Jump to content

Овде још нема ничега

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Jecić,
      Имам дебату да ли постоје особе које воле бели крем?
      Питање од стране великог обожаваоца црног крема. Зашто се производи бели крем кад сви једу и воле црни?
      Интересује ме да ли неко воли искључиво бели крем?
    • Од Поуке.орг инфо,
      Свакога дана роди се само 176 беба, а умре чак 278 особа, због чега годишње „изгубимо” град од 35.000 људи. – Свака трећа тридесетогодишњакиња у Београду и свака четврта жена у Србији која се налази на прагу четврте деценије нема дете   (Фото Н. Марјановић) Када завирите у историјске уџбенике, врло брзо се суочите са суморним закључком да у Србији никада није живело мање људи него данас. Из породилишта широм наше земље сваке године изнесе се хиљаду беба мање него претходне – више деце рађало се за време балканских ратова, оба светска рата, па чак и за време бомбардовања. Свакога дана роди се само 176 беба, а умре чак 278 особа, због чега годишње „изгубимо” град од 35.000 људи. И док се љуљашке у дечјим парковима све чешће њишу празне, листе чекања за старачке домове све су дуже – сваки пети становник Србије старији је од 65 година, а тек свако седмо дете није одувало 15 свећица на торти. Највећи број малишана у Србији нема ни брата ни сестру јер се маме и тате најчешће одлучују на једно дете. Сваки трећи брачни пар у нашој земљи уопште нема наследнике. Свака трећа тридесетогодишњакиња у Београду и свака четврта жена у Србији која се налази на прагу четврте деценије нема дете.
      Све ређе изговарамо судбоносно „да”, а све чешће се одлучујемо за развод него за прославу сребрне или златне свадбе. За само годину дана матичари су склопили чак 700 бракова мање, док су бракоразводни адвокати све заузетији – разведено је чак 1.000 бракова више. Сваки трећи пар у Београду и Војводини ставља тачку на брачну заједницу, а у бракоразводној статистици заврши и сваки четврти брачни пар у Србији. Сваки трећи мушкарац у Србији не носи бурму, а венчаницу никада није обукла свака четврта жена. Национални емотивни графикони сведоче да 1.719.959 особа никада није стало на луди камен, а судбоносно „да” изговорило је 3.396.240 особа. Свако четврто дете у Србији роди се ван брака.
      Ово су подаци с којима ће се првог радног дана суочити министар за бригу о породици, деци и демографији, који има веома изазован задатак – Како повећати наталитет у земљи у којој све мањи број парова излази пред матичара, све већи број жена одустаје од родитељства, а половина младих планира да се из ње исели? Да ли ће ново министарство за бригу о породици бити „трећа срећа” – ако имамо на уму да је прво основано 1997. године (с Бубом Морином на челу), а друго је било на савезном нивоу и основано је 1998. године (с Радом Трајковић на челу).
      Иако су демографски закони прости и говоре да будућност једне земље зависи од рађања, умирања и емиграција, за нијансу је сложеније питање како мотивисати младе људе да остану у земљи и стварају породицу, када половина њих каже да своју будућност види изван Србије. Ако младе питате шта би их мотивисало да стварају или прошире породицу, њихови одговори такође су јасни и недвосмислени – сталан посао, кров над главом и осећај психолошке и материјалне сигурности. Колико су њихове жеље далеко од реалности најбоље говори податак да две трећине младих у нашој земљи, старости од 16 до 30 година, живи с родитељима, а више од 60 процената младића и девојака нема никаква примања. На луди камен је стала тек свака осма млада особа, а у свом стану живи само десет одсто њих, показују подаци из најновијег Алтернативног извештаја о положају и потребама младих у Србији, који сваке године објављује Кровна организација младих Србије.
      С обзиром на то да највећи број девојака у нашој земљи уписује и завршава тзв. друштвене факултете и да највећи број запослених у здравству, просвети, државној администрацији и социјалној заштити чине жене, то значи да је држава највећи послодавац за представнице лепшег пола. А та држава је, подсећања ради, ставила ембарго на запошљавање у јавном сектору крајем 2013. године. Зато и не чуде подаци „Центра за маме”, који говоре да мање од половине мајки у Србији има стално запослење – петина њих је незапослена, трећина ради на црно или је ангажована на привремено-повременим пословима. Преко 60 одсто запослених мајки у Србији има примања испод републичког просека.
       
      http://www.politika.rs/thumbs//upload/Article/Image/2020_10///757z468_DECARAZVODI1210.jpg Политика Online - Све мање деце, све више развода
      WWW.POLITIKA.RS Када завирите у историјске уџбенике, врло брзо се суочите са суморним закључком да у Србији никада није живело мање људи него данас. Из породилишта широм наше земље сваке године...  
    • Од Поуке.орг инфо,
      Злочин који се догодио на Космету 1975. године, а који је у неку руку остао недоречен, сада је открио полицајац који је водио ту истрагу.
      “Не могу са сигурношћу да тврдим, али верујем да су се Албанци из Горњих Стреоца, села на путу Пећ – Дечани, Реџа Ахметаја и Кура Мехтаја, младићи који су на Чакору давне 1975. убили Бранку Ђукић, претходно покушавши да је силују, предали због осећаја срамоте и стида” речи су које је изговорио Веселин Симоновић, пензионисани полицајац, који је равну Метохију 1999. заменио Шумадијом. Његова прича је “каменчић” који недостаје у мозаику о трагедији Бранке Ђукић, деветнаестогодишње девојке.
      Предаја се догодила 5. септембра, три дана после злочина на Чакору. “На бесу” сам позван у дом злочинца Реџа Ахметаја. Из собе га је извео његов отац, после кафе и кратког разговора. Реџо, тада осамнаестогодишњак, објаснио ми је шта је урадио са својим вршњаком и саучесником Мехтајем. Казао је и где је пиштољ којим су усмртили лепу Бранку.
      И тако је полиција разрешила један од првих монструозних злочина Албанаца, пре тачно 45 година.
      Те 1975. године 2. септембра, двојица Албанаца, чувајући овце видели су ученицу Бранку Ђукић из села Метеха како на Чакору, код кафане, чека аутобус за Пећ. Претпоставили су да ће се лепа девојка вратити кући пошто обави посао у граду. Направили су јој заседу на путу кроз шуму, да је “осрамоте”.
      “Нису је силовали” каже Веселин. “Напротив, добили су батине и огреботине и зато јој је Кур Мехтај пуцао у главу”.
      Бранкино тело пронашао је отац Раде, јер је у рано јутро 3. септембра кренуо у потрагу за њом. Затекао је своју мезимицу мртву, исцепане сукње, како лежи на путу у шуми.
      Пошто су злочинци ухапшени, на завршној речи суђења у Бијелом Пољу, Раде Ђукић је ушао са пиштољем. Док се чекало да судије извећају пресуду, пришао је окривљенима и у Кур Мехтаја пуцао два пута. У главу и срце. Реџо се спасао, бацајући се под ноге полицајцима.
      “Раде је осуђен на осам година, али је одлежао око пола казне. Вратио се на Чакор и није много причао ни са ким. У потоку, неколико стотина метара даље од места где му је дете убијено, ископао је камен огроман. Сам га је клесао данима и месецима. После је споменик сам вукао из потока у планину до места где му је ћерка убијена. Ту га је оставио, и данас је ту” говори нам Симоновић.
      Добро се наш саговорник сећа како је хапсио злочинце. Информацију о убицама је добио од Тафа Љокаја, који је тада био локални политичар из Дечана.
      “У кући Реџа Ахметаја било нас је за столом неколико. Отац му је био очајан, жене су само унеле кафу и воду. Молио је да му дете не тучемо. И ја сам дао `бесу`”.
      Веселин даље прича да проблема није било ни на Бачији, месту где се крио убица. Отишао је, вели, сам полицијским аутом, а убица је отворио врата чим је чуо кола на планини.Потом је Симоновић отишао до места где је остављен пиштољ. Убица Кур Мехтај је рекао да није хтео да убије девојку.
      “Нисам говорио досад због породице Тафа Љокаја” каже овај полицијски инспектор у пензији. “Љокај је давно умро, а недавно сам чуо и да му је син преминуо, па нема више опасности да им се сународници у Метохији свете. Ови Албанци на Космету данас, нису више они из нашег времена када се знало да образ и част немају нацију и веру”.
      Са гнушањем, Симоновић прича како је деведесетих у Горњим Стреоцима на гробљу, на месту где је сахрањен убица Бранке Ђукић, изненада никао огроман споменик (једини те величине у Метохији) где је писало како је Кур Мехтај “жртва српског терора”.
      “Ови младићи јесу починили страшан злочин, али су њихови најмилији остали честити у очима Срба и Албанаца из тог времена. Ово данас није време поштених. Знају то Албанци. Зову ме неки од њих и данас телефоном. Многе је срамота данашњице. А Бранка, она заслужује улицу и споменик у централној Србији, Космету, Црној Гори…. Споменик да срамоти данашњицу” завршава причу инспектор.
      Мошти несрећне девојке су пренете
      Бранкине мошти из Метеха у Спуж пренете су 25. августа 1991. по вољи њене породице. На њеном споменику је уклесано: “На Чакору високоме,сретоше је крвождери, што са њима нешће поћи, пресудише револвери. Не заврши гимназију, но за образ даде главу. Оде вила у легенду и вјечиту стече славу. Освети је отац Раде, то витешки он учини. С тим подиже вјечни спомен својој људској величини.”
      Судбина гимназијалке
      Бранка Ђукић рођена је 1956. године у селу Метех, на планини Чакор. У Беранама је завршила три разреда гимназије са одличним успехом, а онда је хтела да промени школу јер јој је Пећ била ближе. У раним јутарњим сатима, 2. септембра 1975. ушла је у аутобус за град на Дриму, носећи документа за школу у коју је требало да крене 5. септембра
      (Мондо/Новости)
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Иринеј боравио је у Епархији нишкој 3. и 4. октобра 2020. године, поводом освећења звона на недавно реконструисаној северној кули манастира Светог Николе у Куршумлији, као и Великог освећења храма Преображења Господњег у Пролом Бањи.
      Повезана вест: 
      Патријарх српски Иринеј на освећењу звона у манастиру Светог Николе у Куршумлији: Ово је велика нада за наш народ!
       
      У недељу, 4. октобра 2020. године, Свјатјејшег Патријарха дочекало је бројно монаштво и свештенство наше Епархије, као и верни народ предвођен Преосвећеним Епископом нишким Г. Г. Арсенијем.
      Његова Светост је служио чин Великог освећења храма Преображења Господњег у Пролом Бањи, уз саслуживање Преосвећених Владика тимочког Г. Илариона и нишког Г. Арсенија, као и архимандрита Серафима (Мишића), игумана манастира Суково и протојереја-ставрофора Милутина Тимотијевића, ректора Богословије "Светих Кирила и Методија" у Нишу.
      Потом је у порти храма служена Света архијерејска Литургија, коју је служио Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Иринеј, уз саслуживање Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Г. Г. Илариона, Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, архимандрита Рафаила (Голушина), игумана манастира Височка Ржана, архимандрита Серафима (Мишића), игумана манастира Суково, архимандрита Дамаскина (Грабежа), игумана манастира Светог Романа у Ђунису, протојереја-ставрофора Милутина Тимотијевића, ректора Богословије "Светих Кирила и Методија" у Нишу, протојереја-ставрофора Бранислава Цинцаревића, протојереја-ставрофора Слободана Петровића, протојереја Душка Капларевића, протојереја Дејана Арсића, протођакона Стевана Кричке и ђакона Ђорђа Филиповића.
      Литургију је посебно красило, како дивно појање за певницом протојереја Владице Савића и професора црквеног појања на Богословији "Светих Кирила и Методија" у Нишу протојереја Дејана Крстића и јереја Стефана Цинцаревића, тако и одговарање чланова Великог хора НЦПД "Бранко", које је предводила госпођа Сара Цинцаревић.
      Светој архијерејској Литургији присуствовао је велико број верника, који су дошли да се заједно са својим Патријархом, Архијерејима и свештенослужитељима Епархије нишке, помоле Господу и заблагодаре на освећењу новог храма у Пролом Бањи.
      Након Свете Евхаристије Преосвећени Владика нишки Арсеније упутио је речи благодарности Патријарху што је у овим важним данима за нашу Епархију нашао времена да са својим духовним чадима подели ову велику радост и поучи нас како треба следити пут Христов.
      Владика Арсеније је изразио наду да ћемо сви скупа дочекати и обнову манастира Пресвете Богородице крај Куршумлије, једну од две најстарије светиње Великог Жупана Стефана Немање.
      Патријарх Иринеј је потом признео надахнуту беседу о значају подизања и обнове светиња, посебно на местима, каква је Немањина Топлица, у којој је у Немањино време, како је рекао Патријарх, свако село имало свој храм, а понека села и више храмова.
      Свјатјејши се захвалио ктитору храма господину Радовану Раичевићу из Плочника, генералном директору АД ''Планинка'' у Куршумлији, на великој љубави коју је уложио како би био изграђен још један храм, који високо на стени изнад Пролом Бање, представља, не само место молитвеног сабрања, већ и прави украс овог краја.
      Господин Радован је награђен највишим признањем Православне Епархије нишке - Орденом Светог Романа Ђунишког 1. степена. Он је претходног дана руком Његове Светости, а по одлуци Светог Синода СПЦ, одликован највишим признањем наше Цркве - Орденом Светог Саве 1. степена.
      Овом приликом Архијерејску грамату за израду пројекта храма добили су и господин Јован и госпођа Јелена Мандић из Ниша.
      До храма Преображења Господњег, који се налази на врху стене, води мост "Патријарха Иринеја", којим је и након Свете Евхаристије долазио бројни верни народ да се поклони тек освећеној Светињи.
      У суботу, 3. октобра 2020. године Свјатјејши Патријарх је након вечерње службе освештао звона у порти манастира Светог Николаја.
      Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, Радио Глас Православне Епархије нишке путем своје Фејсбук странице реализовао директне видео преносе ових важних догађаја у нашој Епархији.
       
      Извор: Епархија нишка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је у недељу, 20. септембра 2020. године, Свету архијерејску Литургију у Храму Светог Пантелејмона у београдском насељу Миријево, а Црква Христова постала је овога дана богатија за новог посленика на Њиви Господњој - Свјатјејши Патријарх је овом приликом у чин свештеника рукоположио ђакона Николу Мићаковића.
      Звучни запис беседе
      Након Великог входа, отац Никола је положио свештеничку заклетву у којој се поред осталог истиче да ће делима сведочити Јеванђеље из кога ће поучавати своју заједницу, и сам учити. "Aксиос!" – клицала је многобројна парохијска заједница оцу Николи који њој служи дуже од године, потврђујући да је достојан примљеног чина.
      Његова Светост Патријарх Иринеј је у беседи на Јеванђелску причу поучио да је сваки недељни дан слика Васкрсења, темеља наше вере, за који су пострадали апостоли и многобројни хришћани кроз време.
      Патријарху су саслуживали свештеници Јован Јефтeнић, Боривоје Петрић, Вукашин Теофиловић и Стеван Вукић, протођакон Стевица Рапајић који је читао Јеванђеље, новорукоположени отац Никола Мићаковић, ђакон Милојко Топаловић, у молитвеном присуству свештеника Зорана Радојевића старешине храма, као и ђакона Драгана Симикића, уз појање храмовног мешовитог и дечјег хора и певнице, за којом су били дипломирани теолози г. Томислав Крчмар, г. Миодраг Ото, појци г. Војислав Ћирковић и г. Драган Јанковић, као и одговарање многобројног верујућег народа.
      После Свете архијерејске Литургије уприличена је, у крипти овога светог храма у изградњи, трпеза љубави, припремљена заслугом братства и благочестиве заједнице коју красе чланови свих узраста, међу којима су многобројне младе породице са пуно деце.
      За трпезом је Патријарх српски Иринеј пожелео новорукоположеном свештенику Николи да му благодат Божја, коју је добио чином рукоположења, буде на помоћ да испуни све оно што Господ и Црква Божја желе од њега. Подсетивши да је свештеничка служба одговорна пред Богом и народом, али и да "имамо велике узоре", као и да је "тешко следити примере" али и да је то "једини начин и пут да наставимо мисију", Патријарх је додао: "Поље је велико, посла је много, нас има колико нас има, али смо сви дужни да учинимо потребно да испунимо своју службу" (део обраћања је на крају).
      Отац Никола Мићаковић је заблагодарио Господу, Његовој Светости Патријарху, потом свештеном братству на љубави, као и монахињама Манастира Враћевшница крај којих је растао, сетивши се блажене успомене игуманије Евдокије, као и садашње игуманије Ксеније, потом је заблагодарио на подршци и љубави пријатељима и породици, супрузи Јовани са којом има два сина, Петра и Лазара. Отац Никола је казао да ће се трудити да узраста у најважнијем, пребивању у Љубави, са Богом и ближњима, по речима Апостола, да "буде свима све" (део обраћања је на крају).
      * * *
      Свештеник Никола Мићаковић саслужитељ је Олтара храма Светог Пантелејмона од 2019. године. Тог лета Господњег, на Благовести, 7. априла, рукоположен у ђаконски чин од руке Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја  током Свете архијерејске Литургије у београдском катедралном храму Светог архангела Михаила – Саборној цркви, где је службовао од 2010. године као помоћник свештеника, а од 2014. као појац, препознатљивог, ванредног гласа. Завршио је Богословију у Крагујевцу (генерација уписана 2004. године) и Православни Богословски факултет Универзитета у Београду. Родом је из Шумадије, село Коњуша код Горњег Милановца, околина Манастира Враћевшнице, уз чије је сестринство духовно узрастао. У свету тајну брака са Јованом, у којој је 2018. године добио сина Петра, а две године касније сина Лазара, увео га је 2016. године у београдској Саборној цркви Преосвећени Епископ нишки Г. Арсеније, тадашњи викар Његове Светости. Као што је у парохијској заједници Саборне цркве отац Никола био веома цењен од стране братства и верног народа, тако је и сада поштован од свештенства и многобројних парохијана миријевског Храма Светог Пантелејмона.
       
      Извор: Радио Слово љубве
×
×
  • Креирај ново...