Jump to content
Sign in to follow this  
NinaSavic

Путеви средњег века

Recommended Posts

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Литургијски календар Православне цркве обогаћен је именом новог светог. Сабрани у Кијевско-печерској лаври, под председавањем Његовог Блаженства митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, 6. децембра 2019, Свештени Синод Украјинске Православне Цркве одлучиоје је да Сабору светих приброји Свету Серафиму, игуманију Коретско-Светотројичног манастира (+ 1633) , извештава Савез православних новинара.     Синод је на истој седници прославио и Вилијску икону Матере Божје „Знамења“.   Комисија за канонизацију светих Украјинске Православне Цркве састала се у Успењској кијевско-печерској лаври 30. октобра како би испитала материјале у вези са светом игуманијом и чудотворном иконом. После проучења материјала, они су предати на разматрање Свештеном Синоду (Сабору) Украјинске Православне Цркве, који је решио да их обоје прослави.   Игуманија Серафим је  била кнегиња која је служила као прва игуманија манастира Свете Тројице после инвазије Кан Менли I Гираја крајем 15. века. Манастир је првобитно саградио 1064. године св. Варлаам Кијевско-печерски, иако је током своје дуге историје више пута био разорен и обновљен.   Након што су га ханске хорде опустошиле, манастир су 75 година касније обновили кнез Евтимије и његов син Јоаким Коретцки. Јоакимова ћерка Софија, која је при монашењу добила име Серафима, изабрана је за игуманију.   Главна црква, Васкрсења Христовог, подигнута је 1580. године. После 16 година закључена је Унија у Бресту, а током наредних 20 година само су 9 мушких манастира и манастир Свете Тројице остали православни од 57 манастира у Волнији. Манастир је почео да води антиунијатске активности и убрзо је постао упориште Православља и уточиште сестара које су унијати избацили из других манастира.   Временом је под управом Мајке Серафиме изграђен нови, скупљи манастир, који је убрзо предат фрањевцима.   Такође је познато да је мајка Серафима била упозната са великим светим Јовом Почајевим, који је 1628. провео неколико дана у манастиру служећи богослужења и водећи духовне разговоре са сестрама.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      У Јутарњем програму Радио-Беседе представили смо књигу под насловом Јустин Ћелијски и Русија, путеви рецепције руске философије и теологије, аутора професора др Богдана Лубардића. Гост у студију био је протонамесник Игор Игњатов.   Звучни запис разговора   Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      На празник Ваведења Пресвете Богородице, Епископ рашко-призренски, Г. Теодосије, служио је свету Архијерејску Литургију у Липљану. Саслуживали су му намесник приштевски, протојереј-ставрофор Светислав Трајковић, са свештеницима овог намесништва. Ваведење Пресвете Богородице, један је од највећих празника посвећених Богомајци. Слави се као успомена на дан када је Богородица први пут уведена у Храм Божји у Јерусалиму и потпуно се заветовала Богу да би по Божијем предвечном промислу постала она која је као девица родила самог Спаситеља Христа, оваплоћеног Бога Логоса.
       
       
      Прослава у липљанском храму Ваведења Пресвете Богородице из 14. века увек је посебан доживљај: “Тај храм је до наших дана опстао на овим светим просторима и опомиње нас да и ми треба да опстанемо, али не својом силом, снагом, памећу већ силом Божијом и молитвама Пресвете Богородице, онако како је наш народ у прошлости живео и опстајао, имајући веру и наду у Господа тражећи заступништво Пресвете Богородице. Тако и ми данас треба да своје очи уперимо ка небу и да од Бога тражимо помоћ. Да бисмо могли чисте савести од Бога тражити помоћ треба да испуњавамо реч Божију и заповест Божију”, казао је Владика Теодосије.
      Данашњи празник у Липљану посебно су улепшала деца, која су својим присуством и радости због празника, али и првог снега обележила на свој начин. Учитељ у основној школи “Браћа Аксић” у Липљану каже да има деце, не као некада, мање је људи, али сматра да је са мало добре воље могућ опстанак Срба у Липљану.

      “Довели смо децу из прве смене од првог до четвртог разреда, дошли су и људи из околних места. Сваке недеље се одржава служба у цркви, не буде толико људи, али данашњи дан посебан због празника. Тако да је овде могућ живот, има нас још овде на овим просторима”, каже Славомир Мирић.
       
      Председник Привременог органа Липљан Златко Лазић напомиње да безбедносна ситуација није баш најбоља, али се нада да ће се у будућности људи осећати сигурније. Истиче, да за мештане овај празник представља једно јединство. “Ови верски објекти много значе, показују да је вера православља присутна овде и да ће Срби и опстати на овим просторима, то се види и по овом скупу и литургији која је служена данас. Деца су радост, злато које свака породица цени, и ово окупљање овде у цркви много значи”, истиче Лазић.
      Мештанин Липљана Љубомир Јовановић каже да се Срби у Липљану углавном окупљају око своје цркве и да тако проводе дане. “Мало је нас у Липљану, окупљамо се овде око цркве и тако проводимо дане од јутра до сутра. Сутра се понавља исто до неке свечаности када се мало више нас окупи. Липљан треба да се сачува, да се одржи, много је леп град, не треба да се напусти”, каже мештанин Љубимир Јовановић. Ваведење је један од пет највећих празника посвећених Пресветој Богородици. Овај православни празник је и крсна слава поједниних мештана у Липљану у коме данас живи око 400 Срба.
       
      Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • Од Дејан,
      Из ове књиге сазнајемо да ће верни који задобију вечну заједницу у Богу вечно славити Бога, као што то чине и анђелске силе: "И падоше двадесет и четири старјешине, и четири жива бића, и поклонише се Богу који сједи на пријестолу, говорећи: Амин! Алилуја! И од пријестола изиђе глас који говори: Хвалите Бога нашега све слуге његове, и који га се бојите, мали и велики. И чух као глас народа многога, и као глас вода многих, и као глас громова силних, гдје говоре: Алилуја! Јер се зацари Господ Бог Сведржитељ. Радујмо се и веселимо се и дајмо славу Њему, јер дође свадба Јагњетова и жена се његова припремила." (Отк 19.4-7) 
      Али како то да разумемо? Човеку у садашњем стању постојања није лако појмити ту вечну благодарност и слављење Бога јер је човек падом изгубио созерцање Бога као природни начин постојања. Наш ум функционише одвојен од срца као органа познања Бога и самим тим одвојено од Бога. Наш ум функционише као аутономни центар постојања и расуђивања и све ван себе објективизира, анализира и покушава да објасни у координатама информација које добија искључиво преко телесних чула. Непрестани ток мисли ми погрешно доживљавамо као богатство наше личности, а заправо реч је понајвише хаотичном унутрашњем дијалогу који се код многих који живе у опсесији знања и "мудрости овога света" претвори у потпуну конфузију и лудило. Насупрот томе, Господ нам сам и преко својих светитеља открива тајну "непрестане молитве" као живота у сталној свести о присуству Божијем и благодарности Богу за све. У таквом молитвеном животу Бог није објекат наше пажње и молитве, већ он сам благодаћу Духа Светога живи у срцу човековом и чини га делом свог живота и вечног постојања.
      Они који су живели у созерцању Бога и након телесне смрти настављају свој молитвено-созерцатељни живот узрастајући стално у љубави и премудрости Божијој. Пуноћа ове тајне испуниће све након васкрсења свих, у реалности Новог Јерусалима. Мудрост оних који опитују тајне Божије не долази од логичких силогизама палог разума, већ од надахнућа Духа Светога. Зато они који теже познању Бога труде се да ослободе свој ум сталне пометње, хаотичног размишљања да би преко трезвоумља (пажње) и молитве очистили свој ум од помисли и вратили га као блудног сина у срце као његов очински дом. Загрејано љубављу Божијем срце човеково постаје као врућ восак на коме Дух Свети утискује премудре тајне Божије. Човек више не познаје ни Бога ни свет око себе умом, већ срцем. Он себе испражњује да би га Бог испунио премудрошћу која није скуп информација, већ енергија (дејство) Светог Духа. То је сасвим другачији начин постојања од онога што је данас у овоме свету уобичајено, да живимо у сталном сабирању информација како би својим умом овладали тајном овог света па чак и вечности иако то није могуће. То трагично настојање редовно завршава разочарењем и губитком вере, јер ништа на крају није логично и уклопиво у ограничене оквире нашег ума, колико год сакупљали информација преко својих чула.
      Када се човеков ум устали у непрестаном пребивању у Богу његово природно својство постаје непрестана благодарност (евхаристија) и славословље Бога. Човек са трепетом стоји пред неизрецивим тајнама Божијим и диви му се јер је све тако премудро саздано. Палом човеку који живи у ригидном дуализму између нас и других, при чему и Бога објективизује у свом уму (неретко пројектујући у Богу свој его), потпуно је неразумљиво какав смисао и радост могу бити у славословљу Бога јер пали човек стално покушава да себе природно обожи и све прилагоди себи. Ум палог човека је стално у лутању, расејаности и тражењу чулних подстицаја. Отуда је борба нашег ума да заживи у молитви и ослободи се конфузије помисли јако тешка јер морамо да одбацимо тај најстрашнији идол који нас одваја од Бога, а то је наш сопствени ум коме се клањамо као златном телету и свакодневно га хранимо информацијама у неком суманутом веровању да ћемо тако разумети и себе и друге, па чак и Бога. Онај који је кренуо подвигом очишћења свог ума, који је осетио дах Духа Светога, обиље помисли и информација доживљава као сметњу и буку која му смета да чује тихи глас Божији јер се он опитује једино у ћутању ума и срца. Таквоме је молитва и славословље Бога не губитак времена већ најприроднији начин постојања и истинско богатство. Човек се како нас уче светитељи не труди да позна каква је тајна сунца или месеца, већ да упозна и сједини се са оним који је створио видљиве и невидљиве светове. То је потпуно друга перспектива која је већини нас обремењеним страстима и сујетом овога света пријемчива само у измаглици.
      У вечности, након васкрсења мртвих и суда Божијег, све ће бити сједињено у Христу и истовремено сви ће бити и једно у Христу и многи. Бог ће пројављивати свој вечни живот у пуноћи кроз све и у свима. Некима ће то бити вечна радост, а некима вачна мука и патња у зависности од тога како су својом вољом себе припремили за вечни живот.
      "И видјех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више. И видјех Свети град, Јерусалим нови, гдје силази са неба од Бога, припремљен као невјеста украшена мужу својему. И чух глас громки са неба који говори: Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима; И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више.... А страшљивима и невјернима и нечистима и убицама и блудницима и врачарима и идолопоклоницима и свима лажама, њима је удио у језеру које гори огњем и сумпором, што је друга смрт." (Отк 21.1-4,8)
      Они који су живели овде на земљи и прошли врата телесне смрти настављају да живе било у привременој радости раја или у привременом мраку ада (што су различита стања у зависности од начина живота који су изабрали) чекајући васкрсење тела и будуће царство. За разлику од овог привременог стања, о коме се у Светом писму не говори много јер човек без тела није потпун човек, пуноћа вечног живота пројавиће се тек након суда Божијег и у сједињењу новог неба и нове земље, у Новом Јерусалиму. 
      Архимандрит Сава Јањић
      ИЗВОР
       
    • Од Логос,
      Фонд Црквено-археолошког музеја Кијевске духовне академије обогаћен је, 20. новембра 2019. године, новим експонатом који има значајну црквено-историјску и културну вредност. Музеју је даривана стара штампана књига – Псалтир, који датира из 17. века.     Црквено-археолошки музеј Кијевске духовне академије основан је 1872. године, као прва прва музејска збирка такве врсте у Руском царству. Почетком 20. века, збирка Црквено-археолошког музеја обухватала је музејску грађу од 3. века пре Христа до 19. века. Након доласка совјетске власти скоро сви екпонати су изгубљени или однети у иностранство.   Музеј је обновљен 2009. године, по благослову митрополита кијевског и све Украјине г. Владимира, који је за музејску поставку даривао предмете из своје личне колекције.   Данас, као и у моменту оснивања, Фонд чине предмети које Музеју дарују епископи, свештенство, као и друге личности. Музеј се налази у здању Кијевске духовне академије и семинарије на територији Светоуспенске Кијево-Печерске Лавре.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке / Рravlife.org

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...