Jump to content
  1. Жељко

    Жељко

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      НИ НЕПРИЈАТЕЉУ НЕ БИХ ПРЕПОРУЧИО ДА ПОКУША ДА ПРЕВАРИ ПРАВОСЛАВНЕ СРБЕ У ЦРНОЈ ГОРИ.     Био сам у Подгорици на Светосимеоновској литији. Утисак је јединствен и непоновљив. Заједно са десетинама хиљада људи, из једне душе и једног гласа смо Бога молили - Светог Саву, Светог Симеона Мироточивог и све свете Немањиће призивали, ходали поносно улицама Подгорице, певали о нашој мајци Црној Гори, Боки, Светом Василију Острошком, Карађорђевићима и Петровићима, Опленцу и Ловћену, Дечанима и Жичи. Певали смо о светом Кнезу Лазару и Косовским мученицима, али и о бесмртницима за Кошара и Мојковца.    Бори се народ за своје светиње, не да их. Бори се за свој идентитет православни и српски, за своје ћирилично писмо, за свог Његоша, Марка Миљанова, за Црњанског и Андрића. Бори се за егзистенцију сопствене деце. Зна народ да није једини циљ отети црквену имовину. Прави циљ је поделити и разорити Светосавску Цркву. Зато се над лицима људи, жена, деце, стараца поносно виоре стотине и стотине тробојки. Неке су везане са крсташ барјацима символизујући вечно народно, духовно и црквено јединство Зете и Рашке, Боке и Шумадије, Херцеговине и Срема, свих наших земаља и крајева.   Малициозни и злонамерни кажу да тај наш народ није црквен, да је масовношћу изненадио и свештенство у Црној Гори и политичке главаре, а ја баш мислим да су тамошњи православни Срби изразили суштинску црквеност, хришћанску љубав, пожртвовање и озбиљност. Они никога не искуљчују, без обзира на националност и политичко опредељење. Све позивају и прихватају у заједницу братства и љубави, јер је њихово опредељење да борећи се за себе, своје достојанство и идентитет бране слободу и достојанство других.. Не мало браће Хрвата, муслимана и Црногораца се одазвало.   Чини ми се најважнија је озбиљност нашег народа у Републици Црној Гори. Они знају ко су, шта хоће, а шта неће ни по коју цену и припремили су се да ту цену, ако треба и плате. Стога ни непријатељу не бих препоручио да их заводи за Голеш планину и да покуша да их превари. Њихова вера, одлучност и љубав надахњују и охрабрују и мене као човека, хришћанина и епископа.     Митрополит загребачко-љубљански +Порфирије     Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
    • By Логос
      Поштовани посланиче/посланице… ,   Након што смо Вам преко Вашег Клуба посланика, уз пропратно писмо, послали Примједбе Митрополије на Предлог закона о слободи вјероисповијести, који се налази у скупштинској процедури, обраћамо Вам се овога пута и лично са надом да нећете подржати тај Предлог закона који грубо дискриминише Православну Митрополију црногорско-приморску и друге епархије Српске Патријаршије у Црној Гори, које је прије осам вијекова основао Свети Сава, први архиепископ српски.     Истичемо да наша Црква не тражи и не очекује никакве привилегије и да нисмо против припреме и доношења новог закона. Будући закон се мора припремити у активном и одговорном дијалогу Владе са Црквама, вјерским заједницама и правним стручњацима, у складу са обавезујућим нормама међународног права и Устава Црне Горе. Истински дијалог и неопходно усклађивање са Уставом и међународним стандардима су овога пута изостали. Детаљна правна анализа је садржана у Примједбама које су послате Вашем посланичком клубу.   Не смијемо овом приликом изоставити чињеницу да ће се овај Закон, прије и изнад свега, односити на нашу Цркву, што су јасно саопштили и највиши државни функционери, будући да је Влада Црне Горе 2011. и 2012. године закључила темељне уговоре са Римокатоличком црквом, Исламском и Јеврејском заједницом. Ми смо, такође, изразили жељу и званично смо обавијестили Владу да желимо да и са нашом Црквом закључи Темељни уговор са истим обимом права и обавеза, али Влада није исказала спремност и добру вољу да закључи уговор. Из тог разлога, процес припреме и доношења новог Закона је додатно оптерећен кроз нарушену уставну равноправност цркава и вјерских заједница и дискриминацију наше Цркве, јер је, без икакве сумње, нови Закон у функцији политички недопустивих притисака на нашу Цркву. Нови закон, уколико буде усвојен у предложеном тексту, у 21. вијеку уводи правни партикуларизам, правну ликвидацију стеченог и судски потврђеног правног субјективитета наше Цркве и конфискацију црквене сакралне и остале непокретне имовине у ad hoc дискриминаторном поступку.   Ова чињеница нарушавања уставне равноправности вјерских заједница, коју ће овај Закон, без икакве сумње, да произведе, захтијева посебну осјетљивост свих посланика, како оних православне вјере, тако и оних других вјера или невјерујућих, који неће на исти начин бити погођени оваквим Законом.   Понављамо Вам и у овом личном обраћању оно што смо већ јавно саопштили: овако формулисан Предлог закона не заслужује да буде разматран у Скупштини Црне Горе, те Вас позивамо да својим учешћем не дајете легитимитет расправи и гласању о овом Предлогу закона или да гласате против њега, ако ипак разум не преовлада, па дође до гласања о њему.   У прилогу Вам достављамо Поруку Световасилијевског сабора одржаног у Никшићу и преписе Завјештања Светог Василија Острошког, Оснивачке повеље Цетињског манастира господара зетског Ивана Црнојевића и Указа књаза Николе којим потврђује својину Цетињског манастира.   Свети Василије Острошки Чудотворац, слава му и милост, у овом свом Завјештању овако каже за оне који се усуде да отимају црквену имовину: ”И ко би се усудио да нешто отме од манастира, отео Господ Бог таквом разоритељу његов дом, кућу и стоку са синовима и свим његовим имањем да га Господ Бог порази и распе, изненада и вавијек. Амин. Да му траг и оџак погине вавијек. Амин.”   Као црногорски митрополит имамо пастирску обавезу да Вас са очинском бригом подсјетимо на ове ријечи, а не дао Бог да дозволите да се оне односе на Вас, Вашу породицу и потомство нити на било кога у Црној Гори.   С надом да ћете имати осјећања и савјести, одговорности пред Богом и грађанима Црне Горе и свеукупном домаћом и европском јавношћу у овом важном тренутку црногорског друштва, остајемо са тугом у срцу,   Архиепископ цетињски  и Митрополит црногорско-приморски  Амфилохије     (Писмо, које је достављено и предсједнику и премијеру Црне Горе Милу Ђукановићу и Душку Марковићу, те министрима правде и људских и мањинских права Зорану Пажину и Мехмеду Зенки, ексклузивно објављује „Дан“ у данашњем броју)     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Логос
      У интервјуу за Спутњик уочи црквено-народног Сабора у Никшићу митрополит црногорско-приморски Амфилохије најављује да ће прочитати поруку Ђукановићу од цариградског патријарха. Он истиче да Српска црква није никаква верска заједница, него Црква Христова у Црној Гори која постоји осам векова и поручује:     — Мошти Светог Василија ће сигурно бити сутра на Сабору, оне су за то припремљене, а верујем да ће доћи и доста народа, монаштва, свештенства. Прoчитаћемо Ђукановићу и писмо цариградског патријарха, где он говори о томе да Митрополија црногорска никад није била аутокефална, као што и није, као и да је једина нормална црква у Црној Гори Митрополија црногорско-приморска Српске православне цркве.   Порука је дошла и од Московске патријаршије   — Ми имамо и одлуку Синода Московске патријаршије с тим у вези, где се потврђује то исто. Руска црква је у своје време подржала Митрополију, нарочито почетком 19. века, чак и читав 18. век је подржавала, а у Санкт Петербургу је сахрањен и митрополит Василије Петровић и на његовом гробу пише: Митрополит црногорски, егзарх српскога трона пећкога. То пише у Петрограду, јер је он то и био. Он је чак тражио од Синода Руске цркве да обнови Пећку патријаршију, али то није било могуће. Зато је Руска црква од 1833. године прихватила да рукоположи Петра Другог Петровића Његоша, а онда и да рукополаже и остале митрополите. И не само то. Благодарећи томе, та митрополија која је извојевала слободу, која није прихватила да се потчини Цариградској патријаршији у то време, после укидања Пећке патријаршије и која је водила борбу за ослобођење од Турске и успела, и јесте она која је створила Црну Гору.   Српска црква није од јуче   Сада се спрема нови Закон о верским заједницама у Црној Гори...     — Наша основна примедба је што се у том закону не помиње црква. Они нам не признају име које ова установа носи две хиљаде година. Ја нисам никаква верска заједница, ја сам Црква Христова у Црној Гори и ова наша црква православна, црква српска, Пећка патријаршија која постоји осам векова, није установа од јуче. А они то игноришу и свој предлог закона заснивају да не кажем на лажи — да је као наводно Митрополија црногорска црногорска црква, да је она престала да постоји 1918. године, да је не знам ко њу окупирао — и то Српска православна црква којој ова Митрополија припада осам векова.   Председник Мило Ђукановић рекао је у Скупштини да СПЦ није постојала 1918. године...   — Он је, нажалост, прихватио ту лаж коју посебно форсира ова секта која ту постоји, а која је себе прогласила за аутокефалну црногорску цркву, а у ствари је безглава. Главе нема ни тај који се приказује као њена глава. То је рашчињени свештеник Цариградске патријаршије... То је групица црквених деликвената које сад ова власт подржава, коју буквално плаћа, даје им новац да могу да опстану и да постоје, а која суштински нема никаквог утицаја у народу. И име које су узели, и начин на који се понашају — а покушавају да отму и име и достојанство Митрополије црногорске која ту постоји кроз векове. А то подржава садашња власт и то ни за ту власт није добро, ни за Црну Гору, јер Црна Гора постоји као независна држава од 2006. године. Ми као црква нисмо против државе, ми само тражимо од државе да се понаша на правни, нормални начин, да доноси законе који су сагласни са вековним предањем Црне Горе, и са савременим, модерним европским законодавством. Ништа друго не тражимо.   Како коментаришете то да црногорске власти негирају то да је Митрополија, да је Црква створила Црну Гору?   — Раније се овде звала Зета, па када је зетски митрополит прешао на Цетиње и постао цетињски митрополит и тај крај је почео да добија назив Црна Гора. Дакле, Црна Гора је добила назив по Митрополији.   Дух Брозових пионира   Митрополија је крстила државу по имену...     — Митрополија је родила Црну Гору. А та митрополија је 1918. године одлуком Светог Синода цркве у Краљевини Црној Гори прва васпоставила јединство Пећке патријаршије, са Митрополијом у Србији. Она је била подстицај да се васпостави Пећка патријаршија која је онда потврђена и од Цариградске патријаршије 1922. године и призната од свих помесних православних цркава до данас. То је оно што је историјска чињеница. Нажалост, треба бити искрен у том погледу — оно што ради садашња власт у Црној Гори, то је директни наставак лењинизма и стаљинизма. Оно што је покушао Лењин, да створу живу обновљенску цркву у Русији, прогонећи патријарха Тихона и убијајући хиљаде свештеника и епископа, исто се то догодило и овде у Црној Гори.   Наши комунисти су убили митрополита Јоаникија, побили преко 120 свештеника, затворили су 1953. митрополита Арсенија и осудили га на 11 година затвора на правди Бога, прогонили митрополита Гаврила зато што је бранио да се сруши црква на Ловћену. И сада исти тај дух настављају њихови наследници, јер су практично ови који управљају Црном Гором Брозови пионири. То је комунистички, партијски однос према цркви, не знајући ни шта је црква, него имајући своје партијско-идеолошко мишљење.   Они су сада ставили у програм да желе да обнове црногорску цркву...   — Која то партија на свету ствара цркве? Једна је ова која сада влада Црном Гором да они славе своју цркву. Не верујући у постојећу и поистовећујући себе као власт и као партија са државом. Црна Гора је међународно призната држава и не доводимо под знак питања државу, али не можемо дозволити да једна власт, која је у ствари комунистичка, угрожава цркву. Наши комунисти су одузели доста црквене имовине, сад ови који би требало да врате ту имовину, што је и тражено од Европског парламента, хоће још и храмове да одузму.   Позив на братску слогу   За 24. децембар је заказано заседање Скупштине, а очекује се да ће се 26. децембра на дневном реду наћи тај закон. Може ли да се спречи да тај закон буде донет?     — Ми их молимо да дођу сутра у Никшић, позвали смо и њих, а и наше муслимане и римокатолике, не само православне. Овде је обичај већ 350 година да долазе сви за помоћ од Бога, не само православни, него и муслимани и католици. Уместо да прослеђују такве законе, ми их зовемо да дођу и они. То је позив на братску слогу, на помирење народа, а не на свађе. А шта су они урадили? Они, ова власт, склопили су уговор са Ватиканом и исламском и јеврејском верском заједницом. Ми смо дали свој предлог 2011/2012. године, али они нам нису ни одговорили. И 2015, кад је изнет први предлог закона, поднели смо 5.000 примедби, али никад нису одговорили ни на те примедбе. Ево, сада смо поново доставили и њима и међународној јавности своје примедбе на предлог закона. А тврде да су испоштовали све.   И препоруке Венецијанске комисије. Тврде и да је било разговора са најмногобројнијом црквом у Црној Гори...   — Са црквом која је родила Црну Гору. Надамо се у Бога да ће их уразумити, али се надамо и у помоћ међународне заједнице, јер се они очигледно на трезвенији начин односе према томе, иако не воле да се мешају у унутрашње послове Црне Горе. То и разумем, али њихово расположење и држава посебно православних, и Грчке и Русије, кристално је јасно. Чак и европске државе сматрају да то није нормално.   Огласила се и ЕУ...   — Ми се надамо да ће Бог уразумити ову групицу која сада влада, ти наши Титови пионири… И оно што је најгоре, чак и оно што је комунизам оставио у њој, што је народ градио, стотине предузећа, сада је опљачкано, а једна група људи су постали милионери. Сад је остало само да и цркву опљачкају и то је сва прича. Црква, иако у тешкоћама, успела је да обнови преко 700 храмова, да сагради катедрални храм у Подгорици, који су освештали московски и цариградски патријарх и то је било њихово последње саслуживање. Ја се сада поново молим Богу да дођу и цариградски и московски патријарси.   Нада у јединство у православљу   То је једини храм који су освештали обојица...     — Ја се надам да ће они поново доћи после ове несреће у Украјини да се овде у Црној Гори састану и да се обнови јединство православне цркве. Јер то што се догодило са Украјином, са том лажном црквом, једна је од рана. Нажалост, ту је штета што се умешао цариградски патријарх. Цариград је престолна црква, али то не значи да је глава цркве, јер у православљу је глава цркве сам Господ Христос, нема друге сем те. А он је у одлуци о украјинској цркви написао да је глава цркве, што је потпуно папско тумачење које је на срамоту Цариградске патријаршије.   Чини се да власт у Подгорици користи сукоб око украјинске цркве?   — Оно што су урадили са Московском патријаршијом и Украјинском православном црквом, укидајући одлуке патријарха Дионисија Четвртог из 1686. године и тиме реметећи јединство Московске патријаршије, признато пре више од 300 година, тиме дају знак да имају право да укидају све аутокефалије које је дала Цариградска патријаршија.   Ако може тамо да укида, зашто онда не може да укида аутокефалију и Српске цркве, Атинске архиепископије и других цркава. И не само то. Тим својим гестом поништили су одлуке Сабора на Криту из 2016. године који је имао васељенски значај, када је потврђено да постоји 14 аутокефалних цркава у њиховим канонским границама. Цариград се огрешио и о Сабор који је одржан, и о вековна предања православне цркве, не само о Московску патријаршију и Украјинску православну цркву.   Створио је раскол, припремио један раскол православне цркве који је катастрофалан. Боже опрости, то подсећа на оно што се десило у 11. веку. Неће дати Бог, у сваком случају, тако нешто, али није добро, није здраво и надајмо се да ће Цариград да се поправи.   Много је значајно оно што је предложио јерусалимски патријарх, сазивање свеправославног саветовања, јер је Јерусалимска патријаршија једина „мајка црква свих цркава“. Цариградска јесте мајка наших словенских цркава, али све цркве, читаво хришћанство се родило из Јерусалима.     Надајмо се да ће позив јерусалимског патријарха прихватити и Цариград. Ми остали смо то прихватили, и Московска патријаршија, да се свеправославно, свесаборски реше та питања. Једино тако могу да се реше.     Извор: Спутњик
    • By Логос
      Овде су неки упали у заблуду мислећи како свештениково помињање светитеља пред Богом представља молитву за њих, а не благодарност. Не знам где су они нашли повода за таква размишљања. Јер, повода за такво веровање не могу пронаћи ни у радњама које се овде обављају ни у речима којима се служба савршава.     2. Из самих свештених радњи јасно је да оне не допуштају да се тако нешто и помисли. Јер, ако се Црква моли за светитеље, онда би свакако требало да тражи све оно што иначе увек тражи. А шта је то што тражи за умрле? То је отпуштење грехова, наслеђе Царства, покој у наручју Авраамовом заједно са светима, који су стекли савршенство. То је молитва Цркве, и осим овога она ништа више не тражи за своје упокојене. На то је ограничена наша молитва Богу. Јер, није допуштено да човек тражи све што зажели, него и у томе постоји закон и граница коју није допуштено преступити. „… Јер не знамо шта ћемо се молити као што треба, него сам Дух се моли за нас, односно поучава нас за шта треба да се молимо. Тако су ове речи схватили учитељи Цркве.   3. Према томе, погледај има ли у било којој служби или молитвословљу нешто осим онога што је речено – и нећеш ништа пронаћи.   4. Помолиће се, дакле, свештеници за отпуштење грехова оних који су без кривице као да је кривица још увек на њима; помолиће се да свети нађу покоја међу светима као да они још нису свети; помолиће се за савршенство савршених као да они још нису савршени.   5. Тако, свакако, греше – на један или на други начин. Наиме, или признају блаженство и савршенство светих, те тиме вољно празнослове пред Богом упућујући непотребне молитве за свете; а то више приличи људима који се изигравају са Божанством неголи свештеницима. Или се, опет, мислећи да тиме користе светима, озбиљно моле за њих, чиме одричу њихову славу. То не представља хулу само на светитеље, већ и на Самога Бога, као да Он, тобоже, није одржао Своја обећања којима је обећао даће прославити свете и да ће им предати Царство.   6. Оба ова начина представљају праву хулу. С једне стране, светима у потпуности признају блаженство, а са друге стране, поступају као они који светима одричу блаженство. Јер оне, за које верују да су блажени, да су уврштени међу синове и да су наследници Царства, проглашавају ненаграђенима и презренима и кривима тиме штосе на такав начин моле за њих.   7. Тако се, дакле, из самих ствари види да је неумесно сматрати да жртва коју Црква за своје свете приноси Богу, има својство прозбе.   8. Погледајмо и саме речи молитве: Још Ти приносимо ову словесну службу за преминуле увери праоце, Оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, Еванђелисте, мученике, исповеднике, подвижнике, и за сваки дух праведника, преминулог у вери. Особито за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију; за светог Јована, пророка, Претечу и Крститеља, за свете славне и свехвалне апостоле (… ) и за све твоје свете, чијим молитвама посети нас, Боже. И помени све преминуле у нади на васкрсење у живот вечни, и упокој их, Боже наш, где сија светлост Лица Твога.   9. То су речи молитве, и нема у њима никакве прозбе упућене Богу за свете, нити свештеник за њих иште нешто од онога што је уобичајено. Али, кад помиње остале престављене вернике, он одмах придодаје прозбу за њих, јер каже: Упокој их где сија светлост Лица Твога. Но, кад је о светима реч, дешава се сасвим обратно: не само да се не моли за њих, него их чак позива у заштиту. Јер, тек што помене и поброји светитеље, свештеник додаје: чијим молитвама посети нас, Боже.   10. Оно, међутим, што највише показује да ове речи не представљају неку прозбу и искање од Бога, већ благодарност Богу за светитеље, јесте то што је у ово набрајање уврштена и Мајка Божија. Јер, не би она ту била уврштена да је онима који су овде побројани, потребно икакво посредништво, и то не само од стране човечанског свештенства, него и од стране анђела; јер је она и од тих најузвишенијих духова неупоредиво светија.   11. Али, рећи ће неко, Христос је Онај Који ову свештену радњу савршава. Према томе, шта је чудно у томе ако Он и посредује за светитеље и за саму Своју Мајку?   12. Али, нема никаквог разлога да то чини; јер није то начин Христовог посредовања. Он је заиста постао „посредник између Бога и људи“, али не уз помоћ неколико речи и молитава, но Самим Собом; тиме што је Он исти и Бог и човек, сјединио је Бога са људима постављајући Себе као заједничку међу двеју природа. Мислити да Он увек посредује у молитвама свете Литургије, то је сасвим погрдно и неумесно.   13. Иако је Христос Онај Који савршава свету Литургију, ипак нећемо Њему приписати све што се на тој служби чини и изговара. Наиме, дело и циљ ове свете Тајне, односно освећење Дарова и освећење верника, Он Сам остварује, а молитве и молбе и прозбе у вези са тим приноси свештеник; јер оно прво припада Господу, а ово друго слузи. Свештеник се моли, Он испуњава молитве; Спаситељ дарује, а свештеник благодари за то што је даровано; свештеник приноси Дарове, а Господ их прима. Приноси, наравно, и Господ, али он Оцу приноси Самога Себе и ове Дарове, кад они постану Он Сам, односно кад се претворе у Његово Тело и Његову Крв. А пошто Самога Себе приноси, због тога се и вели да је Он исти и Који приноси и Који се приноси и Који прима; Он приноси и прима као Бог, а приноси се као човек. Но, Хлеб и Вино, који су још увек Дарови, приноси свештеник, а прима их Господ.   14. Којим чином Он прихвата ове Дарове? Освећујући их и претварајући их у Своје Тело и у Своју Крв. А у складу са оним што смо већ рекли, примање значи усвајање. То је начин на који Христос савршава ову свештену радњу. То је оно што сачињава Његово свештенство.   15. Но, ако и поред овога што је речено, неко ипак тврди да литургијске молитве – или све, или само поједине од њих – представљају речи Христове, тај се не разликује много од оних непобожних који су се дрзнули да оспоре славу Његову. Прочитај све молитве, и схватићеш да све речи у њима јесу речи слугу. Прочитај и ону молитву у којој свештеник помиње светитеље, а коју они дрско приписују Христу, и нећеш у њој пронаћи ништа што приличи Сину равночасном са Оцем, него све речи у њој приличе слугама. Пре свега, ово није Евхаристија само једног човека, него заједничка благодарност свеколиког људског рода;у њој благодаре људи који су сагрешили, али које ипак није напустило човекољубље Божије. Затим, ова благодарност није упућена само Оцу, него и Сину и Духу Светоме; у њој верници помињу и Мајку Божију, као што слуге помињу своју господарицу, и траже да се њеним заступништвом и заступништвом светитеља удостоје и посете Промисла Божијег.   16. Шта ово има заједничко са једним Господом, Јединородним Сином Божијим, безгрешним, Господом свега? Благодаримо, вели, Теби и Јединородноме Сину Твоме. Па зар Христос благодари Јединородноме Сину Божијем? Јер, ево, тада ће бити два сина; у складу са безумљем Несторијевим. Толико је безбожно и неразумно сматрати да Христос заступа светитеље и приписивати Му такво заступништво и посредништво!   17. Показало се, дакле, да није у томе смисао ових свештених образаца. Оно што преостаје јесте да ове речи не представљају прозбу, негоблагодарност.   18. Да, рећи ће неко, али то не допушта израз за, који очито има прозбено значење, пошто овај предлог то хоће да назначи. Но, то није обавезно; јер он не показује увек прозбу. Наиме, користимо ову реч не само када молимо, него и када благодаримо. То се може видети на многим примерима, па и у самој молитви о којој је реч. За све то, каже молитва, ми благодаримо Теби и Јединородноме Сину Твоме и Духу Твоме Светоме…, за сва знана и незнана… доброчинства, благодаримо Ти и за ову службу, коју си изволео да примиш из наших руку. Видиш ли да се реч за и при благодарењу користи. Према томе, нема никаквог оправдања за ову заблуду.   19. Тако је, дакле, немогуће да помињање светих представља прозбу. Да је то помињање благодарствено, најпре показује чињеница да није прозбено. Јер, сигурно мора бити једно од ово двоје – или прозбено или благодарствено будући да само на та два начина помињемо Богу сва она добра која нам чини, било да хоћемо да их примимо, било да смо их већ примили; тако оно прво бива прозба, а ово друго благодарност. Ово помињање показује и то да савршенство које светитељи стичу, представља највећи дар који Бог даје људима, и због тога је неприлично да Црква не исповеда захвалност Богу за своје свете. А опет, зашто савршенство светитеља називам највећим од свих дарова које Бог даје човеку? Па она цела јесте дар Божији! Јер, од свих добара која је Бог учинио роду људском, ово је врхунац и циљ: хорови светих; а због тога добра створено је за нас небо и земља и све што је видљиво. Због тога постоји рај, због тога су пророци, због тога је Сам Бог примио на Себе тело, због тога су речи Божије, Његова дела, Његова страдања, Његова смрт: да би се људи са земље преселили на небо и да би постали наследници тамошњег Царства.   20. Према томе, ако у овој свештеној служби постоји благодарност, и ако су Дарови благодарствени исто као што су и прозбени, тада је нужно да главни разлог и полазиште Евхаристије буду савршени светитељи.   21. Уосталом, шта је то што нам Евхаристија пружа? Зар није то чињеница да смо тражили и да смо тражено добили? То је свакоме јасно. Према томе, оно због чега благодаримо, истоветно је са оним што тражимо.   22. Дакле, шта је то што Црква тражи од Бога? То је оно што ју је Сам Господ научио да тражи, односно то је Царство Његово, како би га верници наследили и како би постали свети као што је свет Он Који их је на то позвао. Ако та добра Црква тражи и моли од Бога, јасно је да за њих и благодари. Наиме, моли се да верници буду савршени у светости, и зато је природно и неопходно да благодари Богу за оне свете који су већ савршени у светости. Због те благодарности Богу за светитеље, ова служба се и назива Благодарење. Јер, иако Црква на овом месту помиње и много другога, светитељи ипак представљају испуњење свих ових захтева, те она благодари за савршенство које су светитељи стекли. Јер, све што је Господ учинио, учинио је да би сабрао хор светих, а тако и Црква, када слави Бога за сва она добра, чини то гледајући на хор светих. Зато је Спаситељ предао ову Тајну благодарећи Оцу, јер је са Њим требало да нам отвори небо и да тамо сабере овај сабор првородних.[30] Дакле, Црква се на Њега угледа када Дарове приноси не само на прозбени него и на благодарствени начин. Наравно, ово показује и на друге начине, а особито молитвом у којој је садржан сав циљ свете Литургије. Наиме, пошто наброји све што нам је Бог даровао и пошто заблагодари за све, те на концу помене како је Господ дошао у телу, предао нам ове свете Тајне и поручио да и ми тако исто чинимо, молитва овако завршава: Сећајући се, дакле, ове спасоносне заповести и свега што се нас ради збило: крста, па набројавши све што после крста следи, каже: Твоје од Твојих Теби приносећи због свега и за све, Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш.   23. Видиш ли? Сећамо се, вели, Твојих доброчинстава и зато Ти ове Дарове приносимо. У томе и јесте благодарност: да Даровима указујемо почаст своме Добротвору за добра која нам је подарио. А затим, још јасније исказујући своју благодарност, каже: Приносећи Ти ове дарове, Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш. У томе је, вели Црква, смисао приношења Дарова: у слављењу, у благодарењу, у прозби, као што смо од самог почетка говорили; тако да то приношење истовремено буде и благодарност и прозба.   24. Ово чинимо, вели Црква, сећајући се две ствари: заповести коју нам је Он дао, говорећи: „Ово чините за мој спомен“, и свега што се нас ради збило. Јер, уопште, сећање на доброчинства која су нам учињена, подстиче нас на то да узвратимо, те да и ми нешто принесемо Ономе Који нам је небројена добра даровао; а сећање на заповест учи нас томе какво треба да је наше уздарје и које дарове треба да принесемо.    Приносимо Ти онај исти принос који је и Јединородни Твој Син принео Теби, Богу и Оцу; и приносећи га, благодаримо јер је и Он, приносећи Ти Дарове, благодарио. Због тога ми овоме приносу Дарова не прилажемо ништа своје; јер ни сами Дарови нису наше дело, него Твоје; јер Ти си Саздатељ свега. Нити овај начин служења представља наш изум, нити смо га ми сами зажелели, нити смо сами себе покренули на овакво служење, него си нас Ти томе научио, и Ти си нас, преко Јединороднога Сина, на то подстакао. Због тога, све ово што приносимо, потиче од онога што си нам Ти дао; све је ово Твоје због свега и за све.   25. Тако и за сам евхаристијски принос изнова дугујемо Богу благодарност јер ништа од овога приноса није наше, него је све Његов дар; јер чак и то да желимо и да обављамо приношење, није наше – Он је Тај „Који чини у вама“, како вели божански Апостол. Због тога се у молитвама и каже: Благодаримо Ти и за ову службу, коју си изволео да примиш из наших руку.   26. То је, дакле, оно што нас учи да помињање светих на светој Литургији не представља прозбу упућену Богу за њих, него благодарност.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...