Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  1. goranger

    goranger

  2. Милан Ракић

    Милан Ракић

  • Сличан садржај

    • Од о.Небојша,
      Подржи 100RSD50RSD5RSD Филозофија дебелог црева Николе Калинића или Завет наших предака
      35•пре 19 сати/а•Published in Србија • Political debates and analysis

      1935. године Алберт Ајнштајн је заједно са физичарима Борисом Подолским и Натханом Росеном осмислио ЕПР парадокс да би показао непотпуност квантне механике. 1964. ирски физичар Џон Стјуарт Бел анализирајући ЕПР парадокс покушао је доказати да је наш свет нелокалан. Никола Калинић није изнео своје цењено мишљење од квантној механици вероватно свестан да о њој нема појма. Метафизика је изнад физике. Она претходи физици. Косово је метафизика. Косово је комплексније од Беловог теорема и ЕПР парадокса, па ипак Калинић мисли да је позван да о њему говори.

      Калинић је на себе узео улогу просветитеља који ће Србима објаснити "да нису небески народ, да је Србија мала и небитна тачка на мапи света" и "да је најбоље да се реши проблема Косова и настави даље".

      Како би он назвао народ који је увек стајао на путу сваком освајачу и свакој најмоћнијој сили света? Како би назвао народ који је иако чини 0.1 светске популације дао два од 10 највећих умова човечанства? Како би он назвао народ који иако чини 0.1 посто светске популације увек је између 3 или 4 најуспјешније нације у спорту? Како би назвао народ који је створио Белог анђела из Милешеве којег је људски род од све умјетничке баштине послао у свемир као поруку мира и љубави да га види нека ванземаљска цивилизација ако постоји? Ако су Јевреји изабрани народ, зашто Срби не би били небески? Посебно зато што је синтагму небески народ за Србе осмислио један Јеврејин?

      Калинић своју изјаву даје баш у данима када Новак опет руши све могуће и немогуће рекорде, а Јокић и Вучевић улазе у all star тим НБА-а.

      Ако је Србија мала и небитна тачка на мапи света, зашто Америка отима Косово од те мале и небитне тачке? Зашто су на ту малу и небитну тачку јуришали сви редом, од Римљана до Хитлера и Клинтона? Зашто је његов султан Мурат скупио војску са пола света да отме то небитно Косово Србима?

      За Калинића је Косово проблем. За генерације Срба било је светиња. Шта би се десило да Калинићу неко отме стан у Београду док је у Турској? Да ли би рекао, ма тај стан већ годинама није мој, најбоље да га се решим?! Прво ти неко отме Косово, а онда те преко медија ратом појмова уверава да Косово није светиња, него проблем и увек уз реч Косово иде и реч проблем.

      Према филозофији дебелог црева Николе Калинића наш животни мото мора бити усе, насе и подасе, а Косово је проблем ког се треба решити да би наставили даље и да се на миру можемо бавити вагином Јелене Карлеуше и слушати проповеди Баке Прасета. У нормалној држави један државни репрезентативац никад себи не би дозволио да пљује по светињама свог народа. Кад би му то и пало на памет, медији би ту изјаву пренели само уз осуду.

      Не требају нама ни Калинић, ни Мики Манојловић ни Сергеј Трифуновић објашњавати да је Косово одавно отето. Знамо да су Срби прогањани још од доласка Турака, а да је популација Албанаца која је до тада била незнатна расла јер је била лојална сваком окупатору. Знамо да су и пре и након Призренске лиге протеривања и ликвидације Срба биле масовне и да су Срби почетком 20. века престали чинити већину становника Косова. Знамо да су за време 2. светског рата Срби са Косова поново терани и да је Броз након 1945. забранио њихов повратак, а широм отворио врата за усељавање Албанаца који су бежали пред Енвер-Хоџиним режимом из Албаније. Знамо да је 1999. агресијом НАТО пакта Косово отето Србији. Али знамо и то да је столица Косова у УН-у још увек у Београду и да је Косово може добити једино ако Срби сами себе издају и озваниче агресију и отимачину.

      Оно што је отето насиљем, једном се може вратити. Оно чега се својевољно одрекнеш више никад не може бити твоје. И Хонг Конг је 156 година био окупиран од стране Британаца, па га је Кина 1997. вратила. Косово је тренутно отето. Али столица Косова за УН је још увек у Београду. У УН је може однети само Србија. На Србима је да одаберу филозофију дебелог црева Николе Калинића или завет милиона, наших предака, јунака и светаца.

      Горан Шарић
    • Од Логос,
      Новозаветни наратив о Христовом рођењу у јевађељима по Матеју и Луки обликовао је божићно богослужење Цркве као и хришћанску иконографију. Међутим, овај наратив заједно са својом историјом учинка у химнографији и уметности садржи много алузија на Стари Завет. Осим нама познатих веза са старозаветним текстовима, који се на више места помињу у црквеној химнографији (попут Исаије 7, 14 где се наговештава „рођење од Дјеве“ или наглашавања месијанског-давидовског порекла у родословима), јеванђељски наратив о рођењу има и често скривене старозаветне алузије које нам откривају и нека његова дубља значења те их, стога, треба осветлити. 
      Уколико се пажљивије загледамо у фреску Рождества Господњег уочићемо да у сточним јаслама поред Богородице која мајчински бди над новорођенчетом читав догађај немо прате и две животиње – во и магаре. Главе двеју животиња, кротко загледане у одојче, вире изнад скромне „колевке“ као немушти сведоци чудесне повести. У Књизи пророка Исаије 1, 2 стоји: „Чујте, небеса, и слушај, земљо; јер Господ говори: синове одгојих и подигох, а они се одвргоше мене. Во познаје господара својега и магарац јасле господара својега, а Израиљ не познаје, народ мој не разумије.“ Во и магаре, дакле, препознају да су јасле, заправо, јасле Господње. Ове пророчке речи постављене у контекст Јеванђеља показују да ове животиње знају коме припадају и од кога своју храну добијају, а да се поставља питање да ли људи то схватају. Тиме се ове животиње показују мудријим од људи, слично Валаамовој магарици која је паметнија од свог господара (Књига бројева 23-25). 
      Мало познато пророштво о Христу доноси и пророк Авакум: „Међу две животиње препознаћеш Га, и кад се време приближи јавиће се“ (Авк 3, 2). Ово скоро непознато месијанско место не налази се у масоретском тексту, док у Септуагинти имамо ову проширену верзију. Пратећи масоретски текст, Даничићев превод Библије, такође, не садржи ове речи, док стари словенски превод прати Септуагинтину верзију. Сходно овим стиховима, свети Амвросије Милански наводи следеће: „Чујеш плач одојчета, али не чујеш мукања вола који препознаје свог Господара, јер он зна коме припада и магаре познаје јасле Господара свога“ (Expositio evangelii secundum lucam 2.41-42).
      Даље, Лк 2, 8 наводи: „И бијаху пастири у ономе крају који чуваху ноћну стражу код стада својега“. Међутим, чување стада ноћу када стока не пасе делује неуобичајено, чак немогуће. Ноћу су животиње у тору или у шталама. Међутим, бдење пастира у ноћи има још једно значење и то повезано са Иса 9, 1: „Народ који ходи у тами видјеће видјело велико, и онима који сједе у земљи гдје је смртни сјен засвијетлиће видјело.“
      Чудесно спокојну сцену божићне ноћи накратко прекида управо увођење пастира у наратив. Пастири долазе у село Витлејем по наговору анђела који им се јавља. У време римске окупације Јудеје село Витлејем, око 9 км удаљено од Јерусалима, било је прилично безначајно место, на маргини свих политичких и економских дешавања. Пастири се налазе чак и изван Витлејема, на пољима у близини. У Књизи пророка Језекиља 34, пророк критикује пастире Израиљеве, цареве јерусалимске који су заспали те расули своје стадо и не брину о њему. Насупрот њима стоје будни пастири витлејемски – сведоци Христовог рођења. Далеко од сваке царске аудијенције и помпе и без јерусалимског свештеничког сталежа, Цара васељене и „Доброг Пастира“ дочекују кротки и сиромашни – они који су слични њему. 
      Имајући ово у виду, блажени Јероним наводи да Онај који је створио свет нема ни собу у гостионици где ће се родити те иде у шталу (Лк 2, 7), међу животиње и људе просте и кротке. Он то повезује са каснијим Христовим речима: „Лисице имају јаме и птице небеске гнијезда; а син човјечји нема гдје главе заклонити (Мт 8, 22).“
      Пред овом сликом сламају се све представе античких моћних богова и идола као и све представе о политичкој моћи која влада силом. Свет је покорило мало и и без Мајке беспомоћно Дете у витлејемским јаслама. Само један поглед на место Рођења у сутерену витлејемске базилике поражава ходочасника својом скромношћу. Тако је скромност Бога који је хтео да се роди у овако скромним условима мерило сваке културе која има претензију да себе зове хришћанском. Јеванђелски наратив, самим тим, тако чврсто стоји на старозаветним основама и органски се на њих надовезује. Као што се Бог у Старом Завету објавио робовима, а не моћним императорима и њиховим првосвештеницима, тако и у тихој божићној ноћи неразумне животиње и скромни пастири бивају сведоци откривања Бога у телу. 
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј учествовао је у уторак, 11. децембра 2018. године, у раду научног скупа: „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве – Историјско, богословско и културно наслеђе”, који је уприличен у просторијама Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Владика Иринеј је говорио на тему: „Изворна и савремена аутокефалија са посебним освртом на ону коју је издејствовао Свети Сава 1219. године”.
       
       
       
      Епископ бачки је оценио да је наше време – време дубоке кризе наше црквене и канонске самосвести. Теорија и пракса аутокефалије налазе се на клизавој низбрдици. Аутокефалија се више не јавља у улози чиниоца и градитеља јединства у Телу Православне, Католичанске Цркве него све чешће представља камен спотицања, што конкретно значи узрок тешких неспоразума међу Црквама. Штавише, спорови око аутокефалије једне велике аутономне Цркве, довели су до прекида општења међу Црквама, што представља најтрагичнију могућу варијанту. Надајмо се да ће тај прекид бити привременог карактера, навео је владика Иринеј. Владика је истакао да се поставља питање како да појам и систем аутокефалног организовања живота Цркава Божјих у васељени поново постане фактор јединства, а не фактор нејединства и раскола, како је сад у наше дане.Мислим да из историје древне Цркве, из примера Светога Саве који је са толико мудрости, расуђивања и смирења радио, од његовог доба па надаље, у нашој помесној Цркви, хвала Богу, није било пучистичких стицања ранга и статуса, ни у погледу аутокефалије, ни у погледу уздизања на степен патријаршије. Имам утисак да у нашем времену, наша историја, поготово историја Светосавске епохе и његове свете личности, може и нама да буде учитељица живота, поручио је Епископ бачки.   У част јубилеја осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219–2019), под покровитељством Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Православни богословски факултет Универзитета у Београду домаћин је, од 10. до 14. децембра 2018. године, Међународног научног скупа посвећеног догађају самосталности и осмовековном доприносу Српске Православне Цркве историји, теологији и култури српског народа. У раду симпосиона учествује више од стотину истакнутих иностраних и домаћих истраживача.   Сабрање је почело у понедељак, 10. децембра, тропаром Светом Сави и химном Боже правде, које је извео Камерни мушки октет Православног богословског факултета. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј отворио је симпосион, оценивши да је за аутокефалију Српске Цркве заслужан колико Свети Сава, толико и Стефан Немања.    Отварању научног скупа присуствовали су Митрополит загребачко-љубљански Порфирије и Епископи: британско-скандинавски Доситеј, жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, ваљевски Милутин, нишки Арсеније, ремезијански Стефан и мохачки Исихије.   Такође, присуствовали су и г. Илија Елиадис, амбасадор Републике Грчке у Србији; др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, са помоћником др Марком Николићем; ректори богословија у Београду, Призрену и Крагујевцу; професори и студенти Факултета, професори и ученици богословија, представници јавних и друштвених институција, свештенство и монаштво Српске Цркве. Програм је доступан на интернет страници научног скупа   Извор: Епархија бачка
    • Од Логос,
      Непосредно после упокојења професора Видовића најближи пријатељи и дугогодишњи познаваоци приступили су реализацији његове за живота саопштене воље да се о његовој писаној заоставштини побрину одговорна црквена лица: пре свега Митрополија црногоско-приморска на челу са Вископреосвећеним митрополитом Г. Амфилохијем, али и други пријатељи, посебно проф. др Милош Ковић, проф. др Драган Ашковић, докторанд Дејана Оцић, богослов Милош Тутуш и други. Поступајући по последњој жељи професора Видовића, на иницијалном састанку из 2016. године, убрзо је окупљен тим сарадника на послу прикупљања, класификације и обезбеђења рукописне и друге заоставштине. Резултат тог рада јесте следећи: рукописна грађа смештена је у Библиотеку Патријаршије Српске Православне Цркве; главница књига из приватне библиотеке Видовића, захваљујући ангажовању Богдана Лубардића и Драгана Ашковића, смештена је у семинарски простор Православног богословског факултета; а један део рукописне грађе и других материјала смештен је у просторијама „Завода за уџбенике”, под старатељство Дејане Оцић, ћерке Ђорђа Оцића, дугогодишњег пријатеља, сарадника и саговорника Жарка Видовића[1]. Рукописна и књижна заоставштина Жарка Видовића тренутно је у поседу Управног Одбора Задужбине „Жарко Видовић”. Ћерка покојног Жарка Видовића, госпођа Зага Грип, дала је сагласност да се са рукописном заоставштином поступи у наведеном смислу. Исказала је задовољство начином на који је грађа третирана и похрањена у Патријаршијској библиотеци и другде.
      Након увида у обим и значај сабраних материјала – легата, са свешћу о значају личности и дела Жарка Видовића, дошли смо до одлуке о потреби оснивања установе типа фондације – задужбине. Главни циљеви рада Задужбине јесу следећи: 1. стручно чување легата Жарка Видовића; 2. научна обрада легата Жарка Видовића; 3. публиковање објављених и необјављених ауторских дела Жарка Видовића, уз посебна издања; 4. промоција идеја и вредности дела Жарка Видовића ради црквено-образовног и црквено-просветног уздизања српског народа; 5. организовање панела и конференција посвећених лику и делу Жарка Видовића, као и тематски и аксиолошки сродним личностима и делима; и друго.
      Ради почетка рада на остварењу горенаведених циљева 19. 05. 2017. године у деканату Православног богословског факултета одржана је седница иницијативног Одбора задужбине „Жарко Видовић”. Једна од главних одлука била је та да се легат Жарка Видовића (за сада раздвојен на три поменута дела) обједини и лоцира на Православном богословском факултету[2]. Предности такве одлуке јесу да легат чини доступним научним радницима, као и да омогућује коришћење оптималних услова за рад који нуде Библиотека односно читаоница Факултета. Одлучено је и то да се уз Управни одбор Задужбине утемељи и Уређивачки одбор Задужбине. Такође је донета одлука о предлогу за одговарајуће утемељење правног статуса Задужбине „Жарко Видовић”.
      У складу са претходно изнесеним обликован је предлог да Задужбина „Жарко Видовић” добије статус интерне организационе институције у оквиру Српске Патријаршије и да послује у складу са аутономним прописима Српске Православне Цркве. Један од узора при осмишљењу и правно-организационом утемељењу Задужбине била је томе слична, а већ постојећа, организациона јединица: наиме, Фондација „Патријарх Павле”. Предвиђено је да делатност буде непрофитног карактера. Важно је напоменути да је митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на седници иницијативног Одбора за оснивање Задужбине „Жарко Видовић” депоновао неопходни а супстанцијални оснивачки улог, првенствено у сврху публикације сабраних дела Жарка Видовића. У складу са гореизреченим, финансијска средства Задужбине за остваривање циљева јесу следећа: 1. камата од оснивачког улога; 2. прилози верних, других грађана и правних лица; 3. поклони, легати и завештања Задужбини; 4. камата на уложена средства на штедњу, зајам, и друго; 5. средства Задужбине за остваривање циљева чине и приходи од публиковања ауторских дела Жарка Видовића; и 6. други приходи предвиђени законом.
      На основу свега изложеног, одлуком Светог Архијерејског Синода СПЦ Бр. 869/зап. 690 од 21. јуна 2018. године, одлучено је да се одобри текст оснивачког акта Задужбине „Жарко Видовић” и, на основу одлуке Светог Архијерејског Синода СПЦ Бр. 164/зап. 162 од 26. фебруара 2018, да у име Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве дужност председника Управног одбора врши Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије. Сходно чл. 10 Статута Задужбине Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански, Г. Порфирије, као члан Светог Архијерејског Синода за вођење просветних послова, према том положају и дужности, такође је члан Управног одбора Задужбине. У духу одлуке коју је 19. маја 2017. године на ПБФ донео иницијативни Одбор Задужбине, такође је конституисан Уређивачки одбор Задужбине „Жарко Видовић”. За главног и одговорног уредника именован је др Богдан Лубардић. За остале редовне чланове Уређивачког одбора именовани су др Милош Ковић, др Драган Ашковић, Дејанa Оцић и Милош Тутуш.
      4. Након низа састанака током 2017. и 2018. године Уређивачки одбор у поменутом саставу, уз благослов и координацију са председником Управног одбора Задужбине (којој је почасни председник Његова Светост Патријарх српски, Г. Иринеј) усвојио је издавачки план и програм везан за подухват приређивања и публиковања сабраних дела Жарка Видовића. Рукописна заоставштина Жарка Видовића је огромна. Уређивачки одбор Задужбине ради на сабирању и критичком приређивању до сада објављених као и необјављених рукописа, односно књига, студија, есјеа, чланака, писама и другог. У том смислу је одлучено да серију кôла, груписаних по тематском афинитету, отворимо делом које стоји пред нама: Жарко Видовић, Библио–био–графија: 1948–2015. У њему Видовић презентује своју комплетну библиографију радова. Дело обујмљује 278 наслова припадних разним књижевним жанровима: чланцима, освртима, есејима, огледима и студијама, као и књигама од којих су неке монографије, а друге сабрани написи. Како аутор ставља на знање, опус обухвата 66 година списатељског рада што покрива период од 1948. до 2015. године. Реч је о до сада непубликованом рукопису који је Видовић ипак најавио – обелоданио 2014. године, у најкраћим цртама представљајајући његов главни садржај[3].
      Посебност овог материјала се нарочито огледа у томе што Видовић, готово уз сваку библиографску јединицу, даје своје персоналне коментаре, упутства за разумевање и примедбе. Сам аутор појашњава да је реч о списима: „… из историје цивилизације, универзитетске струке која је критика метафизичке (традиционално евро-западне) филозофије историје, критика заснована на духовном предању евро-медитеранском, дакле на искуству тајне осећања смисла, историје и личности, тј. на искуству осећања завета (морала, вере, уметности, поезије и књижевности) историјске (евро-медитеранске) заједнице, којој аутор осећа да и сам припада”[4].
      Како се читањем овог дела можемо уверити, пред нама је аутобиографска – инсајдерска – самоинтерпретација целог списатељског и мислилачког опуса Видовића. Своје саморефлексије уписује необичним, неподразивим, стилом – који нисмо дирали. Поштовали смо све особености мисли и рукописа Видовића. То укључује и најнезнатније интерпункцијске и дизајнерске идиосинкразије аутора. Ово дело је круна опуса, коју на њега поставља сам аутор: finis coronat opus. Отуда, оно представља најсигурнији, најпоузданији и најподробнији увод у корпус списа Видовића, који, на начин сабраних дела имамо намеру да публикујемо. Више још, ово дело представља хронику целог столећа – дугог, трагичног, и надасве комплексног – изнесену кроз руке, срце и ум једног од најзначајнијих српских мислилаца ХХ века: мислиоца који је свој историјски пут започео у концентрационим логорима а завршио у наручју Цркве Бога Логоса којим је такво искуство добило своје дефинитивно осмишљење.
      О том путу, који је од младог Мештровића и младог Маркса (и непрегледног мноштва саговорника из света западне културе) водио Платону, Сави Српском и Његошу, али и делима Васељенских сабора и учењима отаца Цркве (и непрегледном мноштву саговорника из света источно-православне културе), сведоче његови најважнији радови. Како је у вези са основним стремљењима духа Жарка Видовића лепо и сажето запажено: „Платона је одбранио од магијског неоплатонизма, Његоша нам је показао као заветног, а не као песника епске сујете, објаснио да је Христос Своје Тело и Крв дао као Хлеб и Вино јер су и пшеница и грожђе биљке, а биље живи не убијајући да би се хранило, указао да је основа метафизике гордост која рађа страст, а страст прождире стварност у жељи да њоме господари”[5].
      Ти радови позивају на наставак дијалога са Видовићем: на разговор који треба да буде критички а ограђен узајамним респектом, с ове стране сваке идеализације. Дијалог је држао за најважнију установу примопредаје Смисла. Како је упечатљиво казао: „Самоспознаја је могућа искључиво у дијалогу, јер у самоспознаји човек излази из свог искуства, сусреће се са туђим искуством, с неким ко води разговор. Дијалог је сагласност у Логосу, сабраност […]. Да је дијалог тако значајан види се по томе што је Литургија могућа искључиво као дијалог”[6]. Књига која је пред нама већ је започела дијалог Жарка Видовића са нама. То је озарен а озбиљан дијалог о смислу живота.
       
      Извор: Теологија.нет

      View full Странице
×
×
  • Create New...