Jump to content
  1. Милан Ракић

    Милан Ракић

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Митрополит Нове Смирне Симеон  је изразио забринутост због стања насталог  у Православљу после  одлуке о давању аутокефалности Православној Цркви Украјине. Митрополит је изразио и забринутост због разматрања тог питања на заседању јерархије Грчке Цркве.     У писму атинском архиепископу Јерониму и члановима Свештеног Синода, које је објавио сајт orthodoxia.info, Mитрополит је нагласио: „То је питање крајње озбиљно […] По мом скромном мишљењу, признавање или непризнавање аутокефалности не спада у  искључиву надлежност ни Председника ни Сталног Свештеног Синода, већ Светог Архијерејског Сабора. […] Понизно Вас молим да не пренаглите са било којом одлуком […] Ако се не донесе  конструктивна одлука, украјинско питање прети озбиљном нарушавању јединства наше Православне Цркве.“     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је данас, 6. октобра 2019. године, предводио торжествено молитвено сабрање у првом седишту Српске Православне Цркве и њеног првог Архиепископа, Светога Саве - манастиру Жичи. Светом Литургијом наша Помесна Црква започела је тродневну централну свечаност обележавања 800 година своје самосталности. На литургијском сабрању у манастиру Жичи Патријарху Иринеју саслуживали су сви Архијереји СПЦ, бројно свештенство и свештеномонаштво, уз молитвено присуство мноштва свештенослужитеља, монаха и монахиња и благочестивог народа из бројних Епархија наше Цркве.   Звучни запис (1)   Звучни запис (2)   Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је у изузетно надахнутој и поучној беседи подсетио најпре све сабране да је управо "овде, у Жичи, пре осам векова почела историја Српске Цркве и српског народа". Говорећи о Стефану Немањи односно св. Симеону Мироточивом и његовом сину Светоме Сави, Патријарх Иринеј је рекао да су "мудри св. Симеон и Сава знали шта српском народу треба, а то су самостална Црква и самостална држава" и подвукао да је управо у томе и тајна нашега опстанка - "Ову државу и темеље наше Свете Цркве поставили су свети људи", рекао је Свјатјејши.   Његова Светост је рекао да баш данас овде треба нагласити да се ми "морамо вратити нашој истини и путу Божијем, јер бољег и сигурнијег пута од тога нема" и додао да и поред свих страдања које је наш српски народ поднео и подноси и данас, "Бог није оставио народ свој управо због велике вере и наде које наш народ у Господа има", истакао је Патријарх Иринеј.   Патријарх Иринеј је благодарећи Господу посебно подвукао да морамо да извучемо само један закључак, врло важан а то је - јединство. "Јединство народа у ономе што је свето и божанско, истинито и непролазно. Јединство у Цркви, вери, љубави и свему ономе што краси род хришћански и што је красило народ наш". Патријарх је указао и на лоше појаве у Срба данас: подељеност, посвађаност, стављање личних интереса изнад осталих, а "ако овако наставимо не знам каква ће нам бити будућност" рекао је између осталог Свјатјејши Патријарх српски Иринеј.   "Порука данашњега великог догађаја", рекао је Патријарх Иринеј, "јесте да наставимо да живимо онако како смо кроз векове опстајали, а то је оно што Господ од нас жели: да се Богу и Цркви и вери својој вратимо, и љубави једни према другима и према свим другим народима" закључио је Његова Светост у беседи коју у целини можете чути испод ове вести.   По завршеној беседи, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј позвао је једнога од сабраних Епископа наше Свете Цркве, Преосвећеног Владику нишког Арсенија, да прочита Посланицу коју је Свјатјејши са свим архијерејима СПЦ упутио у част великог јубилеја.   ВИДЕО ЗАПИС ПРОСЛАВЕ ВЕЛИКОГ ЈУБИЛЕЈА У МАНАСТИРУ ЖИЧИ:       Извор: Радио Слово љубве   УСКОРО ДЕТАЉНИЈА ВЕСТ НА НАШЕМ ПОРТАЛУ!
    • Од Логос,
      Под великим искушењима се очувало, чува се и чуваће се јединство Цркве, казао је прота др Велибором Џомићем за часопис Епархије канадске „Источник“ говрећи о актуелној ситуацији Српске цркве у Црној Гори.  Разговор, објављен у новом броју „Источника“, који је посвећен великом јубилеју наше Цркве  – 800 година аутокефалности, преносимо у цијелости:      Протојереј- ставрофор др Велибор Џомић је рођен 1969. године у Краљеву. Парох је подгорички, старешина Цркве Светог Ђорђа под Горицом, иначе најстарије православне цркве у Црној Гори, архијерејски намесник подгоричко-колашински и координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске. Доктор је правних наука из области јавног и приватног права са ужом специјалношћу из државно-црквеног права. Члан је Великог црквеног суда СПЦ. До сада је објавио петнаестак књига из црквеног и државног права и историје СПЦ. Члан је Удружења књижевника Црне Горе и Удружења књижевника Србије (по позиву).   За почетак, реците нам нешто о предисторији Српске Цркве у Црној Гори.   – Никако се, када се говори о историји Српске Цркве, не сме заборавити да је она настала на темељима апостолског, а потом и константиновског наслеђа. То је било време јединствене Цркве Христове. И данас се у Црној Гори налазе белези тог времена почев од Диоклије, Златице, Мартинићке градине, Свача и других хришћанских светиња. То време је на том простору дало најлепше изданке који су оличени у Светом Јовану Владимиру, зетском краљу мученику, који је пострадао 1016. г. На том подручју је било више епископија јединствене Цркве, али су оне увек, у јурисдикционом смислу, биле везане за хришћански Исток. На остацима олтара тих древних храмова се види да су сви, од реда, били окренути према Истоку. Последице великог раскола из 1054. г. се нису одмах осетиле међу свештенством и народом и може се рећи да је скоро век, па чак и век и по, трајало опредељивање за православни Цариград или за католички Рим. Велику улогу у ширењу Хришћанства су код нас Словена, пре раскола, имали Свети Кирило и Методије и њихови петочислени ученици   На то и такво, древно, изворно хришћанско наслеђе се наслонио Свети Сава када је започео своју мисију у свом народу која је заврхунила 1219. г. добијеном и свепризнатом канонском аутокефалијом наше помесне Цркве. Важно је да се зна да аутокефалност није дата српској држави, него крштеном српском народу и његовој свештеној јерархији. У црквеном-правном и гео-политичком смислу, аутокефалност наше Цркве из 1219. г. је најчистија и беспрекорна.   На тим изворним хришћанским темељима је потом организована и наша Црква.   – Апсолутно! Треба имати у виду да Црна Гора, у државно-правном и политичком смислу, није постојала у време Светога Саве. То је била Зета која је имала извесну аутономију у средњовековној српској држави, али је била њен саставни део. На тим древним хришћанским темељима су на подручју данашње Црне Горе организоване четири Савине епископије – Зетска и Будимљанска у потпуности, а Хумска и Дабарска у мањем делу. У Савином каталогу епископија, који је сачуван у Хиландару, Зетска епископија је била прва по рангу. Појмовна одређења су јако важна и треба бити веома пажљив и прецизан када се говори о томе. Наиме, у једном делу антицрквене и антисрпске пропаганде, која није од јуче, врло често се говори да је, наводно, ”Православље у Црну Гору дошло са Светим Савом”. Православље је изворно, непромењено Хришћанство. Наша Црква није основана као некаква нова организација на том простору, него је органски везана за свеукупно хришћанско наслеђе и, пре свега, дотадашњи непрекинути апостолски континуитет.   Дакле, неспорна је везаност православне црквене организације на простору данашње Црне Горе за Светог Саву. – Она се без Светог Саве и његовог равноапостолског дела не може схватити, а ни разумети. Зетску епископију је устројио Свети Сава, а у ранг митрополије је уздигао цар Душан. Она је од свог настанка била везана за Архиепископију у Жичи и Пећи, па Патријаршију у Пећи и тако је све до данас. Кад год је постојала Пећка Патријаршија, Зетска митрополија, која је од краја 15. века добила и назив Црногорска, била је везана за Пећку Патријаршију. Када је наша Патријаршија два пута силом укидана од Турака, Митрополија је остајала да функционише фактички самостално, без потчињавања Цариграду, чувајући предање и барјак Српске Цркве. Кад год се Патријаршија обнављала, први пут у 16, а други пут у 20. веку, Митрополија је била под омофором пећког, српског патријарха. О томе сведоче бројни прворазредни историјски извори. У време митрополита Петровића, а потом и за време световне кнеживине и краљевине Црне Горе, Православље је било државна вера. Изграђени су многи храмови и манастири, парохије су биле попуњене свештеницима, а основана је и богословија на Цетињу. Све је то било у функцији духовног просвећивања народа у Црној Гори, који је безрезервно имао и чувао свој српски идентитет.   А онда је наступио Други светски рат и оставио стравичне последице.   – У Црној Гори је, као и у тадашњој Краљевини Југославији, био је не само Други светски рат него и грађански рат међу браћом. Комунисти су започели своју бољшевичку револуцију и изазвали највеће крвопролиће међу браћом. Последице тог наслеђа су видљиве и данас. Побијени су најбољи синови Црне Горе, а народ је 1945. г. дочекао без духовне, интелектуалне и војне елите. Те поделе су још дубоке и трагичне. Партизани су убили Митрополита Јоаникија и скоро 130 најбољих свештеника. Убијено је и двадесетак свештеника од Италијана и Немаца. Углавном, Црна Гора је, на крају рата, готово остала без свештенства, а било их је око 200 на почетку рата. Оно мало преосталих свештеника се нашло под терором и притиском нових богоборачких власти. Многи су били присиљени да напусте своје парохије и пређу у државну службу као наставници, матичари или општински службеници. Митрополит Арсеније (Брадваровић) је 1954. г. осуђен на 11 година робије зато што се интересовао за изборе у Америци и што је навијао да победи генерал Двајт Ајзенауер. Уништено је, оскрнављено и опљачкано преко 600 парохијских и манастирских храмова. Спаљене су десетине хиљада богослужбених књига. Одузета је огромна црквена имовина која је завештавана светињама и чувана од средњег до 20. века. Присилна атеизација народа, а посебно омладине је оставила духовну пустош какве није било нигде у бившој социјалистичкој Југославији. Покушали су да тај крштени слободарски народ претворе у његову супротност. Симбол духовно уништене Црне Горе је срушена црква Светог Петра Цетињског на Ловћену и њено камење које је разбацано на Ивановим коритима.   Од деведесетих година 20. века је приметна велика духовна обнова у Црној Гори.   – Пуцањем комунистичких стега и ланаца и доласком првих слобода кренуо је и процес духовне обнове Црне Горе. Тај период се и поклапа са избором Епископа др Амфилохија за Митрополита црногорско-приморског. Пре свега, народ је током претходне три деценије масовно приступио Светој тајни крштења, а обновљано је свештенство и монаштво. Данас смо по броју свештеника негде на нивоу из 1941. г, али број монаха и монахиња превазилази сваку историјску цифру. Никада у Црној Гори није било монаштва као сада. Обновљено преко 650 обурданих и опогањених храмова, манастира и конака и, што је најважније, у њима буја духовни живот. Изграђена су и два нова, велелепна и велика саборна храма, у Подгорици и Бару. А што је најважније, под великим искушењима се очувало, чува се и чуваће се јединство Цркве које је итекако на удару. Печат тог процвата вере у Црној Гори су и нови светитељи – Свети свештеномученик Јоаникије са пострадалим свештеномученицима и новомученицима, Света два свештеномученика и 40 ђака – Мученика Момишићких и Преподобни Симеон Дајбабски. То су наши нови духовни бедеми и утврђења.   Пратимо ситуацију и видимо да, после Епархије рашко-призренске на Косову и Метохији, највише проблема има због константних напада на нашу Цркву у Црној Гори. – Проблем је озбиљан, јер су евидентна настојања да се Црква кроји по мери овосветских интереса власти, а не да се поштује уставно начело одвојености Цркве од државе и право на слободу вероисповести. Атаци су дуготрајни и различити. Прво смо проглашени за ”окупаторску Цркву”, а сада имамо катастрофалан садржај Предлога закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница. Проблем је у томе што то није закон којим се на модеран и демократски начин уређује начин остваривања и заштита права на слободу вероисповести него је то, заправо, закон против Митрополије и епархија СПЦ у Црној Гори. Тако је препознат у јавности. На делу је покушај правне ликвидације стечених црквених правних субјективитета да би се, потом, од стране државе извршило одузимање храмова и остале непокретне црквене имовине из периода до 1918. г. Одавно трпимо разне притиске, а они су се, поред осталог, огледали и у шиканирању нашег свештенства без црногорског држављанства у погледу боравишних дозвола. Наши свештеници и монаси лакше добијају дозволу за боравак у Канади, него у Црној Гори коју је родила Митрополија црногорско-приморска. Кажу моћници да су све успели и да је остало да ”реше црквено питање” неком политичком аутокефалијом која са канонским предањем Цркве нема никакве везе. Е, па неће моћи!   Како ће се све то завршити?   – Бог зна, али знамо да све што долази на Цркву споља, без обзира колико је тешко, увек, у коначном изразу, буде позитивно и благословено. То је потврђено свеукупном црквеном историјом. Велики је благослов што су наши епископи, а има их пет у Црној Гори, јединствени под омофором нашег Патријарха, а око њих је свештенство, монаштво и верни народ. И нашој генерацији је велики благослов што смо у прилици и да кренимо, али и да посведочимо веру и верност Христу и Цркви Његовој. Властодршци морају да схвате да могу против свега или свакога, али тешко могу против Бога и Светог Василија. Молимо се Богу да се они врате на прави пут и да не насрћу на оно што је Божје, јер им то не припада. Ми знамо ону еванђелску реч утехе да ће се спасити ко претрпи до краја.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Европско друштво жена у теологији (ESWT) одржало је четвородневну конференцију под називом „Род, раса, религија: де/конструкција режима не/видљивости“ (12–15.9.2019) на Факултету теологије и религијских наука Католичког Универзитета у Лувену. Једна од говорница била је и Тереза Форкадес.      Тереза је бенедиктинка и доктор медицине и теологије. На пољу теологије првенствено је препозната као феминистичка теолошкиња која заговара женско свештенство и право на контрацепцију и абортус. Такође се изјашњава и као политичка активисткиња у борби за независну Каталонију. Њену контроверзност потврђује чињеница да је Ватикан 2009. тражио да јавно потврди сагласност са учењем Римокатоличке цркве. Док ужива потпуну подршку свог сестринства, које је сматра Божијим даром, и осталих становника Каталоније, својим ставовима стекла је опоненте у Римокатоличкој цркви и изван ње. Волели је или не, не може се порећи да је реч о једној изузентно харизматичној личности која изгледа неустрашиво пред микрофоном. С обзиром на тему Терезиног излагања, разговарали смо о међурелигијском дијалогу.   Особа на чију се теорију ослањате када је у питању међурелигијски дијалог је Џон Лок. Можете ли укратко да нам објасните његову идеју „неутралности државе“?   То је, између осталог, значило да држава нема право да просуђује која религија је „боља“. Па ипак, та неутралност није се темељила на уверењу да су све религије једнаке. Постоје оне које су насилне, деградирају неке људе и сматрају да жене треба да буду подређене мушкарцима. Наравно, и Католичка Црква је имала моменте у историји када је делила овакво мишљење, али добро је да данас препознајемо то као нешто што није добро. И поред тога и данас постоји овакво разумевање хришћанства. Да ли желим да кажем да је оно исправно? Не, желим да ми буде дозвољено да критикујем и изнесем своје мишљење. Потребан нам је теоријски оквир који нам дозвољава да се сукобимо. Увек треба да имамо ту могућност, а држава, наравно, мора да зна да насиље није решење.   Може се рећи да понекад секуларни дискурс захтева од теолога и припадника различитих религија  да релативизују своја уверења и основне религијске принципе како би могли да разговарају једни са другима.   Да, чини се да је тако. Међутим, најбољи дијалози које сам имала били су са муслиманском теолошкињом која је професорка исламских наука у Великој Британији. Имале смо предиван семинар, управо из разлога што она верује да су њена убеђења и њена религија најисправнији, док, са друге стране, ја верујем да имам додир са Богом кроз Христа и то не може да се релативизује. Разговори са искреним верницима, онима који су доследни у својим веровањима и који негују своја искуства Бога, су за мене најбољи међурелигијски дијалози. Не сматрам да мора да се релативизује оно у шта се верује да би се такви дијалози постигли.   Да, јер је у овим случајевима реч о основним премисама наше вере.   Управо. Ја не могу да кажем да Христос спашава хришћане. Не! Он спашава свет. Ако ми одузмеш то, шта ми онда остаје? Верујем да је Исус Спаситељ света. Ако наиђем на некога ко не мисли исто, то је у реду, хајде да разговарамо. Управо кроз тај разговор, барем према мом досадашњем искуству, долазим до бољег разумевања Христа као универзалног Посредника. Дакле, није бескорисно за мене да разговарам са људима који верују другачије, али не започињем тај разговор с убеђењем да Исус спашава само хришћане, већ све људе.   Да ли мислите да такав приступ може бити увреда за припаднике других религија?   Не би требало да буде.   Уколико друга страна приступа разговору са својим убеђењима, онда нема места за „повређена осећања“, то желите да кажете?   Тачно. Такође, морамо направити разлику између идеје Бога и самог Бога. Моја идеја Бога и Бог нису исто. Бог је Бог, а моја Црква и ја можемо само имати идеје о Богу и Његовом откривењу. Али све то, прелепо и проблематично у својим нијансама, је ништа у поређењу са оним ко Бог јесте. Стога, наравно да могу да оставим простора за друге људе и њихово схватање Бога.   Помињали сте термине „othering“ и „otherness“. Објаснили сте да је „othering“ негативан појам који означава одвајање од другог у хијерархијском смислу. Он је други, јер није (довољно добар) као ми. „Оtherness“ је позитиван термин, у смислу љубави према другом упркос томе што је различит од нас, или још боље, баш због тога што се разликује од нас. Да ли бисмо могли рећи да је проблем релативизације религијских убеђења негирање различитости (otherness)?   Апсолутно сам сагласна. Релативизација води до хомогенизације, али нама је потребно да се међусобно разликујемо и те разлике треба да буду снажне разлике. Ја верујем да је мој поглед на свет исправан, следствено томе, твој није. Али то уопште не мора да буде проблем, јер то су само погледи на свет. Стварност је већа од наше концепције стварности и наших погледа на свет. Оно што нам је потребно је смирење да то признамо.     Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Дана 21. септембра лета Господњег 2019. године на Малу Госпојину, сестринство  Манастира Каменца, који је прошле године  јубиларно прославио шест векова постојања, је имало велику част да угости Епископа Јустина. Он је началствовао Светом Архијерејском Литургијом, а саслуживали су му архимандрит Јаков из Манастира Жиче, духовник каменачког сестринства, протојереј-ставрофор Радован Стевановић, јереј Младен Стевановић, нови парох каменачки, и протођакон Александар Грујовић.     После читања Светог Јеванђеља Владика је одржао беседу у којој је говорио о томе  да у животу треба да нам је најбитнија молитва, молитва за Царство небеско. Указао је на то да треба да се молимо Пресветој Богородици, чије рођење данас прослављамо, да нас “води и руководи“ и све наше трудове и напоре усмери на задобијање вечних блага и да нас својом милошћу заступа пред Господом не би ли били уписани у књигу вечности. Рекао је да не треба да се бојимо недаћа које нас сналазе и које нас чекају, већ да храбро уз Господа стојимо, јер кад смо уз Њега „никаква мука не може на нас“. Као прави духовни отац оснажио је своју паству речима Господњим: „ Не бојте се, ја сам победио овај свет.“ Нагласио је да је важно да опстанемо као добри људи, да ревнујемо и да свако својим трпљењем принесе жртву и труд „и за државу и за цркву и за народ у целини“, угледајући се на своје претке и настављајући оно, што су они „крвљу својом, жртвама својим и животом својим дали“.   Епископ је окончао беседу честитањем славе игуманији Марини и сестрама и подсетио нас да ове године Српска Православна Црква прославља осам векова аутокефалности са централном прославом 06. октобра у Манастиру Жичи.     По завршетку Свете Литургије, Владика је пресекао славски колач, онда је уследио кратак културно-уметнички програм, који су добровољно припремили уметници, који су прошле јубиларне године учествовали у свечаној академији за прославу. Програм је осмислила наша драмска уметница Биљана Ђуровић.   Уз помоћ верног народа и вредних парохијана, сестре су припремиле и скромну трпезу љубави и угостиле верни народ.     За време трпезе, нови парох јереј Младен Стевановић, се обратио Епископу, пожелео му добродошлицу и захвалио на указаном поверењу. Позвао је Епископа, као домаћина ове светиње,  да поново посети манастир и рекао да се нада да ће га следећи пут затећи у сваком послушању и благочешћу, уз речи: „Нека би моје послушање било на изградњу цркве и спасење свих и свега.“     Извор: Епархија жичка

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...