 3,5 puta, što je malo je reći spektakularno brzo u evolucijskim odnosima. Dalje u prošlost, sve do 1875. trend se također primjećuje, a nastavio se i poslije 2000., sve do danas, čini se sve brže i brže. Danas ovu kost u tijelu ima čak 52,83 posto ljudi, podjednako žene i muškarci, a zanimljivo je da dvije trećine ljudi fabellu ima u oba koljena, te samo jedna trećina samo u jednom. Pa ako neku kost nosi većina ljudi, onda je to to. Istraživači smatraju da bi lako mogla biti riječ o posljedici promjena u ljudskom okruženju. Posebno zato što se istodobno nije promijenio broj niti jedne druge sezamske kosti, primjerice, ivera, metakarpalne, metatarzalne kosti... Ono što se u posljednjih 100 godina promijenilo kod ljudi u najvećem dijelu svijeta jest to da se poboljšala prehrana, a kao posljedica toga ljudi su prosječno viši, snažniji i teži nego što su bili naši preci. 
      To onda znači da na naša koljena djeluje veća sila pri kretanju, što opet znači da je lako zamisliti da je povećano mehaničko opterećenje djelovalo poput mehaničkog stimulansa tijekom generacija, što je na kraju dovelo do aktiviranja genetskog potencijala što ga nosimo još iz prethistorije, od naših prvih ljudskih predaka, pa i ranije. Za tu kost odranije je bilo poznato da je iz nekog razloga češća kod ljudi koji su skloniji artritisu. Koliko su zglobovi kod ljudi važni za opstanak i evolucijski napredak pokazuje podatak da se u šakama i stopalima ljudi, najsloženijih dijelova tijela u tom smislu, nalazi više od polovice svih kostiju u ljudskom tijelu. U svakoj šaci imamo po 27, a u svakom stopalu po 26 kostiju, odnosno čak 106 kostiju samo u objema šakama i oba stopala. Od ukupno, kako se sad pokazalo, njih 207 u našim tijelima.
       


      линк
    • Од Логос,
      У овом петнаесто-мартовском броју Православља, новина Српске Патријаршије, читајте – духовни апел Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, који је, у данима припрема пред почетак Великог Часног поста, упутио свештенству, монаштву и верном народу кроз Великопосну посланицу –О Косову и Метохији у светлу предстојећег подвига Свете Четрдесетнице.
       
      Из овог броја издвајамо текст "Великопосна посланица Његовог Преосвештенства Епископа рашко- призренског и косовско- метохијског Теодосија" који можете преузети и прочитати путем интернет сајта "Православља"
       
      У Рубрици Катихетин угао о Литургији Пређеосвећених дарова –срцу великопосних богослужења. О 27 година од оснивања Републике Српске и доношења њеног првог Устава. У Рубрици Косово и Метохија кроз историју, о сећању на дан када је горео манастирски конак. О две деценије постојања групе „Београдски синдикат“ и песмама које су блиске истини, животу и Богу. О томе ко нам је ближњи –непријатељ –бодљикава жица, а у тексту Благоја Пантелића који нас подсећа ко су то избеглице и коликих размера је избеглиштво којем сведочимо. Читајте и текст проте Василија Томића на тему: Косово се вјером враћа. И о посети Верског добротворног старатељства Свратишту за децу улице у Крфској. Мисли хришћанског философа и великана протојереја Александра Шмемана о Великом посту у нашем животу и васпостављању човекове духовне природе...

      Извор: Православље
    • Од Логос,
      У овом броју Православља, Вашу пажњу усмеравамо ка тексту – извештају са пута и боравка посланства Српске Православне Цркве у Москви, а на позив Патријарха московског и све Русије Кирила, поводом десетогодишњице Помесног сабора РПЦ, и избора Патријарха Кирила за Предстојатеља Московске Патријаршије.
       
      Из овог броја издвајамо текст Разговор са проф. др Дарком Танасковићем "насиље над српским светињама неће стати" који можете преузети и прочитати путем интернет сајта "Православља" (ПДФ) .
       
      Свечаном академијом „Будимо људи“, у Митрополији загребачко-љубљанској, обележени су велики јубилеји – 800 година аутокефалности СПЦ и 600 година од рођења грофице Катарине Кантакузине Бранковић прве православне хришћанке у Словенији. О Косову и Метохији кроз историју пише Лела Марковић у тексту под насловом „Старац Григорије наручилац Житија Светог Петра Коришког и градитељ његове цркве“. О серијалу емисија посвећених страдању српског народа у Првом светском рату, на таласима Радија Беседа (Епархија бачка), у тексту под насловом „Сведочанство“, пише Александар Арсенин.
      „Насиље над српским светињама неће стати“, упозорава нас, у овом броју новина Српске патријаршије, Дарко Танасковић, доскорашњи амбасадор Србије при УНЕСКО, који је разговарао са нашом Славицом Лазић. Из штампе је недавно изашао „Календар Црква 2019“, посвећен 800-годишњици аутокефалије СПЦ, а о томе читајте у тексту који потписује др Радован Пилиповић. У редовној рубрици Ходим и свједочим, прота Василије Томић бележи: „Ко дволичи језиком пашће у зло“... Како је уобичајено о различитим црквеним и културним дешавањима, новим издањима књига и годишњицама, обавештавамо вас кроз натписе у одговарајућим рубрикама...
       
      Садржај:
      2. РЕЧ ДВЕ УЗ НАСЛОВНУ СТРАНУ
      Номинални верници или изгубљене душе
      4 Са распетог Косова и Метохије
      ДОГАЂАЈ
      6 Посланство СПЦ у Москви 
      ИЗ ЕПАРХИЈА СПЦ
      8 У Митрополији загребачко-љубљанској Свечана академија „Будимо људи“
      КОСОВО И МЕТОХИЈА КРОЗ ИСТОРИЈУ
      10 Старац Григорије наручилац „Житија светог Петра Коришког“ и градитељ његове цркве
      БИБЛИОТЕКЕ ФРУШКОГОРСКИХ МАНАСТИРА
      13 Библиотека манастира Ново Хопово: књиге Доситеја Обрадовића штампане у 19. веку
      ПОВОДИ
      14 Сведочанства
      ПУТОПИС
      18 Призрен у Америци
      КАТИХЕТИН УГАО
      22 Слушкињина прича Фантазија која прети да буде стварност
      РАЗГОВОР
      24 Дарко Танасковић Насиље над српским светињама неће стати
      СРПСКО ГРОБЉЕ У ЛИБЕРТИВИЛУ
      30 Два светитеља која бдију над Србима у Америци
      СВЕТ КЊИГЕ
      34 Календар „Црква 2019.“ посвећен 800-годишњици аутокефалије Српске Православне Цркве
      ВЕРСКО ДОБРОТВОРНО СТАРАТЕЉСТВО
      40 Свети Сава зачетник Милосрдне секције
      ДУХОВНЕ ЦРТИЦЕ ИЗ МЕЛБУРНА
      42 Жртва очишћења
       
       
      Извор: Православље
×
×
  • Create New...