Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Danijela

Преносимо: Медијска турнеја „исцелитеља“ Алена Азарића

Оцени ову тему

Recommended Posts

azaric-yt.jpg

Лажни исцелитељ годинама је био звезда домаћих медија који га се сад, када се нашао под истрагом за надрилекарство, редом одричу.

„Кад ми се први пут јавила Мајка Божја, и сам сам се уплашио. Бог ми је тада подарио да видим и осетим туђе болести, да препознам људске слабости и да молитвом, крстом и иконама помогнем. Зато не кажем да људе лечим ја, него Бог, он све ради, а ја сам само његов слуга“, рекао је Ален Азарић, наводни исцелитељ 2014. у интервјуу за Курир у коме је тврдио да је „уз помоћ Бога и светаца излечио сам скоро целу естраду“.

Све до јуче, Азарић је био омиљени саговорник таблоида, радо виђен учесник емисија и ријалити програма на телевизијама са националном покривеношћу. Тврдио је да је излечио хиљаде људи, да има натприродне моћи, а новинари су за њега тврдили да „погледом може да продре у особу и осети од чега она болује и какве предиспозиције са собом носи“.

Након недавног Азарићевог гостовања на телевизији Пинк када је доктор Мома Јаковљевић, згрожен тиме што у емисији гостује са надрилекаром, изашао из студија - став медија о Азарићу се нагло променио.

Азарића, којег су годинама хвалили, медији су одједном почели да представљају као лажног исцелитеља. Главна вест постала је то да је Прво основно тужилаштво из Београда покренуло поступак против Азарића.

Александра Ђенадић, портпаролка тужилаштва потврдила је ту информацију за Раскрикавање и рекла да се против Азарића тренутно воде два поступка због сумњи да се бавио надрилекарством што је законом забрањено.

Провладин таблоид Ало је на насловној страни објавио да „Азарићу прети ћорка“ тврдећи да је реакција тужилаштва уследила после њиховог писања.

Овај таблоид је, међутим, у више текстова последњих месеци Азарића представљао као доктора и градио од њега медијску звезду. Након што је на телевизији Хепи Азарић уживо „лечио“ људе, Ало је то помпезно преносио уз написе „ВРАТА СУ ОТВОРЕНА Од данас доктор Ален Азарић прима пацијенте у вили "Парова".

Ало и други таблоиди данима су писали о Азарићевом хуманом „гесту“ када је уплатио дуг за алиментацију певачици Гоци Тржан у име њеног бившег мужа.

Азарић је о својим „моћима“ причао и у дугом интервјуу код Миломира Марића на телевизији Хаппy, а касније је учествовао у њиховој ријалити емисији „Парови“ у којој је „лечио“ људе уживо.

У дану када је јавност обавештена да је тужилаштво покренуло поступак против Азарића, недељник Афера у власништву новинара Градише Катића, привођеног у акцији „Сабља“ након убиства Зорана Ђинђића, објавио је причу о Азарићу у ком он тврди да зна ко је убио певачицу Јелену Марјановић.

„Најближи рођак је ударио и убио Јелену, Зоран је све то видео и однео је на насип“, прича Азарић у тексту у ком је потписан као доктор.

По броју афирмишућих текстова о Азарићу издваја се Курир. У неколико наврата писали су о људима који су „нашли спас“ и уз помоћ „чудотворног лека од гљива“ победили рак. И сам Азарић је у овом листу причао о својим достигнућима.

„Сами сте се уверили када сте недавно радили исповест са човеком који се изборио са канцером на панкреасу, који није ни мало наивно обољење. Пре неки дан су ме обавестили да је још један пацијент био на претрагама и да су му рекли да се канцер потпуно повукао“, причао је Азарић за Курир у септембру прошле године. „Затим смо имали пример детета које је имало аутизам и није никако причало. Девојчица је после само месец дана узимања лека почела да изговара речи, а неке и да спаја”, наставио је Азарић да ређа своје “успехе”.

Петар Јеремић из Савета за штампу казао је за Раскрикавање да су медији промовисањем и несупростављањем Азарићу прекршили одредбе Кодекса новинара Србије којима је забрањено да се у медијима шире лажне наде и да се слепо верује извору који очигледно следи свој интерес приликом давања информације.

„Медији нису смели на тај начин промовисати надрилекарство“, каже Петар Јеремић за Раскрикавање. „Сваки професионални новинар и уредник, коме је интерес својих читалаца и гедалаца на првом месту, би се потрудио да од Азарића затражи доказе за тврдње које износи“.

Он каже да је Савет за штампу у прошлој години забележо велики број огласа за немедицинске препарате који су представљени као текстови, што читаоце доводи у заблуду да је реч о новинарском, а не о плаћеном садржају.

Своје звање доктора Азарић је, према сопственим речима, стекао на Институту за природну медицину чији је директор Мирољуб Петровић познат по кованици „Под мач бато“ коју је искористио говорећи како би искоренио хомосексуализам у Србији.

Седиште овог Института је у Њујорку, а адреса на којој је факултет регистрован у Србији не постоји. На сајту Института пише да се студирање одвија онлајн, а приложене су и цене школарине.

За 400 евра можете постати нутрициониста и хербалиста, за 600 евра киропрактичар, магистар природне медицине за 1100 евра, а титулу доктора добијате за 1250.

Студирање се одвија онлајн, није временски ограничено, а диплома стиже на кућну адресу.

Ален Азарић је у децембру прошле године основао и Фондацију „За бољи живот - др Ален Азарић" у коме је председник Управног одбора његов отац против кога се такође води поступак због кривичног дела надрилекарство и надриапотекарство.

https://www.raskrikavanje.rs/page.php?id=81


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Дотични може бити оптужен и осуђен за надрилекарство само ако се представљао као лекар. Једино дело ѕа које може бити осуђен сем тога је превара.Превару је веома тешко доказати јер се мора доказати да је дотични у моменту вршења радње за коју је узимао новац био свестан да има намеру да превари евентуалну жртву. Тешко је доказати јер је увек могуће да каже да он верује у своје способности.Онда нема никаквог дела.Зато је и тешко гонити све те преваранте и врачаре и сличне јер нема дела.Врачаре гоне због нарушавања јавног реда и мира.Тешке су ово ствари.Једини лек за ово је просвећивање народа.

Share this post


Link to post
Share on other sites

"DOKTOR" ZA 950 EVRA, BATO! "Iscelitelj" raka zvanje "doktora" stekao je kod čoveka koji je UZDRMAO SRPSKU JAVNOST

Dunja Tulimirović | 04. 02. 2018 - 08:00h
 

Alen Azarić, "iscelitelj" koji neizlečive bolesti dijagnostikuje vizijama, a otklanja gljivama, svoju diplomu doktora stekao je na Fakultetu za prirodnu medicinu, čiji je osnivač niko drugi do Miroljub Petrović, javnosti najpoznatiji po izjavi "Ideš pod mač, bato".

- Ja sam završio kiropraktiku, nameštam jako lepo leđa, vrat, kosti, ono što se kaže "17 u 1" - i kiropraktika i fitoterapija. Završavao sam jake kurseve, da ne kažem škole, jer za mene nije škola ako ne ideš četiri, pet godina. To što sam ja talentovan za mnogo stvari ne znači da se smatram jakim učenim čovekom - rekao je Azarić prilikom jednog televizijskog gostovanja.

 

On je dodao i da mnogo čita, ali da nije završio konvencionalnu medicinu. Ipak, u onkologiju se, kaže, baš razume.

- Polje u koje ja ulazim je onkologija. Pročitao sam jedno 3.000 stranica konvencionalne medicine i da mogu da polažem samo taj deo onkologije, mislim da bih sa desetkom završio, čak i doktorirao, 100 odsto. Nisam sebi dozvolio da može ijedan onkolog profesor doktor da me matira u tom polju - ispričao je Azarić.

Foto: R.Ristić / RAS SrbijaAlen Azarić kaže da nije završio medicinu, ali da se "baš razume u onkologiju"
share_v1_pintrest_gray_ico.pngshare_v1_facebook_gray_ico.png

Jedinu diplomu je, kako kaže, stekao na fakultetu Miroljuba Petrovića, čoveka koji škole vidi kao "debilane".

- Završio sam Fakultet prirodne medicine (FPM) Miroljuba Petrovića preko interneta, koji nije priznat, ali taj fakultet meni je pomogao da utvrdim znanje, iako nisam ništa mnogo naučio, ali sam na njemu završio doktorat - rekao je Azarić.

Ova ustanova inače je, navodno, deo Instituta za prirodnu medicinu (IPM) sa sedištem u Njujorku. Ipak, prilikom detaljnije pretrage postaje jasno da je ustanova sporna koliko i njen osnivač. Naime, na adresi sedišta Instituta u Njujorku nalazi se stambena zgrada, a ni škola ni Institut ovog tipa nisu navedeni među institucijama tog dela grada. Fejsbuk stranicu prati mali broj ljudi, a objave koje nisu na srpskom jeziku, napisane su na lošem engleskom. Ipak, u opisu fakulteta, tokom kojeg budući lekari, ako već studiraju samo onlajn, nijednom ne vide pacijenta, stoji da ova škola postiže "rezultate u lečenju koji su među najboljim u svetu" - ipak, bez ikakvih dokaza.

- FPM nudi obrazovanje u različitim granama prirodne medicine. Studiranje se obavlja preko interneta, a brzina studiranja zavisi isključivo od studenta - navodi se dalje.

To će reći da za kratko vreme i samo 950 evra, studenti mogu postati doktori. Njima se nude znanja iz pripreme melema i "braon napitaka", osnova religije, patologije, kućnog porađanja, a onda i sve o zdravlju očiju i emocionalnoj inteligenciji, kao i lečenju postom. To su samo neki od predmeta koji polaznike dele od zvanja "doktora", a tačka koju Alen Azarić povremeno stavlja posle skraćenice dr verovatno treba da ukaže o kakvom je doktoru reč. Jer iako se ogradio od svog mentora, Azarić sa njim deli mnoge stavove, a jedan od njih je onaj o vakcinaciji.

Foto: Petar Marković / RAS SrbijaMiroljub Petrović
share_v1_pintrest_gray_ico.pngshare_v1_facebook_gray_ico.png

- Vakcinacija je zlo. Zašto ja nisam primio MMR vakcinu - zato što sam preležao zauške i svako dečje oboljenje. Sad meni tamo da neki doktor, profesor ne znam kojeg fakulteta, dođe i priča o vakcini? - pita se ovaj čovek.

Inače, Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu pokrenulo je istragu protiv navodnog iscelitelja Azarića zbog sumnje da je izvršio krivično delo nadrilekarstvo, odnosno nadriapotekarstvo, i naložilo policiji da ga sasluša.

Fakultet bez akreditacije

Na stranici Komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta, među ustanovama koje jesu akreditovane, ne navodi se Fakultet za prirodnu medicinu.

- Prema našoj evidenciji, ova institucija nikada nije podnela zahtev za akreditaciju, te je od strane Komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta u visokoškolskom obrazovanju i nema - izjavio prof. dr Ćemal Dolićanin, predsednika Komisije.

Ako, pod pretpostavkom da je navodni osnivač insitut iz inostranstva, ovaj fakultet i ne podleže našoj akreditaciji, stečene diplome bi svejedno morale da se nostrifikuju.

- Centru za informisanje o priznavanju inostranih visokoškolskih i srednjoškolskih isprava nije se nikada obratio niko ko je želeo da nostrifikuje diplomu sa fakulteta koji je u okviru Intituta za prirodnu medicinu - rekli su nam iz Ministarstva prosvete.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kada bi se rak tako lečio bili bi smo zdrava nacija. Ne bismo gubili najmilije

Послато са E6653 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ови вешци, врачаре и гатаре које се крију иза тзв. исцелитеља су најгоре што човека може да снађе. Кобајаги једно "лече" а сто других ствари ти натоваре на врат. Људи им управо верују зато што се позивају на Бога и Свеце, а у ствари су ништа друго до вуци у јагњећој кожи.  

Share this post


Link to post
Share on other sites

Генија за вожњу...

Он тек улази у поље онкологије али може да матира сваког професора јер је завршио докторат на којем ништа није научио иако га је платио 1000е јер то није никаква школа будући да није трајао 4-5 година него неко кратко време.

Али каже да је након неких јаких курсева прешао код Мирољуба и тамо је, између осталог, учио и о емотивној интелигенцији и можда зато сада може да лечи многе људе...

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 2/4/2018 at 14:05, Милан Ракић рече

- Završio sam Fakultet prirodne medicine (FPM) Miroljuba Petrovića preko interneta, koji nije priznat, ali taj fakultet meni je pomogao da utvrdim znanje, iako nisam ništa mnogo naučio, ali sam na njemu završio doktorat - rekao je Azarić.

Ово је нешто најјаче што сам прочитао  12:smeha:12:smeha:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Теопоетика из наслова нове збирке песама фрањевачког теолога Алена Кристића („Агоније – теопоетика тјелесно политичког“, Сарајево, 2018) је певање о Богу, али и самоизградња у дијалогу са Богом. И то у дијалогу који ни у једном тренутку не превиђа друштвени, културни, историјски, језички, као и телесни и политички контекст у ком се – за нас као временита бића и за кенотичко-икономијско делатног Бога хришћанске објаве – тај (агонички) дијалог одвија.
       
      Кристић се у својим песмама обраћа директно Господу пропитујући га о његовом односу према сржним питањима глобалне друштвене стварности, према којима су се многи од оних који се позивају на Његов ауторитет одредили са позиција овоземаљске моћи.
      За Кристића је неприхватљив концепт институциоанализоване вере као само још једне од инстанци светске моћи, и који подразумева подршку пракси друштвеног искључивања било ког поједнинца или групе, из било ког разлога. Када, у уводном цитату збирке наводи питање из Јеванђеља по Луки о томе „хоће ли Син Човечији, кад дође, наћи вере на земљи“ (Лк, 18, 8), он се не пита за бројност номиналних верника и утицај цркве на инстанце политичког одлучивања, него на стање духа верујућих, истинску веру која се најпре огледа у способности за истинску љубав према ближњима. Љубав као делатну пажњу према сваком људском бићу као јединственом и непоновљивом у историји света, и свих светова који постоје и који ће постојати.
      Песник у својим стиховима упорно, срчано и емотивно пропитује Бога, верујуће, неверујуће, себе самог, не задовољавајући се фразама, једноставним и лаким одговорима. априорним идеолошким, етичким или спознајним конструкцијама, спасавајући и себе самог од идеолошких априоризама који наводну трансгресивност постављају као норму, а у циљу постизања врло опипљивих политичких, геополитичких, (транс)идеолошких или економских циљева.
      Постављајући питање о патријархату, економском израбљивању или односу према особама овакве или онакве сексуалне оријентације, он не остварује задате идеолошке агенде, него поставља питање – шта нам је, ако смо заиста Христови, чинити у времену у ком живимо, људима са којима живимо, са свом одговорношћу које као такви носимо, а која никако не би смела да буде изговор за коришћење батине, него позив на слеђење онога што нам је заповеђено, да љубимо једни друге. А на то смо обавезни у сваком времену и на сваком месту, и са блудницима и са цариницима, и са непријатељима. Не стојећи пасивно пред силницима, својом немоћи или паралисани зовом најављиваних катастрофа.
      Ален Кристић пита и пита се, пева и мисли, нудећи нам ову сву теопоетику не као трактат него као позив, изазов, уздах који се обраћа сваком људском срцу, користећи моћ уметности да прочишћава наш свим могућим предрасудама и априоризмима замућен поглед на људе као непоновљиве конкретности, од којих је свако појединачно стварност већа од свих стварности овог света, од стварности саме.
      Ово је храбра књига не зато што провоцира одавно пољуљане, па и у нашој средини, такозване традиционалне наративе, него зато што улази у дубине вере као најдубље целовитости сваког људског бића, коју је нашим немоћним средствима овоземаљског постојања и општења тешко изразити другачије него у формама које се не одричу амбивалентности и конфликта, и који ниједну норму не претпостављају искуству. Баш због свега тога, у овим теопоетикама поезија показује своју снагу, и у нашем времену, кад нам се често чини да је њена моћ, као и моћ речи (логоса?) заувек оспорена.
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј упутио је следеће писмо Његовој Свесветости Васељенском Патријарху Вартоломеју, у вези са званичним ставом Српске Православне Цркве о украјинском питању.
       
      Везано за Ваше писмо од 24.децембра 2018. протокол бр. 1119 у вези са вашим поступцима у Украјини, Београд, 6. фебруар 2019. Године.
       
      Ваша Светости,
      Примивши Ваше писмо од 24. децембра (протокол бр. 1119), у коме сте били љубазни да саопштите шта сте учинили у Украјини у вези са постојећим проблемима, и затражили од нас и наше Цркве да прихватимо Ваше поступке и предузете мере, одговарамо онако како би требалo у складу са нашом савешћу.
      Пре свега, подсећамо Вас да је став наше Цркве, једногласно изражен на најслужбенији и најодговорнији начин од стране Сабрања наших епископâ , саопштен од сâмог почетка, пре супротстављања било којој сестринској аутокефалној Цркви. Међутим, Ви се нисте огласили, и нисте чак ни потврдили примјем нашег писма.
      На исти начин, позив који је уследио, или, боље речено, крик тескобе нашег Светог Архијерејског Синода, Ви сте игнорисали. Као и наш братски захтев током нашег сусрета и сабрања у Солуну, да не журите по овом питању, већ да послушате гласове већине прeдстојатеља и синодâ локалних Цркавâ Православне вере, и да размотрите ово питање помирљиво и на православни начин уместо једнострано и самостално.
      Одговарајући на Ваш захтев, Ваша Светости, нећемо се осврнути на слабе или неосноване тачке Вашег размишљања, помоћу којих мотивишете и оправдавате своје поступке и поступке Вашег Светог Синода по овом питању, с обзиром да је наша критика ових поступака већ била изложена у писму које је послала наша Црква. Дакле, поред формално (или боље речено) нових података који се тичу овог питања, овде представљамо наш нови коментар ситуације и настављамо да изражавамо наш став:
       
      1.     Српска Православна Црква не признаје Ваше очигледно неканонско „упадање“ у канонску територију Пресвете руске Цркве, с обзиром да се Кијевска Митрополија не може идентификовати, чак ни у најмањем степену, са садашњом „Украјином“, коју чине десетак других епархијâ. Кијевска Митрополија је у надлежност Московске патријаршије од 1686. године, што се може закључити на основу докумената константинопољског патријарха Дионисија IV, на основу одлука које су донели његови наследници, и од "Тактика", "Синтагме", „Диптиха“, "Календара" и “Алманаха” који су издати од тада, не само од стране других Цркава, него и од сâме Цариградске патријаршије, па чак и од Ваших личних изјава и примедби изнетих до априла 2018. године.
       
      2.     Истовремено, не признајемо “Цркву Украјине” која је проглашена аутокефалном, али која канонски не постоји, и у стварности је наметнута силом и представља вештачку “конфедерацију” украјинских расколничких малих група (које се већ супротстављају једни другима и неодољиво крећу према подели). Расколници су остали расколници. Једном расколници остају увек расколници, осим случајева искреног преобраћења и дубоког покајања. Једина Црква коју Српска Црква признаје је Украјинска Православна Црква на чијем челу је Његово Блаженство Митрополит Онуфрије Кијевски и целе Украјине.
       
      3.     Из тога следи да ми не признајемо “Сабор” Кијева, погрешно назван “Сабор уједињења”, у коме није учествовао ни један јерарх канонске Украјинске Православне Цркве, пошто сте дан пре и без канонског допуста своје Цркве примили Александра Драбинка и Симеона Винитског у Вашу најсветијуј Цркву. Сцене које су окруживале климу и позадину ове чудне гомиле, да избегнем оштрију реч, познате су Вама као и нама. Дакле, немојмо их спомињати! Према нашем мишљењу, овде се ради о псеудо, анти-уједињујућем, раздвајајућем и подељеном савету, који још више проширује јаз отуђења и дезинтеграције несрећне Украјине. Због свих ових разлога, Српска Црква сматра ове неканонске одлуке неважећим и стога за њу ни на који начин обавезујућим.
       
      4.     Не признајемо шизматичку хијерархију као православну јерархију, нити расколничко свештенство као православно свештенство, јер они који припадају Денисенковом клану добили су своје "постојање" од јерарха који је био лишен свог чина, јерарха који је био сврнут, изопштен и анатемисан од стране Цркве (чињеница коју сте ви званично признали у то време), док су припадници Малетићевог клана лишени апостолског наслеђа и свештенства уопште. Ни један документ, Ваша Светости и драги брате у Христу, ни „потез оловком“, не може никада да трансформише оно што је било у оно што није, нити оно што не постоји у постојање. С тога не признајемо г. Думенка (Епифанија) за јерарха, а да и не помињемо примата аутокефалне Цркве. Овај други квалитет није чак признао ни његов "духовни отац", господин Денисенко, "прави примат" доживотно, а још више, "патријарх".
       
      5.     Коначно, ми смо дужни, према правилима, препоручити њиховим преосвештенствима нашим јерарсима и часним члановима нашег клира, да се уздрже од литургијског и канонског заједништва, не само са горе поменутим г.Епифанијем (Думенком) и онима који су са њим, него и са онима који саслужују и који су у заједништву са њим, са јерарсима и припадницима свештенства, према канонском принципу по коме онај ко комуницира са екскомуницираним постаје сам изопштен.
       
      У закључку, "јадикујући и плачући" због уништеног јединства наше свете Православне и Католичанске Цркве, тражимо поново, молимо усрдно, и преклињемо Вашу Светост да размотрите одлуке које сте до сада донели и да вратите претходну блажену љубав као и јединство локалних светих Цркавâ Божјих, јер ништа није потребније и није драгоценије од љубави, мира и слоге међу браћом.
       
      Рекавши то, остајемо у љубави и поштовању, Ваш унесрећен брат у Христу,
       
      Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ,
      Председник Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.
       
      Извор: Orthodoxie.com (превод са енглеског, Поуке.орг)
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј упутио је следеће писмо Његовој Свесветости Васељенском Патријарху Вартоломеју, у вези са званичним ставом Српске Православне Цркве о украјинском питању.
       
      Везано за Ваше писмо од 24.децембра 2018. протокол бр. 1119 у вези са вашим поступцима у Украјини, Београд, 6. фебруар 2019. Године.
       
      Ваша Светости,
      Примивши Ваше писмо од 24. децембра (протокол бр. 1119), у коме сте били љубазни да саопштите шта сте учинили у Украјини у вези са постојећим проблемима, и затражили од нас и наше Цркве да прихватимо Ваше поступке и предузете мере, одговарамо онако како би требалo у складу са нашом савешћу.
      Пре свега, подсећамо Вас да је став наше Цркве, једногласно изражен на најслужбенији и најодговорнији начин од стране Сабрања наших епископâ , саопштен од сâмог почетка, пре супротстављања било којој сестринској аутокефалној Цркви. Међутим, Ви се нисте огласили, и нисте чак ни потврдили примјем нашег писма.
      На исти начин, позив који је уследио, или, боље речено, крик тескобе нашег Светог Архијерејског Синода, Ви сте игнорисали. Као и наш братски захтев током нашег сусрета и сабрања у Солуну, да не журите по овом питању, већ да послушате гласове већине прeдстојатеља и синодâ локалних Цркавâ Православне вере, и да размотрите ово питање помирљиво и на православни начин уместо једнострано и самостално.
      Одговарајући на Ваш захтев, Ваша Светости, нећемо се осврнути на слабе или неосноване тачке Вашег размишљања, помоћу којих мотивишете и оправдавате своје поступке и поступке Вашег Светог Синода по овом питању, с обзиром да је наша критика ових поступака већ била изложена у писму које је послала наша Црква. Дакле, поред формално (или боље речено) нових података који се тичу овог питања, овде представљамо наш нови коментар ситуације и настављамо да изражавамо наш став:
       
      1.     Српска Православна Црква не признаје Ваше очигледно неканонско „упадање“ у канонску територију Пресвете руске Цркве, с обзиром да се Кијевска Митрополија не може идентификовати, чак ни у најмањем степену, са садашњом „Украјином“, коју чине десетак других епархијâ. Кијевска Митрополија је у надлежност Московске патријаршије од 1686. године, што се може закључити на основу докумената константинопољског патријарха Дионисија IV, на основу одлука које су донели његови наследници, и од "Тактика", "Синтагме", „Диптиха“, "Календара" и “Алманаха” који су издати од тада, не само од стране других Цркава, него и од сâме Цариградске патријаршије, па чак и од Ваших личних изјава и примедби изнетих до априла 2018. године.
       
      2.     Истовремено, не признајемо “Цркву Украјине” која је проглашена аутокефалном, али која канонски не постоји, и у стварности је наметнута силом и представља вештачку “конфедерацију” украјинских расколничких малих група (које се већ супротстављају једни другима и неодољиво крећу према подели). Расколници су остали расколници. Једном расколници остају увек расколници, осим случајева искреног преобраћења и дубоког покајања. Једина Црква коју Српска Црква признаје је Украјинска Православна Црква на чијем челу је Његово Блаженство Митрополит Онуфрије Кијевски и целе Украјине.
       
      3.     Из тога следи да ми не признајемо “Сабор” Кијева, погрешно назван “Сабор уједињења”, у коме није учествовао ни један јерарх канонске Украјинске Православне Цркве, пошто сте дан пре и без канонског допуста своје Цркве примили Александра Драбинка и Симеона Винитског у Вашу најсветијуј Цркву. Сцене које су окруживале климу и позадину ове чудне гомиле, да избегнем оштрију реч, познате су Вама као и нама. Дакле, немојмо их спомињати! Према нашем мишљењу, овде се ради о псеудо, анти-уједињујућем, раздвајајућем и подељеном савету, који још више проширује јаз отуђења и дезинтеграције несрећне Украјине. Због свих ових разлога, Српска Црква сматра ове неканонске одлуке неважећим и стога за њу ни на који начин обавезујућим.
       
      4.     Не признајемо шизматичку хијерархију као православну јерархију, нити расколничко свештенство као православно свештенство, јер они који припадају Денисенковом клану добили су своје "постојање" од јерарха који је био лишен свог чина, јерарха који је био сврнут, изопштен и анатемисан од стране Цркве (чињеница коју сте ви званично признали у то време), док су припадници Малетићевог клана лишени апостолског наслеђа и свештенства уопште. Ни један документ, Ваша Светости и драги брате у Христу, ни „потез оловком“, не може никада да трансформише оно што је било у оно што није, нити оно што не постоји у постојање. С тога не признајемо г. Думенка (Епифанија) за јерарха, а да и не помињемо примата аутокефалне Цркве. Овај други квалитет није чак признао ни његов "духовни отац", господин Денисенко, "прави примат" доживотно, а још више, "патријарх".
       
      5.     Коначно, ми смо дужни, према правилима, препоручити њиховим преосвештенствима нашим јерарсима и часним члановима нашег клира, да се уздрже од литургијског и канонског заједништва, не само са горе поменутим г.Епифанијем (Думенком) и онима који су са њим, него и са онима који саслужују и који су у заједништву са њим, са јерарсима и припадницима свештенства, према канонском принципу по коме онај ко комуницира са екскомуницираним постаје сам изопштен.
       
      У закључку, "јадикујући и плачући" због уништеног јединства наше свете Православне и Католичанске Цркве, тражимо поново, молимо усрдно, и преклињемо Вашу Светост да размотрите одлуке које сте до сада донели и да вратите претходну блажену љубав као и јединство локалних светих Цркавâ Божјих, јер ништа није потребније и није драгоценије од љубави, мира и слоге међу браћом.
       
      Рекавши то, остајемо у љубави и поштовању, Ваш унесрећен брат у Христу,
       
      Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ,
      Председник Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.
       
      Извор: Orthodoxie.com (превод са енглеског, Поуке.орг)

      View full Странице
    • Од Логос,
      Информативна служба Српске Православне Цркве честита празник Рођења Богомладенца верницима и свештенству хришћанских Цркава који Божић славе по грегоријанском календару.   МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!
    • Од Поуке.орг инфо,
      Преиспитивање стереотипа и предрасуда, нарочито етничких, верских и родних, било је тема још једног стручног скупа у организацији Радија Златоусти, одржаног у Крагујевцу 30. октобра, са благословом Његовог преосвештенства епископа шумадијског г. Јована и уз финансијску подршку Министарства културе и информисања Републике Србије.
       
       
      Тема Скупа је била „Управљање негативним стереотипима у верским медијима, са посебним освртом на етничке, верске и родне стереотипе“, а учесници су били представници православних, римокатоличких и исламских медија. На Скуп су били позвани и представници Савеза јеврејских општина, али су се они, овога пута, извинили, што нису били у могућности да дођу.
      У преподневном програму одржана су два предавања. Проф. др Дубравка Валић Недељковић, која је до недавно била запослена на Универзитету у Новом Саду, на Филозофском факултету, катедра за новинарство (сада је у пензији) одржала је предавање под називом „Стереотипи, предрасуде и правила добре праксе у извештавању о црквама и верским заједницама“. Протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, професор на Православном богословском факултету у Београду говорио је на тему „Стереотипи као судбина“. У поподневном делу, представници Центра за ненасилну акцију из Београда: Неџад Хорозовић и Катарина Милићевић одржали су радионицу на тему „Ја имам права на предрасуде“.
      Госте је у име домаћина, Радија Златоусти, поздравио протојереј-ставрофор Милић Марковић, главни уредник Радија истичући „да сва наша сабирања представљају радост сусрета са другима“, али и да је овај Скуп покушај да се да допринос разградњи негативних стереотипа у медијима, посебно верским.
      Полазећи од тога да сваки човек има више идентитета, проф. др Дубравка Валић Недељковић говорила је о томе како нам стереотипи олакшавају да разумемо идентитет неке групе, али га истовремено и упрошћавају. Стереотипи у медијима настају када се упорно понављају извесне представе о одређеним групама људи. Важно је знати да стереотипи нису усмерени на појединце, него на групе, као и да је медијима тешко да избегну стереотипе, којима утичу на друштвено-политички контекст, чак и ако се на изглед не баве политиком.
      - Медији су много допринели у креирању стереотипа зато што им је на тај начин било лакше да направе неку карактеристику коју ће сви лако разумети. Стереотипи су засновани на делу истине. Врло често они имају комадић истине и комадић уопштавања и ствар је у томе да је то нека репрезентативна одлика неке заједнице и да ми онда ту заједницу кроз ту репрезентативну одлику посматрамо, сматра проф. Валић Недељковић.
      По њеним речима стереотипи се формирају у односу на расу, пол, класу, старосно доба, занимање, статус...
      - Стереотипи немају нужно негативни предзнак. Могу да буду и позитивни и да нам помогну да разумемо Другог и Другачије, ако су више позитвни, ако су базирани на ономе што можемо да разумемо. Социјална дистанца према одређеним друштвеним групама, било да су верске или мањинске не смањује се ако је друштвено политички контекст модеран или ако је демократски, па као у аутократским друштвима имамо стереотипе, а у демократским немамо. Контекст једино утиче на тип стереотипа, али не утиче на то да се они губе и појављују. Медији су ту јако много урадили, али још увек наша истраживања указују на то да медији суштински уопште не разумеју о чему се ту ради, сматра ова професорка.
      У наставку предавања изложила је неколико примера добре праксе у недискриминаторском извештавању, нарочито када је реч о туђој вери, али и етничком пореклу, роду, полу и сличном.
      Протојереј-ставрофор др Зоран Крстић је тему стереотипизације разматрао са становишта вере.
      - Мислим да често покушавамо да о неким актуелним темама и ми као верујући људи иступамо са једног или другог, мање више секуларног становишта. Чини ми се да је задатак црквених медија да проговоре о неким стварима на другачији начин. То не треба да буде категорички императив, често није ни могуће, нити је потребно. Али, о неким стварима наша дужност је да говоримо са становишта вере. Ми имамо непрекидно искушење тих различитих ставова који циркулишу у друштву и као људи вере требало би ипак, мало да се удубимо у сопствена предања и да из њих пробамо да извучемо неки другачији приступ.
      Др Крстић је истакао разлику између стереотипа, предрасуда и дискриминације. Реч је о уверењима, али предрасуде у њих укључују и емоције, а дискриминација и чин- акт. То су по њему, неки појмовни парови.
      - Моје прво питање је покушај да одговорим зашто стереотипи? Шта је то у човеку што га тера да непрестано ствара стереотипе? Најпре треба имати у виду да то уопште није нова појава иако је појам модеран. И у античком свету се срећемо са стереотипима. 19. век и прва половина 20 века је покушала да развије читаву науку за менталитет, такозвано ментално мапирање, етно психологију, односно психологију народа... Није се далеко одмакло у томе. Питање зашто стереотипи је јако сложено и улази у поље како човек доживљава свет око себе. Најпре треба знати да су стереотипи неизбежни. Колико год се ми трудили да њима управљамо да их „раскринкамо“ они су неизбежни и понекад корисни.
      Професор Крстић је истакао да стереотипи настају услед страха од Другога, неспособности да се у свакоме, па и у непријатељу види икона Божја. Они су по његовом мишљењу лаж, јер своде човека само на једно, а он је и дубок и широк и има много идентитета. У друштвеном смислу, цивилизацијском, „у новом свету културни идентитети обликује удруживање земаља или њихов антигонизам. “ Ипак, по његовим речима, идентитети нису судбински, нису предодређени, и они, као и код појединца могу да се мењају.
      Кроз радионицу „Ја имам право на предрасуде“ коју су одржали активисти Центра за ненасилну акцију из београдске канцеларије, тражили су се извори предрасуда, разумевање нашег места у свету стереотипа, а такође се и преиспитивало уверење да ли можемо да мењамо друге и у којој мери утичемо на представу о својој друштвеној групи или туђој.
      Кроз заједничку дискусију дошло се до виђења да медији могу кроз стереотипне слике о нацијама, религијама, половима, родовима... да разграђују међусобно поверење и заједништво или насупрот томе да га изграђују.
      Гордана ЈОЦИЋ

















      View full Странице
×
×
  • Create New...