Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
александар живаљев

Блог "Упознај Православље на хрватском језику" проширио делатност на новој адреси

Оцени ову тему

Recommended Posts

VAŽNA OBAVIJEST - SELIMO NA NOVU ADRESU

 
heder-orthodox1.jpg

Poštovani čitatelji, radost nam je da vam na današnji spomen sv. Marka Efeškog, velikog borca za vjeru, možemo predstaviti naš novi blog. Nakon više od pet godina rada, preko 300 članaka, tisuća posjeta i komentara, ovaj blog se više ni vizualno ni tehnički ne može nositi s novim zahtjevima koji stoje pred nama. Novi blog će imati sve sadržaje kao i ovaj, a od novih mogućnosti osobito ističemo podjelu članaka po temama, tako da će čitatelj moći lako i brzo doći do odgovora na pitanje koje ga zanima. Trenutno još uvijek traje unošenje svih starih tekstova u novi blog, uz njihov pregled i ispravke. Onog trenutka kada se to završi, prelazimo u potpunosti na novi blog, a do tada možete na novom blogu proučiti stare članke, iz vremena kada većina vas još niti nisu bili čitatelji bloga, a koji su, zbog skromnih tehničkih mogućnosti, ostali uglavnom skriveni. Zahvaljujemo pravoslavnom misionarskom centru "o. Danil Sisojev" iz Beograda na tehničkom angažmanu, bez kojeg bi ovaj projekt bio nemoguć. Bogu hvala na svemu, i krećemo dalje.
Nova adresa je: https://orthodoxhr.wordpress.com/
 
Objavio/la Pravoslavlje Hrvatska u 19:23 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Veselimo se što ste dobili novi site.Ufamo da će to povećati vašu učinkovitost.U to ime poslušajmo jednu staru hrvatske pjesmu "Serbus dragi Zagreb moj".Poslušajmo je do konca svi i srušit će naše bludnje o Zagrebu.To je pozdrav Zagrebu.Serbus je od servus što latinski znači sluga i time se očituje štovanje.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 28 минута, Августин рече

Veselimo se što ste dobili novi site.Ufamo da će to povećati vašu učinkovitost.U to ime poslušajmo jednu staru hrvatske pjesmu "Serbus dragi Zagreb moj".Poslušajmo je do konca svi i srušit će naše bludnje o Zagrebu.To je pozdrav Zagrebu.Serbus je od servus što latinski znači sluga i time se očituje štovanje.

 

Odlično, samo se poslije ne žalite i ne kukajte kako su vam zbog vašeg etnofiletizma koji niste umjeli da obuzdate i udržite pod kontrolom, to je jače od vas, naravno, razumijemo mi to, svi Hrvati potencijalni konvertiti na pravoslavlje umjesto da budu lijepo dočekani u SPC prebjegli u HPC. :D 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Zayron рече

Odlično, samo se poslije ne žalite i ne kukajte kako su vam zbog vašeg etnofiletizma koji niste umjeli da obuzdate i udržite pod kontrolom, to je jače od vas, naravno, razumijemo mi to, svi Hrvati potencijalni konvertiti na pravoslavlje umjesto da budu lijepo dočekani u SPC prebjegli u HPC. :D 

 

Nisam nažalost znao za taj trend masovnog prelaska hrvata na pravoslavlje niti da se Srbi žale što nije dovoljno masovan.Pošto si se potpisao kao rimokatolik ja ću ti reći da protiv episkopa Rima Franciska nemam ništa niti protiv rimokatolika.Inače kad već pominješ etnofiletizam trebalo bi da znaš šta je to.To je samo zaključak jednog grčkog sabora protiv toga da Bugari dobiju patrijaršiju iz 19 veka.Bugari su se 1000 godina borili za patrijaršiju sve do 1946 kada su je dobbili.Ne znam kakve sve ovo ima veze sa Bugarskom patrijaršijom.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У оквиру едиције „Српски црквени писци у Далмацији у 19. и 20. веку“ издавачке куће „Истина“, објављена је нова књига „Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за Православље“. Овим књигом, која се први пут појавила 1898. године, издавачка делатност Епархије далматинске наставила је да одаје почаст изузетним људима који су данас помало заборављени, а који су својом вером и подвигом вазда били, јесу и биће живи сведоци оних вредности на којима почива неуништиви етос српског православног народа.
       
      Кирил Цвјетковић је рођен 1791. године у знаменитој фамилији баошићког пароха Симеона Цвјетковића, а крштен је у Цркви Светог оца Николаја у Баошићу, именом Константин. Као дечака подучавао га је рођак, свештеник  Алекса Цвјетковић, који је први показао разумевање за његову рану жељу да се замонаши. Упркос противљењу уже породице, он га је 1805. године одвео у манастир Савину, где је први пут обукао монашку ризу и добио име Кирил, у новембру 1808. године. Стицајем разних необичних околности за ђакона је произведен тек 24. јула 1812. године у врличком Храму Светог Николе. У Шибенику је 14. јуна 1814. унапређен у чин архиђакона, а већ следеће године, 21. новембра, у шибенској катедралној цркви произведен је у степен свештенства и служио је своју прву Литургију. У јулу 1817. године примио је синђелију којом му је додељена шибенска парохија и тада постаје лични секретар епископа далматинског, бококотарско-дубровачког и истријског, Венедикта Краљевића.
      Обављајући дужност секретара, Кирил Цвјетковић међу првима открива владикину погубну намеру да поунијати далматинску епархију. Будући одан предањској вери и целим бићем погружен у Православље, наш отац Кирил је у тајности, са побожним парохијанима и угледним Шибенчанима као и оданим свештенством, ковао план како би разобличио ову злокобну накану владике Краљевића и њему слепо оданим службеницима. Због тога су га аустријске власти, преко владике Краљевића, 20. априла 1821. године преместиле у манастир Крку како би га удаљиле од народа који му се приклонио у непоколебивој жељи да се очува Православље у Далмацији. Након побуне шибенских Срба и неуспелог покушаја атентата на владику, отац Кирил доспева у истражни затвор у Шибенику. Четири године и три месеца провео је у шибенској тврђави Љуљевцу, а потом је осуђен на 20 година робије под оптужбом да је био међу организаторима шибенске буне. Најдуже је тамновао у Градишки, а након помиловања од стране цара Фрање Јосифа I 1842. године послат је на условну слободу са обавезом да казну настави у манастиру Бездин у Банату. Протосинђел Кирил Цвјетковић је тако робовао све до 12. фебруара 1846. године, а затим је остао у том манастиру као сабрат, да би наредне године био примљен у манастирско братство. Познато је да је у више наврата покушавао да добије премештај у завичај, али му аустријске власти нису дозволиле да се врати у Далмацију, нити у родну Боку Которску. Упокојио се у Бездину, 28. септембра 1857. године, а сахрањен је сутрадан при манастирској цркви, где и данс почивају његови земни остатци.
      Своју аутобиографију протосинђел Цвјетковић писао је управо у Бездину, на плавичасто белој, дебелој хартији у три свешчице ушивене у плаве корице, са укупно 54 писана листа. На плану уметничког израза ова књига припада  оној прозној традицији Срба која је настајала према моделу Доситејевог „Живота и прикљученија“ и напоредо са мемоарским текстовима Симеона Пишчевића, Герасима Зелића и Саве Текелије, представља окосницу документарно-књижевне прозе која је, уз устаничку прозу вуковске провенијенције и народног језика, те уз усмено народно стваралаштво, поставила темеље новој српској књижевности.
      Међу великим и значајним личностима српског 19. века, живот, судбина и дело протосинђела Кирила Цвјетковића се издваја као узвишени пример моралне постојаности, непоколебљиве националне свести и жртвене преданости православној вери.
       
      Извор: Епархија далматинска
    • Од Банатски деран,
      Покушавам да нађем неку тему или неко мишљење о овоме али доста штурих информација налазим.
      Поставио сам овде статус:
      "Како бити православан и успети у бизнису ? Посао је такав да захтева да будем строг, одсечан, да си игра мало и на кварно са конкурентима. Како умиксати веру и бизнис ? Стална борба у мени између та два."
      Ја нисам власник фирме те мој однос са пословним партнерима,странкама и конкурентима не може бити онакав какав ја желим.
      Често се са супротне стране налазе људи који газе све пред собом, лажи, варање... Ја као представник своје фирме на доста добром положају морам да браним интересе и представим своју компанију у најбољем светлу и да радим за њене интересе, што повлачи да и ја морам бити понекад сличан њима.
      Како ускладити веру и посао.... КОнстатан стрес,притисак,рад по цео дан...  Да ли неко има сличну ситуацију или је размишљао о овоме? 
       
       
    • Од Логос,
      У недељу, 31. марта 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, презвитер Вељко Васиљев одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему:  ЛИТУРГИЧКА ДЕЛАТНОСТ СВЕТОГ САВЕ.

      Извор: Радио Беседа
    • Од Логос,
      У недељу Крстопоклону, 31. марта 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије богослужио је у Светотројичком храму у Новој Вароши.

      Саслуживали су свештеници из Пријепоља, Прибоја, Пљеваља и Нове Вароши. На радост црквене заједнице у овом граду подно Златара, у току Божанске Литургије Преосвећени Епископ рукоположио је ђакона Мишела Мемишевића из Пљеваља у чин презвитера. Пречасним Телом и Крвљу Господа и Спаса нашега Исуса Христа причестила се већина верника, благодарећи Богу на свему.
      Представљајући сабраном народу новорукоположеног свештеника и будућег пароха нововарошког, оца Мишела, Преосвећени је рекао да је он примио благодат Духа Светога, која има особину да допуњује оно што људима недостаје: – Оне ограничености које су својствене човеку благодат Светога Духа поправља. То значи да је он обавезан да се и даље усавршава, да се учи и увежбава у врлини, а то што чини благодат Духа Светога то је ради вас, што значи да би његове слабости, ако их пројави а ми се надамо да неће, биле на његову осуду а не на осуду Цркве јер Црква је света, јединствена, саборна, апостолска без обзира на то какви смо ми, јер има много свештенослужитеља који су послужили Цркви ради вођења Цркве и спасења верних, а они сами у себи се боре. Свакоме од нас дато је да се боримо и дато је да се боримо заједно. Ја вас молим, немојте ловити грешке ваших служитеља. Ако приметите да неко у нечему клеца молите се за њега, јер ми смо једно тело, једна заједница, и ми се заједно боримо за спасење.
      Након свете службе братство храма уприличило је трпезу љубави за све  учествујуће прослављаче Бога.

      Извор: Епархија милешевска
    • Од александар живаљев,
      Протојереј Николај Балашов – Борба за поглед на свет (први део)
      Наташа Јовановић 29/03/2019 Печат, БРОЈ 563 
      Светско православље се данас налази у несрећном положају. Духовна подела између народа Русије и Украјине у основи је геополитички пројекат, који има за циљ да само један поглед на свет добије право да командује Храм Светога Саве је главна светиња српског народа, симбол духовне моћи народа, који је успео у временима тешких искушења да приведе крају ову вишедеценијску градњу. И ми се надамо да ће се храм веома скоро појавити у свој својој лепоти, како је био замишљен. И то што су Русија, руски мајстори, уз учешће руског народа, руске државе, Руске цркве дали тако значајан допринос украшавању овог храма за мене је велика част и радост. За мене је заиста радост што могу да представљам Његову светост патријарха московског и све Русије Кирила и да будем овде данас када се отвара нова страница сарадње између наших цркава, између наших народа, на путу ка завршетку посла на украшавању те главне светиње народа Србије, на месту не коме су некада давно биле спаљене мошти Светог оснивача аутокефалне Српске православне цркве, а где је сада велики тријумф православља. Храм Христа Спаситеља у Русији је такође поновно зидан у не баш најбоља времена за наш народ, у време великих економских тешкоћа и социјалних потреса. И упркос несрећама које су преживљавали народ и Русија, одвијао се препород тог храма, што је за нас био симбол непобедивости духовне моћи нашег народа. Сигурни смо да Храм Светог Саве представља то исто за сваког православног Србина – каже у разговору за „Печат“ протојереј Николај Балашов, заменик председника Одељења за спољне црквене послове Руске православне цркве који је као изасланик патријарха московског и све Русије Кирила боравио у Београду како би присуствовао потписивању Споразума о наставку руског учешћа у мозаичкој декорацији унутрашњости Храма Светог Саве на Врачару.
      Храм Светог Саве има двоструку симболику српско-руских веза. Крмчија Светог Саве темељ је руског законодавства, а сада Русија враћа Светом Сави и српству кроз осликавање Храма и помоћ на његовој изградњи. Да ли схватамо колико су дубоке и дуговечне српско-руске везе, те да ли смо ми, подразумевајући да се браћа међу собом добро познају, долазили у ситуацију да поједини Руси боље разумеју Немце, а поједини Срби западњаке?
      За нас Русе Срби су толико близак и толико сродан народ, тако да нам је тешко да се присетимо неког тренутка када то није било тако. Наравно, сећање човека се простире на неколико деценија његовог личног живота, а обухвата и то што је у детињству чуо од својих родитеља. Али ми осећамо да смо увек били браћа, јер имамо заједничке погледе на свет и заједнички систем вредности, који је, наравно, формирала наша православна вера. После комунистичке, совјетске Русије тренутак масовне спознаје сопствене суштинске припадности православној вери за многе моје земљаке био је везан за почетак бомбардовања Београда. То је било време када су сви схватали да су са Србима, да су за Србе, чак и људи који нису најбоље познавали историју и који се нису посебно интересовали за питања духовности, нити су посебно ишли у цркву. А зашто сте ви за Србе? Зато што смо православци. Врло добро се сећам како је управо тих дана 1999, на таласу тог огромног огорчења које је у Русији изазвало такво безакоње према братском народу, у нашем народу, који је до јуче био васпитаван у совјетском и у атеистичком духу, постојало уверење да смо ми православни. То је искуство које бих могао да поделим, оно што се десило за мог живота. Заиста, било је периода када политички односи између држава нису били баш блиски. И можда сваки од наших народа има неке тужне историјске успомене у том смислу. Али чини ми се да нас је изузетно зближило то што смо заједно преживели последњих деценија. И изузетно нас зближава то искуство препорода националног живота на основама формираним православном вером.
      Када је говорио о чувању сећања на византијску прошлост и њено наслеђе, Дмитриј Оболенски је тврдио да је оно још увек живо не само у удаљеним манастирима већ и у оној симболичној драми човековог спасења која се одвија још од почетка хришћанства. Уосталом, он је сматрао да је Свети Сава врхунски Византинац по духу. Да ли ми без обзира на географију по којој Византија припада Цариграду можемо говорити о Византији као цивилизацијском, вредносном моделу коме припадају наши народи?
      Без сумње је Цариград мајка и за нас и за Србе. А и Византија… Узгред, та се реч појавило много касније. Византинци су себе називали Ромејима. А шта је Византија у духовном смислу? То је тежња да се уреди државни живот и живот друштва на темељима православне вере у духу симфоније, односно немешања, већ међусобне сарадње, узајамне помоћи, узајамне подршке световне и духовне власти, државне власти и руководства Цркве. И тај идеал је увек живео у свести народа који су изашли из окриља византијске цивилизације, али се он развијао, и искуство који смо доживели је обогаћивало то схватање, допуњавало га и у извесном смислу кориговало. У 20. веку Русија је преживела искуство тоталитарног атеистичког режима. Наше носталгичне успомене о некадашњој, пре ће бити теоријској него стварној, симфонији сада су обојене и тим делом историјског искуства које смо преживели. Православна црква је у новим условима схватила колико је важно умети стајати на сопственим ногама без обавезног ослањања на подршку државе. Пошто смо прошли то искуство, ми смо добили нову лекцију о слободи и самосталности. Зато мислим да је нешто слично преживела и Српска православна црква у 20. веку, када је јединствена држава, чије су се границе поклапале с границама Цркве, престала да постоји, када су народи, сви они које је она сматрала својом децом, почели да међусобно ратују, када се ноћ мржње спустила на земљу која је толико векова била осветљена светлошћу хришћанске вере. Зато смо ми и Византинци, али смо такође и носиоци искуства које смо преживели и које је саставни део нашег духовног пртљага.
      Не могу да овом приликом не потегнем и питање светског православља данас? Где је оно, те какву тежину и последице може да изазове тзв. Вартоломејев раскол?
      Светско православље се данас налази у несрећном положају. Више очигледно нема јединствене Православне цркве. То што се догодило у Украјини нас је поделило. Ми видимо своју обавезу, пре свега у томе да будемо на страни прогоњених. Не можемо да пригрлимо оне који врше прогон и оне који стоје иза њих, и да говоримо да је Христос међу нама. То нас је, између осталог, принудило да прекинемо литургијско општење с Цариградском патријаршијом, с Црквом мајком. То је за нас био врло болан и мучан, али нужан корак. Видимо да то што се догодило у Украјини и што је, на молбу украјинских политичара, украјинских расколника и светских сила које су стајале иза њих, извршио патријарх Вартоломеј до данас није признала ниједна православна црква света. И то је знак наде за нас. И међу онима који нису признали поступак цариградског патријарха интензивније и јасније је своју позицију исказала СПЦ. То треба признати с великом захвалношћу. У име нашег патријарха, у име Сабора архијереја, велика хвала браћи Србима. Наша браћа у Украјини су с посебном захвалношћу примила такво директно, може се рећи не дипломатско већ хришћанско, пастирско, богословско исказивање СПЦ која је дала своју оцену онога што се десило.
      Како објашњавате наглашени интерес САД да се у Украјини створи нова црква? У којој мери је ово питање верско, а у којој геополитичко?
      Знате, код неких наших западних партнера постоји, рекао бих, ирационални страх од православља. А посебно способност православних да се уједињавају у заједнички цивилизацијски, духовни и културни простор из неког разлога код њих изазива бојазан. И то је што је Србија доживела пре двадесет година било је увертира за оно што је очекивало друге православне народе. Ето, више нема јединствене Југославије. И духовна подела између народа Русије и Украјине представља задатак људи који желе да ослабе наш духовни простор, наше јединство, нашу способност да се залажемо једни за друге. Уверен сам да је то у основи геополитички пројекат, који има за циљ да само један поглед на свет добије право да командује.
      Да ли се у Украјини ради о покушају цивилизацијске конверзије? Да ли тек религиозно преумљење и брисање идентитета гарантује Западу заокруживање пројекта освојене  земље? То што ми православни у свету имамо и духовне опоненте не треба да изненађује. На крају крајева, суштину онога што се догађа на овом свету Фјодор Достојевски је описао једноставним речима: „Ту се ђаво с Богом бори, а бојно поље су људска срца.“ Тужно је када нама православнима недостаје унутрашње јединство, то нас чини рањивим у односу на силе којима би требало да се чврсто супротстављамо.
      Да ли се у намерама Цариградске патријаршије назире још један циљ – припремање терена за политичке аспирације појединих земаља и стварање нове осовине западне алијансе – НАТО православља?
      Да, таква стремљења постоје код неких људи који на разумеју најбоље суштину наше православне вере, наше православне историје и цивилизације коју је створила наша вера. Истина је да су поједини политичари мислили да све православне цркве чија су седишта смештена на територији Европске уније треба да признају то што се десило у Украјини, али оне то нису учиниле. Мислили су да ће оне православне цркве и политички руководиоци одговарајућих народа, ако теже ступању у Европску унију или у НАТО, подржати ту иницијативу, али то се није догодило. То сведочи о чврстоћи и виталности наше вере и начина живота који је она формирала у односу на свет што нас окружује. Али паралелно с тим несумњиво је да продор политичке стихије у живот Цркве чини да се забораве канони, тера да се формирају такви модели црквеног устројства које наша православна црква вековима није познавала и чија је појава у хришћанском свету била разлог за први велики раскол 1054. године. До њега није дошло изненада, он је више векова постепено припреман. Заснивао се на конфликту везаном за учења о Цркви и власти у Цркви. Она која су постојала на Истоку, која су бранила оно што сада зовемо православном вером, и она која су се формирала на Западу. Где је значај првосвештеника, римског епископа био нарочито истакнут, а примат љубави је почео да се трансформише у власт над околним светом. Одатле проистиче и конфликт који постоји у Православној цркви данас. Ми заправо видимо понављање те исте старе болести која је некада довеле до отпадања древног Рима од читаве православне заједнице. Сада се пред нашим очима исто поновило с новим Римом.
      Да ли би тема неког будућег Свеправославног сабора било питање црквено-правне контроле над Украјином или одбрана догмата и осуда источног папизма?
      Наравно, ми сасвим јасно видимо да се у наше време поставља питање о природи власти у Цркви. Како га ми православци схватамо. Сада видимо да оно што су вековима бранили наши оци, укључујући и полемику с Римом, почиње да се ревидира, у корист сасвим другачијих еклезиолошких модела. Наравно, очигледно је да ми нећемо моћи да решимо и практична питања уколико не уведемо ред у нашој православној еклезиологији. Код нас је почело отворено да се проповеда учење о првом без једнаких. Тако нешто наша црква није познавала вековима. Очигледно, ако не разјаснимо шта заправо значи учење отаца, тешко ћемо решити и практична питања.
      Недавно је председник Сирије упозорио да трају припреме поделе Антиохијске православне цркве на два крила, сиријско и либанско. Колико је у овим покушајима видљив рукопис Запада?
      Потпис је добро познат: „Завади, па владај.“ Изазови за православно јединство ће постојати због провокација снага Запада у свим помесним православним црквама чија јурисдикција обухвата не једну националну државу већ неколико. Како се мени чини, Антиохијска цркве засад добро одолева таквом деловању. Али ко зна како ће се сложити политичке прилике наредних година и да ли ће се тамо јавити плодно тло за спровођење сличног раскола.
      Чини се да је, гледајући уназад, највише ентузијазма у екуменистичком покрету било деведесетих година када је деловало да ће идеја униполарног света потпуно заваладити. Данас у условима обновљеног хладноратовског расположења ова идеја је доживела неуспех. Да ли то говори да је екуменизам, изворно у служби Христове заповести „Идите и крстите све народе“, злоупотребљен као средство за разбијање националних идентитета православних народа?
      Реч екуменизам има превише значења. С једне стране, наравно, духовне тенденције које се одвијају у друштвеном и политичком животу у процесу глобализацији постоје и можемо их назвати том речју. С друге стране, процват и можда најбоље и најлепше време екуменских расположења и очекивања у животу Европе био је везан за почетак 20. века, за последице Првог светског рата, свест тог ужаса који се догодио европским народима, свест да је вера у прогрес била потпуно неоснована. Либерална теологија је генерално сугерисала да ће захваљујући таквом постепеном научном напретку људи почети да живе у врло хуманом свету и да ће то и бити остварење Христовог јеванђеља. Ништа од тога није остварено. И стремљење да се пронађу нове основе за заједништво и да се више не ратује било је тада моћна покретачка снага. Даље, дошло је до масовне сеобе православних народа. А мноштво наших Руса прогнаних из Русије нашло се у земљама Западне Европе. И то мешање до којег је дошло веома је погодовало међусобном упознавању. И испоставило се да су многи католици, протестанти видели да бројни источни шизматици нису тако ужасни како им се до тада то чинило. Дошло је до људских контаката и отварања искрене вере верујућих на Западу и на Истоку. У томе је било нечег дирљивог. Друга је ствар што су то можда биле помало наивне наде које су тих година гајили многи зрели и озбиљни људи. Навео бих ту и оца Сергеја Булгакова, од руских богослова, и многе друге, као што је отац Георгиј Флоровски. Многи истакнути богослови Православне цркве тог времена гајили су одређени оптимизам у вези с резултатима тог зближавања које је отпочело. Наравно, увек нам је било живо и још живи осећање да оно што је поделило Исток и Запад представља трагедију, да је хришћанска црква на тај начин доживела веома тешку непоправљиву несрећу, да једни другима недостајемо. И та интуиција на којој се заснива тежња за међухришћанским општењем је исправна интуиција – то је заиста тако. Исто је и сада. Ма колико да осуђујемо неправедност онога што се десило у Украјини, зар бисмо могли да се натерамо да заборавимо Цариград и да заборавимо све те векове заједно проживљене историје и духовно и богословско богатство које смо из тога примили, и да престанемо да доживљавамо као трагедију то што међу нама сада нема општења. Уз сво то негирање, уз сву ту огорченост коју у нама изазива канонско безакоње које се десило, оно не може да прецрта то што је постојало током многих векова. Ми то не можемо заборавити. Ми такође не можемо заборавити први миленијум наше историје кад смо сви били заједно.
×
×
  • Create New...