Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија)

629186069_----.thumb.jpg.f3dd08c1f0ce8d22da17baaca0bddc16.jpg

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија)

1792086895_----.thumb.jpg.43639d2d3c2636201c660fd3c3c5ffdc.jpg

 

 

 

 

Светотајинско-богословље-банер-двадесет-пета.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија)

2022651502_----.thumb.jpg.598cff2542a9d393b15bd23dc383a51d.jpg

 

 

 

Светотајинско-богословље-банер-двадесет-пета.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија)

1519544796_----.thumb.jpg.f5126b511f7393918c294760d1fb5426.jpg

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија)

883773041_---.thumb.jpg.bd24eeb501ecb7d1a040de2055dd529b.jpg

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија)

983020726_----.thumb.jpg.51daf3b5e1ebd5b877e85438368f22cf.jpg

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија)

102633992_----.thumb.jpg.55781e20bc7edb8aefc79aa29adc1cbe.jpg

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија)

587677513_----.thumb.jpg.91bd0a7f3b188dc7e9775a8a58aa69a5.jpg

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија)

1871077198_----(1).thumb.jpg.771408db526e7ff38b03886996e4d00e.jpg

 

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија)

556402057_----(1).thumb.jpg.e2b185faaef2537f96caad9a972e84d2.jpg

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - први део (тридесет шеста емисија)

879058671_----.thumb.jpg.65b9909dd5c164f0c38b14a710d39e5c.jpg

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - други део (тридесет седма емисија)

660981592_----.thumb.jpg.b97571dcceaed09a03b415653d02a3c9.jpg

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - трећи део (тридесет осма емисија)

 

2098758500_----.thumb.jpg.5a99d197f3f4d2416a0bf5d32cbf2cf6.jpg

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      Разабирајући време за житејске ствари и одређујући време свему што се дешава, мудри Соломон је рекао: Свему има време и свакој ствари има време. Има време кад се рађа и време кад се умире (Проп 3, 12).    Оглашавајући вам спасоносну проповед, ја бих донекле изменио изреку мудрога и рекао: „Има време кад се умире и време кад се рађа“. Који је узрок овакве измене? Расуђујући о ономе што је подложно рађању и пропадљивости и пратећи поредак вештаствене природе, Соломон је рођење поставио пре смрти. И заиста, смрт не може да окуси онај ко није најпре окусио рођење. Намеравајући да поведем реч о духовном препороду, ја постављам смрт пре живота. Јер, ми се само умирући телесно рађамо духом, као што говори и Господ: Ја умртвљујем и оживотворавам (Пон. 32,39). Умримо, дакле, да бисмо живели.   Умртвимо телесно мудровање, које се не покорава закону Божијем, да би се у нама родило крепко духовно мудровање, које по природи одржава живот и мир (уп. Рим. 8,67). Погребимо се са Христом који је због нас умро, да бисмо и устали са Виновником васкрсења. Сваки подухват, дакле, има своје време. Постоји време за сан и време за бдење. Постоји време за рат и време за мир. Међутим, време за крштење јесте читав човеков живот. Тело не може да живи без дисања, док душа не може да постоји уколико не зна Творца. Јер, непознавање Бога јесте смрт душе. Међутим, онај ко није крштен није ни просвећен. Очи без светлости не могу да виде, а ни душа [без просвећења] не може да сагледава Бога. Према томе, за спасење посредством крштења погодно је свако време: и ноћ, и дан, и час, и тренутак или још краћи део времена.    Извор: Српска Православна Црква
    • Од ризница богословља,
      Митрополит Доситеј рођен је у Београду 5. децембра 1878. године, где је учио гимназију и богословију, коју је завршио 1899. године. Као питомац Фонда митрополита Михаила упућен је 1900. године у Русију где је ступио у кијевску Духовну академију коју завршава 1904. са степеном кандидата богословских наука. Из Русије је отишао у Немачку и ступио на Универзитет у Берлину, где је изучивао протестанску богословску науку. Након двогодишњих студија у Берлину, прешао је у Лајпциг, где је изучавао философске науке код професора Вунта, Хајнца и Фолкелта. Изабран је и хиротонисан за Епископа Епархије нишке 25. маја 1913. године. Специјалну емисију припремио је ђакон Далибор Мидић, водитељ Бобан Коцев.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Извор: Радио Глас    
    • Од Ромејац,
      Пет могућности за провод је стално на репертоару: код куће, у гостима, у ресторану, на улици, или – у кревету

      Ко ли је смислио израз најлуђа ноћ и зашто? Јер бивало је, а биће и луђих. Прст сумње уперен је на кафеџије. Они већ деценијама успевају да 31. децембра до врха напуне своје крчме или ресторане платежним гостима и да их под будном присмотром задрже што дуже, по могућству до прве новогодишње зоре, не бирајући начин – од понуђених ђаконија и избора пића, амбијента и добре услуге, па до врхунске музике.
      Заиста, где дочекати Нову годину?
      Та недоумица почиње да нам се мота по главама већ око Светог Николе, а паника коју буди код неодлучних досеже врхунац у последњи час, 31. пре подне.
      Постоји широка лепеза могућности, али пет их је стално на репертоару: код куће, у гостима, у кафани, на улици, или – у кревету... наравно свом. Има их још, али нису примерене нашим обичајима, а поготово не новчанику.
      Mада је све више оних што се за новогодишње празнике отискују у други град или државу, а понеки чак и у топлије крајеве!
      Сваки избор има добре и лоше стране, а мука је једино то што се никад не зна шта ће превагнути. Јер, на „поправни испит” мора да се сачека читаву годину. Једино сигурно је – трошак, шта год смислили.

      1. Под својим кровом
      Ако се Нова година дочекује код куће и у кругу породице, празновање, осим што је напорно, с временом почне да бива досадно, поготово ако те ноћи не бане неко непозван, а драг.
      У Србији је обичај да се за тај празник припреми хране и навуче пића као за вишемесечну опсаду, а домаћини са стоичким стрпљењем и самоубилачком упорношћу затварају себе у кухињу и уз шпорет, хладњак и оставу проводе бар два-три дана.
      Најстрашнији тренутак кућних дочека наступа оног часа када било ко од укућана тобож по навици упали телевизор, не би ли једну досаду заменио другом.
      Кућни дочеци имају смисла само за младе и заљубљене, али њима је и иначе свеједно кад је поноћ и да ли је реч о обичном или црвеном слову у календару, о лудом дану или још луђој ноћи.
      2. У гостима
      Најчешће је слично као и у властитом дому, али барем ће се домаћини потрудити да гостујући тим лише досаде. Изузетак су породична окупљања расутих рођака, или ако се неко у ту авантуру упусти с новим, тек стеченим пријатељима.
      Зачкољица се крије у томе што одлазак у госте обично подразумева и посебну, а зналачки одабрану тоалету, са фризерајем, маникиром и шминком за даме, или са паковањем у неразгажено одело и придављивање краватом за господу. А, све закићено и с претећим звоцањем испод гласа: „Пази како се понашаш!”
      Ни година производње домаћина и гостију није небитна јер ако неко почне да зева у десет увече, или ако се који минут после поноћи присети да је заборавио на редовну терапију против деменције и депресије, дочек је осуђен на пропаст. У истом пакету је и некомпатибилност када домаћин, на пример, пиће точи на хектолитре, а гост га одмерава на пипету, или обратно. Слично је и с музиком којом домаћи покушавају да обоје дружење, са врло могућим изузетком у случају вршњачких скупова.
      Младима је и у овој комбинацији нешто лакше... и много лепше!
      3. Кафана мајка
      Обичај празновања Нове године је скорашњег датума јер се код нас углавном славио Божић. Изузетак су били дворски балови које су неколико дана пре смене година приређивали краљица Марија и краљ Александар Карађорђевић, на којима су се окупљали представници културне, уметничке, научне и просветне елите, рођаци и гости из иностранства.
      „Цивилни сектор” је узвратио кафанским кермесима и трандебаловима, али и изузетно лепо осмишљеним и организованим новогодишњим плесним забавама, по којима су посебно упамћени хотели „Палас” и „Ексцелзиор”, а доцније и „Мажестик”, тада најмодернији и најпристојнији у Београду. Кажу да је на тим баловима било и знаменитије господе и лепших и грациознијих дама него на двору.
      Током окупацијске беде новогодишња празновања била су привилегија окупатора, домаћих издајника и срећника који су се домогли неке од крчми на удаљеној периферији, или на још удаљенијој слободној територији, у којима се тај обичај наставио више из ината него због навике. Јер, било је то у време када је и дочек новог дана, а камоли Нове године, приписиван пукој срећи.
      Званично, први „јавни” дочек Нове године збио се у кафани „Код Бајлонија”, тада мање познатој као „Скадарлија”, крајем четрдесетих. За њом је годину-две касније на терен истрчала и „Калемегданска тераса”, како би се све раширило београдским кафанама готово истог часа. То не значи да се власт предала или да је посустала, већ је у томе открила пркосан начин да гурне прст у око Стаљину, заправо првим економским санкцијама с истока које су нам уведене одмах након Резолуције Информбироа.
      Тако се Београд кроз новогодишњу ноћ вратио својим кафанама, а оне га дочекале широм отвореног срца и одшкринутих врата. И, ево, траје!
      Једини изузетак били су дочеци такозване Српске нове године, по старом, јулијанском календару, између 13. и 14. јануара, када су декретом са највишег места све кафане морале најурити затечене госте и склопити двери већ око десет увече. Али узалуд, наравно. Тај обичај је утихнуо тек када су и те прославе допуштене, ваљда зато што су изгубиле драж забрањеног воћа.

      4. На улици
      И улични дочеци Нове године су скорашњи обичај, а одомаћили су се тек када је увек будна народна милиција престала да легитимише сваког ко би се затекао на улици после поноћи. Беше то средином шездесетих година прошлог века. Тада спорадично, али с временом све масовније (мисли се на прославе, а не легитимисања).
      Постоји и данас погрешно уверење да по улицама празнују сиротиња и бескућници. Таман посла! Реч је о сасвим људској потреби да се сопствена радост подели са што више оних што слично мисле или осећају. И, запатило се, па већ деценију касније те уличне новогодишње тулуме прате неки наши врхунски музичари – некада су то биле рок или поп групе које су у оно време наступале за џабе, а примат су доцније, кад је то почело да се плаћа, преузели турбо-фолк прегаоци да до миле воље увесељавају себе и спонзоре и народ.
      Све је то људски, а једини проблем с новогодишњим „уличарењем” је у томе што се сав неопходан провијант – храна, пиће и евентуално пресвлака, а уз пратећу реквизиту и пиротехнику – мора понети од куће и вуцарати около-наоколо куда год да се весељак макне.
      Постоји један моменат за чуђење и дивљење, сличан кафанском, који се открива у првом новогодишњем откуцају сата и дамара, кад и незнанци једни друге дарују загрљајима, пољупцима и најлепшим жељама. Као најрођенији, а то може да побуди наду, чак и да је подгрева током целе године.
      5. Сами у кревету
      Постоје три разлога да неко преспава тај волшебни поноћни тренутак: или је већ „дочекао” Нову годину у веселој кафани, или се припрема за још веселије новогодишње јутро (мизантропију и сродне болести неко може да прихвати као узрок, али никако као оправдање).
      Новогодишње дружење с креветом може бити и последица безнадежне усамљености, али тај очај се не лечи на свом, нити психијатријском канабету, већ само напољу, с раздрагано дружељубивим слављеницима на градским улицама.
      Овај полушаљиви прилог о могућим недоумицама око испраћаја старе или дочека Нове године нипошто није злонамеран, већ само друкчији начин да вам пожелимо веселе празнике и све најлепше у Новој 2019. години, а уз пуну трпезу и никад празну чашу... али, што би рекли брижни, с мером.
      Ко зна, можда ће нам се путеви и укрстити у новогодишњој ноћи, јер „Политика” већ деценијама у тај искричави мрак шаље новинарске патроле да пером и камером забележе најбоље, најлепше и највеселије, па и најлуђе тренутке који се могу затећи на улицама и по кафанама.
       
      http://www.politika.rs/scc/clanak/419333/U-kafani-lepse-nego-na-dvoru
    • Од Поуке.орг инфо,
      У препуној биоскопској сали приказан је документарни филм „Духовна поетика оца Лазара Острошког“, редитеља др Радослава Станишића, представљена је и књига „Положи наду на Господа“, монахиње Јелене, игуманије манастира Ћелија Пиперска, а своја лична свједочанства о игуману Лазару казивали су његови духовни сапутници – Преосвећена господа епископи диселдорфски и све Њемачке Григорије и умировљени захумско-херцеговачки и приморски Атанасије.




      Владика Григорије, који је управо код оца Лазара у Острогу закорачио у монашки живот, казао је да је игуман острошки био од „оних људи најстаријег и најбољег кова – који не троше ријечи, али чији је језик имао невјероватну моћ – да једним покретом руке, гримасом на лицу и тек покојом благом рјечју – буде све речено“.
      „Све ријечи које ми је упутио, а сретали смо се сваки дан, могле би стати на свега неколико страница – али од свих тих ријечи могле би се написати безбројне теолошке студије“, казао је владика диселдорфски.
      А тај покрет, гест и покоја ријеч, казао је владика Григорије, имала је и силу исцјељења, свједочећи како Бог, у смирењу и преданој молитви, дејствује кроз нас, што је у случају оца Лазара „увијек било и просвјетљење, и мудрост, и свјетлост, а самим тим и на врхунцу свега тога – и радост“.
      „Ми смо сви у сусрету са оцем Лазаром доживјели то – да смо ходећи поред њега, тискајући се око њега добијали ту силу духа Божијега – и исцјељивали се. Зато је он, иако није написао ниједан теолошки трактат – био, по мени, велики теолог“, казао је епископ Григорије.
      Владика Атанасије казао је да је игуман Лазар био истински дар Божји, да је много учинио за манастир Острог, али и за своју Херцеговину. Родом из Кокорине код Гацка, отац Лазар био је – човјек, Србин и православац, који никад није заборављао да је – и Херцеговац.
      Представљена књига „Положи наду на Господа – Духовна поетика оца Лазара Острошког“, аутора монахиње Јелене Станишић, настојатељице манастира Ћелија Пиперска, сабрала је поуке оца Лазара на духовну корист свима који трагају за истином и утјехом.
      Игуманија Јелена казала је да је на писање потакнута за Светог Јована – Претечу, у јануару 2009. године, када је у Острогу служио митрополит Амфилохије.
      „Мени је синула идеја да је управо отац Лазар био претеча митрополиту. Дошао је прије њега – заиста ни на шта што се духовности у Црној Гори тиче. Кад сам се вратила у манастир, у том размишљању почела сам да пишем. За недјељу дана, ни сама не знам како – написала сам књигу“, свједочи игуманија, додајући да је прошле године изашло већ треће издање књиге, допуњено новим свједочанствима људи, који су писмима или електронском поштом слали своја сјећања на сусрете са игуманом Лазаром.
      Говорећи о књизи књижевница из Подгорице Милица Краљ истакла је да модерна обнова светитељских житија из пера мати Јелене „сваким својим ретком и словом представља драгоцјено сведочење о потрази за највреднијом и најсветијом супстанцом људског бића, за љепотом човјекољубља и богољубља“, чији су главни јунаци, разни безимени невољници „сви у хитњи према једном једином циљу: налажењу јединственог, окрепљујућег молитвеног лијека“.
      „Тај јединствени окрепљујући лијек, разумном, утјешном рјечју, нештедимице је свима  боготражитељима нудио и пружио отац Лазар. Свима је прилазио са најдубљим разумијевањем, безграничном љубављу, духовним савјетима, непосредношћу и непомућеним миром – и сви су у његовој ријечи нашли оно што су тражили“, казала је Краљ.
      На тонском запису и фотографијама и извјештају са овог догађаја благодаримо мати Јелени и Радију Требиње
      АУДИО ЗАПИС
×