Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Sign in to follow this  
zslavo

Шта мислите о увођењу санкција

Оцени ову тему

Recommended Posts

Медведев, Лавров, Шојгу - скоро сви руски политичари на списку Америке за увођење санкција.

Министарство финансија САД објавило је санкциони „Кремaљски списак“, на којем се нашло скоро читаво руско руководство и највећи бизнисмени. Гасоводни терминал Северног тока, Пољска позвала САД да прошири санкције за изградњу „Северног тока 2“ На списку се налази 114 политичара и 96 бизнисмена.

То не значи да су против свих лица уведене санкције, али се то свима може касније десити. Неколико њих је већ под америчким санкцијама.

Према саопштењу Министарства финансија, у списак су уврштени чланови Владе, шефови других „главних ресора Русије“. У њега су укључени и „други политички лидери“, укључујући руководство Државне думе и Савета федерације, чланови Савета безбедности Русије и руководиоци државних компанија. Између осталих, на њему су премијер Дмитриј Медведев, шеф дипломатије Сергеј Лавров, министар одбране Русије Сергеј Шојгу, потпредседник Владе Дмитриј Рогозин, председница Савета федерације Валентина Матвијенко, шефови ФСБ и ГРУ, шеф Генералштаба Валериј Герасимов, директори кључних државних компанија, као што су Росњефт, Гаспром, Аерофлот и Сбербанк.

https://rs.sputniknews.com/svet/201801301114359915-SAD-sankcije-politicari-/

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Глупост. Колико се мени чини у пословним односима Амера и Руса ништа није страшно поремећено. Треба спуштати лопту, какав санкције, то само луд човек може да смисли.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

РТ: Путин о „Листи Кремља“: Пси лају каравани пролазе

http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=1&idnovost=107474&RT:-Putin-o-„Listi-Kremlja“:-Psi-laju-karavani-prolaze

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Митрополит Амфилохије је најпопуларнија личност у Црној Гори, то знају сви режимски аналитичари. Очигледно је то засметало сујетном Ђукановићу, те је овим законом, уз садејство са неким политичким и медијским снагама из Србије, покушао да угрози тај статус митрополита. Али сваки камен којим су се бацили на Амфилохија само је увећао бројност народа на улицама     Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић дошао је у САД као део дипломатске мисије Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве, са циљем да америчке званичнике информише о стању људских и верских права у Црној Гори након доношења сада већ фамозног Закона о слободи вјероисповијести. Након разговора које је, скупа са епископом диоклијским Методијем, имао у Вашингтону, продужио је за Чикаго, где је учествовао на Сабору у манастирима Свети Сава и Нова Грачаница, те на литији од цркве Светог Саве до цркве Светог Илије у Индиани, првој која је икада одржана на територији САД.   Оба ова догађаја која је организовала Епархија новограчланичко-средњезападноамеричке као израз подршке овдашње цркве и верног народа цркви, свештенству, сестрама и браћи у Црној Гори, дубоко су потресла протојереја Никчевића, који није крио позитивно изненађење бројем људи који су шетали у недељној литији. Овај разговор, ипак, почињемо оним због чега се је отиснуо на далек пут…   *С ким сте се срели у Вашингтону и какви су утисци?   -По благослову нашег митрополита и Епископског савјета Црне Горе владика Методије и ја смо имали састанке у Стрејт департменту, Конгресу и Хелсиншком одбору. У Стејт департменту смо се срели са људима који воде црногорски и српски деск, Џошуом Луисом и Стејси Бишоп као и са господином Томпсоном, вишим саветником за Европу и Евроазију и са замеником амбасадора за вере, Семом Браунбеком. А у Конгресу САД били смо у канцеларији Чели Пингри, која обавља функцију предсједавајућега тзв „црногорског кокуса“ и разговарали са вишим стручним саветником Тодом Штејном. Причали смо дуго, уместо предвиђених пола сата, разговор би потрајао сат и по и углавном се сводио на то да су они тражли информације о много ствари и детаља о којима нису били добро обавештени. Очигледно, да су до сада добијали информације само са једне адресе, од представника црногорског режима из Подгорице, тако да је и за њих било изненађење све оно што се догадјало и претходило доношењу Закона о слободи вјероисповијести, а о чему смо их потанко обавестили. Поготово смо инсистирали на недемократском и нелигитимном начину на који је закон усвојен, у глуво доба ноћи, уочи Нове године, када су амбасадори и дипломатски представници били на одморима, док су опозициони посланици били похапсени у Скупштини у време гласања око спорног закона, упркос томе што су поседовали посланчки имунитет. И ми свештеници, заједно са нашим владикама и целокупним монаштвом морали смо да изађемо на улице и да позовемо народ у покушају да спречимо изгласавање тог накарадног закона мимо сваког протокола, који заправо није Закон о слободи него о ропству, у коме су посебно спорни чланови: 62, 63, и 64 који су политички а не правни, и којима је предвиђено да имовина Митрополије и Епархија СПЦ на територији Црне Горе која је до 1918. године припадала цркви, сада треба да припадне држави, да се прекњижи, да држава њоме располаже.   *Да ли су Вас и колико саговорници у Вашингтону разумели?   -Ми се надамо да јесу, а мислимо да су брзо и реаговали, барем ако је судити по поступцима црногорских власти и по ономе што су добили као препоруке из америчке и британске амбасаде након неких својих одлука. Црногорска власт је била наредила полицији да више не обезбјеђује литије, мирна и молитвена окупљања грађана, а онда су америчка и британска амбасада реаговале јасно нагласивши да се демократски принцип и право на окупљање мора поштовати, поготово ако се има у виду да је Црна Гора држава која претендује да уђе у Европску Унију. Пошто су добили и јасне препоруке из америчке амбасаде да је држава дужна да обезбеђује сваки јавни скуп, црногорској власти је пропао покушај да престану са обезбеђивањем наших скупова. Очигледно је да су имали намеру да изазову немире, а да са себе скину сваку одговорност за последице. То је, чини се, био и први корак режима ка увођењу ванредног стања којим би прекинули наше протесте. То им, за сада, није успело.   *Да ли овај састанак митрополита са премијером Црне Горе можемо тумачити као последицу тог притиска?   -Рекао бих да су и они, гледајући шта им се дешава по свим градовима, па чак и малим селима, напокон схватили да је више од половине Црне Горе незадовољно овим законом. Јер, ако преко 200.000 људи сваког четвртка и недеље упорно мирно шета и ако знамо да бар по један члан породице остане у кући, онда се примичемо цифри од 400.000 људи, што су две трећине становништва Црне Горе. То је импозантан број и ми смо пластично објаснили званичницима у Вашингтону шта то значи када 200.000 људи изађе на улицу у једној малој земљи, каква је Црна Гора – то је као да у Америци изађе 110 милиона. Оно што је културолошки феномен, бар када се ради о нама са Балкана, јесте да сви ти људи шетају мирно, без инцидената, да певају црквене песме и носе иконе, моле се Богу, чувајући своје људско достојансво и духовно достојанство цркве у чију заштиту су стали, и ево по мећави, по киши и сваком зимском невремену не одустају од чврсте намере да сачувају светиње. Те слике литија дугих десетине километара су обишле и задивиле свет. И када се народ разиђе, у тишини и побожно, иза њега не остане ниједан комад смећа, па комуналне службе после скупова немају шта да раде. И по томе се види да су то хришћанска окупљања, и да их покрива благослов Божији.   Оно што је званичнике из Вашингтона посебно интересовало је то да ли протестују само Срби и да ли су окупљања једнонационална. И на то смо одговорили да је СПЦ канонска и осмовековна институција којој се, по свим истаживањима које спроводи власт, највише верује и да се у њој на служби, једнако окупљају и они који се национално изјашњавају као Срби и они који се национално изјашњавају као Црногорци. Такође, медју нашим свештеницима и монасима има разних националности, и то верујућем народу не смета, нити икоме прави икакав проблем. Да не говорим о томе да на нашим скуповима говоре и представници Исламске заједнице, попут господина ефендије Хусеина Хоџића и да сваког четвртка и недеље само на литији у Пљевљима имамо око 5.000 наше браће муслимана, а да тај број укупно премашује 15.000. Познато је да су поједини угледни политичари у Црној Гори, из реда муслимана, јавно дали подршку нашој Цркви у вези са овим законом. Оно због чега је режим у Подгорици инсистирао на разговору, после како су се изразили « последње опомене » коју су упутили нашем митрполиту, свакако је чињеница што виде да губе тло под ногама, популарност им у народу вртоглаво опада, а избори се ближе.   Такође, виде они да су и многи чланови ДПС са нама, да се не слажу са тим законом, па су почели и да прете својим члановима и бирачима. Наша Црква има своје вернике у судству, полицији, влади, просвети који нам саопштавају каква се тортура над њима спороводи зато што подржавају литије. Свеж нам је пример учитељице из Бара, која је члан ДПС, а коју су казнили због тога што су деца на часу цртала Штрмфове и тробојке. Ми, од наших верника, имамо информације да и у самом врху власти готово нико није за тај закон осим председника Мила Ђукановића. Од људи који су му блиски може се чути да читав тај пројекат потиче само из једне главе, његове…Сада се ту поставља и питање одговорности људи који су поред њега и који учествују у власти, јер спроводе у дело наум једног човека. Ако држава не прихвати праведне захтеве цркве, онда ће се суочити са гласом целе Црне Горе. Ја сам сигуран да неће проћи много времена, а да ће народ у потпуности прећи на нашу страну. Имамо већ римокатолике који протестују а стално апелујемо на наше комшије и пријатеље Албанце, међу којима има православних хришћана, да нам се и они прикључе како би уразумили ову власт да одустане од пљачке црквене имовине. Неко је са правом назвао данашњи режим светокрадицама, што је нови термин у српском језику и није постојао пре њих. А тужно је што ти и такви нису припадници неког другог народа него нашег.   *Шта очекујете од разговора са премијером Марковићем? Чини се да он има блажи став од Ђукановића по питању Закона…   -Имамо утисак да господин Марковић, и ако би хтио да удовољи захтевима цркве, има озбиљну сметњу у господину Ђукановићу и у људима који долазе из неформалних група, ван институција, а који врше притисак на њега. Драго нам је да је дошло до тих разговора и надамо се у просветљење душа и умова људи који воде државу, да одустану од овога накарадног закона и да у складу са савременим европским и светским законодавством направе један нормални закон, по угледу на Хрватску, рецимо. Нека препишу закон тамошњи који се односи на Српску православну цркву, или нека препишу закон Босне и Херцеговине, и ми ћемо бити задовољни. На овај актуелни закон Црква је дала велики број примедби, он није уставан и спроводјењем политичке идеје ДПС о стварању некакве нове црногорске цркве, овим се законом покушава поништити и узети осам векова историје СПЦ, и то баш у години прославе великог јубилеја 800 година њене аутокефалности, и то све предати некоме другом.   Зна се какав је став заузела Митрополија по питању доласка председника Србије Александра Вучића на Бадње вече у Црну Гору. Из сваког нашег поступка може се видети да желимо да наш проблем решимо у оквиру наше заједнице, породице, Црне Горе, да никога са стране не мешамо у то. Срби су аутохтоно становништво у Црној Гори, ми нисмо ничија дијаспора и морамо ставити до знања свима да смо своји на своме. То знају НАТО тимови који прате дешавања у Црној Гори.   *Многи потезе Мила Ђукановића тумаче притиском који долазе са Запада, из НАТО блока и реферишу на смањење глобалног утицаја Русије на овим просторима. Да ли се у Црној Гори заиста одвија једна стратешка, глобална битка која се прелама преко леђа СПЦ, или се ипак ради само о борби за интересе локалног карактера…   – Мој утисак, поготово после састанака у Вашингтону, јесте да је црногорски режим већ дезинформисао САД да иза ове приче стоје интереси Русије и Србије. О томе сведоче и њихова отворена питања о “утицајима страних сила”. Рекли смо им да то апсолутно није тачно. Зна се какав је став заузела Митрополија по питању доласка председника Србије Вучића на Бадње вече у Црну Гору. Из сваког нашег поступка може се видети да желимо да наш проблем решимо у оквиру наше заједнице, породице, Црне Горе, да никога са стране не мешамо у то. Срби су аутохтоно становништво у Црној Гори, ми нисмо ничија дијаспора и морамо ставити до знања свима да смо своји на своме. То знају НАТО тимови који прате дешавања у Црној Гори.   Уосталом, недавно смо имали случај Бугарске православне цркве, која је врло блиска Руској цркви, а имала је проблем са расколницима. Међународна заједница, Брисел и ЕУ, су помогли да званична Црква победи у том сукобу. Иако је Бугарска црква ближа Русији него наша. Све што се дешава не иде у прилог тези да ово диктира неко са стране. Ово је очигледно само један опасан пројекат који је поделио Црну Гору а долази из главе једног човека. На жалост, уместо да са годинама постане мудрији и паметнији, код Ђукановић је обрнут случај. Што је старији, све више губи компас и постаје класични диктатор.   *Прваци црногорске опозиције у једном тренутку су као циљ протеста, уместо промене спорног закона, истакли – техничку владу. Стекао се утисак да неки покушавају да Митрополију увуку у политичку игру. Је ли то само утисак?   -Циљ протеста наших је био и остаје повлачење Закона или његово преобликовање на начин на који је нама прихватљив. И наше литије ће трајати све док се то не деси. Црква се бави спасењем људске душе, што је комплексно и тешко поље рада, а свакако подржава поштену политичку борбу, и све оне који се боре за истину и правду. Међутим, црква се не сврстава ни на чију страну, међу нама су људи који гласају за све политичке опције, и владајућу и опозициону. Господин Марковић, председник владе, је пре пола године венчао сина у Саборном храму у Подгорици. Ми смо апсолутно отворени за све. И свака политичка партија, то је сада јасно и позицији и опозицији у Црној Гори, мораће убудуће да чује глас своје Цркве. Иако до сада неки нису увиђали колика је снага Цркве, ови садашњи догадјаји су показали са коликом љубављу, поверењем и духовним озарењем народ хрли тој цркви у намери да је по сваку цену сачува таквом каква је. А митрополит Амфилохије је једна од најзначајнијих личности нашега доба, то знају сви режимски аналитичари, и пошто је својом непоколебљивом стаменошћу највећа препрека њиховом духовном обезличавању Црне Горе, то је и стална мета режимских спинова, пакости и лажи. Очигледно да је такав ауторитет засметао сујетном Ђукановићу и да је овим законом, уз садејство са неким политичким и медијским снагама из Србије, покушао да угрози статус и СПЦ и митрополита. Али одговор народа је био јасан и величанствен, сваки камен којим су се бацили на преосвећеног митрополита Амфилохија само је увећао бројност народа на улицама.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Савремени катихизис исписан на три стотине страница (са фотографијама) и у 66 целина под насловом У шта верују православни хришћани, аутора Митрополита волоколамског Илариона у издању Подворја Српске Патријаршије у Москви и издавачке куће „Православац“ из Шапца, представљен је 17. фебруара 2020. године у крипти храма Светог Саве на Врачару. Књигу је превео Епископ моравички Антоније.     О катихизису Митрополита волоколамског др Илариона, председника Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, који једноставном методом и савременим језиком дозиђује јеванђељски и светоотачки темељ православне вере, говорили су: Епископ бачки др Иринеј, доцент Православног богословског факултета Универзитета у Београду јереј др Зоран Деврња, као и аутор. Био је то јединствен празник књиге, речи и богословске мисли.   Интелектуалној позорности представљена је књига уваженог госта и искреног пријатеља српског народа, митрополита Илариона, који је ових дана у братској посети Његовој Светости Патријарху српском Иринеју и Српској Православној Цркви.   „Доласком у нашу средину Високопреосвећени Митрополит г. Иларион није само гост, већ је на известан начин и домаћин, будући да је носилац почасног доктората највеће и најрепрезентативније високообразовне и научне институције, Универзитета у Београду, на предлог Наставничког већа Православног богословског факултета као највише образовне институције наше помесне Цркве. У том смислу, увек када посећујете, драги Владико, Србију и Београд, и када долазите на наш Факултет, на наш Универзитет и у посету нашој Цркви, Ви долазите својима, у своју кућу, где целосно припадате својим обимним и високореферентним и највише вреднованим богословским и научним стваралаштвом,“ казао је доцент др Зоран Деврња и додао:   „Књига У шта верују хришћани представља успешан покушај нашег Митрополита да своју далеко обимнију и садржајнију студију из области догматског богословља у форми сажетих објашњења, тема и питања који искрсавају у свакодневном духовном искуству верујућих, учини доступном и терминолошки појмовном приступачном и разумљивом сваком модерном, просечно верујућем, члану Цркве како у Русији тако и у Србији или било којој савременој држави и савременом друштву данас.“   Књига има карактер поступног приручника намењеног сваком ко је заинтересован да се упозна са темељним истинама хришћанског веровања и облицима живљења по тој вери, следи логику откривењске хронологије.   Епископ бачки г. Иринеј је у надахнутом слову о самом госту, митрополиту Илариону, који је многе своје богословске теме уз све своје обавезе на задивљујући начин обрадио и приказао, изучио и објавио, али на начин који је за нас данас једини могући и спасоносни, казивао о његовој књизи У шта верују хришћани.   „Ми морамо бити, ако желимо спасење себи и свету, верни светом предању, али то не значи ни у ком случају одустати од богословског истраживања и знања,“ казао је Преосвећени Владика и додао: „С друге стране, имамо искушење тзв. научне теологије. То је један нови, хибридни плод, нажалост, присутан и овде код нас у овом граду, нажалост и код нас на Богословском факултету, где се сматра да је богословље делатност интелектуална, научна и истраживачка, да је за њега надлежан Универзитет, а не Црква. Заборавља се да богословља нема без и ван Цркве, и не само то (пошто ће сутра наш гост на нашем Факултету о томе говорити) – нема га без личног и саборног опита...“   „Ми сада имамо проблем да велики број људи чезне за Христом, чезне за Богом, чезне за Истином Божјом, осећа да му је живот празан без Бога, али не зна како да се сретне са живим Богом. Да би се то десило, неопходна је поучна реч Цркве, неопходна је потврда Јеванђеља, јер и у време када је Господ Христос био на земљи, није било довољно што је Он као личност Богочовечанска сведочио о себи и што је о Њему сведочио истовремено Отац небески, Дух Свети и пророци Старога завета, него је било неопходно да и Његови ученици, Апостоли, сведоче о Њему. То је неопходно и данас. И ми данас, какви год да смо слаби, маловерни, морамо бити апостоли Христови у малом“, казао је Владика бачки Иринеј.   О катихизису митрополита Илариона може се рећи да је свесни и својеврсни дијалог са образованим савременим младим човеком који је свесно и несвесно жедан и гладан Бога, и зато наслов књиге У шта верују хришћани нуди одговор на питање У кога верују хришћани.   „Катихизис митрополита Илариона, сажет и разумљив, истовремено аутентичан, неће бити недоступан само неком најједноставнијем нашем вернику; биће много драгоценији нашем образованом, али још увек до хришћанства недораслом младом човеку“, истакао је владика Иринеј.   Слово митрополита Илариона     Ваша Преосвештенства, драги оци и драга браћо и сестре. Пре свега хтео бих да изразим искрену радост што сам по благослову Патријарха московског и све Русије г. Кирила и на позив Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја имао могућност да опет посетим мом срцу драгу српску земљу.   Пре почетка ове презентације књиге имао сам могућност да врло детаљно погледам ток радова у горњем делу храму, где се наши изванредни мајстори, мозаичари из Русије, труде да украсе куполу храма. Имао сам могућност да се на грађевинарском лифту подигнем скроз до горе до врха, одакле сам видео куполу, поткуполни простор, пандатифе. Више пута сам у животу имао прилике да учествујем и у живописању храмова и рестаурацији храмова, и трудио сам се да увек искористим могућност да лифтом одем скроз до горе, јер кад буду уклоњене скеле, оно што је горе можете да видите једино одоздо. Тако нећете видети с којом брижљивошћу су мозаичари стављали сваки камичак да он по величини и по боји одговара својим суседним каменчићима. И сетио сам се како смо започињали овај пројекат, како је било тешко у почетку наћи мајсторе који би остварили овај грандиозни пројекат и средства за његову реализацију. И да будем искрен, када смо започињали, мислио сам да ће овај пројекат да траје 30 година. Али сад сам видео да мозаичарски радови у великој мери иду ка завршници. И веома ме је обрадовало то што ћемо врло брзо видети овај велелепни храм благоустројен и благоукрашен не само споља него и изнутра. И то ће бити не само изузетни споменик хришћанског грађевинарства и архитектуре, него и хришћанске ликовне уметности. Саграђен у славу Божју, он ће сваком да говори у славу Божју. И јако сам срећан што Руска Црква и руска држава дају свој допринос украшавању овог величанственог храма. И срећан сам што имам ту част да учествујем у овом пројекту.   Данас Српска Православна Црква пролази кроз период тешких искушења. И та искушења су задесила Српску Православну Цркву у суседној земљи, у Црној Гори. Данас се у Црној Гори понавља прича која се пре годину дана дешавала у Украјини. У Украјини је тадашњи председник одлучио да створи нову цркву. Он је умислио да лично може да створи Цркву и да ће му стварање нове Цркве независно од Руске Православне Цркве помоћи у предизборној трци. Међутим, у својој предизборној трци је претрпео жесток пораз. Али успео је да својом делатношћу много оштети Цркву. Данас се нешто слично догађа у Црној Гори, где су власти усвојиле дискриминаторски закон који омогућује да се цркве (богослужбени објекти) одузимају од канонске Српске Цркве и дају коме било. Власт се окренула против свог народа и народ је изашао на улице. И ми видимо у Црној Гори на хиљаде и десетине хиљада људи који излазе на улице да подрже своју Цркву.   Хтео бих све вас да уверим да ће у овој светој племенитој борби Руска Православна Црква бити уз Српску Православну Цркву. И хтео бих свима вама да пожелим да се што пре заврши овај тешки налет искушења која захвата Православну Цркву  у различитим земљама. Прво су та искушења почела на канонском простору Руске Православне Цркве, а сада су прешла на канонски простор Српске Православне Цркве. Властодршци покушавају да управљају Црквом и да стварају Цркву по свом нахођењу. Али Цркву је створио сам Господ Бог. А чувар Цркве је црквени народ. Управо је тај народ данас изашао на улице.   Нећу много говорити о овој књизи пошто је проф. Зоран Деврња врло детаљно изложио њену садржину, на чему сам му ја веома захвалан, а мој драги сабрат владика Иринеј је изложио којој врсти читалаца ова књига може бити занимљива.   Хтео бих да захвалим владици Антонију, представнику Српске Православне Цркве при Московској Патријаршији, који је иницирао издање ове књиге на српском језику и лично је превео. Књига је написана за широку круг читалаца, а не само за стручњаке у области богословије.   Написао сам више књига великог обима који су намењене управо богословима. Али увек кад се латим писања књиге, увек се трудим да пре свега одговорим на нека питања сам себи. И никад не записујем на папиру оне мисли које нисам до краја разјаснио. Трудим се да и на најсложенија богословска питања говорим максимално једноставно. У овој књизи дотичем се основних богословских истина на којима се темељи православно богословље. Када обичном човеку говориш о догматима, он мисли да је то нешто круто, залеђено, нешто што је од њега далеко. А ја се трудим да у својој књизи покажем да су догмати оно на чему се темељи Црква. Слично као што се купола у овом издању темељи на овим стубовима. А спомен-храм Светог Саве почива на темељу који у укопан дубоко у земљу. Исто тако Црква почива на догматима. Они могу бити не претерано приметни, али ако се губи тај догматски темељ, онда се читаво здање руши. И човек који се не разуме најбоље у догмате, тешко може да схвати зашто постоји Црква и на чему се држи.   Наше православно богослужење је цело испуњено догматским истинама. Када служимо у храму свету Литургију или јутарње или вечерње богослужење, богослужбени текстови су препуни догматских истина. И ако се не познају и не воле догмати, онда је веома тешко разумети и волети православно богослужење. Али како ја то казујем у својој књизи, сами догмати нису некакви изуми богослова. Догмати се нису рађали у главама некаквих професора који су седели за столом са пером или оловком у руци, или за компјутерима - догмати су оно што је испочетка положено у сам темељ и у само срце Цркве. Задатак богослова свих епоха био је да те догмате формулишу и пренесу другима на језик који је њима приступачан. И веома често су Оци Цркве формулисали догматске истине као одговор на јереси који су се појављивале. Навешћу само један пример, а њих има много. У 4. и 5. веку много се дискутовало о томе како се у Господу Исусу Христу сједињује божанска и човечанска природа. И онда је један од богослова 4. века по имену Аполинарије измислио следећу теорију: да је Исус Христос имао људско тело, а да су његова душа и ум били божански. И, наизглед, шта је лоше у таквом објашњењу?   Али оштар богословски ум Светог Григорија Богослова је у томе препознао опасну заблуду. Рекао је: како то, ако Господ Исус Христос није имао људски ум и људску душу, како је онда дошло до спасења човека. И он је формулисао принцип који је ушао у основу свеправославне христологије и целог православног учења о спасењу:  оно што није преузето, то није исцељено. Ако је Господ Исус Христос преузео од нас људско тело, а његова душа, дух и ум су остали божански, значи да је само наше тело спасено. Не, каже Свети Григорије Богослов, он је преузео целу људску природу, и дух и душу и тело.   А зашто је то за нас важно? Зато што је он преузео на себе наше људско тело, наш ум и нашу душу. Тај догмат се директно односи на наше лично спасење и на нашу личну судбину у вечности. Навео сам само један пример, а њих има јако много. И није то тако лако све објаснити савременом човеку, јер савремени човек живи о другим појмовима и размишља о другим категоријама. Зато је задатак савременог богослова да свете древне истине које су формулисане на древном језику пренесе савременом човеку. И треба пренети то тако да савремени човек не само то разуме, него да га то прожме и да то заволи.   Дубоко сам убеђен да православно богословље треба да буде не само исправно, него и надахнуто. И хтео бих преко ове књиге да пренесем читаоцу макар делић тог надахнућа које сам осетио не само када сам писао књигу него када сам упознавао са догматским богословљем преко дела Светих отаца. Надам да ће због тога не само у Русији, него и у Србији наћи свој круг читалаца.   Хоћу да свима вама пожелим Божју помоћ у вашим напорима и вашој служби. Нека Господ чува Србију, српски народ и Српску Православну Цркву! И знајте да су Русија и Руска Црква са вама!   Гости на представљању књиге     Представљању књиге присуствовали су Преосвећена господа Епископи: зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид, ремезијански Стефан и мохачки Исихије, архимандрит Јован (Радосављевић), београдски архијерејски намесници, свештеномонаштво Архиепископије београдско-карловачке и других епархија, старешина руске Светоторојичине цркве на Ташмајдану протојереј Виталиј Тарасјев; помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Марко Николић, представници Амбасаде Руске Федерације, декан Православног богословског факутлета Универзитета у Београду др Зоран Ранковић, професори и студенти тог Факултета, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве протођакон Радомир Ракић, верни народ, личности из јавног и културног живота, представници медија. За представљање књиге У шта верују православни хришћани Митрополита волоколамског Илариона владало је велико интересовање, тако да је крипта заветног храма српског народа била испуњена до последњег места.   Модератор програма била је драмска уметница Јасминка Стојиљковић, док је духовне композиције извео Хор Светог Саве под диригентском управом др Катарине Станковић. Публика је, између осталог, уживала у музичком извођењу Молитве Богородице Дјево коју је компоновао митрополит Иларион.   Зорица Зец     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Српски превод књиге Његовог Високопреосвештенства Митрополита волоколамског Илариона (Алфејева) "У шта верују православни хришћани", биће представљен у свечаној дворани спомен храма Светог Саве на Врачару, у понедељак  17. Фебруара од 17. Часова. О књизи ће говорити Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј и презвитер др Зоран Деврња.   
    • Од Логос,
      Свако од нас има познанике, или чак и родбину, који са чуђењем гледају на наша окупљања у храму. На њиховим лицима се оцртава дубоко неразумевање, некада и нервоза са љутњом. Некад се то преточи у речи сличне овим: “У реду, ударио си у веру, хајде, нека ти буде. Али, зашто још и у Цркву ићи и толико времена и снаге на то траћити? Ево, нпр. ја такође верујем у Бога. Али, ја верујем у својој души. Ја носим Бога у својој души и нису ми потребне никакве спољашње церемоније и ритуали. Сети се само шта рече недавно сатиричар Михаил Задорнов: да бих општио с Богом, мени нису потребни никакви посредници!”    Да, наравно, такво стање представља највиши идеал духовног живота. То нам је желео још апостол Павле: ''... да се утврдите Духом Његовим у унутрашњем човеку, вером да се усели Христос у срца ваша'' (Ефес. 3, 16-17). Да је речи Бог је унутар мене рекао преподобни Серафим Саровски - те речи би имале тежину, зато што би оне представљале поштено сведочанство о плоду његовог подвига. Да пустињак каже да је он себе приучио непрестаној унутрашњој молитви, тако да се због тога удаљеност храма, који он посећује тек понекад, и не осећа толико - из таквих уста такве би речи такође биле оправдане. Али, када такве речи слушамо од малограђана. Тада имамо пуно право да се заинтересујемо: а, какви су вас конкретно ваши духовни подвизи довели до таквог успеха? Имате Бога у души? Појасните, молимо вас, какав је био ваш молитвени пут? Колико често изговарате Молитву Господњу? Шта - Оченаш и не знате баш напамет? У реду, онда нам барем испричајте на који конкретно начин ви проживљавате присуство Бога у вашој души? Какве плодове дарова Духа ви у себи осећате?  Да вам припомогнемо: А плод је Духа љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, милосрђе, вера, кротост, уздржавање (Гал. 5,22-23). Имате ли ви та осећања? Не, не мислимо на особине вашег карактера, него на дарове. Дар - то је оно што раније нисмо имали, али је, приликом нашег духовног рођења, ушло у наш живот, обновило га. Није ваљда да се не сећате тог обновљења? Надамо се да у вашем душевном искуству можете разликовати: ово је присуство Бога, а ово је испољавање обичних, људских особина: осећање лепоте, хармоније, осећање савести, људски афинитет према некоме? Не можете? Да ли то значи да ви уопште нисте приметили тренутак када је Бог, Творац Васељене, ушао у ваш живот и у вашу душу? Зар се то може не приметити?  Дакле, можда Он није ни улазио? Јер, вера није обична пасивна сагласност: “Но, добро, слажем се, тамо негде постоји оно Нешто”. Вера - то је стремљење ка томе да се истинитим покаже оно што је одлучила да заволи душа. Вера не уступа пасивно притиску ауторитета или аргумената; вера активно жуди. Вера - то је дејство. То је стремљење ка ономе што се већ предосећа, али још није постало очигледно. Стремљење ка ономе што је већ дотакло наш живот, бацило на њега свој одбљесак, али још није ушло у њега целовито. Вера - то је жељење новог искуства. Али, они који говоре: “Ја имам своју веру, она је у мојој души” - говоре то са тако покислим очима да је веома тешко поверовати да су икада осећали икакво стремљење ка Богу.  Не можемо волети а да не испољавамо своју љубав, да не чинимо баш никакве покрете према вољеном човеку. Исто тако, не можемо веровати, а да никако не испољавамо своју веру у неким спољашњим дејствима. Ви који тврдите да имате “Бога у души” - шта сте ви то учинили да бисте очистили своју душу за тако предивну Посету? Како и којим именом сте Га позвали? Како Га чувате у себи? Шта се у вама променило од тог Сусрета? Да ли сте заволели Оног Којег сте срели? И, шта ви то радите ради те љубави? Ако ли вас, пак, оваква питања наводе да збуњено ћутите, па немојте бар сматрати да сте превазишли оне који макар нешто чине да би пребивали са Богом! Ви који вечно стојите на једном месту, не презирите оне који корачају, чак и ако се успут и спотичу.  Али, и ми сами морамо знати због чега идемо у цркву. Да чујемо проповед? За то је данас довољно укључити радио. Да се помолимо? Молити се можемо свуда и у сваком тренутку. Да бисмо принели жртву? Данас има много скупљача прилога и на улицама. Да предамо цедуљицу са именима за молитвени помен ближњих? Њу можемо предати преко познаника. Да запалимо свећу? И њу можемо поставити пред кућном иконом. Зашто, онда, ми идемо у храм? Тек се десетим или стотим делићем религија састоји од онога што у њу уносе људи.  Главно у религији је оно што у њу уноси Бог. Главно није оно што људи чине ради Бога, него оно што Бог чини ради људи. Главно у религији није оно што људи доносе у храм, него оно што из храма износе. Оно што ми можемо принети Богу, можемо то учинити на било ком месту. Све што постоји на свету и онако припада Њему. Али, има један такав делић бивствовања, у коме је Бог дозволио да царује не Он, него други. Тај други, то је моја душа. То је тај собичак у бесконачном здању Васељене, у који Градитељ свега не улази без питања. И, од нас зависи - на службу чему ћемо ми поставити своју слободу, коју нам је даровао Бог. Да ли ћемо служити Богу, или себи самима, и својим прохтевима и страстима.  У религији не постоји само оно што ми дајемо. Важније је оно што добијамо. Важније од онога зашто ми тражимо Бога је - зашто Он тражи нас. Зашто ми најчешће долазимо у цркву и обраћамо се молбом Богу - добро је познато. Ми смо склони да у Богу видимо један подобар генератор хуманитарне помоћи: “Дај нам, Господе, много здравља, успеха и додатака на плату!” Али, зашто зове Његова Реч: Приђите Мени, сви који сте уморни и обремењени? Нема у том позиву понуде као: И, дајте Ми то и то... Тај позив говори о томе шта ће Бог учинити онима који се одазову: И ја ћу вас одморити... Наћи ћете покој душама вашим. Дакле, у храм ми идемо да бисмо у њему нешто добили.  Храм – то су зидови подигнути око Тајанства причешћивања. А, Тајанство се састоји у томе да је људима пружена рука са Даровима. Због тога посећивање храма није тешка обавеза, него предивна привилегија. Нама је дато право да постанемо саучесници Тајне вечере. Нама је дата могућност да постанемо причасници Божанске природе. Бог је нас тражио. И нашао. А, ми, једноставно треба да пођемо и станемо на место где Бог ближе него игде прилази људима, на место где Он људима раздаје најневероватније Дарове. Ако Чашу са Причешћем Христос нама даје иза Царских двери храма - треба ли, заиста, да окрећемо нос од њих и тврдимо: “Бог је мени и онако у души”? Он, Вечни, жели да се са нама састане и сједини се са нама још у овом животу - да у будућем, вечном нашем животу, не бисмо остали непоправљиво усамљени. ...Није ваљда да је тако неподношљиво тешко раширити своје руке да би се у њих могли положити Дарови?    Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Српски превод књиге Његовог Високопреосвештенства Митрополита волоколамског Илариона (Алфејева) "У шта верују православни хришћани", биће представљен у свечаној дворани спомен храма Светог Саве на Врачару, у уторак 17. Фебруара од 17. Часова. О књизи ће говорити Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј и презвитер др Зоран Деврња.   
×
×
  • Креирај ново...