Jump to content
  1. ines

    ines

  2. geronymo

    geronymo

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Колико је само текстова објављено у богословској или светоотачкој литератури у којима се говори о праштању као темељу духовног живота и путу који човека води у Царство небеско. И колико год они били утемељени, ни из далека не могу оставити утисак какав оставља само један пример истинског хришћанског праштања. Такво је сведочанство о праштању архимандрита Пајсија, некадашњег хиландарског игумана, онима који су му у грађанском рату 90-тих у селима Сребренице поклали више од 30 чланова породице.
      Горди људи нису кадри да приме и сведоче истину. Гордим људима отац гордости, непријатељ Божији од искони, лаж открива као истину и наводи их да постану сведоци лажи „у име истине“. Људи црне душе, нечисте савести, упрљаног образа, плитке памети и охладнелог срца, нису и не могу бити примери српског карактера, примери српског „самоослобођења“, путовође једног народа, објективни критичари. 
      Истина се открива људима Божијим, људима кротким, смиреним, побожним, честитим. Такав је, међу многима знаним и незнаним, у овом народу, у овом свету и веку, био и недавно упокојени архимандрит Пајсије, негдашњи протос Свете Горе Атонске, игуман манастира Хиландара, и на крају свога краткога земаљскога пута и живота – обновитељ православног монаштва на југу Србије, и игуман манастира Светог Прохора Пчињског.
      Иако сам га познавао и добро и дуго, иако сам са њим провео незаборавне дане и ноћи у разним приликама, у Хиландару, Кареји, Грчкој и Србији, нећу у овом тексту - који намењујем за покој његове душе, уместо свеће воштанице - писати о његовом подвижништву, љубави, трпељивости, кротости, богољубљу, братољубљу, духовништву, византијском појању, богослужењу. О томе ће, у времену које долази, сведочити и говорити његова многобројна духовна деца – монаси, монахиње, свештеници, хришћани из Грчке, Босне поносне, Македоније, Србије, и из многих других земаља.
      У овом тексту, заупокојеном сведочењу, исписаћу истину, Богу и многим православним хришћанима знану, о њему – Србину из Сребренице, Сребреници, и злочину. Ову истину исписујемо у времену када је народ архимандрита Пајсија стављен на стуб срама и распет; и пре тога, оклеветан због злочина у Сребреници.
      Неколико месеци након избијања рата у Босни и Херцеговини 1992. године, у манастир Хиландар су, као и свуда где Срби живе, стизале страшне и црне вести о новом поклању Срба у Босни и Херцеговини. Поново су се, као и 1941. године, повампириле усташко-муслиманске ханџар дивизије, оштрили су се ножеви и нови „србосјеци“, спремало ново поклање и изводило етничко чишћење Срба, кројили нови и остваривали стари планови о прогону босанско-херцеговачких Срба са својих вековних огњишта. Никли су нови концентрациони логори, пунила су се српска гробља, правиле нове, масовне и необележене гробнице, вијорили се црни барјаци, рушиле и сваковрсно скрнавиле древне српске цркве и манстири, добрим делом Босне господарили разни Изетбеговићи, Празине, Делимустафићи, Дудаковићи и слични исламски фанатици. Само Бог зна колико је Срба тада убијено, али би убијених било много више да Срби нису по злу упамтили Павелића, Степинца, Јасеновац и друга масовна српска стратишта из времена Другог светског рата.
      У том рату, за који Срби нису криви, било је жртава на све стране. И српских, и хрватских, и муслиманских. Те црне вести са краја двадесетог века никога нису остављале равнодушним, па ни хиландарске оце. Они су на то имали одговор. Хиландарци су се са својим игуманом Пајсијем молили да Господ свима подари понајпре унутрашњег, а потом и спољашњег мира, али и да у Царству Небеском упокоји све оне који пострадаше због православне вере и свог српског имена.
      У том суровом и крвавом рату, муслимански фанатици су у његовом родном селу Чичевци (20 километара од Сребренице) убили четрдесет братсвеника из фамилије хиландарског игумана. Од најближе родбине, на Ђурђевдан 1992. године, убили су му брата од стрица Симу Танасијевића, са којим се у младости највише дружио и војску служио. Неколико дана касније, 10. маја 1992. године, убили су му рођеног брата Миленка (р.1954. г.) и деду Манојла Танасијевића. Сви су побијени у атару свог села, а Симо је мучен најстрашнијим мукама у муслиманском затвору. Злочин су извршиле прве комшије и стари познаници, муслимани из суседног села Јадра.
      Једног каснијег поподнева, у смирају сунца, када Хиландар посебно мирише миром, у хиландарској канцеларији је зазвонио телефон. Јавио се, као и обично, монах Василије (Урошевић), тадашњи манастирски епитроп задужен за контакте са народом. Са друге стране зачуо се глас:
      – Овде команда јединице Војске републике Српске. Тражимо да чујемо хиландарског игумана Пајсија.
      Отац Василије је замолио официра да позове поново за десетак минута, док он позове игумана да дође из његове монашке келије. Отац Пајсије је дошао, а док телефон није поново позвонио, размишљао је да ће поново чути црни глас из свог родног краја. Премишљао је у себи ко је од његових најближих нова жртва исламског фундаментализма. Није дуго чекао. Телефон је поново позвонио. Када се официр представио, и уверио да разговара са хиландарским игуманом, кренуо је са својом причом:
      – Оче игумане, наше јединице су ухватиле једног познатог муслиманског зликовца, кољача из околине Сребренице. На ислеђивању је признао да је, поред многих других Срба, лично мучио и убио – како је рекао – брата првог попа са Свете Горе. Он је сада у нашим рукама, и тај нема осећај гриже савести због почињеног злочина. Одлучили смо да вас позовемо, и његов живот стављамо у Ваше руке. Како Ви кажете, ми ћемо тако урадити – војнички је завршио свој „рапорт“.
      Игуман је заћутао неколико тренутака, а онда, својим смиреним и тихим гласом, рекао:
      – Ја га нисам тражио. Ја сам му опростио. Нека му Бог суди по делу његовом. Што се мене тиче – слободан је, а ви радите како вас Бог учи. 
      Официр је, не верујући да то чује, питао да ли га је добро разумео. Отац Пајсије је поновио свој одговор. На крају разговора, официр је рекао:
      – Када сте тако одлучили, ми ћемо га пустити.
      Будући да сам био сведок ове јеванђелске приче, дуго сам размишљао о овом готово библијском и драматичном догађају: Шта би човек урадио да су га животне неприлике и воља других довеле у овакву ситуацију? Каквим би судом судио, и каквом би мером мерио?
      Знао је отац Пајсије да је коначни суд у рукама Божијим, да је крв људска – како Његош каже - „рана наопака, да је боље - како каже Јевросима мајка - изгубити главу него своју огрешити душу; да човек хришћанин не завршава у мртвачком сандуку, и у два метра гроба; да је ово на земљи само прво, измериво, краће полувреме у утакмици које овде људи воде са ограничене земље за бескрајно и вечно Небо Божије.
      Све је то знао, и то веома добро, отац Пајсије. Јер, да ту истину није знао, не би у овоме свету и веку сав био Човек, сав Хришћанин, сав Монах, сав Светогорац и Хиландарац, сав Србин. Знао је отац Пајсије да то није учинио због тога да би се људи дивили, да би о томе причали, да би неко о томе писао и приповедао. Знао је да је, по речима Светог Јустина Ћелијског, људска душа важнија од свега. Зато је тако и одговорио.
      Протојереј Велибор Џомић
      извор
       
    • Од JESSY,
      Много је говора било и остало код свих народа света, у нашем народу посебно, о жртви и жртвовању, па ипак много шта је остало нејасно и противречно. Тако се најчешће говори и пише о жртви као губитку и лишавању, о човеку-жртви који неправедно страда, у ранијим временима и чешће, о жртви која се приносила боговима при верском обреду на дар. О. Антоније Блум, међутим, упозорава да у хебрејском, грчком, латинском и словенским језицима реч жртва (мада је у Вуковом Рјечнику нема) потиче од речи свето – то значи учинити нешто светим,
      посвећеним, а не изгубити га.
      Ранији облици жртвовања, готово код свих старих народа, састојали су се у људским жртвама које су једино могле – тако се веома дуго времена веровало – да ублаже љутину и освету богова над грешним
      људима и народима, али и да та жртва осигура плодност, па и да служи као предохрана против болести, глади, смрти и демона.
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Протојереј Владан Симић,
      из збирке песама Питам се, Беседа, Нови Сад 2020.

       
      Родни Лелић је прославио
      Онај што мирно у кивоту спава
      Што је тамо и цркву саградио
      Да има где да почине му глава.
       
      А дечак што уз њега провео је дане
      И ког је упутио на своје стазе правац
      Црноризац поста од младости ране
      Да пример нам даје овај свети Старац.
       
      Жичке лавре послушник и дечански сабрат
      Овчарских клисура смирени житељ
      У подвигу је прошао и ужаса рат
      У Призрену са ђацима створио обитељ.
       
      Цео живот подарио светињи и чудима,
      Монашком завету и молитви Богу
      Сваког са осмехом и љубављу прима
      Метохију и Косово прош’о босих ногу.
       
      Претрпео батинање неверних Бугара
      И остао предан своме послушању
      Прохујалих времена врата нам отвара
      Неуморно пише и ноћу и дању.
       
      Арнаути кад цркве у пламен огња дадоше
      И народ с огњишта растераше мачем
      Рањене руке тад му задрхташе
      Па завапи Богу молитвом и плачем.
       
      Искреном душом и радосним очима
      Крепки Старац Истину животом сведочи
      И дуг враћа оном што у Лелићу почива
      И недуге нађе молитвом лечи.
       
      Мира духу своме у старости нађе
      Под окриљем јуначке планине Јелице;
      Тишина Јежевице скри га од буке и свађе
      И лукавог што баца отровне стрелице.
       
      Крстоносни пут води га до Дрине
      Да испише сећања последњу страницу
      И у Рачи старој о своме роду брине
      Па хита у Лелић, на последњу станицу.
       
      И радује се свети владика Николај
      Јер молитва изроди оца Јована
      што Јеванђељу учи грешни род овај
      Док у Лелић хрли са свих српских страна.
       
      Сада Лелић село има два јунака:
      Једног у календар што уписа Бог,
      Другога познаје српска душа свака
      И љуби га ко духовног родитеља свог.
       
      Протојереј Владан Симић,
      из збирке песама Питам се, Беседа, Нови Сад 2020.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас, 8. априла 2021. године, на празник Светога архангела Гаврила, у Новом Саду, упокојио се у Господу архимандрит Јован Радосављевић, дугогодишњи професор крчке, призренске и нишке Богословије. 

       
      Архимандрит Јован Радосављевић, сведок и хроничар, писац и професор, ученик и рођак Светог владике Николаја и Светога Јустина Ћелијског, сабрат и духовно чедо Патријарха Павла, Светога Јакова (Арсовића) Туманског, о. Јулијана Студеничког, о. Антонија Драговића, Св. Севастијана Дабовића, о. Јована Рапајића, о. Мојсија Хиландарца...
      Рођен је у благочестивој сељачкој породици 1927. године у Лелићу, код Ваљева, где је завршио четири разреда Основне школе. У манастир Жичу, код Светог Владике Николаја, долази 1938. године. 
      После страдања манастира Жиче 1941. године прелази у Студеницу. Из Студенице, у најбурнијем периоду рата, о Духовима 1944. године, одлази у свој родни Лелић, одакле, због великих ратних дејстава у том крају, одлази у манастир Вујан, а затим у Благовештење у Овчар Бањи. После одслужења војног рока 1950. г. одлази у манастир Рачу, где је, у међувремену, прешло цело братство Благовештења. У Рачи је и замонашен 1950. године на празник Усековања Светог Јована Претече и добио монашко име Јован. После десет година, цело братство Рачанско прелази у манастир Студеницу. Као студенички сабрат, по благослову Његове Светости Патријарха Германа, администратора епархије жичке, али и епископâ Павла рашко-призренског и Василија жичког, одлази на школовање у Богословију у Призрен, коју завршава 1966. године, затим у Београд, где на Богословском факултету дипломира 1971. године. У Атини је на постдипломским студијама боравио 1971-1974. Године 1974. из Атине, по послушању Светом архијерејском синоду, прекида своје постдипломске студије и одлази у манастир Острог да прими дужност Управника Монашке школе. За наставника Богословије у Крки постављен је 1977, а годину дана касније за наставника Призренске Богословије, где ће остати до краја своје педагошке каријере (2001.) и онда када је Богословија из Призрена премештена за Ниш 1999. године. Био је исповедник неколико година у богословијама у Београду, Карловцима и Крагујевцу. Био је исповедник и свештенства Епархије бачке. Године 2012. одликован је орденом Светога Саве другог степена. Последње године свога живота провео је у манастиру Светог Стефана у Горњем Жапском, Епархија врањска, окружен пажњом и љубављу сестара монахиња.  
      О. Јован је био посвећен професор, који је искрено волео своје ученике, који су, опет, у њему препознавали истинског педагога, оца и духовника са ауторитетом који је извирао из љубави коју је осећао према свештеном педагошком позиву и својим васпитаницима. Ваистину, о. Јован је био искрени пријатељ свима са којима је долазио у контакт, једноставан у опхођењу, непосредан и отворен, а интензивног унутрашњег живота, непретенциозни зналац, плодан писац, летописац, жива енциклопедија људи и догађаја, ходећи Старечник Српске Цркве, милозвучни славуј, учитељ, господин... И све ово побројано не исцрпљује дивну личност овог тихог и скромног монаха, пријатеља и сажитеља Светих.
      Сви ми који смо имали срећу и благослов да га познајемо, да сазревамо под зрацима благодатних енергија његовога христољубивог бића, надахњивани његовом љубављу према лепоти црквеног богослужења и живота, благодарни смо Богу што нам га је даривао. Остаће вечно у нашим молитвама и ми, сасвим сигурно, у његовим. Нека му је вечан спомен!
      Господе, нама слугама твојим није смрт када излазимо из тела, и Теби  Богу нашем долазимо; него је то прелазак из најтужнијег у најкорисније, у најслађе, у покој и радост. Зато, са Светима упокој, Христе, уснулога слугу Твога архимандрита Јована, где нема жалости и болести и уздисања, но где је живот бесконачни.
       
      протопрезвитер Дејан Крстић, 
      професор Богословије у Нишу
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Хајде да прочитамо Прву саборну посланицу апостола Петра. Суштина одломка је у томе да су почели прогони хришћана. Исус Христос је упозорио хришћане на то да ће бити прогањани и истеривани. Међутим, човек не верује да му се нешто дешава све док гвожђе не дотакне његово тело. Христос је и Сам страдао. Очигледно, иста таква чаша очекује хришћане. Ако не све – неке, у сваком случају.

       
      Дакле, то је оно што се односи на нас. „Пазимо!“
      „Време је да почне суд од дома Божјег“ (1 Петр. 4, 17).
      Ове речи можемо запамтити. Зато што се то види, на пример, из наше историје. Ако слушате друштвене дискусије о Стаљиновим репресијама, о прогонима, о неправдама које су се дешавале у то време, вероватно се сећате бројева. Тридесет седам, …тридест седам, …тридесет седам. Тридесет седма година… Обично се помињу ужаси последњих година пред рат. А прогони су почели раније. Седамнаесте године, осамнаесте године. Убијали су већ тад. Али нису убијали оне због којих су плакали тридесет седме. Не партијске чиновнике, не врхушку нове номенклатуре. Убијали су сеоске попове. Убијали су зато што људи имају цвикере на носу. Убијали су племиће. Убијали су официре. Чак и ако су носили цивилну одећу. Убијали су стари свет. Убијали су нештедимице. Убијали су масовно. И нису просто стрељали. Закопавали су у септичке јаме, разапињали су на Царским дверима, прикуцавали су ексерима за железничке прагове у очекивању воза који долази, причешћивали су отопљеним оловом… То нису била стрељања по суду или без суда. Нису била стрељања! Многе жртве су се за стрељање молиле као за милост.
      То значи да је време да суд почне од Дома Божјег. Пре него што је ова гвоздена црвена рука дотакла грло своје црвене деце за којом днас плачемо (данас!), иста ова црвена гвоздена рука је брисала с лица земље Цркву Божју.
      Ако се не уништи Црква – све остало ће постојати. Људи то не разумеју, а лукави је има разум. Префињен, развраћен. Он је веома прозорљив. Не плаши се ракета. Ни далеког домета, ни средњег, ни малог. Он се не боји ракета „земља-ваздух“ или „ваздух-земља“. Њега уопште баш брига за ове ствари. Он одличо зна ко је његов непријатељ.
      И жалац рата је увек усмерен на оно што људи не цене. На Цркву.
      Људи не цене Цркву. Чак ни у нашој срећној и побожној, у поређењу с многим другим земљама, Русији, људи не знају Цркву. Колико често човек не зна за главно благо које се налази у његовој кући. Он мисли да су његово благо акције неког предузећа, а његово благо је унук који се тек родио (још му то нису јавили). Не знамо шта је наше благо. И апостол Петар нам каже: „Време је да почне суд од дома Божјег.“ Свако очишћење ће се пре свега односити на нас.
      У току ових месеци и дана нејасног и злосрећног ковидног догађаја, који је захватио цео свет, сви се чуде (и сад се чудимо) томе што је проценат умрлих свештеника већи од процента људи који су умрли међу свим категоријама становника.
      Таксисти нису престајали да возе клијенте. Међу таксистима нема смртности. Међу таксистима просто нема ковида. Нема! Људи су седели у продавницама за касом, никуда нису ишли. Удисали су угљендиоксид по савету лекара. Људи су седели за касом и удисали су угљендиоскид по седам-осам сати у супермаркетима који се нису затварали. Међу њима нема мртвих. Међу лекарима који свакодневно негују болеснике смртност је мања него међу свештеницима. Зашто је то тако? Па шта је то? Да ли је то диверзија? Ђавољи ударац? Да ли је то случајност или тајна законитост коју ми не разумемо?
      Не знам. Нисам сигуран да сам потпуно у праву. Али читам ове речи: „Време је да почне суд од дома Божјег“ и мислим, да ли се можда односе и на ово?
      Шта год да дође на нас… Доћи ће туђинци – Црква ће прва пострадати. Ако се наши рогати подигну из бездана и започну нову револуцију – Црква ће прва посрадати. Ако се појави нова зараза уместо старог ковида – Црква ће прва пострадати. А кад Црква плати (или не плати), кад се оконча њено питање, почеће да страдају сви остали. Очигледно, налазимо се на извесној оштрици, само што нико то не разуме – ни споља, ни унутра. Ми сами о томе не желимо да размишљамо („А зашто нас? – Па зато што ће дом Божји први пострадати.“) Овај механизам ће бити сакривен од људи.
      Ово није баш утешно. То је само упозорење на озбиљно искушење. Црква треба да буде виша, боља и чистија од света који је окружује. Ми треба да будемо за пола главе, за главу више. Просто морамо бити изнад.
      У сваком случају, почеће од нас, чак и ако смо испод. Свеједно ће од нас почети.
      Шта год да дође – „Време је да почне суд од дома Божјег“.
       
      Извор: Православие.ру
×
×
  • Креирај ново...