Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

александар живаљев

Горан Ж. Комар: Манастир Рождество пресвете Богородице – Потпланина код Херцег Новог

Recommended Posts

 

Манастир, посвећен Рождеству Пресвете Богородице, лежао је у херцегновском селу Ратишевини, од турских времена припадајући манастиру Косјерево, мада, током 18. вијека и на прелазу у 19, стајаше као филијали манастирчић Светоуспенског манастира Савина. Разорен је за вријеме рата са Французима почетком 19. вијека. Манастир је, нашом иницијативом, посјетио његово високопреосвештенство г. митрополит Амфилохије последњих дана 2006. године, када је разгледао остатке и дуго се задржао са мјештанима у кући Јова Андрића.

kozma-i-damjan-crkva-svete.jpg?w=529&h=6

Свети Врачи Козма и Дамјан, Црква свете Тројице

 

Снажна развојна линија историјског политичког надограђивања овога краја очитује се крупним учешћем Ратишевљана у управним тијелима Топаљске општине при чему се одликовао капетан Вуковој Вуков (Кнежев–Јовановић) у неколика мандата. Ратишевина је, очигледно, у концу 17. вијека, када новском крају прилази одређен број херцеговачких фамилија, постала привлачним мјестом које ће омогућити снажно трговачко, поморско и политичко узрастање долазећих родова међу којима ће се у томе смјеру истаћи Сабљичићи (Сабљице) и Познановићи. Ратишевљански Сабљичићи регрутовали су млетачке официре и подофицире, свештенике и главаре (кнезове), али и поморске капетане и трговце кроз два вијека њихове бокешке историје. Најмање двојица калуђера из овога рода служили су у манастиру Потпланина (Висарион и Иларион).

У селу, на вишем предјелу, према Каменоме, стоји завјетна црква Свети Врачи Козма и Дамјан. Ова је црква вјероватно ограђена у средњем вијеку и од њенога је завјета подизана парохијална црква Свете Тројице.

У селу по старини живе: Деретићи, Рисанчићи, Ћетковићи, Мијаљевићи, Поповићи, Радмани, Радовићи, Лепетићи, Сикимићи, Познановићи, Пиљуровићи, Гојковићи, Сабљичићи (Горње село) и Бачановићи, Черовићи, Томашевићи и Сикимићи (Доње село). Као исчезли род помиње се: Шиндак.

goran-komar.jpg?w=550&h=409

Др Горан Ж. Комар

У Доњем селу леже трагови цркве Свете Варваре која је порушена. Уколико би узели да је тачан податак из млетачке земљишне књиге учињене 1702, године, која представља реплику оне најстарије из 1690. (Корнерове) која укључује цркву Светога Марка, којој нема сигурног трага, тада би у селу у прошлости, свакако у разним периодима, стајало чак пет цркава:

  • Свети Врачи Козма и Дамјан (Радовање)
  • Света Великомученица Варвара (На Шипак)
  • Свети Јеванђелист Марко (Марушица)
  • Рождество Пресвете Богородице (Потпланина)
  • Свете Тројице, парохијална (Потпланина)

Осим тога, у Ратишевини је живо предање о древноме манастиру у којем су стајале калуђерице на опсегу Доњега села, испод брда Градац, покрај Трепетљике, те да су у некоме ратном разарању калуђерице прешле на предио Потпланине. Будући да у дохватљивим исправама нигдје нема сестринства у Мојдежу и Ратишевини, то ће бити да је овдје манастир стајао пуно прије млетачког и савезничког заузимања Новога 1687. године. Говори се, чак о њиховом одласку у Босну, у област Тузле.

У Ратишевини је у освит млетачке управе, врло је могуће, било смјештено сједиште српске епископије, за коју вјерујем да је лежала у манастиру Рождества Пресвете Богородице (Потпланини) те да је у њој сједио епископ Исаија (Лакетић). Према времену у којему се помиње, могуће и епископ Теодосија. Разговјетније него други извори говори о другоме српском епископу у околици града Новога руски путопис Петра Андријевича Толстоја који је под 19. јуном 1698. године забиљежио: “Близу града био сам у православној цркви, гдје сам видио мошти светаца… Код те цркве живи православни митрополит и под његовом влашћу има не мали број епархија у српском народу. Сви Срби говоре словенским језиком и свете службе у цркви служе на словенском језику. У многим мјестима код Срба има много светих икона и књига московског писма и штампе. Недалеко од града Херцег–Новог живи други православни митрополит и овај у српском народу има у својој епархији велики број цркава. Оба ова митрополита поставља благочестиви патријарх српски који је православне вјере и живи у граду Будиму… Поред митрополита Саватија, овдје је дакле стајао још један српски достојанственик. Гдје друго до у Ратишевини? И у документима која је сабрао заслужни Јован Радоњић, помињу се двојица епископа у Новоме. Баш некако у то вријеме. У вези са неуспјелом акцијом которског бискупа Марина Драга у наговарању српских архијереја да ступе на пут Уније, а поводом извјештаја бискупова од 15. јула 1697. године.

Да погледамо што о приликама у Боки под Турцима казују неки стари љетописи које је у Србско–далматинском магазину објавио Герасим Петрановић. Каже се да је 1686. године управу Цркве у Далмацији примио епископ Теодосија, а да је прије њега био епископ Максим који са граматом пећког патријарха, који га именује својим Нaмјесником, пређе из Турске (Херцеговине?) у Горњу Далмацију (стоји: “данашњу Боку Которску”) године 1653., и прими власт над тамошњим предјелом, а с допуштењем млетачке владе. Епископ Теодосија примао је плату од провидура Долфина а по декрету издатом у Херцег-Новоме 13. септембра 1693. године. Љетопис даље каже: “Епископ Исаија Лакетић. Послије смрти Епис. Теодосије, Патријарх Пећки пошље свога Намјесника за Боку Которску с граматом Еп. Исаију године 1695.” Овдје посве јасно стоји да је епископ Исаија послат у Боку. Стоји још, да је он затражио све што је уживао његов предчасник, епископ Теодосија, као и да је епископ Исаија у доба управе провидура Алвизе Моченига, остао ускраћен за потврду повеље коју му је издао провидур Данијел Долфин. Сигурно данас знамо да је овај епископ овдје стајао барем до 1697. године! Љетопис тврди да је тада тражио потврду привилегија. На тај начин састављају се свједочења путописаца и говор млетачких исправа из Бечкога рата.

У часу када је овдје у Боки започет посао на утврђивању границе између Млетачке републике и Отоманске империје, Мојдеж, са Потпланином, остаде у млетачкоме домену. У Ратноме архиву у Бечу чува се цртеж мргина, прегледна мапа новске и рисанске територије који је начинио сам комесар за разграничење Ђовани Гримани, а на којему је уцртано насеље Ratisseuinaкао агломерат кућа, Moides са одломком Muscosscuich, са којим се источније додирује Planina раздвојена потоком. Предио који је на овом цртежу комесара Гриманија означен као Планина лежи западније и ниже Ратишевине (Горње село) уоквирен двама потоцима (Детаљ цртежа у прилогу).

potplanina-crtez.jpg?w=529&h=245

Црква св. Врачи Козма и Дамјан на предјелу “Радовање“ уз границу са селом Камено. Могуће утемељена у средњем вијеку.

Први писани трагови манастира леже и млетачким земљишним и катастарским књигама, почевши од старе књиге катастра новских земаља коју је дао израдити генерални проведитор Ђ. Корнер 9. октобра 1687., а коју млетачки мјерник Франческо Барбиери доврши 1690. године. Уписан је, у територијалном оквиру Мојдежа. Маркиран је посјед у Суторини и Мељинама. Манастир је уписан путем свога светога братства: “Calogeri Padri“ са тринаест чланова.

Комплетна земљишна књига довршена за владе провидура Ф. Бадоера 1704. године укључује у селу Мојдеж оце калуђере у броју од осам, а у попису власника земље стоји: calogeri di Santa Trinita који посједују земљишта Vinogradina и Versina.

Ваља, свакако, у овај преглед уградити и податке које пружа ова млетачка земљишна књига која укључује цркву са посветом Свима Светима: Terra arativa in grebano della chiesa di Tutti i Santi, loco detto Versine као и земљиште на предјелу Radovagni. Дакле, тамо гдје лежи црква Свети Врачи Козма и Дамјан.

Такође, књига Катастра кућа, дућана и млинова у Мојдежу из 1726–1782. године укључује власнике млинова: Craglievich Jacob: “Calogeri di Moides“; Calogeri R. R.: “Jasa“. Иста књига помиње власнике Milich Drasco, Milich Illia, Gumurovich Nicola, Andrich Sava: “Ottplanine“. Велику важност носи податак из Бадоерове земљишне књиге Херцег – Новог и Рисна из 1704. године која открива припадност цркве Свете Тројице Мојдежу (chiesa di SS Trinita). У вријеме израде млетачких земљишних књига (1690) Ратишевина је имала 165 житеља, од чега 38 бијаше способно за оружје, 49 стараца и жена те 78 дјеце. Земљишна књига довршена 1690. укључује у селу цркву Светога Марка. Међу власницима земље и Sablich Sime Prette. Тако је, поред оца Андрије Стефанова Косијера, овај свештеник из рода Сабљичића најстарији за којега знамо да је стајао у Ратишевини. Поп Филип Сабљичић држао је 1704. године земљишта Dubrava, Prussi Grob, Orasach, а харамбаша Драшко Сабљичић Podvoglie, Ograda, Prasila. Драшко и Иван Сабљичић, баштину уз мргин Ledinach.

Но, поред попа Сима Сабљића, у најстарији млетачки катастик Новога уписан је Prette Gionisca. Mлетачки биљежник управо је овако уписао овога свештеника, и заиста, нама не би било могуће учинити покушај транскрипције овога имена. У Ратишевини су, дакле, до 1690. године живјела двојица свештеника.

Потпланина је, још у 18. вијеку, могуће на прелому вијека, могла постати савинским филијалним манастиром. Тако казује и отац Кирил (Цвјетковић) који је Потпланину обишао са својим игуманом Арсенијем а од њега је свакако дознао о статусу разрушеног манастира. Сигурно је да су све снаге биле управљене ка подизању Савине.

Сачуван је у Млетачком архиву старога новскога Архива један документ који је важан за историју манастира Потпланине. Црква Свете Тројице се помиње као манастир. Један се Мојдежанин који би могао бити у каквоме пословном одношају са потпланинским светим братством, Јаков Краљевић, поменут у читавој серији исправа новскога Архива, бијаше 14. новембра 1712. године подвргнут судскоме процесу због неких повреда калуђера манастира Свете Тројице у Мојдежу. Такође, послије завршетка последњег великог млетачко–турског рата (1715–1718) у којему су Новљани издашно учествовали, помиње се братство Свете Тројице а у вези са притужбама Продана Магазиновића због запречавања току воде преко калуђерскога имања. Ова исправа из 1719. године, помаже, као и претходна, да се оцрта величина земљишног посједа манастира. Занимљиво је да је црква Свете Тројице у то вријеме посједовала земље у Мокринама које је држао Петар Лепетић.

spomenik-savi-andjelicu.jpg?w=529

Споменик војводи Сави Анђелићу код цркве Св. Тројице, учеснику битке са Топал пашом 1687. године о којој пјева владика Петар II

О вези два новска манастира говоре и судске исправе двојице потпланинских игумана. Тако дознајемо и о ктитору манастирске Ћелије у Потпланини, калуђеру Исаији (Витомировићу) који је 1725. године оставио све непокретно имање, укључујући и ћелиjу коју је оградио сопственим новцем, манастиру Савини, а наредне године отац Исаија се помиње као калуђер, уз игумана Арсенија Милутинова Калуђеровића. Овај савински игуман управљао је обема манастирима. У вријеме старјешинства оца Исаије овдје је стајао и калуђер Данило (Перовић). Понекада се отац Данило помиње и као “Косјеревац“. Сасвим је, дакле, могуће да су ови оци били везани за манастир Косјерево на Требишњици, а да је, касније, усљед немогућности одржавања манастирчића Савина управљала овим посједом, све до рушења и запуштања зграда на почетку 19. вијека.

Крупан значај за историју манастира у Ратишевини носе исправе из 1726. године. Калуђер Данило Косијерац је уложио жалбу на старјешину манастира Савина због намјере да му одузме земљу, а такође, још пуно одређеније, калуђер Данило Косијер из Подпланине, села Мојдежа, у име игумана манастира Савина Арсенија Аврамовића опозива неки мандат из фебруара 1726. године. Помиње се, дакле, и овдје Потпланина, те игуман Арсеније Калуђеровић, одређено као Аврамовић.

Раздобље старјешинства оца Исаије и оца Арсенија (Аврамовића) долази у вријеме тешког прогона митрополита Стефана (Љубибратића) који је Црквом у Боки и Далмацији управљао између 1716. (0д 1719. митропoлит) до прогона 1722. и практично удаљен 1725–1727. године.

У томе преломном времену, Потпланина већ стоји као филијални манастирчић савински. Но, погледајмо, ко су били свештеници у Мојдежу и Ратишевини у то доба када је Топла настојала на обнови правилне приморске епископије.

У вријеме старјешинства оца Арсенија Савинског, и главарства Јова Сабљичића, у Ратишевини је служио поп Филип Сабљичић. Овај свештеник задобио је неке оранице од сердара Николе Дамјанова Кецојевића уговором о поклону учињеном 1. септембра 1730. године. Када је Јела удовица Мија Мискина из Ратишевине чинила тестаменат у 26. јула 1742. сачинио га је поп Филип парох у Потпланини.

Бијаху и други Сабљичићи ктитори манастира Потпланина. Калуђер Иларион Сабљичић учинио је 26. септембра 1783. изјаву којом половицу брашненог млина у Мојдежу купљену уговором од 14. јула 1754. од Петра и Митра Краљевића из овога села није прибавио на свој рачун, него на рачун манастира Свете Госпође у Савини, па тиме овлашћује манастир на поменуту половицу млина укњижену на његово име. У другој половици 18. вијека, пред пад Венеције, у доба кнеза Јова Сабљичића 1778. бијаше свештеник у Ратишевини поп Мијо (Мијаил) Сабљичић, а касније, 1786. у доба кнеза Тома Милутиновог Познановића, Симо Сабљичић, који је потекао од старога попа Сима, бијаше тутор цркве Свете Тројице.

Манастир Потпланина лежао је од половице 18. вијека у саставу Ратишевине. Но, овдје је могуће утврдити и сами час преласка овога мојдешког одломка у оквир Ратишевине. Ванредни провидур Винченцо Дона одредио је капетана комунитади Јована Аврамовића и сердара Николу Горакућу да одреде којој парохији треба да припадне тринаест фамилија које стоје у Потпланини. Одлука је донешена 1741., Потпланина је припала Ратишевини са образложењем да им је ово село ближе него парохија села Мојдеж.

У средини вијека парох ратишевљански бијаше отац Висарион Сабљичић.

Током друге половице 18. вијека у манастиру Рождества Пресвете Богородице Потпланина стајали су проигуман Василије (Ђурић) [судски списи, 1761., дуговао Петру Бјеладиновићу – Ђаји]; калуђер Висарион Сабљичић, градитељ [1765. даривао своје непокретности Савини, саградио уљани млин у својој кући у Потпланини прије 1746]; Исаија и Лука Лучићи, калуђери [судски спис, 1777. Андрија Фонтана потраживао дуг од насљедника Исаије, оца Луке]; Мелентије Андрић, калуђер [судски спис, свједочење о упокојењу оца Мелентија 29. децембра 1796].

У другој половици 18. вијека, манастир Савина је начинио један попис својих баштина који сам објавио на више мјеста. Овдје се наводи сљедеће: Земља орачица и виноград, мјесто речено Јежевац и Меткова главица купљена от калуђера Исаија Витомировића, и од мештра Ивана Кашина Ка(мпа): 6: 3: 163 // Z 17: 7; Земља Бошак мјесто речено Меткова главица више Јежевца бјеше измјерена от Гаврила Станића и Пера Гуморовића паке ивенштена от калуђера – Ка(мпа): 1 // :3.

(Слободна Херцеговина, 24. 1. 2018)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ово је део великог историјског мозаика у Боку Которску и Дубровник, можда најбогатијих Српских историјских локалитета. Ту су Бокељски Срби победили Наполеонове трупе, успешно се одбранили од Турске инвазије. Па касније од Турских пирата (барбаросе) и исламске колонијализације Боке Которске где је било преко 20 џамија. Тад су се Срби ујединили са Млецима (венетско племе не латинско) и пристали на Млетачки патронат.

Ја сам почео да се бавим "аматерски са референцама" ревизијом Његошевих историјских навода о времену пре њега. Наилазим на неке очигледне недоследности, почевши од тога да не помиње продају манастира и Цркви Православних, римокатоличкој Цркви што је довело до римокатолизације дела становника у Боку. Па да назива Бокеље лацмани, по-латињени што је недоследно. Бокељи су ушли у савез са Венетима од којих је била и мајка Светог Саве који је благословио Митрополију у Боку Которску. Што би значило да је и Свети Сава био лацман. Али није био, као што ни венети нису прихватали латинизацију и били су у сукобу са Латинима. Па да приписује истрагу (протеривање) Турака и Потурица, Црногорцима. Што се није дешавало у Црну Гору нити под њеном контролом. Већ у Боку Которску од стране Бокељских-Срба, Истријанаца и Млетака.

Ја сматрам да је то најважније за Светосавску и уопштено историју Боке Которске и њихових ратова, поморских битака Срба, учествовања у Индијској трговачкој рути, момента када губе већину мушког становништва због сукоба са Аустроугарима, који је одпочео раније побунама против Цетиња и Аустроугара. Где су Бокељи тражили обнову Митрополије на михољској превлаци. Аустроугари им дозвољавају на кратко али у међувремену, граде фортификације и затворе, где је било више Аустроугарских војника него мушких становника у Боку Которску... А Црногорци су тада због Турака, били под аустроугарском заштитом, не окупацијом:).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У оквиру посете Граду Бијељини председавајући Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик посетио је 23. маја 2019. године Епархију зворничко-тузланску и Преосвећеног Епископа г. Фотија.

      У срдачном разговору дотакнуте су многе теме које се тичу живота Српске Православне Цркве и српског народа у Републици Српској и Босни и Херцеговини. Посебан акценат у разговору дат је теми изградње Заветног храма Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог, који је већ у народу назван Храмом српског јединства.
      Храм би, ако Бог да, требао бити изграђен у близини новог аутопута који ће пролазити поред Бијељине. Разговарано је и о завршетку радова започетих цркава и других објеката, о Православној веронауци и њеној имплементацији у средњошколском систему Републике Српске као и о проблему учесталог исељавања српског народа у земље Европске Уније.
      Председавајући Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик Додик је захвалио Епископу зворничко-тузланском г. Фотију на пријему и нагласио да ће све релевантне институције Републике Српске дати свој допринос тим пројектима зарад стабилности народа и Цркве која је гарант опстанка Републике Српске.
      РТРС: Договорена изградња Цркве српског јединства
      -Говорили смо о значајним стварима везаним за живот наше епархије, у којој има много градилишта, а тај посао не можемо сами да урадимо без помоћи Републике Српске и њених институција, рекао је владика Фотије.
      Он је додао да је договорена реализација новог пројекта,радног назива "Црква српског јединства", који ће бити реализован уз пројекат изградње ауто-пута, који иде од Кузмина према Бијељини и даље према Брчком и Добоју. Пројекат "Црква српског јединства", како је навео Владика, веома је потребан Србима који су склони томе да се деле и сукобљавају.
      -Та црква би требало да буде нешто што нас повезује, обједињава, како у Републици Српској, тако и у матичној држави Србији, наглашава Епископ. Према његовим речима, нови велелепни храм биће заветна црква ширег значаја од обичне парохијске цркве, јер ће окупљати Србе са свих континената.
      -Република Српска треба да добије такву светињу гдје ћемо бити сви заједно, обједињени као мрави у том великом објекту, поручио је епископ Фотије и додао да је са г. Додиком и његовим сарадницима разговарао и о питањима која се тичу веронауке, бриге о омладини, останку Срба на овим просторима и другим темама које су значајне и за Цркву и за државу.
      Српски члан Предсједништва БиХ потврдио је подршку идеји Епископа зворничко-тузланског, потенцирајући добру сарадњу Српске Православне Цркве и Републике Српске кроз дуги низ година, на низу пројеката који промовишу заједничке вредности, и то путем веронауке и обостране међусобне бриге Цркве и државе. Он је нагласио да је Црква један од најважнијих идентитета српског народа.
      -Црква на најбољи начин чува и баштини традицију српског језика, писма, вјере и наше крсне славе, свега што нас чини посебним народом на овим просторима, који је изложен многим проблемима, рекао је г. Додик и оценио да су односи институција Републике Српске и Српске Православне Цркве на највишем могућем нивоу и додао да су сви заједнички започети пројекти и реализовани. Он је захвалио епископу Фотију на бризи за Епархију, у којој је изграђено више од 200 цркава и црквених објеката.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Директор Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије др Милета Радојевић приредио је 17. маја 2019. године свечани ручак за архијереје Српске Православне Цркве, учеснике редовног заседања Светог Сабора.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар Карађорђевић приредио је 15. маја 2019. године у Белом Двору свечану вечеру за архијереје Српске Православне Цркве, учеснике редовног заседања Светог Сабора.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      ,,Да погледамо само ради малог примера и на ову свету обитељ, која стоји у овој гори под небесним окриљем Светих Врачева већ близу четири стотине година... Нестало је већ одавно са овога света онога, који је подигао ту задужбину своју; ... нестало је блага и богатства онога који су расипали земнородни сластољупци ондашњег времена на сјајно ношиво, на изабрана јела и пића, на забаве и весеља, којима се угађало обичајним жељама а кад кад и ниским телесним страстима ... све је то пропало у бездан мрачног заборава ... А ово што је подигла права вера и искрена љубав хришћанска и наменила, слави Свете Тројице и части Божјих угодника  Козме и Дамјана, стоји ево и данас, и сведочи нам, да таква побожна и богоугодна дела трају и на овој земљи најдуже!“

      Овако је средином 19. века, на манастирску славу 14/1 јула, у самом храму Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана, беседио потоњи владика пакрачко-славонски Никанор Грујић, у народу познат као Срб – Милутин, најобразованији Србин свога доба.
      И данас можемо да се уверимо у благи и мудри Промисао Божји, као и у руковођење Светога Духа, јер се ове године навршава 520 година од оснивања манастира Раковца и 40 година архијерејске службе Епископа сремског Василија, који је поред обнове и градње других цркава и манастира, Божјом милошћу, радом и молитвом и помоћи Светих безсребреника Козме и Дамјана, као и уз помоћ православних хришћана,  започео корениту обнову и васкрсење овог славног манастира који поново добија достојанство дворског манастира и тиме постаје ставропигијални манастир Епископа сремског Василија.
      Сама историја манастира Раковца позната је релативно и, као код већине наших манастира, своди се на штуре податке о његовој историји од свога настанка до данас. Међутим, за разлику од других манастира некадашње Карловачке митрополије, једино манастир Раковац носи уз свој назив придзнак „дворски“,  и то сасвим оправдано!
      Наиме, ишчитавањем Протокола манастира Раковца (препис Исаије Париводског) од игумана Теофана из 1704. године можемо да видимо опис настанка манастира: ,,У част Светих безсребреника и чудотвораца Кузмана и Дамјана родом из Азије. У Фрушкој Гори у Срему, подигнут је манастир Раковац, при благовјерном, благочестивом и христољубивом Господину Јовану Бранковићу, великом Деспоту Сремском и наследственом овладатељу Сремском, подигнут  је настојањем и срдачним трудом, и сопственим радом, христољубивога и благочестивога Господина Раке, иначе Раје, и благовјерна споменутога Господина Јована Деспота Његова Великога Коморника ... дао је сазидати овај манастир Раковац, године од створења света 7006.  и од рођења Исуса Христа 1498, у име светих бесребреника и чудотвораца Кузмана и Дамјана...“
      У наредним вековима манастир Раковац је делио судбину не само осталих фрушкогорских манастира, него читавог српског живља ма где он битисао.  Своје прво и највеће до тада страданије доживео је 1914.  године, да би највеће доживео у периоду  Другог светског рата, посебно 1943. године, када су манастирска црква (део) и звоник  минирањем порушени, јер је откривено да је претходне године у Раковцу била партизанска штампарија. На конацима је спаљена кровна конструкција, а остатак архиве и манастирске библиотеке такође су спаљени. После овог страдања Титова омладинска ,,Радна бригада“ завршила је започето дело НДХ и нациста, те су порушили остатак  комплекса манастирског конака у коме се налазила и трпезарија осликана трудом Амвросија Јанковића (иначе, такође пострижника манастира Раковца), из 1768. године. После тога, манастир Раковац опет оста пуст, и много година стајао је тако запуштен, све до доласка мати Анастасије из Македоније, када почиње да полако заживљава.
      Неуморном делатношћу и залагањем Епископа сремског Василија манастир Раковац добија у првој деценији нашег столећа репрезентативни  конак у коме се, поред многобројних келија, налази и зимска капела украшена иконостасом на коме су постављене иконе и царске двери сликара Василија Остојића и Јанка Халкозовића из 1751. године, а сама капела посвећена је првом списатељу божанске Литургије Светом Василију Великом. Потом су овде смештене епископске просторије, салон, као и манастирска библиотека,  док у приземљу конака стоји пространа и сводовима окићена манастирска трпезарија, украшена фреском, на северном зиду, Гостољубе праоца Авраама. Даљи опис самог манастирског комплекса, као и опширнију историју, у овоме раду нећемо поменути, јер ћемо нагласак ставити на синтагму „Дворски манастир“, као што носи и наслов овога текста.
      У часопису Српски Сион за годину 1998. можемо читати о два јубилеја. Први је двадесет година архијерејске службе Епископа сремског Василија, а други је (посебно у броју 4) пет векова манастира Раковца. И тада, али и пре тога, само делимично се говорило о неколицини пострижника овога манастира.  Наиме: ,,За име овог манастира везана су имена низа личности из српског црквеног и духовног живота. Ево неких од поменутих: Севастијан, епископ будимски; Синесије Живановић, епископ арадски и ранији игуман овог манастира; Данило Јакшић, епископ; Јосиф Јовановић Шакабента, епископ; Пантелејмон Живковић, епископ и многи други.“
      Због писане речи, али и штампарије која се једно време у 18. веку налазила у манастиру Раковцу, многи су хитали ка њему. Овде је преписиван Душанов Законик, и, како наводи Никола Лукић, ,,први рукопис који обједињује до тада највећи број Срба светитеља јесте познати Раковачки Србљак... Сви предложени светитељи у садржају Раковачког Србљака (Св. Сава; Св. Симеон; Св. Симон; Св. краљ Милутин; Св. Стефан Дечански; Св. цар Урош; Свети Бранковићи: Св. Стефан, син Ђурђев, мајка Ангелина, деспот Јован и владика Максим, али и службе Светом Стефану Штиљановићу и Светом кнезу Лазару)  играли су улогу националних заштитника, па је њихово место љубоморно чувано!“ 
      Имамо на уму и то да после Велике сеобе Срба на ове просторе 1690. године бригу о популаризацији српских владара, као и заштити самога Српства, сада преузимају врхови Српске Цркве. У осамнаестом веку манастир Раковац са својим умним и ученим пострижницима доминира над осталим фрушкогорским манастирима и добија назив Дворски манастир карловачких митрополита, из кога су потекли славни архијереји наше Цркве, и то:
      Арсеније Радивојевић, епископ бачки (1774-1780);
      Арсеније Стојковић, епископ будимски (1853-1892);
      Викентије Јовановић, митрополит карловачки (1731-1737);
      Викентије Јовановић Видак, митрополит карловачки (1774-1780);
      Гедеон Никетић, епископ православних Румуна (1784-1788);
      Генадије Димовић, епископ горњокарловачки (1786-1796);
      Герасим Рац, епископ арадски (1835-1850);
      Евгеније Јовановић, епископ горњокарловачки (1839-1854);
      Јеротеј Мутибарић, епископ далматински (1843-1853);
      Јосиф Јовановић Шакабента, епископ вршачки (1786-1805);
      Мојсије Путник, митрополит карловачки (1781-1790);
      Мојсије Миоковић, епископ горњокарловачки (1807-1823);
      Павле Ненадовић, митрополит карловачки (1749-1768);
      Павле Авакумовић, епископ арадски (1786-1815);
      Пантелејмон Живковић, епископ темишварски (1839-1851);
      Пахомије Кнежевић, епископ арадски (1770-1783);
      Петар Петровић, епископ темишварски (1786-1800);
      Севастијан II, митрополит будимски (1643);
      Синесије Живановић, епископ арадски (1751-1768);
      Стефан Станковић, митрополит карловачки (1837-1841);
      Стефан Крагујевић, епископ пакрачки (1843-1864).
      Међутим, поред овог непотпуног списка пострижника манастира Раковца (још увек се истражује), постојали су епископи који нису примили постриг у овоме манастиру, али су имали духовне везе са њим. Овде ћемо најпре поменути великомученика патријарха српског Лукијана Богдановића, који је у Раковцу примио јерођаконски чин, док је четврти епископ Епархије горњокарловачке Данило Јакшић (1751-1771) наречен и хиротонисан у Раковцу 4. новембра 1751. године.
      Настојатељи манастира Раковца били су и поједини потоњи епископи, од којих ћемо издвојити двојицу, и то: епископ бачки Георгије Хранислав (1839-1843) и епископ  горњокарловачки Иларион Зеремски (1920-1931). Свој смртни час у јануару 1938. дочекао је у овом манастиру умировљени епископ  задарски Димитрије Бранковић (1913-1920).
      И  уз ове богољубиве, мудре људе и духовне горостасе расла је и узрастала братија манастира Раковца. Они који нису били удостојени ове врсте послушања, били су неуморни делатници на осталим монашким послушањима које им је одредила мајка Црква.  Тако је из овога манастира произишло неколико стотина записаних у Књизи вечнога живота, Христовој Књизи, у којој нема грешке, монаха и служитеља светога Олтара, деце српске и потомака славних Немањића и Бранковића, васпитаника Дворског манастира Раковца.
      Године 2018. навршило се 200 година од упокојења архимандрита раковачког Прокопија Болића (14. 10. 1818), који је оставио своја чувена два дела ,,Јеванђелистар“ (у рукопису) и ,,Совершен винодјелац, или наставленије о винодјелију, прављењу вина и оцта и пециву ракије из разног вешчества, које по собственому искуству, које пак по правилима најславнији и најискуснији у овој земљоделија струки списатеља и винодјелаца“, штампано у Будиму у два тома 1816/18. године. Овај славни архимандрит Дворског манастира Раковца замонашио је по чину мале схиме и потоњег митрополита карловачког Стефана Станковића.
      Имајући испред себе оволика имена великана наше свете Цркве, који су делали у манастиру Раковцу, сасвим нам бива јасно зашто и ради чега је Епископ сремски Василије одабрао овај манастир за своју ставропигију, украсио га велелепним конаком и ради на томе  да манастир буде удостојен  части  и почасти Дворског манастира. Нека му Господ дарује духовне силе да издржи на том пољу, а свим блажено упокојеним пострижницима, житељима и приложницима Раковца нека  Господ  подари вечни покој у Царству Своме.
      Јеромонах Евгеније,
      сабрат  манастира Раковца

      *Објављено у Гласнику, службеном листу СПЦ, бр. 4/2019

      Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...