Jump to content

Светозар Поштић: Религија нашег доба

Оцени ову тему


Препоручена порука

  Аутор је професор славистике Универзитета у Вилнусу, Литванија.

 

 

Жеља за једнакошћу и правдом социјалиста, према томе, не може се упоредити са хришћанском тежњом ка једнакости и правди. Социјалистичка једнакост и правда су теоретске, апстрактне, уопштене. Оне води ка апсолутном обезвређивању људске јединке, ка ГУЛАГ-у. Либерални капитализам, са друге стране, пропагира „толеранцију“ и „политичку коректност“, и тиме подстиче мржњу према истинској религији, јер је она категорична у осуди греха

 

Очигледна је чињеница да су скоро сви најумнији и најгласнији светски антиглобалисти нека врста социјалиста или комуниста. Када се мало боље размисли о суштини опредељења једне и друге оријентације, та појава је апсурдна, јер битне разлике међу њима скоро да и не постоји. Глобалисти су против националних држава и за интернационализам, „толеранцију“ према мањинама и религијама, а исто то су и циљеви комуниста. Што је најважније, и једни и други су непоправљиви либерали.

Разочарани пљачком и неравноправношћу, многи интелектуалци су се окретали и још увек се окрећу ка марксизму. Пошто је идеологија негована у Совјетском Савезу и његовим сателитима пропала, они се окрећу прикривеном марксизму, доктрини са другачијом терминологијом али истим погледом на свет и истим циљевима. Ти интелектуалци не схватају да није капитализам крив што са савременим светом нешто није у реду. Капитализам и социјализам као идеологија две су стране исте медаље, јер обе постављају капитал или „средства за производњу“ на прво место. Оба величају материјализам, који нас је и удаљио од суштине и довео ту где смо. Због тога их треба назвати истим именом: нека то буде либерализам.

Достојевски о прогресивним социјалним идејама

Осим што је део политичког и социјалног плана светске елите за овладавање светом, либерализам је резултат равнодушности према ближњем и начин да се прикрију сопствени греси. Либерализам тежи да смањи одговорност који сваки појединац има пред собом, другим људима и Богом, премештајући га на све и ни на ког посебно. Можда нигде та идеја није боље илустрована него у роману „Браћа Карамазови“ Фјодора Достојевског.

Када се приликом посете манастиру средовечна племкиња пожали старцу Зосими, руском монаху, о свом недостатку вере, он јој одговара да ће је стећи ако успе да овлада искреном љубављу ка ближњем. Она му тада исприча о својој повременој жељи да све остави и да се придружи сестрама милосрђа, али признаје забринутост да би то учинила само у очекивању плате у виду љубави и похвале. Отац Зосима јој тада исприча о разговору који је имао са једним ранијим посетиоцем.

„То је тачно тако као што ми је испричао, већ одавно додуше, један доктор“, приметио је старац. „Човек је већ био старији и несумњиво паметан. Говорио је исто тако отворено као ви, мало у шали, али жалосној шали; ја, каже, волим човечанство, али чудим се сам себи: што више волим човечанство уопште, то мање волим људе посебно, то јест одвојено, као засебна лица. У сновима сам често, каже, долазио до страсних помисли о служењу човечанству, и можда бих стварно пошао на крст за људе, ако би се то одједном некако захтевало, а опет нисам у стању два дана да проживим ни са ким у соби, о чему знам из искуства. Чим ми се неко приближи, његова личност почне да притиска моје самољубље и омета ми слободу. За један дан могу чак да замрзим најбољег човека: једног зато што дуго једе за столом, другог зато што има кијавицу и непрекидно шмрка. Ја, каже, постајем непријатељ људи чим ме се дотакну. Зато се увек тако догађало да што сам више мрзео људе засебно, то је ватренија постајала моја љубав према човечанству уопште.“

Ово је суптилна критика де-персонализованог социјалног покрета у Русији друге половине 20. века, који је и довео до катастрофалне револуције 35 година након пишчеве смрти. „Са великим увидом Достојевски је био у стању да види како је ова објективизована девалвација човека продрла у све поре савременог живота, и чак у саме темеље људског размишљања“, тврди Михаил Бахтин, руски философ 20. века. Достојевски оптужује „све представнике револуционарног демократског покрета и западног социјализма, сматрајући их изданком капиталистичког духа“, пише Бахтин.

Да, социјализам је изданак капиталистичког духа. Оба пројекта за државно и економско уређење резултат су посматрања другог бића као средства за остваривање својих циљева. У свом екстремном облику, они воде ка истребљењу човека. Питајте само Јевреје о фашизму и нацизму или потомке руског племства о лењинизму и стаљинизму. Исход те две идеологије су милиони опљачканих и убијених.

Либерализам и комунизам као религија

У жељи да пронађу себе и ослободе се немира и унутрашњег незадовољства, људи се приклањају разним теоријама и обећањима благостања на земљи. А оно што им је стварно потребно, оно што свако од нас на један или други начин прижељкује и тражи – то су слобода, унутрашњи мир и љубав. Те циљеве неће никакво материјално стање побољшати; њих само вера може остварити. Зато су либерализам и комунизам и преузели сва обележја вере. Када се дубље задре у све претпоставке и закључке ових идеологија, види се да они представљају религију која није много различита од праве религије.

У радикалној марксистичкој идеологији, рецимо, заповест „Поштуј оца и матер своју да ти буде добро и да дуго поживиш на земљи“ замењена је императивом „уништења старог света до темеља“. Уместо љубави према својој земљи, комунисти су имали девизу: „Радници немају домовину“. Заповест „Не пожели ништа што је туђе“ супротстављена је бољшевичким позивом на „потпуно уништење приватне својине“, то јест конфискацију целокупне имовине коју су појединац и његови преци деценијама стицали. Уместо заповести „Не кради“, они су неговали девизу: „Опљачкај опљачкано!“ Као замена за заповест „Не чини прељубе“, они су, следећи Марксов „Комунистички манифест“, желели да уведу „колективно поседовање жена“ и да укину „буржоаски“ породични морал. Уместо да чине добро, чувајући мир и ослањајући се на Бога, комунисти су пропагирали бескомпромисну борбу са непријатељима свог учења, „светску ватру“ рата до коначног тријумфа комунизма у целом свету, са јединим ослонцем на партију и њеног вођу, који су „ум, част и савест свих радника“.

Жеља за једнакошћу и правдом социјалиста, према томе, не може се упоредити са хришћанском тежњом ка једнакости и правди. Социјалистичка једнакост и правда су теоретске, апстрактне, уопштене. Оне води ка апсолутном обезвређивању људске јединке, ка ГУЛАГ-у. Неко може помислити да Маркс није имао у виду такву имплементацију својих идеја, али када се његов „Капитал“ анализира, одмах постаје јасно да другачије није могло бити. Маркс би сигурно био поносан на своје фанатичне следбенике, Лењина и Троцког.

Либерални капитализам, са друге стране, пропагира „толеранцију“ и „политичку коректност“, и тиме подстиче мржњу према истинској религији, јер је она категорична у осуди греха. У пропагирању закона тржишта као најважнијег закона, она стимулише морални и финансијски разврат. Једина слобода коју ова идеологија нуди је избор између више сличних производа. У својој новој књизи, „Либерализам као грађанска религија“, литвански политички философ Алвидас Јокубајтис објашњава да либерализам није само политичка философија или идеологија. То је вера која се све гласније исповеда и све мање трпи другачија убеђења. Либерализам је доктрина која је настала као одговор на хришћанство, и коју либерали већ два столећа неуспешно покушавају да прогурају као његову замену, тврди Јокубајтис.

Као вера у материјализам, комунизам је, дакле, само обратна страна капитализма и њеног крајњег исхода, индивидуализма. Први пропагира мржњу према буржоазији, а други мржњу према моралној искључивости и чистоти. Обе идеологије имају као главни циљ стварање земаљског царства. Жеља за слободом, којом се бави философија у последња два века, ипак није остварива споља. Једина права слобода је слобода од греха, а она се не остварује друштвеним и политичким уређењем. Слобода кроз револуцију или дозволу да се свако понаша како хоће код сваког појединца само продубљује немир и самољубље, па према томе и коначну пропаст.

Мир и љубав могу се остварити на само један начин: окретањем ка извору мира и љубави, а то је наш Творац који нам кроз своју Цркву пружа једину истинску једнакост и правду.

(Стражњи дућан, 17. 1. 2018)

 


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Рапсоди,
      Из дневника 1973-1983.   (Уторак, 9.новембар 1976.)
      Глупави сукоб на академији(Св.Владимира) : једни студенти  обличе друге за "јерес" ( јер (ови други) не целивају сваки пут све иконе!) и за недовољну духовност; и још глупљи, замршени случај  студента који жели да  "егзоцира"другог студента, и томе слично.Та мутна узбурканост лицемерне псевдо-религиозности, та прожетост свеколике атмосфере демонским самопотврђивањем, "духовном мржњом"- све то притиска психу...Сви имају "проблеме", све је некако "распаљено",извитоперено, карикатурално и за све потежу и у све утрпавају "Бога" и "Православље".Осећам да унаоколо нема ниједног срећног човека, човека који је срећан оном срећом која би, чини се, требало да се излива из богослужења, молитве,богословља, итд.Као да би се на религију могле применити  Толстојове речи из( Ане Карењи): " Све се пореметило у дому Облонских .." Сви ми и себи и другима тврдимо:" Човек је несрећан без Бога"Али, зашто је, он онда, тако несрећан  "са Богом" ? Зашто таква "религија"амплификује (појачава) све оно што је тричаво и рђаво у човеку: гордост самоузношење, страх ? То су питања која себи постављам већ годинама.Као да у свету више нема оног спокојнога, смиренога,радоснога и слободнога стајања пред Богом,  "хођења пред Богом";  као да више нигде нема  онога: " Делјте Господу своме са страхом и радујте Му се са трепетом".
      И гле, радујеш  се сваком тренутку самоће, јесењега сунца на златноме листу, потпуне "утишаности" и анонимности живота.
    • Од Božena,
      Srpska narodna religija: od Zduhaća i Suđaja do pravoslavlja
       
      Srpska religija – hrišćanska, črvsta i homogena, nije oduvek bila takva. Ona vuče korene iz paganizma Starih Slovena koje je i danas zadržala. Ukoliko se pitate zašto su običaji baš takvi kakvi jesu, zašto i dalje postoji sujeverje i kako je ono nastalo, morate se vratiti dublje u istoriju. Morate se vratiti u vreme kada je religija bila mnogobožačka
      https://www.youtube.com/watch?v=3yXmyCOq3Ok
       
    • Од JESSY,
      Од аутора: Инспирисано личним искуством поклоничког путовања и насталих унутрашњих промена.
      Околности су се сложиле тако да сам пре извесног времена, тада сам већ била практикујући психотерапеут, отишла на поклоничко путовање, хришћанску ескурзију по светим местима Русије.
      Никада нисам била велики верник, у цркву сам ишла веома ретко, чак ни молитву Оче наш нисам знала сву напамет, већ само првих неколико речи.
      Али у том периоду мог живота је код мене наступила криза, мучио ме је губитак смисла живота, кривица за смрт недавно преминуле вољене особе, и већи део мог живот ми је изгледао као узалуд протраћен. Уз све то, догодио ми се и лични женски неуспех, који ме је сасвим докрајчио. И самом психотерапеуту је била потребна помоћ. Ситуација, наравно, није претила самоубиством, али не мери се само тиме дубина кризе?
      А онда сам случајно на Интернету наишла на оглас да се организује обилазак светих места. Маршрута је била Покров-Муром-Дивјево. Након читања описа екскурзије осетила сам да „морам да идем“. Зашто, због чега, којим поводом – нисам могла да нађем одговоре на сва та питања, али имала сам осећај да ме непозната сила подстиче да идем. Иста та непозната сила натерала је мене, стару сову, да устанем у пет сати ујутро на дан поласка и да пођем на други крај Москве. У исто то време, рационални део мозга је хтео да експлодира питајући се „где ја идем? Зашто? Шта ћу тамо да радим?“, и – налазећи се већ у аутобусу „Шта ја овде уопште радим?“ Нарочито је ово питање засврбело мој мозак када се водич, био је то православни водич, понудио да прочитамо молитву Оче наш пре пута, и цео повелики удобан аутобус капацитета од 40 људи почео је да се моли. У крајњој мери молиле су се две жене са суседних седишта које сам јасно чула, а које су изгледале сасвим пристојно. Молитве су биле подељене свима у штампаном облику. Од детињства сам знала како да не подлегнем инстинкту гомиле и заиста сам у животу изражени не-конформиста, зато се и нисам молила, а питање „у шта сам се ја ово уплела?“ придружило се гомили других питања. А онда је водич одједном одговорио на сва питања која су ме мучила, једноставно назвао је све нас, људе који су седели у аутобусу, ходочасницима. Испоставило се да ово није само излет по светим местима, ово је ходочашће, и то хришћанско. А онда је водич додао да обично људи не иду на таква путовања тек тако, да по правилу имају неке циљ, жељу да преиспитају нешто у свом животу, да пронађу одговоре на питања која их муче. Тачно је погодио моје стање. И одлучила сам да се опустим и да се препустим вољи догађаја, и да следујем правилима тог друштва у којем сам се нашла. Молимо се, значи, молимо се. Присуствујемо служби, значи, присуствујемо служби.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Митрополија црногорско-приморска организовала наставу вјеронауке путем Фејсбука. Часови носе универзалну хришћанску поруку и поуку, тако да након два онлајн часа која су већ емитована, имамо много добијених порука похвале и захвалности из многих земаља свијета гдје наш народ живи.     Крајем марта, тачније у суботу 28. марта, најмлађи су имали прилику да онлајн, на Фејсбук страници подгоричког Саборног храма Христвог Васкрсења испрате часове вјеронауке. Како су почели протекле седмице, тако ће се наставити до даљњег како је одлучио Катихетски одбор Митрополије црногорско-приморске. Тако ће млађи полазници вјеронауке, основношколци, поуке из вјере овим путем добијати суботом од 18 часова, док настава за средњошколце почиње у 18.30 часова. Часове је могуће пратити преко Фејсбук странице Саборног храма Христовог Васкрсења на адреси: facebook.com/hrampodgorica; такође и на Јутјуб каналу Саборног храма као и одређене садржаје на инстаграм страници: instagram.com/sabornihrampodgorica. Као и досад, часове ће им држати њихови вјероучитељи, најављује протојереј Мирчета Шљиванчанин, координатор Катихетског одбора Митрополије. Свештеник Шљиванчанин објашњава и зашто су се опредијелили за овај вид наставе.   – Познато је да су усљед пандемије корона вирусом, а на препоруку релевантних здравствених институција обустављена јавна окупљања у нашој земљи, а из разлога спречавања ширења нове заразне болети. Наша Митрополија, као и друге епархије СПЦ у Црној Гори, вођене бригом за здравље људи, што је у бићу саме Цркве, одмах и привремено су обуставиле и величанствене Литије, али и наставу вјеронауке, рад Богословије, рад духовних центара, пробе хорова и слично. Како настава вјеронауке представља један од најважних сегманата мисије Цркве, наш Катихетски одбор је дошао на идеју да у новонасталим условима, захваљујући савременим технолошким помагалима, организује наставу вјеронауке преко интернета. Све ово наравно са благословом митрополита Амфилохија. Циљ је да са нашом дјецом, која редовно похађају наставу вјеронауке при парохијама и храмовима Митрополије, останемо макар и на овај онлајн начин заједно, да се кроз овакве часове поучавамо вјери и да дјеца и омладина имају прилику да слободно вријеме испуне квалитетним и корисним садржајем – каже Шљиванчанин.   Он додаје да су часови првенствено намијењени дјеци из парохија Митрополије црногорско-приморске, но, пошто су друштвене мреже отворене за све, ове часове могу да прате сви заинтересовани независно од тога гдје живе.   – Часови носе универзалну хришћанску поруку и поуку, тако да након два онлајн часа која су већ емитована, имамо много добијених порука похвале и захвалности из многих земаља свијета гдје наш народ живи и то и од дјеце и њихових родитеља – каже Шљиванчнин.   Иначе, часови су прилагођени за двије старосне групе – основношколски и средњошколски узраст.   – Теме за млађу дјецу су празници који нам предстоје, они који претходе Васкрсу, Васкрс као највећи празник и они празници и догађаји који су након Васкрса. За средњошколску групу кроз ове часове за сада тумачимо Симбол Вјере, а то су основне истине вјере – појашњава Шљиванчанин.   С обзиром на ово стање, али и претходну праксу да се дјеца ангажују на конкретним задацима везаним за престојећи празник Васкрс, занимало нас је и како ће вјероучитељи испунити овај дио наставе вјеронауке.   – Потрудићемо се да дјеци у њиховим домовима дамо неке идеје како могу у овим условима да се радују празнику Васкрсења Христовог, заједно са породицом. То неће моћи замијенити ону радост коју сви доживљавамо када саборно у својим црквама славимо празник над празницима Васкрсење Христово, али ће бити помоћ да и у овој изолацији у којој смо сви, на најбољи могући начин доживомо овај велики празник и осјетимо његову радост – појашњава свештеник.   А, на који начин ће дјеца полагати, односно добити оцјене, ако се сиутација с пандемијом продужи, Шљиванчанин каже да се “моле и надају у милост Божију да ће ово искушење што прије проћи и да ће сви који су обољели што скорије оздравити и вратити се својим породичним и пословним обавезама”.   – Што се тиче наставе вјеронауке најважније је да се дјеца што прије врате да се са својим вјероучитељима и другарима друже, пјевају у цркви, играју и уче. Класично оцјењивање као у државним школама у настави вјеронауке какву имамо у Митрополији није важан дио наставног процесе и то изостаје и кад су редовне прилике – објашњава Шљиванчанин.   На крају, протојереј Шљиванчанин истиче: “Вјерска настава која преноси поуку о љубави према Богу не заоборавља ни поуку о важности љубави према човјеку”. Такође вјеронаука не само да оплемењује, већ и употпуњује опште образовање јер религија је један од стубова људске цивилизације и културе.   Преплет историје Цркве и државе   “Вјеронаука или поучавање о вјери присутно је у Цркви у разним видовима кроз цијелу њену историју. Основни циљ вјеронауке је, како то неко лијепо рече, да дјеца (или одрасли јер и одрасли могу бити ученици вјеронауке) сретну Бога, да упознају Бога и да се сједињују са Њим у Тајни Цркве кроз Свету Литургију”, истиче протојереј Шљиванчанин. Такође, оне који нијесу чланови Цркве вјеронаука упућује зашто би то требали бити, а оне крштене, упућује како још више да уроне у тајну живота у Богу, објашњава Шљиванчанин што је срж ове наставе. Он додаје:   – Немогуће је на прави начин знати историју Црне Горе, која је као ријетко гдје преплетена са историјом Цркве на овим просторима, без знања о Хришћанству односно Православљу. Такође и књижевност и умјетност стварана кроз историју у Црној Гори је и те како настајала у окриљу Цркве. Има још много свједочанстава која нам говоре да без познавања вјере није могуће на прави начин познавати ни друге науке. За то би нам требало много времена али оно што је сигурно је да вјерска настава позитивно утиче и на опште образовање – каже Шљиванчанин.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У новије вријеме примјећујемо тенденције појединих православних теолога да у јавност излазе са ставовима о хришћанској космологији, антропологији и еклисиологији који представљају нову интерпретацију ових области богословља. Свака од ових интерпретација је изазвала недоумице и полемике у црквеној јавности.      У овом тексту не желим да анализирам појединачне интерпретације или ставове везане за поменуте области богословља, већ наратив из кога сви ови ставови произилазе. За потребе текста овај наратив ћемо назвати “новоправославље”.    Концепт новоправославља се базира на принципима  десакрализације и демитологизације православног хришћанства.  Овај концепт као последицу има профанизацију православља, односно скретање православних хришћана са пута обожења на пут “грађанске еманципације”.  Идеал светости се замјењује идеалом кооперативног грађанина.   Овај концепт-наратив своју инспирацију налази у либералним протестантским заједницама, које су већ прошле транзицију из религијских у културно-политичко-активистичке институције.    По угледу на своје узоре, новоправославље има задатак да “осавремени” православље и да га тако учини компатибилним једном ширем глобалистичком и конзумеристичком наративу. То осавремењење треба да се деси кроз стварање новог дискурса који би био ослобођен од свих “митолошких” и “магијско-мистичних” елемената и који би омогућио флексибилније тумачење Светог Писма и Светог Предања.    Тако, на примјер, овај нови дискурс проглашава реалност преображаја творевине Божанском благодаћу Светог Духа за магијски концепт: Оном што је Божанском благодаћу освећено и преображено као што је Свето Причешће - Тијело и Крв Христова, одузимају се исцелитељска и осветитељска својства и оно се практично своди на дио фолклорних традиционалних ритуала. Молитва више није реално средство спасења и призивања  Божанске благодати а још мање оружје у борби против зла. Молитва је литерарни жанр, социјална манифестација или, у најбољем случају, једна од метода психотерапије.    Ова идеологија проповиједа и радикално флексибилан однос према Светом Писму, који се илуструје и кроз порицање истинитости старозавјетног учењу о стварању човјека по лику Божијем, тако сводећи смисао читавог домостроја спасења на апсурд. По ријечима Светог Аве Јустина Ћелијског:    “Новозавјетна антропологија стоји и пада са Старозаветном антропологијом. Боголикост човекова бића унакажена је добровољним грехом човековим, његовим савезом са ђаволом кроз грех, и последицу греха смрт. Бог је зато и постао човек: „да свој паки обновит образ истљевшиј грјехми“.*) Међутим, такозване научне антропологије не признају уопште боголикост човекова бића. Оне самим тим априори одричу богочовечанску еволуцију човекова бића. Ако човек није икона Божја, онда је Богочовек и Његово Еванђеље неприродно за таквог човека, и механичко, и неостварљиво. И још : ако човек није боголико биће, онда је и сам Богочовек непотребан. Јер научне еволуције не признају ни грех, ни Спаситеља од греха. Уовом земаљском свету “еволуције“ све је природно, нема места за грех. Зато је и смешно говорити о Спаситељу и спасењу од греха. In ultim linea: све је природно: и грех, и зло, и смрт. Јер, ако све еволуцијом долази човеку, и даје се, онда шта се ту има спасавати у њему, пошто ничег бесмртног и непролазног нема у њему, већ све од земље, земно,земљано, и као такво пролазно, трулежно, смртно. У таквом свету „еволуције“ нема место ни Цркви, која је тело Богочовека Христа. Теологија пак која своју антропологију заснива на теорији „научне“ еволуције није друго до contradictio in adjecto. Уствари, то је теологија без Бога и антропологија без човека. Није ли човек бесмртна, вечна и богочовечна икона Божја, онда су све теологије и све антропологије бесмислена лакрдија и трагична комедија.” (На богочовечанском путу, из писма Аве Јустина 19. новембра 1968)   Ово редефинисање хришћанске антропологије, неминовно доводи и до редефинисања хришћанске етике, обзиром да етика увијек произилази из антропологије. Тако, у једној десакрализованој антропологији, којој се одузима искупитељска а самим тим и есхатолошка перспектива, и у којој пали и огреховљени човјек остаје једино мјерило свих ствари, лако можемо замислити етику која отвара простор за еутаназију, абортусе, различите родне и брачне концепте.    Одузимајући православљу димензију светости, преображаја и исцјељења, новоправославље постепено претвара Цркву у простор за одржавање културно-умјетничких манифестација и испуњавање личних спиритистичких потреба.    Новоправославље такође тежи да се безусловно покорава мејнстрим идеологијама, научним теоријама, социјалним и родним концептима. А када се неко учење Цркве коси са било којим аспектом мејнстрим друштва -  то се учење  игнорише и означава као историјски артефакт.    Један од главних алата новоправославне теологије је редефинисање појмова. Тако да нпр. појам “васкрсења Христовог” се не односи на буквално васкрсење Христа из гроба него, вјероватно, на васкрсење Христово у нашем сјећању. У перспективи новоправославне теологије у Цркви треба и  даље да се служе литургије и пјевају тропари, али они попримају потпуно ново значење, углавном литерарно-метафоричко.    У овом контексту порука “Не дамо светиње” добија нову и још важнију димензију.   Крсто Станишић   Извор: Поуке.орг
×
×
  • Креирај ново...