Jump to content

Из моралних поука преподобног Максима Грка

Оцени ову тему


Recommended Posts

Самољубље

О, душо, страшна, веома страшна болест је самољубље. Ова зла нарав, која је кроз време очврсла у нашим душама тражи велики труд и подвиг, док не буде изгнана из нас.
 

О великодушју и савету
 
Орао надмашује све птице тиме што се изузетном снагом својих крила подиже на недостижну висину. Од свих владара на земљи најпоштованији је онај цар који управља својим царством уз посредство мудрих саветника и великодушних војвода и који се њима наоружава против непријатеља.
 
О зеленаштву
 
Клони се богомрског зла зеленаштва, за којим следи страшан злочин против заповести Божијих и правде Његове; дрско је приговарање, и злочинство и ласкања стално освајају градске зидине, ради чега ће језици раздељени бити (Пс.54:10.), будући да ће свише бити исечени божанским мачем. Бегај од зла лихварства, који чини антихристом, то јест, противником јеванђељских заповести, свакога ко се овим злом теши. Јер је Христос Господ, као што је написано, дошао да разреши душе убогих, да ослободи потлачене (Пс.71:14; Лк. 4:18); зеленаш, пак, беснећи у гневу среброљубља, опет их везује каматним оковима. Бегај од зла зеленаштва, које претвара своје следбенике у неверне служитеље богомрских идола (Еф. 5:5.). Ако је зеленаштво потпуно служење идолима, као што чујемо од божанског проповедника, тада свим силама избегавај злобу зеленаштва. Ако желиш неповратно да се настаниш на божанској гори заједно са светитељима који су угодили Богу, и да се са њима да вечно веселиш у светлости, онда се клони ове гадости...
 
* * *
 
Хранећи се крвљу оних који живе оскудно и тешећи се погубним зеленаштвом, уподобљаваш се некој звери-крвопији, и из сувих костију се трудиш да исисаш хрскавицу, слично псима и вранама. Теби је заповеђено, о бесмислена душо, да својим трудом храниш убоге, а да не пијеш крв других посредством лихварства, – да служиш свима, а не да владаш над другима. Зашто оштриш нож на своје срце? Христос Господ је до краја љубио сиромаштво, толико да није имао где спустити свету главу Своју. Ти, душо проклета, немој се страшити погубним лихварством и немој непрестано морити бедне сељаке. О,какав ужасан бес!
 
* * *
 
Или мислиш да ћеш се неким мрвама, које каткад бацаш убогима док прилазе твојим вратима, да ћеш се њима, по смрти избавити од својих нељудских казни и мука огњених? Безуман си, обмањујеш се; стојиш далеко од пута који води праведнике у Царство Небеско. Јер тврдица неће имати дела у царству Христа Бога,– вапи божанствени Павле, ова искрена уста Христова. (Еф.5:5). Ако се усрдно не уподобиш ономе који је четвороструко дао пониженим, и не разделиш, слично њему, пола свог имања сиромашнима, онда ни у свој дом нећеш примити на преноћиште Христа-Цара, и немој се надати да чујеш од Њега: Данас дође спасење дому овоме (Лк. 19:9).
 
* * *
 
А злато, окружујући те опет са свих страна погубним старањима, држи те попут страшне змије, услед чега се ум постепено одваја од небеског и анђеоског пралика и божанских жеља. Јер се плот, стално гојена слатким јелима, уводи у дуготрајан сан, производећи бестидне плотске жеље и оскрнављење, често, авај, не само у сну, него и на јави; очи таквог човека гледају одозго, пошто се срце његово уздигло сујетним надама на богатсво и стицање, и он сматра себе нечим великим, а не, као некада, кад је сматрао себе последњим од свих. Зато је свако његово дело усмерено на добијање овоземаљских похвала. Затим, када достигне жељено, одмах, ако се пре показивао у њему неки траг лицемерног смирења, одбацује ово и бестидно пројављује мрску гордост.
 
* * *
 
Православни хришћани који имају изобиље богатсва и сваког имања, ако уз то добију и неку привремену власт, требало би да је употребе, уколико имају искру страха Божијег, на стицање, посредством сваке правде и милосрђа, непресушног богатсва на небесима; они пак, будући загрљени највећим бесом незаситног среброљубља, љуте се, подмићују, грабе имања и заоставштину удовица и сиротих, измишљајући свакакву кривицу против невиних, не стидећи се људи и не бојећи се Бога, тог страшног заштитника понижених, који осуђује подмитљивце на вечне муке...
 
О молитви нераскајаних грешника
 
Да буде познато, нама, благочестивима, да док пребивамо у греху, то јест, док преступамо божанске заповести Христа-Бога, макар и све молитве преподобних, тропаре, кондаке, и молитвене каноне свакодневно и у све сате ишчитавали, – ништа нисмо постигли. Јер је Сам Владика Христос, прекоревајући и грдећи, рекао: А што ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим? (Лк. 6:46), то јест: док живите и преступате Моје заповести, дотле ћете Ме напрасно призивати многим и дуготрајним молитвама. Само је једна пријатна Њему и богоугодна молитва, а то је молитва делатељна, која се састоји и томе да се свом душом занавек оставе сва преступања Његових светих заповести, и да се утврђујемо у Његовом страху, чинећи сваку правду, са духовном радошћу и нелицемерном љубављу.
 
О астрологији
 
Представницима сваке бесовске и астролошке прелести веома су били покорни и говорници, и филозофи, и моћни цареви. Њихови ученици су чаробњаци и мудраци, и они што прате лет птица, или што полажу судбину људску на рођење под утицајем једне или друге звезде, које подобно змији уливају у душе људске отров своје злобе и прелест астрологије. Над свима њима смо добили власт, ако благоверно служимо Создатељу свих, Цару и Богу, испуњавајући свагда Његове свете заповести. Ако их преступимо, упадамо њихове у многобројне прелести; али то се са нама дешава по промислу Божјем, а не по дејству слепе несреће и не под утицајем звезда, како лажно тумачи астролошко безумље.
 
О онима који се предају содомским гресима
 
И ако их је у овом животу Бог предао страсти безчашћа и нечистоти, јасно је да ће их и у будућем Он затворити у муке вечне и неиздржљиво изнуривање заједно са њиховим древним саучесницима- содомистима. О какак проклети злочин, какав безумни и непримерени разврат! Познајте себе, грешници, каквим одвратним насладама сте се препустили! Оканите се што пре тога, док вам још благост Божија даје време на покајање! Добровољно пребивати у безћашћу - зар не разумете, да копате сточну јаму, узимате смрдљиво блато који избија одатле, и храните се њиме, гутате га?
 
* * *
 
Чињећи један над другим такво гнусно безакоње, какво не раде ни бесловесни скотови, постали сте бесловеснији од самих бесловесних. Познајте себе, проклети , познајте да сте били саздани по образу и подобију Божијем за добра дела, да би Бог који вас је створио био прослављен кроз вас, и да бисте сте ви узајамно прослављали Њиме, посредством духовних дарова које добијате од Њега. Ви, будући ослепљени и саблазнути вашом богомрском плотском похотом, не само да се лишавате тог достојанства и лепоте образа Божјег, којим сте били обдарени, но и постајете неразумнији и бесловеснији од самих бесловесних скотова, пошто се усуђујете да бестидно пред пречистим очима Ствараоца вашег на богомрско скрнављење, какво не чине ни бесловесни скотови. Чини ми се, да ће они који се бестидно усуђују на такво богомрско скрнављење, бити предани на теже муке, него древни содомисти: јер су ови грешили пред Богом из незнања, пре закона и пре него што је дата заповест која забрањује овај гнусни грех. Који сад, подобно овима, чине то гнусно дело, греше не по незнању, већ из разлога највеће безосећајности и безумља, при пуном сазнању да ће изаћи пред суд Божји.
 

View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Експозе

       
      Актуелан ангажовани дијалог с антихалкидонцима  (монофизитима-миафизитима н. н.–севировским и сиријским) представља најважнији залог савремене теологије. Овај дијалог је до краја христолошки.
      У историји Цркве, учитељ који је развио, објаснио и изразио дивинохуманизам Христа у његовој пуноћи и у свим његовим аспектима, неоспорно је  свети Максим Исповедник. Међу његовим христолошким делима и међу његовим Писмима, Писма XII–XV и XIX су она која ће увек посебно привлачити нашу пажњу. Она су у кореспонденцији са изложењем вере прокламоване од стране Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону 451.године, и то у једној епохи борбе против јереси монофизитско (миафизитско н. н.) – севировске, и опет  са изложењем оне вере коју су прокламовали Леонтије Византиjски, Леонтије Јерусалимски и свети цар Јустинијан.На основу оне  интерпретације  коју ће свети Максим у наставку елаборирати, биће изнађени аргументи и средства за превазилажење контраверзе  која је претходила Шестом Васељенском Сабору. Сабору који ће се бавити јересју монотелитском и моноенергетитском, и који ће довести до интеграције христолошке доктрине у целокупно исповедање црквене  вере. Погледајмо дакле улогу оне теологије која је  као златна карика искована у поменутим Писмима.
      Писма светог Максима се налазе у тому 91. Мињове Грчке Патрологије, на страницама 363-658.Пошто су  Писма XVI–XIX конституисана истовремено као oмилије, и као такве оне се садрже у  Писмима XII–XV, то смо ми одлучили да рад на њима  концентришемо  искључиво на Писмима XII–XV, а која су опет  сама по себи мали теолошки трактати. При свему томе само ће нас мали део Писма XIX  интересовати, део камо свети Максим приступа теми енергија. А то је опет нешто што по нашем мишљењу конституише везу са потоњом проблематиком овога учитеља богословља.
      Севировска  Христологија
      Ради бољег разумевања аргументације светога Максима неопходно је укратко подсетити се стајалишта Севировог и његових ученика. Заокупљен мишљу да првенствено заштити јединство Христа, или јединственога Христа, Севир је одбацио Орос Халкидонског Сабора о двема природама, и притом је он сумњичио Сабор за несторијанизам. Зато он и говори о једној јединственој природи (μίαφύσις), интерпретирајући притом формулу св. Кирила Александријског: »једна оваплоћена природа Логоса«(μία φύσις τοΰ λόγου σεσαρκωμέvη). Под овом једном природом Севир подразумева Божанску Реч, и сматра да је ова природа, која је раније била »проста«, оваплоћењем постала »једна сложена природа (μια φύσις σύnθετος)«.
      Севир допушта да Христос буде »од две природе (έκ δύο φύσεις)«, мислећи тиме да каже да се »Реч оваплотила« и да пре оваплоћења није постојала једна преегзистентна људска природа. При свему томе он ипак  не допушта чињеницу да је Христос био од »две природе (δύο φύσεις)«, па ни, како то  тврди Халкидонски Орос, »у двема природама (έn δύο φύσεσι)«. Ако још и можемо замислити »две природе после сједињења«, то ипак није ништа више од једног интелектуалног представљања (έν θεωρία), »путем замисли (τή έπινοία)«, или »путем маште (τή φαντασία)«.
      Севировска концепција дакле значи да у Христу нема човечанства као засебне природе, човечанства  које би  конкретно постојало.
      Христолошка  визија  Светога  Максима
      Свети Максим  оспорава монофизитску (миафизитску н. н.) христологију како  у целини, тако и ону Севирову посебно, притом остајући веран православној христологији прокламованој у Халкидону.
       
      Христолошке теме Писама
      1. Две природе у Христу и њихова очуваност после сједињења–Λόγος  је у своме оваплоћењу узео тело обдарено умом (νοϋς) и разумом. И будући савршени Бог, Он је  постао савршени човек.
      Након сједињења, две природе су сачуване, не квалитативно (ού ποιοτήτων = севировска теорија), него стварно и фактички, то јест квантитативно (ποσότητα = и једна и друга). Разлика сваке од њих - две природе или суштине - наставља да постоји (πράγμα τών ούσιώnή διαφορα), што значи да је есенцијални принцип сваке од њих сачуван. Две природе се не мешају, па је  благодарећи тој околности обожење човека остварљиво (в. Писмо XII, PG91, 469 A – 473 B, 485 D – 488 Cи Писмо  XIV,536 A).
      2. Стварно постоје две природе (δύο φυσείς) а не само једна–Увек треба говорити о двема природама, и притом употребљавати број, с обзиром на њих обе. Број означава квантитет предмета, али  не и њихову поделу; он показује разлику, али не и одвајање онога чему је он број.
      Порицање двојства природа после њиховог  сједињења доводи до елиминације природа. Христос је  после сједињења двојак  у погледу природа (супротно ономе што афирмишу Аполинарије и Севир), и такође  један и јединствен у погледу ипостаси (супротно ономе што афирмише Несторије). С једне стране, Он је после сједињења Бог и човек, а с друге пак стране, његове природе су сачуване, и различите су и стварно и суштински ( в. Писмо XII, 473 B – 476 D, 485 A-C; Писмо XIII, 513 A – 516 D; 524 B – D; Писмо XV, 561 C – 565 C, 573 A, C – D).
      3. Смисао израза Светога Кирила Александријског »μία φύσις τοϋ θεοϋ λόγου sεσαρκωμένη«– Две природе Христове су различите али нeи  раздвојене;   оне су сједињене, али не и помешане или сливене. Против јеретика монофизита-миафизита (Севироваца) који не закључују тачно о јединству две природе, свети Максим тумачи овај израз да би показао како му свети Кирилопридаје једно православно значење, за разлику од Евтихијеваца и Севироваца који му придају неправославно значење.
      Употребљавајући ову формулу, свети Кирило се дакле  спупроставља несторијанцима који не исповедају јединство природа. Када он пише: »ми сједињујемо једнога Христа, једнога Господа, само [као] једну оваплоћену природу Слова«, контекст јасно показује да Он преко израза »само једна природа« истиче једну јединствену ипостас. Наиме, он се никада није уздржавао да говори о двема природама после сједињења, баш као што он исти  никада  није учио да је њихова разлика кроз сједињење била укинута.Онако  како се говори о двема природама да би се указало на разлику две сједињене природе, тако се на исти начин и исповеда »само једна оваплоћена природа Слова«, и то  да би се указало на ипостасно јединство. Притом се на обадва начина ниједанпут не изражава било који вид елиминације једног на рачун другог. Да би се отклонила сумња, свака од формула се употребљава одвојено: једна против Несторија који негира ипостасно јединство, а друга против Аполинарија и Евтихија и Севира који одбацују разлику природа после сједињења. На тај начин  обадве формуле испољавају комплементарност. У формули коју употребљава свети Кирило, ово »оваплоћена« уводи напомену о нашој суштини, и оно  истовремено постаје  израз који указује на  две природе. И док ово »оваплоћеног« означава човечанство, дотле »једна природа Логоса« означава »заједничко суштине са својством  ипостаси«(Писмо XII, 477 A – 481 A; 492 D –497 A; 501 B – C; Писмо XIV, 536 D – 537 A; Писмо XVII, 584 A).
      4. Ипостасно сједињење природа– Ипостасно јединство је сусрет две различите природе у само једној ипостаси. У овом случају, истоветност сваке од двеју природа  vis-à-vis једне другој остаје неповређеном, непроменљивом и недељивом (Писмо XII, 481 A – 484 C; 501 C – D; Писмо XIII, 521 A – C; Писмо XIV, 536 B; Писмо XV, 572 C).
      5. Христос није једна сложена природа– а) Христос је једна сложена ипостас (ὑπόστασις σύνθετος)но не и  једна сложена природа (μίαν σύνθετον φύσιν). Његове обадве природе нису створене истовремено, зато што је његово нестворено Божанство било претпостојеће у чину оваплоћења.
      б)  Оне нису обухваћене једна другом и не допуњују природно једна другу, зато што она натприродна не поседује са природним никакво заједничко мерило.
      в) Сједињење божанске природе са човечанском природом у Ипостаси Логоса јесте плод не једне физичке нужности, него једног хотимичног избора. Оно не бива путем природнога закона о састављању [или сједињењу], него путем превазилажења начина састављања, када се Реч Божја сједињује са телом неизрециво, а  на што нас Вазнесење подсећа. Оно бива путем  Његове слободне воље, Његовог Савета и Његове љубави према људима, ради чега се Он и очовечио. А Он се оваплотио  по Домостроју, и притом  никако путем природног закона.
      Свети Максим подвлачи чињеницу  да у обадва случаја, то јест  у случају Самога Богочовека Христа постоји јединство ипостаси и разноврсност природа. Дакле, крајњи резултат и истовремено лимит свега тога јесте јединство или сједињење  (Писмо XII, 488 C – 489 B; Писмо XIII, 516 D – 520 C; 529 A – 532 C).
      6. Сложена Христова Ипостас– Ова сложена ипостас (ύπόστασις σύnθετος) није једна нова ипостас  настала као резултат сједињења, него стварна ипостас Сина Божјег, Једног од Свете Тројице. Ипостас пре сједињења  није била недовршена или несавршена. Не, она  је била и довршена и савршена!    А после сједињења  она је не само остала  природа божанска, него је још и постала  природа човечанска. Другим речима, на природе које  припадају ипостаси  уопште не треба гледати као на делове, пошто је она, ипостас темељ њиховог јединстава; дакле  темељ јединства две  природе ( в. Писмо XII, 489 C; 492 D – 493 A; Писмо XIII, 525 D – 529 A; Писмо XV, 556 D).
      7. Природе од којих (έκ τούτων), у којима (έν τουτοϊς) и са којима је (ταϋτά) Христос –Свети Максим у сјојој борби против монофизитизма (миафизитизма н. н.) (затим против моноенергитизма и монотелитизма)  користи формулу: »природе од којих, у којима и са којима [или којих] је Христос«, формулу која се среће у форми : »не само да је Он од њих, него је штавише у њима, или још боље, са којима (којих) је Он«. То да  је Христос »од две природе« значи да је Он компонован од Божанства и од човечанства као једини и сам од својих делова. То да је Он »у двема природама« потврђује чињеницу да Он постоји у Божанству и у човечанству, да је Он увек у једној и у другој од својих природа као сам Он у својим деловима или преко својих делова, и да га ми препознајемо као недељивог после сједињења природа. А то  да је Он »са природама«, потврђује чињеницу да је сам [Он] стварно и потпуно Бог и човек, и да је Он сам у исти мах Бог и човек ( в. Писмо XII, 468 B; 500 B – 501 B; Писмо XIII, 524 D – 525 A; XIV, 536 B; Писмо XV, 572 C – 573 A; Писмо XIX, 593 A – B).
      8. Прожимање својстава–Чињеница да Христос јесте у својим природама и са својим природама чини могућим прожимање или преношење својстава. У његовим чудима и у његовим страдањима појављује се Он лично, један Христос који дејствује и на божански и  на човечански начин (в. Писмо XV, 573 B; Писмо XIX, 592 D – 593 A).
      9. Човечанска природа Христова је уипостазирана – Јединствена Ипостас Христова је Ипостас самог божанског Логоса. Она је Ипостас човечанске природе Логосове као и Логосовебожанске природе. Човечанска природа нема своју ипостас ван ове Ипостаси, иникада је није имала. То је Ипостас Логоса од које човечанска природа Христова прима своје постојање и снабдева се опстанком. Човечанска природа Христова је уипостазирана (ένυπόστατον). Док појам ипостас означава у исти мах »оно што је из себе самога, на начин засебан и саставни«, и опет »једно суштаство са својим посебним одликама, било то  по броју, било то  као бића исте врсте« (Писмо XV, 557 D), дотле појам енипостатон (ένυπόστατον) означава »оно што није засновано на себи, него оно што можемо запазити у другима као један тип у њима као јединкама«, или пак као  »оно што је у саставу са нечим другим, различитим по суштини, ради постанка нечега« (Писмо XV, 557 D – 560 A). Човечанску природу је примио Логос лично. У Христу човечанска природа може доћи у постојање и постојати без своје човечанске ипостаси кроз и у Ипостаси Логоса. Као таква, она може имати Ипостас Логоса за  своју ипостас, слично  природи божанској, и може пребивати у Ипостаси Логоса као тесно сједињена с њом, а притом се  уопште не сукобљавајући с њом. Ипостас Логоса, раније проста, сада  постаје Ипостас компонована од природе божанске и природе човечанске ( в. Писмо XV, 557 D – 560 C).
      Писмо  XIX
      Међу писмима христолошким, Писмо XIX игра посебну улогу. Оно дефинише дејство (ένέργεια) и врсте дејстава: оно на чему се ради, и оно на шта се делује (ένέργημα). Која је зато разлика између њих две, с обзиром да се овде  ради о делу (έργον)  о и пракси (πράξις).
      У одбрани православне вере против моноенергитизма, свети Максим ће узети овај принцип за полазишни: енергија је једна сопственост природе која је неодвојива као таква. Пошто у Исусу Христу постоје две природе, онда је неминовно да у Њему постоје и две енергије. Заиста, постоји само један субјект: Христова дела божанска и човечанска проистичу »једино од саме Божје оваплоћене Речи«, при чему је  ово јединство по категорији ипостасно, и оно  не може препустити место само једној енергији, будући да је она по карактеру – природна енергија. Оно што је кадро да се сједини, то су уствари две активности, божанска и човечанска оваплоћеног Логоса. »Једини и сами Христос и Син чини оно што је божанско и оно што је човечанско путем само једне теандричке активности« (Споразум о јединству, Mansi XI, 565). »Он врши божанско на човечански начин (...), и Он чини човечанско на божански начин« (593А). Наиме, »Божанске доброте ради према људима [Његова] тајна беше кеносис по самонастројењу; то јест, [Његово] добровољно силажење до плоти не беше отпадање од божанства. Он остаде оно што је био (иако) постаде оно што није (био), јер је [Он] непроменљив. И оно што [Он]  постаде то и испољаваше, остајући оно што беше, јер је [Он] човекољубив. Са свим оним што чињаше као Бог, [Он] показиваше одлучно оно што је постао, и помоћу онога чиме страдаше као човек, [Oн] потврђиваше оно што беше као непроменљив. Јер Он чињаше божанске ствари на телесан начин, остварујући их помоћу тела које не беше лишено физичке енергије, док човечанске ствари [Он] чињаше на божански начин, остварујући их помоћу самовласне воље. Но Он у сваком случају не прихвати да буде искушан [једино] на начин човечанских страдања.Другачије речено, Он божанско не чињаше на божански начин јер не беше само Бог, нити човечанско чињаше на телесан начин јер не беше само човек. Због тога [Његова] чудеса не беху без страдања и страдања не беху лишенa чуда, него, да се изразим смело, чудеса не беху нестрадална, и страдања очигледно беху чудесна; и једна и друга пак беху парадоксална јер беху и божанска и човечанска, пошто потицаху од једног и истог Божанског Логоса који се оваплоти, и који помоћу и једних и других стварно потврђиваше истинитост тих ствари, ствари [чудеса] од којих [оне] произилажаху и јестаствоваху се (ΜΑXΙΜΟΥ ΟΜΟΛΟΓΗΤΟΥ Ιθ’. ΠΡΟΣ ΠΥΡΡΟΝ ΤΟΝ ΟΣΙΩΤΑΤΟΝ ΠΡΕΣΒΥΤΕΡΟΝ ΚΑΙ ΗΓΟΥΜΕΝΟΝ, ΦΙΛΟΚΑΛΙΑ 15 B, 354-356).
      Актуелност теме ипостаси
      Кључна идеја Христологије светог Максима у Писмима XII – XV јесте појам ипостаси с његовом конкретном применом, то јест појам ипостаси Христове (ύπόστασις σύνθετον). Максимова теологија ипостаси с крајњом прецизношћу сeрепрезентује као један прилог хришћанској теологији уопште; и опет, као прилог дијалогу између христологије Халкидонске (православне) и антихалкидонске (монофизитске-миафизитске н. н.), посебно. А све то опет збива сеу перспективи уклањања  линије која раздваја једну христологију од друге.
      Наравно да то неће бити могуће постићи другачије до путем стриктнога поштовања појма ипостаси на који су данас уперене очи свих теолога. Управо је он фундаментална онтолошка категорија, а не рецимо категорија природе или суштине или воље или енергије. Фактички, појмови овде побројани возглављени  су појмом ипостаси; то јест, сама ипостас снабдевена јесвим  овим појмовима, с обзиром да  природа, суштина, воља и енергија не постоје огољено, нити  ван оквира  саме ипостаси, Христове Ипостаси.
      Севировски монофизитизам (миафизитизам н. н.) све до овога момента није успео да пронађе излаз из замке или мреже у коју се једанпут уплео. Он и данас не одустаје од својих премиса: а) да је природа фундаментална категорија, и б) да је »антрополошки минимализам« довољан да учини прихватљивом једну такву христологију. У међувремену свети Максим, као и теологија на којој се онсам темељи – теологија Кападокијских и Халкидонских Отаца – сведочи да природа огољена или суштина огољена не могу постојати другачије до возглављене конкретном ипостасју која их обухвата и поседује.
      На основу којих то резона монофизити (миафизити н. н.) не прихватају појам ипостаси? Прво, на основу тога  што се »о њој не говори у Библији«.Друго, зато што је то једна философска а не теолошка идеја.
      По нашем мишљењу, и један и други разлог су неодрживи:
                а)   Појам ипостаси налази се у Библији, у Посланици Јеврејима 1, 3 (в. HATC / RED PATH, Concordance to the Septuagint, II – III, GRAZ, 1975, p.1417).
                б) Идеја и теорија ипостаси је промишљена и саграђена на темељу аристотелијанске идеје о суштини првој и суштини другој. У наставку, она као један револуционарни појам (благодарећи Кападокијским Оцима!) може бити од највеће помоћи самој философији. У прилог томе треба рећи да овај појам дели исту судбину са појмом  όμοόυσιος, »философским« појмом Никејске и Новоникејске теологије, појмом  који је продро у Никео–Цариградски Символ Вере и тамо заувекостао. И то у Символ Вере који сами монофизити (миафизити-н.н.) примају и исповедају.
      Аналитичко  – егзегетски метод
      Што се тиче одговарајућег метода у обради теме Христологије светог Максима Исповедника, ту од користи може бити само један методолошки приступ, приступ аналитичко–егзегетски. Наиме, пре сваког аналитичког изложења христолошких тема у Писмима XII – XV, требало би приказати везу у којој теме стоје са историјатом христолошкога догматаIV, V, и VIВасељенског Сабора, односно с теологијом ипостаси Кападокијских Отаца, као и, наравно,  са христологијом монофизитском-миафизитском (н. н.) (севировском). Наставак приступа изискивао бидавање  једне егзегезе кључних појмова теологије православне и монофизитске (миафизитске н. н.). На основу продубљених закључака и, на првоме месту  у светлости добро познатих догађаја и исходишта, што ће рећи на основу теологије светога Максима Исповедника, наш циљ заокупљеношћу дотичном  христологијом правдао би се доприношењем  побољшању актуелнога дијалога између преговарача и посредника двеју христологија – православне и монофизитске (миафизитске н. н.) – и опет све то зарад превазилажења столетне сепарације.
      Постигнути резултати у овом дијалогу ипак нису за потцењивање. Напротив, они су подстицајни за даље ангажовање у њему.
      https://www.eparhijakrusevacka.com
    • Од Поуке.орг инфо,
      Експозе

       
      Актуелан ангажовани дијалог с антихалкидонцима  (монофизитима-миафизитима н. н.–севировским и сиријским) представља најважнији залог савремене теологије. Овај дијалог је до краја христолошки.
      У историји Цркве, учитељ који је развио, објаснио и изразио дивинохуманизам Христа у његовој пуноћи и у свим његовим аспектима, неоспорно је  свети Максим Исповедник. Међу његовим христолошким делима и међу његовим Писмима, Писма XII–XV и XIX су она која ће увек посебно привлачити нашу пажњу. Она су у кореспонденцији са изложењем вере прокламоване од стране Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону 451.године, и то у једној епохи борбе против јереси монофизитско (миафизитско н. н.) – севировске, и опет  са изложењем оне вере коју су прокламовали Леонтије Византиjски, Леонтије Јерусалимски и свети цар Јустинијан.На основу оне  интерпретације  коју ће свети Максим у наставку елаборирати, биће изнађени аргументи и средства за превазилажење контраверзе  која је претходила Шестом Васељенском Сабору. Сабору који ће се бавити јересју монотелитском и моноенергетитском, и који ће довести до интеграције христолошке доктрине у целокупно исповедање црквене  вере. Погледајмо дакле улогу оне теологије која је  као златна карика искована у поменутим Писмима.
      Писма светог Максима се налазе у тому 91. Мињове Грчке Патрологије, на страницама 363-658.Пошто су  Писма XVI–XIX конституисана истовремено као oмилије, и као такве оне се садрже у  Писмима XII–XV, то смо ми одлучили да рад на њима  концентришемо  искључиво на Писмима XII–XV, а која су опет  сама по себи мали теолошки трактати. При свему томе само ће нас мали део Писма XIX  интересовати, део камо свети Максим приступа теми енергија. А то је опет нешто што по нашем мишљењу конституише везу са потоњом проблематиком овога учитеља богословља.
      Севировска  Христологија
      Ради бољег разумевања аргументације светога Максима неопходно је укратко подсетити се стајалишта Севировог и његових ученика. Заокупљен мишљу да првенствено заштити јединство Христа, или јединственога Христа, Севир је одбацио Орос Халкидонског Сабора о двема природама, и притом је он сумњичио Сабор за несторијанизам. Зато он и говори о једној јединственој природи (μίαφύσις), интерпретирајући притом формулу св. Кирила Александријског: »једна оваплоћена природа Логоса«(μία φύσις τοΰ λόγου σεσαρκωμέvη). Под овом једном природом Севир подразумева Божанску Реч, и сматра да је ова природа, која је раније била »проста«, оваплоћењем постала »једна сложена природа (μια φύσις σύnθετος)«.
      Севир допушта да Христос буде »од две природе (έκ δύο φύσεις)«, мислећи тиме да каже да се »Реч оваплотила« и да пре оваплоћења није постојала једна преегзистентна људска природа. При свему томе он ипак  не допушта чињеницу да је Христос био од »две природе (δύο φύσεις)«, па ни, како то  тврди Халкидонски Орос, »у двема природама (έn δύο φύσεσι)«. Ако још и можемо замислити »две природе после сједињења«, то ипак није ништа више од једног интелектуалног представљања (έν θεωρία), »путем замисли (τή έπινοία)«, или »путем маште (τή φαντασία)«.
      Севировска концепција дакле значи да у Христу нема човечанства као засебне природе, човечанства  које би  конкретно постојало.
      Христолошка  визија  Светога  Максима
      Свети Максим  оспорава монофизитску (миафизитску н. н.) христологију како  у целини, тако и ону Севирову посебно, притом остајући веран православној христологији прокламованој у Халкидону.
       
      Христолошке теме Писама
      1. Две природе у Христу и њихова очуваност после сједињења–Λόγος  је у своме оваплоћењу узео тело обдарено умом (νοϋς) и разумом. И будући савршени Бог, Он је  постао савршени човек.
      Након сједињења, две природе су сачуване, не квалитативно (ού ποιοτήτων = севировска теорија), него стварно и фактички, то јест квантитативно (ποσότητα = и једна и друга). Разлика сваке од њих - две природе или суштине - наставља да постоји (πράγμα τών ούσιώnή διαφορα), што значи да је есенцијални принцип сваке од њих сачуван. Две природе се не мешају, па је  благодарећи тој околности обожење човека остварљиво (в. Писмо XII, PG91, 469 A – 473 B, 485 D – 488 Cи Писмо  XIV,536 A).
      2. Стварно постоје две природе (δύο φυσείς) а не само једна–Увек треба говорити о двема природама, и притом употребљавати број, с обзиром на њих обе. Број означава квантитет предмета, али  не и њихову поделу; он показује разлику, али не и одвајање онога чему је он број.
      Порицање двојства природа после њиховог  сједињења доводи до елиминације природа. Христос је  после сједињења двојак  у погледу природа (супротно ономе што афирмишу Аполинарије и Севир), и такође  један и јединствен у погледу ипостаси (супротно ономе што афирмише Несторије). С једне стране, Он је после сједињења Бог и човек, а с друге пак стране, његове природе су сачуване, и различите су и стварно и суштински ( в. Писмо XII, 473 B – 476 D, 485 A-C; Писмо XIII, 513 A – 516 D; 524 B – D; Писмо XV, 561 C – 565 C, 573 A, C – D).
      3. Смисао израза Светога Кирила Александријског »μία φύσις τοϋ θεοϋ λόγου sεσαρκωμένη«– Две природе Христове су различите али нeи  раздвојене;   оне су сједињене, али не и помешане или сливене. Против јеретика монофизита-миафизита (Севироваца) који не закључују тачно о јединству две природе, свети Максим тумачи овај израз да би показао како му свети Кирилопридаје једно православно значење, за разлику од Евтихијеваца и Севироваца који му придају неправославно значење.
      Употребљавајући ову формулу, свети Кирило се дакле  спупроставља несторијанцима који не исповедају јединство природа. Када он пише: »ми сједињујемо једнога Христа, једнога Господа, само [као] једну оваплоћену природу Слова«, контекст јасно показује да Он преко израза »само једна природа« истиче једну јединствену ипостас. Наиме, он се никада није уздржавао да говори о двема природама после сједињења, баш као што он исти  никада  није учио да је њихова разлика кроз сједињење била укинута.Онако  како се говори о двема природама да би се указало на разлику две сједињене природе, тако се на исти начин и исповеда »само једна оваплоћена природа Слова«, и то  да би се указало на ипостасно јединство. Притом се на обадва начина ниједанпут не изражава било који вид елиминације једног на рачун другог. Да би се отклонила сумња, свака од формула се употребљава одвојено: једна против Несторија који негира ипостасно јединство, а друга против Аполинарија и Евтихија и Севира који одбацују разлику природа после сједињења. На тај начин  обадве формуле испољавају комплементарност. У формули коју употребљава свети Кирило, ово »оваплоћена« уводи напомену о нашој суштини, и оно  истовремено постаје  израз који указује на  две природе. И док ово »оваплоћеног« означава човечанство, дотле »једна природа Логоса« означава »заједничко суштине са својством  ипостаси«(Писмо XII, 477 A – 481 A; 492 D –497 A; 501 B – C; Писмо XIV, 536 D – 537 A; Писмо XVII, 584 A).
      4. Ипостасно сједињење природа– Ипостасно јединство је сусрет две различите природе у само једној ипостаси. У овом случају, истоветност сваке од двеју природа  vis-à-vis једне другој остаје неповређеном, непроменљивом и недељивом (Писмо XII, 481 A – 484 C; 501 C – D; Писмо XIII, 521 A – C; Писмо XIV, 536 B; Писмо XV, 572 C).
      5. Христос није једна сложена природа– а) Христос је једна сложена ипостас (ὑπόστασις σύνθετος)но не и  једна сложена природа (μίαν σύνθετον φύσιν). Његове обадве природе нису створене истовремено, зато што је његово нестворено Божанство било претпостојеће у чину оваплоћења.
      б)  Оне нису обухваћене једна другом и не допуњују природно једна другу, зато што она натприродна не поседује са природним никакво заједничко мерило.
      в) Сједињење божанске природе са човечанском природом у Ипостаси Логоса јесте плод не једне физичке нужности, него једног хотимичног избора. Оно не бива путем природнога закона о састављању [или сједињењу], него путем превазилажења начина састављања, када се Реч Божја сједињује са телом неизрециво, а  на што нас Вазнесење подсећа. Оно бива путем  Његове слободне воље, Његовог Савета и Његове љубави према људима, ради чега се Он и очовечио. А Он се оваплотио  по Домостроју, и притом  никако путем природног закона.
      Свети Максим подвлачи чињеницу  да у обадва случаја, то јест  у случају Самога Богочовека Христа постоји јединство ипостаси и разноврсност природа. Дакле, крајњи резултат и истовремено лимит свега тога јесте јединство или сједињење  (Писмо XII, 488 C – 489 B; Писмо XIII, 516 D – 520 C; 529 A – 532 C).
      6. Сложена Христова Ипостас– Ова сложена ипостас (ύπόστασις σύnθετος) није једна нова ипостас  настала као резултат сједињења, него стварна ипостас Сина Божјег, Једног од Свете Тројице. Ипостас пре сједињења  није била недовршена или несавршена. Не, она  је била и довршена и савршена!    А после сједињења  она је не само остала  природа божанска, него је још и постала  природа човечанска. Другим речима, на природе које  припадају ипостаси  уопште не треба гледати као на делове, пошто је она, ипостас темељ њиховог јединстава; дакле  темељ јединства две  природе ( в. Писмо XII, 489 C; 492 D – 493 A; Писмо XIII, 525 D – 529 A; Писмо XV, 556 D).
      7. Природе од којих (έκ τούτων), у којима (έν τουτοϊς) и са којима је (ταϋτά) Христос –Свети Максим у сјојој борби против монофизитизма (миафизитизма н. н.) (затим против моноенергитизма и монотелитизма)  користи формулу: »природе од којих, у којима и са којима [или којих] је Христос«, формулу која се среће у форми : »не само да је Он од њих, него је штавише у њима, или још боље, са којима (којих) је Он«. То да  је Христос »од две природе« значи да је Он компонован од Божанства и од човечанства као једини и сам од својих делова. То да је Он »у двема природама« потврђује чињеницу да Он постоји у Божанству и у човечанству, да је Он увек у једној и у другој од својих природа као сам Он у својим деловима или преко својих делова, и да га ми препознајемо као недељивог после сједињења природа. А то  да је Он »са природама«, потврђује чињеницу да је сам [Он] стварно и потпуно Бог и човек, и да је Он сам у исти мах Бог и човек ( в. Писмо XII, 468 B; 500 B – 501 B; Писмо XIII, 524 D – 525 A; XIV, 536 B; Писмо XV, 572 C – 573 A; Писмо XIX, 593 A – B).
      8. Прожимање својстава–Чињеница да Христос јесте у својим природама и са својим природама чини могућим прожимање или преношење својстава. У његовим чудима и у његовим страдањима појављује се Он лично, један Христос који дејствује и на божански и  на човечански начин (в. Писмо XV, 573 B; Писмо XIX, 592 D – 593 A).
      9. Човечанска природа Христова је уипостазирана – Јединствена Ипостас Христова је Ипостас самог божанског Логоса. Она је Ипостас човечанске природе Логосове као и Логосовебожанске природе. Човечанска природа нема своју ипостас ван ове Ипостаси, иникада је није имала. То је Ипостас Логоса од које човечанска природа Христова прима своје постојање и снабдева се опстанком. Човечанска природа Христова је уипостазирана (ένυπόστατον). Док појам ипостас означава у исти мах »оно што је из себе самога, на начин засебан и саставни«, и опет »једно суштаство са својим посебним одликама, било то  по броју, било то  као бића исте врсте« (Писмо XV, 557 D), дотле појам енипостатон (ένυπόστατον) означава »оно што није засновано на себи, него оно што можемо запазити у другима као један тип у њима као јединкама«, или пак као  »оно што је у саставу са нечим другим, различитим по суштини, ради постанка нечега« (Писмо XV, 557 D – 560 A). Човечанску природу је примио Логос лично. У Христу човечанска природа може доћи у постојање и постојати без своје човечанске ипостаси кроз и у Ипостаси Логоса. Као таква, она може имати Ипостас Логоса за  своју ипостас, слично  природи божанској, и може пребивати у Ипостаси Логоса као тесно сједињена с њом, а притом се  уопште не сукобљавајући с њом. Ипостас Логоса, раније проста, сада  постаје Ипостас компонована од природе божанске и природе човечанске ( в. Писмо XV, 557 D – 560 C).
      Писмо  XIX
      Међу писмима христолошким, Писмо XIX игра посебну улогу. Оно дефинише дејство (ένέργεια) и врсте дејстава: оно на чему се ради, и оно на шта се делује (ένέργημα). Која је зато разлика између њих две, с обзиром да се овде  ради о делу (έργον)  о и пракси (πράξις).
      У одбрани православне вере против моноенергитизма, свети Максим ће узети овај принцип за полазишни: енергија је једна сопственост природе која је неодвојива као таква. Пошто у Исусу Христу постоје две природе, онда је неминовно да у Њему постоје и две енергије. Заиста, постоји само један субјект: Христова дела божанска и човечанска проистичу »једино од саме Божје оваплоћене Речи«, при чему је  ово јединство по категорији ипостасно, и оно  не може препустити место само једној енергији, будући да је она по карактеру – природна енергија. Оно што је кадро да се сједини, то су уствари две активности, божанска и човечанска оваплоћеног Логоса. »Једини и сами Христос и Син чини оно што је божанско и оно што је човечанско путем само једне теандричке активности« (Споразум о јединству, Mansi XI, 565). »Он врши божанско на човечански начин (...), и Он чини човечанско на божански начин« (593А). Наиме, »Божанске доброте ради према људима [Његова] тајна беше кеносис по самонастројењу; то јест, [Његово] добровољно силажење до плоти не беше отпадање од божанства. Он остаде оно што је био (иако) постаде оно што није (био), јер је [Он] непроменљив. И оно што [Он]  постаде то и испољаваше, остајући оно што беше, јер је [Он] човекољубив. Са свим оним што чињаше као Бог, [Он] показиваше одлучно оно што је постао, и помоћу онога чиме страдаше као човек, [Oн] потврђиваше оно што беше као непроменљив. Јер Он чињаше божанске ствари на телесан начин, остварујући их помоћу тела које не беше лишено физичке енергије, док човечанске ствари [Он] чињаше на божански начин, остварујући их помоћу самовласне воље. Но Он у сваком случају не прихвати да буде искушан [једино] на начин човечанских страдања.Другачије речено, Он божанско не чињаше на божански начин јер не беше само Бог, нити човечанско чињаше на телесан начин јер не беше само човек. Због тога [Његова] чудеса не беху без страдања и страдања не беху лишенa чуда, него, да се изразим смело, чудеса не беху нестрадална, и страдања очигледно беху чудесна; и једна и друга пак беху парадоксална јер беху и божанска и човечанска, пошто потицаху од једног и истог Божанског Логоса који се оваплоти, и који помоћу и једних и других стварно потврђиваше истинитост тих ствари, ствари [чудеса] од којих [оне] произилажаху и јестаствоваху се (ΜΑXΙΜΟΥ ΟΜΟΛΟΓΗΤΟΥ Ιθ’. ΠΡΟΣ ΠΥΡΡΟΝ ΤΟΝ ΟΣΙΩΤΑΤΟΝ ΠΡΕΣΒΥΤΕΡΟΝ ΚΑΙ ΗΓΟΥΜΕΝΟΝ, ΦΙΛΟΚΑΛΙΑ 15 B, 354-356).
      Актуелност теме ипостаси
      Кључна идеја Христологије светог Максима у Писмима XII – XV јесте појам ипостаси с његовом конкретном применом, то јест појам ипостаси Христове (ύπόστασις σύνθετον). Максимова теологија ипостаси с крајњом прецизношћу сeрепрезентује као један прилог хришћанској теологији уопште; и опет, као прилог дијалогу између христологије Халкидонске (православне) и антихалкидонске (монофизитске-миафизитске н. н.), посебно. А све то опет збива сеу перспективи уклањања  линије која раздваја једну христологију од друге.
      Наравно да то неће бити могуће постићи другачије до путем стриктнога поштовања појма ипостаси на који су данас уперене очи свих теолога. Управо је он фундаментална онтолошка категорија, а не рецимо категорија природе или суштине или воље или енергије. Фактички, појмови овде побројани возглављени  су појмом ипостаси; то јест, сама ипостас снабдевена јесвим  овим појмовима, с обзиром да  природа, суштина, воља и енергија не постоје огољено, нити  ван оквира  саме ипостаси, Христове Ипостаси.
      Севировски монофизитизам (миафизитизам н. н.) све до овога момента није успео да пронађе излаз из замке или мреже у коју се једанпут уплео. Он и данас не одустаје од својих премиса: а) да је природа фундаментална категорија, и б) да је »антрополошки минимализам« довољан да учини прихватљивом једну такву христологију. У међувремену свети Максим, као и теологија на којој се онсам темељи – теологија Кападокијских и Халкидонских Отаца – сведочи да природа огољена или суштина огољена не могу постојати другачије до возглављене конкретном ипостасју која их обухвата и поседује.
      На основу којих то резона монофизити (миафизити н. н.) не прихватају појам ипостаси? Прво, на основу тога  што се »о њој не говори у Библији«.Друго, зато што је то једна философска а не теолошка идеја.
      По нашем мишљењу, и један и други разлог су неодрживи:
                а)   Појам ипостаси налази се у Библији, у Посланици Јеврејима 1, 3 (в. HATC / RED PATH, Concordance to the Septuagint, II – III, GRAZ, 1975, p.1417).
                б) Идеја и теорија ипостаси је промишљена и саграђена на темељу аристотелијанске идеје о суштини првој и суштини другој. У наставку, она као један револуционарни појам (благодарећи Кападокијским Оцима!) може бити од највеће помоћи самој философији. У прилог томе треба рећи да овај појам дели исту судбину са појмом  όμοόυσιος, »философским« појмом Никејске и Новоникејске теологије, појмом  који је продро у Никео–Цариградски Символ Вере и тамо заувекостао. И то у Символ Вере који сами монофизити (миафизити-н.н.) примају и исповедају.
      Аналитичко  – егзегетски метод
      Што се тиче одговарајућег метода у обради теме Христологије светог Максима Исповедника, ту од користи може бити само један методолошки приступ, приступ аналитичко–егзегетски. Наиме, пре сваког аналитичког изложења христолошких тема у Писмима XII – XV, требало би приказати везу у којој теме стоје са историјатом христолошкога догматаIV, V, и VIВасељенског Сабора, односно с теологијом ипостаси Кападокијских Отаца, као и, наравно,  са христологијом монофизитском-миафизитском (н. н.) (севировском). Наставак приступа изискивао бидавање  једне егзегезе кључних појмова теологије православне и монофизитске (миафизитске н. н.). На основу продубљених закључака и, на првоме месту  у светлости добро познатих догађаја и исходишта, што ће рећи на основу теологије светога Максима Исповедника, наш циљ заокупљеношћу дотичном  христологијом правдао би се доприношењем  побољшању актуелнога дијалога између преговарача и посредника двеју христологија – православне и монофизитске (миафизитске н. н.) – и опет све то зарад превазилажења столетне сепарације.
      Постигнути резултати у овом дијалогу ипак нису за потцењивање. Напротив, они су подстицајни за даље ангажовање у њему.
      https://www.eparhijakrusevacka.com

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом празника Светих Ћирила и Методија, Његово Преосвештенство Епископ врањски г. Пахомије служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Преподобног Прохора Пчињског.     Пре почетка Литургије, Епископ је извршио освећење новог престола у олтару цркве у који су положене мошти Светих севастијских и сурдуличких мученика, а део моштију Преподобног Јустина Ћелијског и Врањског је положен у кивот код моштију Преподобног Прохора Пчињског. Саслуживали су архимандрит Јован (Радосављевић) и архимандрит Методије (Марковић), игуман манастира Преподобног Прохора Пчињског, који је уједно и прославио имендан, као и свештеници и ђакони Епархије врањске уз појање монахиња манастира Светог архиђакона Стефана из Горњег Жапског и Светог великомученика Пантелејмона из Лепчинца.   Освећењу су присуствовали др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама са сарадницима, г. Никола Савић, сарадник генералног секретара Председника Републике Србије, г. Владимир Томчић, директор Филмских новости из Београда, и г. Александар Цигановић, представник Републичког завода за заштиту споменика културе из Београда, као и велики број верника из пчињског краја, Врања, Бујановца и Прешева.    По завршетку свете Литургије извршено је освећење цркве-брвнаре код испоснице Преподобног Прохора Пчињског која је посвећена Преподобном Сисоју Великом. У тој испосници старац Прохор је провео већи део овоземаљског живота, а освећење је извршено поводом 950-годишњице од оснивања манастира. Испосница, а сада црква-брвнара, налази се на планини Козјак удаљена око 3 километара од манастира Преподобног Прохора Пчињског и у њеној непосредној близини је поток са кога је воду пио и сам старац Прохор.   По извршеном освећењу, Епископ Пахомије се својом беседом обратио великом броју присутних верника и изразио своју захвалност свима који су помогли да се уради ово богоугодно дело и тако направи ново молитвено место у близини манастира Преподобног Прохора Пчињског.     Извор: Епархија врањска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поука о поштовању свештенства, изречена у цркви Кишињевске митрополије 16. маја 1910. године.     Свом душом својом поштуј Господа, и свештенике Његове уважавај (Сир. 7: 31)   Међу разноврсним службама нема више и идеалније службе од свештеничке службе. Свештеници су Христови службеници, наследници апостолске власти и служења. Господ је о свештеницима рекао: Онај који вас слуша, Мене слуша; а онај који вас одбаци, одбацује Мене (Лука 10,16), а на другом мјесту је рекао: Онај ко прими онога кога Ја пошаљем, прима Мене (Јован 13: 20). Дакле, ако хришћанин слуша свештеника, онда он слуша и Самог Христа; који прима свештеника, прима Самог Христа.   Потребно је поштовати сваког свештеника, свако духовно лице, без обзира на његов чин и положај. Зашто правити разлику између оних који су добро обучени и образовани свештеници и простих који су готово презрени. Коначно, и апостоли су били прости – рибари и сиромашни људи по изгледу су били јадни.   Свештеници су носиоци великих Божјих идеја, они у себи носе благо Божје милости, они извршавају свете Божје тајне. Свештеницима је заједно с благодаћу дата таква власт какву нема ниједна земаљска влада. Њима је дата велика моћ да затворе грешнике у паклу и да их изводе из њега, да затворе врата раја и отворе их. Спаситељ је рекао: Заиста, вам кажем, оно што вежете на земљи биће везано на небу; и шта год разријешите на земљи, биће разријешено на небу (Матеј 18:18). Када сам још био гимназијалац, много прије но сам постао свештеник, увијек сам дубоко поштовао свештенство; сматрао сам срећним тренутак када бих срео свештеника и узео његов благослов, а ако бих се још удостојио благослова архијереја, тај дан сам сматрао даном посебне милости Божије.   Свештенство је најтежи, најтрновитији и најодговорнији пут служења на земљи. Нема тежег и немирнијег пута. Наравно, мислим на идеалне свештенике, пастире с призвањем.   Много од вас, браћо, зависи олакшавање тешког свештениковог посла. Поступајте према свештеницима тако да би они с радошћу могли вршити своју службу, без уздаха због својих потреба и без посебне бриге о породици. Спаситељ је рекао: Ко вас напоји чашом воде у Моје име, јер сте ви Христови, истину вам кажем, неће изгубити награду (Марко 9: 41), као да тиме указује на тешку ситуацију пастира, која је повезана с њиховим служењем. За једну чашу хладне воде понуђену јереју Божјем, нико неће изгубити награду. То је најсиромашнија класа људи, то су вјечите луталице, они попут Христа сију оно што је вјечно, добро, разумно. Опет, наравно, мислим на идеалне пастире.   Нигдје у тако тешким условима нема свештенства, као међу православним народима и државама. Не да се хвалим, али као примјер и наук навешћу вам да је у рјешењу тог проблема моја домовина – Црна Гора на првом месту. Вољом омиљеног владара Николе Првог и апостолским напорима неуморног архијереја – митрополита Митрофана, свештенство Црне Горе је у потпуности обезбијеђено, прима солидну плату и тако је ослобађено од тешких материјалних брига, те може да мисли само на своје пастирске дужности. Добра одлука и добра иницијатива владара Црне Горе и узорна и енергична радна способност апостола и првосвештеника Цркве у Црној Гори могу послужити као примјер за рјешавање истог питања, које је одавно нерјешиво за друге владаре, синоде и митрополите, православне државе и народе. У Русији и другим православним државама свештеник живи од милостиње, као просјак. Зато често постоје неспоразуми између стада и пастира, а пастирски ауторитет пада.   Многи мисле да давањем свештенику заслужену награду за извршење вјерских потреба, они на тај начин чине неку врсту милостиње. Зар не знате да је радник достојан хране (Матеј 10: 10)? Неки од вас који ме слушате често кажу: „А како о. Мардарије ништа не узима?“ Да, не узимам ништа, увијек одбијам и одбијаћу материјалну награду за службу јер мени и не треба ништа, ја сам сȃм, али шта је са свештеницима који имају породицу, који одгајају по неколико дјеце коју треба облачити, хранити и издржавати. Знам неколико веома тужних примјера. Навешћу вам један. Недавно се у Кишињеву вјенчао млади пар из парохије. Свештенику нису дали прописани хонорар рекавши да немају, а увече на свадби, хотелу у којем су имали свечану вечеру дали су 200 рубаља. Ето каквих случајева има код нас. Сами просудите. Стадо даје пастиру много мање од онога што је добило преко њега; јер му даје земаљске ствари а преко њега прима небеске; оно даје пропадљиво, али прима непропадљиво – вјечно, даје оно што је потребно тијелу, али прима оно што је потребно души; душа је важнија од тијела. Стога, поштујте своје свештенике као дистрибутере вјечне Божје милости. Бојте се Бога и поштујте Његово свештенство. Дајте свештеницима оно што им припада са задовољством, јер они раде за вас, а радник је достојан своје хране.   Из књиге јеромонаха Мардарија (Ускоковића)  «Завјет руском народу», 1912. године     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Богоносни оче наш Јоване, показао си се као житељ пустиње, Ангел у телу и чудотворац. Постом, бдењем и молитвом примио си небеске дарове. Као исцелитељу духа и исцелитељу немоћних, притичемо теби са вером. Слава Ономе који је теби подарио крепост, слава Ономе који те је прославио, слава Ономе који тобом свима дарује исцељење. (тропар)

       
      О преподобном Јовану Лествичнику и његовој Лествици   Преподобни Јован Лествичник: О земаљском небу, о Богоподражавајућем бестрашћу и савршенству, и о Васкрсењу душе пре свеопштег Васкрсења   Свети Николај Охридски и жички: Срце уз Часни пост (четврта недеља великог поста)   Свети Николај Охридски и жички: Еванђеље о немоћи неверовања и моћи вере   Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у четврту недељу Великог поста   Jeромонах Игнатиjе (Шестаков): Лествицом нагоре   Др Драган Каран: Пут ка Васкрсењу са Светим Јованом Лествичником   Катихета Бранислав Илић: Четврта недеља Великог поста - Преподобног Јована Лествчника   ТВ Храм: Разговори о недељама Великог поста - четврта недеља Великог поста (видео)   ТВ Храм: У сусрет Васкрсу - Недеља Средопосна (видео)   Радио Беседа: Недеља преподобног Јована Лествичника (аудио)   Радио Светигора: Четврта недеља Великог поста     Извор: Ризница литургијског богословље и живота 
×
×
  • Креирај ново...