Jump to content
Sign in to follow this  

Rate this topic

Recommended Posts

Врло често смо у прилици да чујемо како није важно какве је ко вере или којој религији припада, већ је важно да је добар човек. Ипак, оно што је јако тешко схватити јесте ни свако добро није добро! Оно што разликује и добра дела, јесте оно чиме су она инспирисана и покренута, као и шта стоји као њихов крајњи циљ.

Људи који не схватају духовне основе живота и онога што се дешава у свету суде о људским делима површно, они делатност човекову деле на очигледно злу, са једне, и на добру и похвалну, са друге стране, само по њеном спољашњем испољавању, користећи се, притом, веома неодређеним и непостојаним - световним мерилима за разликовање добра и зла. Свет, пак, сам у себи нема истину која би му открила праву вредност ствари, јер само један једини закон даје јасно одређење тога шта је грех, а шта је добро. То је јеванђељски закон. Закони овог света понекад, у неким својим аспектима, могу да личе на хришћански закон, али то је само наизглед: они се, уствари, потпуно разликују.

Иако се човек после свог пада у потпуности потчинио греху и постао изопачен, болестан и озлобљен, ипак су се у њему још сачувала семена природног добра која је у њега приликом стварања засејао Творац, премда она више немају ону првобитну чистоту и светост, него су оскврњена отровом греха. Међутим, оваква природна људска "истина", која је оскврњена нечистотом греха, не може човека да научи истинском добру, не може да оживи и исцели душу његову...

Неверујући људи чине много лепих, наизглед похвалних дела, чине многа добра дела, подвиге милосрђа, љубави, самопожртвовања, понекад чак дају и свој живот за свој народ или за свог ближњег, дају последњи комад хлеба гладном, помажу један другом у невољи, жртвују своју имовину на разна добра дела, чине зачуђујућа, чак и херојска дела - и за ово има много потресних примера. Но, сва ова добра дела уколико нису заснована на Јеванђељу, уколико не израстају из дубине верујуће хришћанске душе, сва она иако су хвале вредна, у суштини су нечиста и оскврњена падом, и немају пред Богом ону вредност коју му приписују људи. Ову важну истину многи људи данас никако не могу да прихвате. Чувши ово што је речено, многи су у недоумици, многи се вређају, многи се гневе.

И стварно, чудно звучи, човек чини узвишени подвиг, жртвује свој живот ради ближњег, умире због тога да би други могао срећно да живи, и зар је за душу таквог хероја уопште могуће сумњати да је спасена? Зар овакав чин човеков не спира све његове грехове? Звучи сурово, међутим, погледајмо читаву ствар са друге стране: ако овај јунак није био јунак Христа ради, ако није живео по учењу Јеванђеља, ако није из хришћанске вере црпео снагу за своје подвиге, ако се ово саможртвовање није вршило Христовом силом и не у Име Божије, онда би испало да човек може да се спаси и без искупљења које је савршио Христос, онда то би значило да се у самом палом човеку сачувала она сила и чистота које су довољне да он сам себе оживи, да он сам себе ишчупа из ланаца греха. Онда - зашто је била потребна страшна Голготска Жртва, чему онда учење Христово, Јеванђеље и Црква? Чему тајне молитве, хришћански подвизи? Тада би била довољна само наша жеља и напор воље, чак ни вера онда не би била потребна.

Ствар је у томе што није исто чинити добра, прекрасна и похвална дела, и чинити дела вере ради! Добра дела која се чине без вере, без Бога, посвећена су овом свету од овог света и добијају плату: славу, част и поштовање. Она су туђа вечној небеској слави. А дела вере имају унутрашњу посвећеност Богу, чине се са молитвом, са обраћањем Богу, у што већој тајности, да их зна само Бог, таква дела остављају мањи спољашњи утисак, али их зато прима Господ и дароваће за њих славу у будућем животу.

И уопште, неправилно је сматрати да спасење душе и наслеђивање Царства Небеског директно зависи од наших добрих дела. Бог милује човека и спасава га не због његових добрих дела, него због његовог верног, скрушеног и смиреног срца. Наравно, ова вера не сме бити без дела, а она то ни не може бити, она ће се обавезно оваплотити у конкретна дела, и ова дела ће обавезно бити веома добра и света, јер тим делима верника учи Сам Господ. 

Због тога је неправилно проповедати људима апстрактно добро, учити их да воле ближњег, да буду милосрдни и добри, не говорећи им притом о томе да они то никако не могу да учине правилно, свето и богоугодно без јеванђељског учења, без Цркве, без благодати Светог Духа, коју могу да добију само у храму кроз Свете Тајне. Ако се то не говори, људи ће мислити да уколико то пожеле могу сами одлично да реше своје проблеме без Цркве, без Светих Тајни, без благодати Светог Духа, без Христа.

У свету се често чине добри поступци, међутим, лоши још чешће. И греси света често су истанчанији и разноврснији него добра дела у њему. Световни греси су тако близу световног добра да међу њима као да и нема суштинске противречности. Један исти човек којег сви хвале за његова добра дела у истом тренутку чини мноштво одвратних дела на која нико не обраћа пажњу. Световни јунак у једном тренутку чини неки задивљујући саможртвени поступак, а пре и после њега чини нешто врло подло и ниско.

Такве су врлине овога света: овде су љубав и мржња једно поред другог: самопожртвовање, јунаштво и милостиња, одмах поред егоизма, самољубља и охолости. У ствари и једно и друго се заснива на погубним страстима. Добро тамо као да постоји ради тога да би давало сенку и већу сласт греху, изоштравало укус за њега. Световно добро својим коренима црпе прљаву воду, горде и сујетне помисли истог тренутка заглушују свако искрено и, у извесној мери, узвишено стремљење душе.

 

Св. Игњатије говори: "Делатељ људске правде је пун умишљености, уображености и самообмане; он проповеда и труби и о себи и о својим делима, не обраћајући никакву пажњу на заповест Господњу која то забрањује (Мт. 6, 118). Мржњом и осветом плаћа онима који би се усудили да отворе уста ради основаног и добронамерног противречења његовој истини, сматра себе достојним и предостојним земаљских и небеских награда. Насупрот томе, делатељ Јеванђељских заповести је увек погружен у смирење: поредећи своје испуњење свесветих заповести са њиховом узвишеношћу и чистотом, он стално признаје да је ово извршење крајње недовољно и недостојно Бога, он види да заслужује пролазне и вечне казне за своје грехе, за нераскинуто општење са сатаном, за пад, који је заједнички свим људима, и, на крају, за недовољно и, често, неправилно испуњавање заповести" (9, т. 5, стр. 36).

"Дође ли ти нека блага мисао, ти причекај, никако се немој устремити да је испуниш брзо и непромишљено. Осетиш ли у свом срцу неку благу склоност, причекај; немој да те то обузме. Упореди је са Јеванђељем. Размотри, да ли су твоја добра мисао и твоја добра склоност срца у складу са свесветим учењем Господњим. Убрзо ћеш увидети да нема никакве сагласности између јеванђељског добра и добра пале природе. Добро пале природе је помешано са злом, и зато је и само то добро постало зло, као што укусна и здрава храна постаје отров када се помеша са отровом. Чувај се да не чиниш добро пале природе! Чинећи ово добро продубићеш свој пад, развићеш у себи умишљеност и гордост, достићи ћеш највећу сличност са демонима. Насупрот томе, чинећи јеванђељско добро, као истинит и веран ученик Богочовеков постаћеш сличан Богочовеку" (9, 7, 5, стр. 35).

У сваком делу је важно погледати у дубину срца, у тајне одаје наших скривених помисли. Свако дело, пре него што се решимо на њега, треба да буде одмерено и оцењено нашим унутрашњим мерилом: у нама се свагда збива оно што личи на некакво тајно саветовање - срце говори своје "за" и "против", ум говори своје "за" и "против", осећања, тело, наше страсти, навике и слабости, све овде даје своју реч "за" и "против", и ако се на овом унутарњем саветовању донесе праведан суд, човек ће дело учинити по Христовом закону, на спас своје душе. Ако, пак, човек буде поступио по лукавости неке страсти, са тајном помишљу да се нахрани нека страст, онда ће дело које учини, без обзира на то како оно споља изгледало лепо, души нанети штету и неће јој донети никакву корист. Сваки, и најмањи поступак или корак наш, увек чинимо изнутра га посвећујући у нечије име, чинимо га или ради земаљског или ради небеског, или ради Божијег или ради људског. И често само ово посвећење, ова намера има већи значај него спољашње дело које се чини, јер су у тој намери и посвећењу у њему се садржи и сва вредност онога што чинимо пред Богом. 

Архимандрит Лазар Абашидзе

линк


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      „Из жеље да нам се у свему уподоби, оваплоћени Христос, не само да је прошао кроз сва узрастања, већ је поднео и све облике телесног мучења, све до осећаја богоостављености, највишег облика страдања човечије душе. Спаситељев повик на крсту представља врхунац Његовог страдања на Голготи“. (Митрополит Иларион Алфејев)     Химнографија празника Вазнесења Господњег има двојаки карактер, пре свега радосни, али у неким деловима уочавају се моменти туге. Та туга је жалост Светих апостола који су невесели због узласка Спаситеља на небо. Господ одлази у дом Оца свога и показује и нама наш пут ради чега смо створени. Сви ми, касније или пре, одлазимо у дом Оца нашега, Царство небеско које је припремљено човечанству пре постања света. Овај празник такође означава и завршетак Христове мисије на земљи, али и улазак у период ишчекивања Другог доласка којим ће бити завршен циклус постојања човека на земљи.   Овај празник се молитвено обележава у свим храмовима широм православног света, а са посебном пажњом прославља се у првопрестоном граду Београду као градска слава, али и храмовна слава Вазнесењског храма. Као саставни део свечаног прослављања славе града Београда, сваке године првојерарх наше помесне Цркве предводи Спасовданску литију која је већ постала благословена и лепа традиција.   Обележавање славе Београда започело је 1403. године када је деспот српски Стефан Лазаревић дао Београду статус своје престонице, утврдио грб, барјак и Спасовдан, као славу града. Постојећу форму славског обреда уобличио је Митрополит Михаило 1862. године, и на његов предлог упућен кнезу Михаилу Обреновићу подигнута је Вазнесењска црква која је прве три године свога постојања (1863–1866) била намењена потребама војске (војна црква), да би затим одлуком Митрополита Михаила, постала парохијски храм.   У Службеном гласнику Српске Православне Цркве, број 6. од 1. јуна 1947. године, пронашао сам неколико занимљивих података, а у вези са последњом литијом која је одржана у Београду 1947. год. Наиме, летописац слови да је на Спасовдан те године, одржана традиционална литија у Београду. Његова Светост Патријарх српски Гаврило у сталном свом настојању да задовољи верске потребе својих верних синова и кћери, највише је настојавао да се одржи Спасовданска литија. И у своме настојању је успео. Сам дан, освануо је помало тмуран. Око 10 часова, а када је литија требала да пође, небо се разведрило и обасјало је сунце. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ браничевски Венијамин уз саслуживање више свештеника. Његова Светост Патријарх Гаврило са епископима који су узели учешћа у литији, стигао је за време Свете Литургије. У Вазнесењској цркви било је небројено много народа. Нешто после 10 часова огласила су се звона цркве. На улазу у храм појавио се крст и два барјака, а за њима свештенство и Патријарх српски Гаврило у пуном одјејанију, заједно са Митрополитом скопским Јосифом, Митрополитом загребачким Дамаскином, Епископом тимочким Емилијаном, Епископом нишким Јованом, Епископом браничевским Венијамином и Епископом рашко-призренским Владимиром. Прво је обављен опход око цркве, а затим се пред црквом формирала литија. Српски Патријарх ишао је под „небом“, испред њега корачали су архијереји, а испред њих ишло је многобројно београдско свештенство, ђаци са чирацима, рипидама и црквеним барјацима, а на челу колоне била је литија. Литија је кренула улицом Милоша Великог, па је ишла улицом Народног фронта (Краљице Наталије). На раскршћу Зеленог венца стало се с литијом и ту је Патријарх прочитао Јеванђеље. Потом се пошло Бранковом улицом, скренуло се у Поп Лукину и Богојављенском улицом се стигло до Саборне цркве. Патријарх и архијереји, заједно са свештенством, ушли су у Саборну цркву где се литија и завршила.   По завршеној литији христољубиви и благочастиви народ српски разишао се у миру и достојанствено, озарен пламом молитве и побожног осећања. У летопису Вазнесењске цркве стоји записано да је литија била каменована од стране агилних скојеваца.   Од 1947. године, од када је литија била забрањена славу града Београда обележавала је Вазнесењска црква, молитвено-литургијски са литијом у порти, тј. око цркве. У Православљу од 1–15. јули 1993. године стоји записано – Организациони одбор заједно са свештенством храма затражио је пријем код Његове Светости Патријарха Павла, са молбом да подари благослов за прославу Спасовдана. Патријарх Павле нам је дао благослов и замолио нас је да водимо рачуна да све буде у најбољем реду припремљено и да са великом побожношћу спроведемо прославу Спасовдана, записали су Живота Каралазић и Братислав Ђуровић. Убрзо после пријема, Организациони одбор састао се са челницима градске управе. У договору је било истакнуто да је најзначајније то што ће после 46 година нашим Београдом поново проћи литија на Спасовдан. Свету Архијерејску Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски Павле уз саслужење Епископа нишког Иринеја, рашко-призренског Артемија и западноевропског Дамаскина.   Након Свете Архијерејске Литургије пресечени су славски колачи Храма Вазнесења Господњег и Градске скупштине. У чину благосиљања колача учествовали су: Њено височанство принцеза Катарина, Његово височанство принц Томислав, домаћин градске славе Бора Цвејић, секретар за урбанизам Градске скупштине као и председници скупштина општина Врачар: Драган Маршићанин; Савски Венац: Никола Адашевић и Стари Град: Јован Кажић. После Свете Архијерејске Литургије формирана је поворка испред цркве која је прошла следећим улицама Београда: Адмирала Гепрата, Кнеза Милоша према Српских владара (Краља Милана) до Теразијске чесме где је било прво стајање и читање молитве, за-тим Кнез Михајловом скретањем улево у улицу Краља Петра I до Саборне цркве, где је литија по други пут стала и где је читано Јеванђеље. После друге молитве настављено је кретање литије улицама Кнеза Симе Марковића (Богојављенска), Поп Лукином, Топличиним венцем, улицом Царице Милице, Бранковом поред Зеленог венца, Народног фронта (Краљице Наталије), скретањем у Добрињску да би се дошло на полазну тачку, у улицу Адмирала Гепра- та, чиме се затворио круг кретања литије. Последњи чин литије је био помен свим палим Београђанима за слободу и част Београда. Помен је одржан испред Крста у порти Храма Вазнесења Господњег и служио га је Његова Светост Патријарх српски Павле. Пролазак литије пратио је велики број грађана који су са сузама у очима пропратили овај радосни догађај и били одушевљени обнављањем традиције и повратком београдске топлине и побожности, духовности и враћања мајци Цркви.   Из горе наведеног уочавамо смелост љубави и снагу вере наших предака коју данас након толико година по делима (пре)познајемо. Једино ћемо и ми, а по њиховом узору, непосустале љубављу према Христу и према ближњима, доказати да смо спремни да за Господа страдамо и да Господа признамо и никада Га се не одрекнемо.   Протођакон др Дамјан С. Божић   *Уреднички уводник за 1276. Број "Православља" - новина Српске Патријаршије, 15. Мај 2020. Лета Господњег.


      Извор: Православље
      View full Странице
    • By Поуке.орг - инфо
      „Из жеље да нам се у свему уподоби, оваплоћени Христос, не само да је прошао кроз сва узрастања, већ је поднео и све облике телесног мучења, све до осећаја богоостављености, највишег облика страдања човечије душе. Спаситељев повик на крсту представља врхунац Његовог страдања на Голготи“. (Митрополит Иларион Алфејев)     Химнографија празника Вазнесења Господњег има двојаки карактер, пре свега радосни, али у неким деловима уочавају се моменти туге. Та туга је жалост Светих апостола који су невесели због узласка Спаситеља на небо. Господ одлази у дом Оца свога и показује и нама наш пут ради чега смо створени. Сви ми, касније или пре, одлазимо у дом Оца нашега, Царство небеско које је припремљено човечанству пре постања света. Овај празник такође означава и завршетак Христове мисије на земљи, али и улазак у период ишчекивања Другог доласка којим ће бити завршен циклус постојања човека на земљи.   Овај празник се молитвено обележава у свим храмовима широм православног света, а са посебном пажњом прославља се у првопрестоном граду Београду као градска слава, али и храмовна слава Вазнесењског храма. Као саставни део свечаног прослављања славе града Београда, сваке године првојерарх наше помесне Цркве предводи Спасовданску литију која је већ постала благословена и лепа традиција.   Обележавање славе Београда започело је 1403. године када је деспот српски Стефан Лазаревић дао Београду статус своје престонице, утврдио грб, барјак и Спасовдан, као славу града. Постојећу форму славског обреда уобличио је Митрополит Михаило 1862. године, и на његов предлог упућен кнезу Михаилу Обреновићу подигнута је Вазнесењска црква која је прве три године свога постојања (1863–1866) била намењена потребама војске (војна црква), да би затим одлуком Митрополита Михаила, постала парохијски храм.   У Службеном гласнику Српске Православне Цркве, број 6. од 1. јуна 1947. године, пронашао сам неколико занимљивих података, а у вези са последњом литијом која је одржана у Београду 1947. год. Наиме, летописац слови да је на Спасовдан те године, одржана традиционална литија у Београду. Његова Светост Патријарх српски Гаврило у сталном свом настојању да задовољи верске потребе својих верних синова и кћери, највише је настојавао да се одржи Спасовданска литија. И у своме настојању је успео. Сам дан, освануо је помало тмуран. Око 10 часова, а када је литија требала да пође, небо се разведрило и обасјало је сунце. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ браничевски Венијамин уз саслуживање више свештеника. Његова Светост Патријарх Гаврило са епископима који су узели учешћа у литији, стигао је за време Свете Литургије. У Вазнесењској цркви било је небројено много народа. Нешто после 10 часова огласила су се звона цркве. На улазу у храм појавио се крст и два барјака, а за њима свештенство и Патријарх српски Гаврило у пуном одјејанију, заједно са Митрополитом скопским Јосифом, Митрополитом загребачким Дамаскином, Епископом тимочким Емилијаном, Епископом нишким Јованом, Епископом браничевским Венијамином и Епископом рашко-призренским Владимиром. Прво је обављен опход око цркве, а затим се пред црквом формирала литија. Српски Патријарх ишао је под „небом“, испред њега корачали су архијереји, а испред њих ишло је многобројно београдско свештенство, ђаци са чирацима, рипидама и црквеним барјацима, а на челу колоне била је литија. Литија је кренула улицом Милоша Великог, па је ишла улицом Народног фронта (Краљице Наталије). На раскршћу Зеленог венца стало се с литијом и ту је Патријарх прочитао Јеванђеље. Потом се пошло Бранковом улицом, скренуло се у Поп Лукину и Богојављенском улицом се стигло до Саборне цркве. Патријарх и архијереји, заједно са свештенством, ушли су у Саборну цркву где се литија и завршила.   По завршеној литији христољубиви и благочастиви народ српски разишао се у миру и достојанствено, озарен пламом молитве и побожног осећања. У летопису Вазнесењске цркве стоји записано да је литија била каменована од стране агилних скојеваца.   Од 1947. године, од када је литија била забрањена славу града Београда обележавала је Вазнесењска црква, молитвено-литургијски са литијом у порти, тј. око цркве. У Православљу од 1–15. јули 1993. године стоји записано – Организациони одбор заједно са свештенством храма затражио је пријем код Његове Светости Патријарха Павла, са молбом да подари благослов за прославу Спасовдана. Патријарх Павле нам је дао благослов и замолио нас је да водимо рачуна да све буде у најбољем реду припремљено и да са великом побожношћу спроведемо прославу Спасовдана, записали су Живота Каралазић и Братислав Ђуровић. Убрзо после пријема, Организациони одбор састао се са челницима градске управе. У договору је било истакнуто да је најзначајније то што ће после 46 година нашим Београдом поново проћи литија на Спасовдан. Свету Архијерејску Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски Павле уз саслужење Епископа нишког Иринеја, рашко-призренског Артемија и западноевропског Дамаскина.   Након Свете Архијерејске Литургије пресечени су славски колачи Храма Вазнесења Господњег и Градске скупштине. У чину благосиљања колача учествовали су: Њено височанство принцеза Катарина, Његово височанство принц Томислав, домаћин градске славе Бора Цвејић, секретар за урбанизам Градске скупштине као и председници скупштина општина Врачар: Драган Маршићанин; Савски Венац: Никола Адашевић и Стари Град: Јован Кажић. После Свете Архијерејске Литургије формирана је поворка испред цркве која је прошла следећим улицама Београда: Адмирала Гепрата, Кнеза Милоша према Српских владара (Краља Милана) до Теразијске чесме где је било прво стајање и читање молитве, за-тим Кнез Михајловом скретањем улево у улицу Краља Петра I до Саборне цркве, где је литија по други пут стала и где је читано Јеванђеље. После друге молитве настављено је кретање литије улицама Кнеза Симе Марковића (Богојављенска), Поп Лукином, Топличиним венцем, улицом Царице Милице, Бранковом поред Зеленог венца, Народног фронта (Краљице Наталије), скретањем у Добрињску да би се дошло на полазну тачку, у улицу Адмирала Гепра- та, чиме се затворио круг кретања литије. Последњи чин литије је био помен свим палим Београђанима за слободу и част Београда. Помен је одржан испред Крста у порти Храма Вазнесења Господњег и служио га је Његова Светост Патријарх српски Павле. Пролазак литије пратио је велики број грађана који су са сузама у очима пропратили овај радосни догађај и били одушевљени обнављањем традиције и повратком београдске топлине и побожности, духовности и враћања мајци Цркви.   Из горе наведеног уочавамо смелост љубави и снагу вере наших предака коју данас након толико година по делима (пре)познајемо. Једино ћемо и ми, а по њиховом узору, непосустале љубављу према Христу и према ближњима, доказати да смо спремни да за Господа страдамо и да Господа признамо и никада Га се не одрекнемо.   Протођакон др Дамјан С. Божић   *Уреднички уводник за 1276. Број "Православља" - новина Српске Патријаршије, 15. Мај 2020. Лета Господњег.


      Извор: Православље
    • By Поуке.орг - инфо
      Књига „Не бој се, само веруј“ представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог Завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста.        На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује.   * * *   Одакле је потекло зло, ако је Бог благ и не твори зла. Шта је то заправо зло? И шта је то добро? Да ли је све што се чини добрим и пријатним, заиста тако? Можемо ли убити драгу особу, чинећи јој добро? Може ли добро бити оштро, па чак и сурово?   Проблем зла, наравно, брине сваку хришћанску савест и ум. Људи се питају: ако Бог није створио зло, шта је то зло? Најдубље од свих је, ако желите знати, схватио смисао овог проблема светитељ Григорије Ниски. Он је говорио да зло нема своју суштину. Оно је неко удаљавање од добра, утапање у небиће, таму. А тама нема суштину. Тама је једноставно одсуство светлости. Светлост има суштину, а тама је њено одсуство.   Човек нема везе са појавом зла. Зло је рођено у свету анђеоском. На срећу, ми смо жртве зла, а не његови творци. Наравно, много шта смо измислили на тему зла, много шта за његово култивисање, раширење, за његову рекламу, оправдање. Ипак, ништа од тога није урађено без учешћа бесова, јер су они начелници зла, љубитељи сваке нечистоте и лукави менаџери сваке прљавштине. А ми смо жртве.   Поновићу се: зло је рођено у анђеоском свету. То је стравична мисао: „Више од звезда је постављен мој престо, узнећу се изнад њега, који се назива светињом“. Ми морамо признати своју ограниченост у способности да схватимо те паклене дубине. Дубине сатанске, на срећу, вероватно, човек не може достићи. Човек, на срећу, не може спознати зло у оној његовој коначној дубини, у којој оно постоји у анђеоском свету. Ми смо жртве греха, он нас је заразио неким делом своје заразе. Усадио нам је потребу да будемо оно што нисмо били.   „Будите као богови“. Зло увек обећава више од онога што даје, и како је говорио светитељ Дмитриј Ростовски, нуди злато — даје блато. Зло нешто обећава — приметите, данас је то реклама: кредити, путовања, посао у иностранству... „Да, бићеш тамо! Идемо, идемо, идемо!... Чека те Олимп!“ Али, потом, ти се налазиш дубоко, у некој огавној прљавштини, и мислиш: како сам растурио своју породицу? Изгубио здравље? Задесио се у туђој земљи без новца и средстава, осрамоћен и понижен? Да, то је микрошема која дејствује још од времена Адама и Еве. „Будите као богови, не узрујавајте се; Он лаже, а ја не лажем. Он говори да ћете умрети, али нећете. Да не умрете, а будете као богови...“ Обећање да ниси заслужио, обећање да је то штетно по тебе , и пораст захтева без мере. То је зло у својим људским оквирима. И долази нам оно из анђеоског света. Нисмо га измислили.   Тек касније су људи, бесни, запоседнути, који су се тајно или јавно приклонили злу, заволели га, постали тако успешни агенти зла у Васељени. Они шире грех, не стиде га се, и сматрају грех за истину. Али, то су већ моменти историје, у којима се човек сједињује са палим духом. Човек треба, безусловно, да задобије, према речима апостола Павла, нека осећања,заснована на искуству, за разликовање добра и зла (в. Јевр. 5, 14). Јер су добро и зло ствари које нису очигледне. Живимо у конфузном свету, и постоје ствари које личе на добро, а уствари су зло. Пробао и након неког времена схватио. Вкусите и видите, јако благ Господ (Пс. 33, 9). Исто тако — вкусите и видите, како је зао ђаво: пробао — јаој, не! Ово је ужасно, ово је неправда!   Али, човек треба да се научи да разликује добро и зло, пре него што проба. Нема такво зло, које се не облачи у врлину. Злу је потребно добро како би се провукло уз њега и камуфлирало. Зато што је чисто зло одвратно. Да се ђаво представља онаквим какав заиста јесте, као што се представља великим, светим, да би плашио, или једноставно да разоткрије своју њушку, скидајући маску, и прикаже се у свом истинском гнусном облику, наравно да му нико не би служио. Ни једна жива душа не би пошла на Ноћ Вештица. Не би облачила маску са њушкама, и свака демонска тема би била негодована — ту су крсно знамење и „Свјат, свјат, свјат“.Зато што је то ужасно.   Аду је потребно да глуми себе и да се уверава у својој шаљивости, у својој привидној доброти. Аду је потребно добро да би се наштемовало под њега, или да би називао добра дела свакавим речима: смирење — слабошћу; дарежљивост — глупошћу, снисхођење — поводљивошћу. Ад мења схватања. Врло је добро говорио Конфучије: да свет не би пропао, треба изнова назвати појмове. То јест, треба храброст назвати храброшћу, а не дрскошћу; кукавичлук је кукавичлук, а не расуђивање; дарежљивост — дарежљивост, а не расипништво; себичлук је себичлук, а не брижљивост.   Треба променити име свету, јер погрешно названи свет је мутна вода у којој лукави лови своју рибу. Злу је неопходно добро, јер се оно претвара и облачи у њега.   Добру не треба зло, на срећу. Али добро је само по себи просто, и оно се може збунити. Испричаћу случај из свог живота. Када сам похађао четврти разред, у десетој, четрнаестој години, лежао сам у болници после операције слепог црева. После такве операције, два-три дана не сме се узимати храна и пиће. Једино што чине, натапају детету или одраслој особи усне водом и лимуном. И човек доста страда, посебно ако није навикао дуго да гладује. Лежали смо на реанимацији, нас неколико дечака. Међу нама је био сеоски дечак, коме је дошла бака у посету, дечак мојих година, десет, једанаест, а можда и девет. И дечак се пожалио баки да жели да једе. Шта је урадила баба? Она је појурила у продавницу да купи унуку нешто да поједе: како?! Дете је гладно. Која баба не би нахранила свог унука?! Иако су доктори строго забранили — било је питање живота и смрти: не сме се узимати храна два-три дана након операције. „Ма шта доктор зна! — мисли баба. — Ко воли унука више: ја или доктор?“ Купила му је пециво, тугу неку. Смазао је половину тог пецива, ту пред баком — тајно ју је унела у болницу... Умро. Исте вечери. Баба је донела, он је са уживањем појео, а онда је зазвонио телефон: дођите, ваше дете је умрло.   Хајде да разложимо ситуацију. Баба је убица? Према чињеницама, да. Али према намери? Према намери она је миротворац и добротвор. Јер, нахранити гладног човека, то је добро? „Наравно да је добро!“ — свако би одговорио. Питајте било ког пролазника на улици: „ Када је човек гладан, и њему донесу топли хлеб, да ли је то добро?“ Наравно, добро. Али, изгледа, постоје ситуације када дати хлеб човеку који тражи да једе, значи убити га. Треба то да схватиш. Неразумно добро, то је убиство. Тако да, добро и зло, заправо нису тако једноставни. У свакодневном животу може бити тешко разликовати их. Ништа не знам о томе како је баба после живела , —знам да је дете умрло. Поред мене је умро дечак, који се најео топлог хлеба из бабиних руку. И бака га је убила. Она је била убеђена да дете треба нахранити. Вели, „какав је то начин?! Дете жели да једе, а не дају му“.   Добро и зло су измешани у свету. Некад човек мисли да чинимо зло, а ми чинимо право добро. Замислимо, убацио си руку у нечији џеп, ухватили су те на делу и истукли. Да ли су ти учинили добро или зло? Наравно, док су те тукли, мислио си да су те жестоки непријатељи жестоко истукли. Заправо, током живота ћеш схватити да су ти учинили велико добро, пошто сваки порив да кренеш ка туђем џепу биће праћен успоменом на озбиљне модрице једном задобијене. То је било велико добро, које није имало изглед добра. Исто тако постоји и велико зло, које има изглед добра. То треба разликовати, јер је сав наш живот сачињен од двосмислености.   Да се вратимо још једном на речи апостола Павла, који је рекао да наша осећања треба да буду искуством приучена на разликовање добра и зла. Управо искуством. Није злато све што сија, није добро све што се лако простире. Није зло све што је накострешено, бодљикаво и злог изгледа. Знамо да су поједини светитељи били врло зли, могли су такво да покрену, да те је бацало час у ватру, час у воду. Он је светац? Да, јесте. Па зашто се онда тако изражава? Он то из љубави теби скида кожу шмирглом. Да, тако је. Знамо многе преподобне, који су заиста драли кожу онима што су им долазили. Из љубави. Зато би савремени човек требало да остави своје предрасуде по питању добра и зла. Човеку се чини да схвата шта је то добро. Ако ја целивам руке, идем уз длаку, ја сам, наравно, добар човек. Ако грдим, не идем уз длаку — зао сам. Не! Апсолутно не. Треба се ослободити онога што схватамо као добро, и онога што доживљавамо као зло.   Љубав према човеку састоји се у томе да поступамо са другим јеванђељски, да не угађамо његовим прохтевима, како говори светитељ Игнатиј (Брјанчанинов). Када се јеванђељски односиш према детету, према одраслом, суседу, према другу, према себи самом, то често бива жестоко. „Какво је то хришћанство, каква је то суровост, нетрпељивост, боље да се сажалимо на све...“ Не! Сажалити се, значило би пружити лажну љубав. То ће бити подстрех злу. Зло се обукло у одежду доброте, да би га људи лакше прихватили.   Владимир Висоцки има има песму и истини и лажи. Оне су сличне, ако се оголе и једна и друга. И лаж се облачи у истину, и прихватају је за истину. Јер је истина сама по себи врло неупадљива. Она је попут Средњеруске висоравни, нема ни гора, ни кањона, ни водопада, нити палми, али ипак срце игра и сузе теку. Шта се крије у тој убогој лепоти? У тим искривљеним брезама, у тим јаругама, у тим малим потоцима, у тим искиданим облацима? Шта је ту? Нека правда је у тој Средњеруској висоравни, таква болна правда Божија, врло неупадљива. Постоје лепе, упечатљивеземље: океан, рибе, делфини, палме, сунце од јутра до вечери. Истина није тамо. Да би се пронашла правда, било је неопходно отићи у пустињу. Свети Антоније Велики је одлазио у жестоку, дубоку пешчану дубину, где су бакарно небо и врели песак, где нема ничег лепог, јер је тамо истина. Истина је врло жестока, и изопачени човек не жели да је спозна.   Бог као реалност јесте извор истине, светости и доброте, и треба ићи к Њему, без обзира на то што ми се то не свиђа, што је то лоше, болно, непријатно, а каткад и страшно. Страшно, да. Човеку унакаженом од лажи бива тешко ако доспе међу те зраке праве истине. Али ићи тамо је неопходно, јер живимо потопљени у лажи, попут рибе у мору. Живимо у лажи од јутра до мрака. Свиђало нам се то или не; можда се неко не би сложио са тим, али ми јесмо утонули у лаж. Стилску лаж, брендирану лаж, мислену лаж, информациону лаж.Свакодневно лажемо Бога, себе и једни друге. Једном када то осетимо, наравно, можемо се уплашити и пожелети да живимо по правди Божијој. „Досадило је живети по истини/ Под босим ногама ножеви.“ Ипак, не треба живети по лажи.   Наравно, тема је опширна и говорити о њој можемо много више од онога што сам рекао. Може бити да ништа нисам рекао, што би требало, али сам слева и здесна обрађивао ову материју , који се назива „разговор о добру и злу“. Зло не постоји, то је привид. Добро постоји и то је суштина, то је Господ. И ево, изаћи из света привида у свет суштине — то и јесте прелазак од зла ка добру. То је болни прелазак, као излазак јевреја из Египта.     Извор: Православие.ру
    • By Поуке.орг - инфо
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је, у недељу 24. маја 2020. године, на дан Свете равноапостолне браће Кирила и Методија, просветитеља словенских народа, началствовао Светом Архијерејском Литургијом поводом храмовне славе у храму посвећеном овим угодницима Божијим у београдском насељу Јајинци.   Звучни запис беседе   „У данашњем Јеванђељу чули смо причу о важном догађају“, напоменуо је Свјатјејши Патријарх Иринеј говорећи да је Господ Христос дошавши у суботњи дан у храм тамо нашао слепог човека од рођења. За тог човека, на кога вероватно већина људи није обраћала пажњу, запитали су Апостоли Господа: „Ко сагреши, он или родитељи његови?“. Исцељењем тог човека, Господ нам је „показао не своју моћ и силу, већ своју љубав према нама људима и свету“ истакао је Свјатјејши у беседи, напоменувши да смо сви ми иконе Божије.    Говорећи о светој браћи Кирилу и Методију Патријарх Иринеј рекао да је њих двојцу Господ изабрао да просветле словенске народе: „Ми смо до њих били слепи“. „Када су пошли на позив словенских представника, да дођу и отворе очи Словенском народу, да се образују као и други народи, да имају писмо своје, да могу да читају и пишу. Они су најпре измислили ћирилицу, свето писмо наше. Нажалост, данас смо примили латиницу, туђе писмо, а напуштамо нашу ћирилицу, дивну, апостолску, које је савршено писмо, а посебно што је то писмо светих равноапостола Ћирила и Методија“, закључио је Патријарх Иринеј. Свјатјејши је напоменуо и то да је наша прва написана реч словенског језика била: „У почетку беше Реч“ или оно у Јовановом Јеванђељу: „У почетку беше Реч, а Реч беше у Бога...“   Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су протојереј Милан Лазаревић, јереј Јован Стоиљковић, протођакон др Дамјан Божић и ђакон Драган С. Танасијевић. Кумови овогодишње славе били су Јован и Маја Ралевић са породицом.     Извор: Радио Слово љубве
    • By Поуке.орг - инфо
      У овом Пасхалном периоду када васцели Православни народ прославља највећи и најрадоснији Празник Васкрсења Христовог, догађаја када је живот победио смрт, истина – неистину, правда - неправду, и у такој радости Епархија шумадијска на челу са својим Епископом, свештенством, монаштвом, примили су са великим болом и тугом, вест да је црногорска полиција лишила слободе Првојерарха будимљанско - никшићке Епархије Господина Јоаникија и његових седам свештеника, који су часно, поштено и хришћански вршили дело Божије, то јест узносили молитву Богу и Светом Василију Острошком, те баш на тај дан, са незаконитим хапшењем, нанели бол не само Епископу, свештенству, монаштву и верном народу Епархије будимљанско - никшићке, већ пуноћи Српске Православне Цркве и целом Православљу.     Сада када смо, надамо се, на крају ове пандемије вируса COVID-19, властодршци Црне Горе желе по цену живота, са оваквим поступцима, да унесу “вирус Корону” Српској Православној Цркви и њеном православном народу. Ми верујемо Богу и узносимо Му молитве, као и Светом Василију Острошком, да просветли разум, свима онима који објављују рат Цркви, а знамо да ко год је ратовао против Цркве, рат није добио. Ово кажемо, јер Црква није људска творевина, Петрова, Маркова..., већ Христова, па као таква је била и биће победник.   Владику Јоаникија познајемо више од три деценије и за то смо Богу благодарни, што је Владика Јоаникије цели свој живот био Христов и Христос његов. Стога осећамо потребу да му изразимо подршку и састрадалну братску љубав. Владика Јоаникије је духовни горостас и зато верујемо, да му ниједна власт не може ништа наудити, нити га савити, нити поломити. Зато позивамо званичнике Црне Горе да својим поступцима не продубљују и онако сложену ситуацију у Црној Гори. Сада је сва одговорност искључиво пребачена на црногорску политичку власт, а по Нашем скромном мишљењу, не треба им никаква посебна мудрост, већ да се угледају на Владику Јоаникија, који је својим поступцима показао да не прави никакву разлику међу људима, већ да са истом љубављу брине, како о својој пастви, тако и о животима својих прогонитеља и њихових ближњих.   Молимо надлежне у Црној Гори, ако ништа друго, да покажу људско достојанство и пусте из притвора Епископа Јоаникија и са Њим заточених његових седам свештеника. У исто време, молимо се Богу и Светом Василију Острошком да укрепе Епископа Јоаникија и његово свештенство, да хришћански издрже и као такви биће победници. Као што после Голготе долази Вакрсење, тако верујемо да ће и после овога страдања Српске Православне Цркве у Црној Гори, молитвама њених угодника, доћи и њено Васкрсење.     Извор: Епархија шумадијска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...