Jump to content

Доситеј Хиландарац: МИРОЉУБ ПЕТРОВИЋ – ШТА О ЊЕМУ МИСЛЕ ХИЛАНДАРЦИ?

Оцени ову тему


Препоручена порука

Ma kapiram ja da je to preneseno značenje, ali problem je što nije tačno to što pričaš. Ima mnogo primera da ista stvar može biti i otrov i lek.

Konkretno kažeš da izvor ne može biti čist i otrovan i to je tačno, ako se doslovno misli na vodu, ali pošto kažeš da je metafora onda nisi u pravu.

Evo npr. internet može da se koristi za sticanje korisnih znanja, a može i za destrukciju.

Isto tako i čovek, nekada ima dobar uticaj, a nekada loš. Pa jel treba sada i Justina Popvića da razapinjemo što je imao učenje o duši koje nije u skladu sa hrišćanskim pravoslavljem.

Evo nikola888 mu ne zamera što mu većina ovde zamera već što se prodao vučiću.

Suština je da od svakoga naučimo ono što je dobro. Ne sviđa vam se njegova teologija, u redu, ne sviđa se ni meni, ali jel sad treba zbog toga da kažem, e zato što Miroljub priča da se treba zdravo hraniti, da ne treba piti i pušiti, da se ne treba kurvati, da treba naučiti nešto raditi, a ne izdržavati se od prljavih para bez pokrića koje daje MMF da bi održao ovaj destruktivni sistem u kome živimo, da treba biti fizički aktivan, da treba imati jaku porodicu, da se treba ženiti sa moralnim devojkama, a ne sa onima u koje zaljubiš.

Jel sad treba da kažem da to ništa nije tačno jer eto on ne propagira pravoslavne kanone, ali ih istini za volju i ne kritikuje. Njegove reči su, ako nekome to pomaže da učvrsti veru to je u redu.

Mislio sam da ću ovde pročitati nešto što već nisam čuo za njega, ali to su manje više iste optužbe koje kruže ispod svakog njegovog klipa na YT. Ljudi od drveta ispred očiju ne vide celu šumu.

Više neću pisati na ovu temu, očigledno da su u pitanju različiti pogledi na stvar i svaka dalja diskusija je besmislena, tako da ću se ovde zaustaviti. Samo je bitno da li si na strani Boga i Hrista ili na onoj drugoj, jer Bog sigurno neće zameriti ako si u neznanju zaveden, ako si čistog srca.

Послато са PRA-LX1 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 201
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

"Феномен" тзв. "корисног идиота" није остао нити ван видокруга и елите монаштва СПЦ МИРОЉУБ ПЕТРОВИЋ – ШТА О ЊЕМУ МИСЛЕ ХИЛАНДАРЦИ ? 1. Он није православни хришћанин 2. Био је суботар

МП није одрадио ништа око било каквог преиспитивања теорије еволуције, него само понавља једне те исте креационистичке небулозе које су одавно разобличене и оповргнуте. Има по нету колико хоћеш одгово

Svako ko huli na Majku Boziju i svetinje Crkve je de facto protiv Pravoslavlja. To znaci i Miroljub.

Постоване слике

пре 3 минута, sirig рече

Miroljub priča da se treba zdravo hraniti, da ne treba piti i pušiti, da se ne treba kurvati, da treba naučiti nešto raditi, a ne izdržavati se od prljavih para bez pokrića koje daje MMF da bi održao ovaj destruktivni sistem u kome živimo, da treba biti fizički aktivan, da treba imati jaku porodicu, da se treba ženiti sa moralnim devojkama, a ne sa onima u koje zaljubiš.

Пронашо топлу воду... :smeh1:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 24.1.2018. at 20:40, Ana B. рече

ima dar govora, jako je interesantan kad govori

Kao i svaki sektaš koji pokušava da te navede na njegov put. Svi oni imaju talenat interesantnog govornika. To im je od suštinskog značaja.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 15 минута, Natasa. рече

Kao i svaki sektaš koji pokušava da te navede na njegov put. Svi oni imaju talenat interesantnog govornika. To im je od suštinskog značaja.

on ima talenat od Boga, a dal ce da posluzi na pravi nacin zavisi od njega

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Човек је секташ. И не може те секташ утврдити у православној вери. Имаћеш девијације кад/ако се извучеш из његових канџи.

То што неко нон стоп помиње Бога не значи да је близак Богу.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 часа, sirig рече

Suština je da od svakoga naučimo ono što je dobro. Ne sviđa vam se njegova teologija, u redu, ne sviđa se ni meni, ali jel sad treba zbog toga da kažem, e zato što Miroljub priča da se treba zdravo hraniti, da ne treba piti i pušiti, da se ne treba kurvati, da treba naučiti nešto raditi, a ne izdržavati se od prljavih para bez pokrića koje daje MMF da bi održao ovaj destruktivni sistem u kome živimo, da treba biti fizički aktivan, da treba imati jaku porodicu, da se treba ženiti sa moralnim devojkama, a ne sa onima u koje zaljubiš.

Што рече Гризли, није он овде измислио сад топлу воду, нити је он први који то говори. И наша Црква то говори и наша вера. Друго, зар је теби требао Мирољуб да ти каже да ти треба да здраво живиш и да се храниш, да будеш физички активан, да ствараш породицу итд? Ти то ниси знао пре него се Мирољуб појавио?

Дакле, није проблем у том делу његовог ,,ангажмана", проблем је што он, под фирмом здравог и моралног живота, људима пласира свој секташки (деструктивни) концепт и тиме погубљује многе који га следе и верују му (а притом је склон и да их превари, кад може и ако може).

Е зато је Мирољуб веома лош пример и узор.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Што рече Гризли, није он овде измислио сад топлу воду, нити је он први који то говори. И наша Црква то говори и наша вера. Друго, зар је теби требао Мирољуб да ти каже да ти треба да здраво живиш и да се храниш, да будеш физички активан, да ствараш породицу итд? Ти то ниси знао пре него се Мирољуб појавио?

Дакле, није проблем у том делу његовог ,,ангажмана", проблем је што он, под фирмом здравог и моралног живота, људима пласира свој секташки (деструктивни) концепт и тиме погубљује многе који га следе и верују му (а притом је склон и да их превари, кад може и ако може).

Е зато је Мирољуб веома лош пример и узор.

Svi znaju šta treba, ali malo ljudi se tako i ponaša, a veliki broj sebe naziva hrišćanima. A na takve on cilja i zato su jako osetljivi na njegovu priču.

 

On priča zašto i kako da se to uradi i koje su posledice ako se ne živi tako i to je velika razlika u odnosu na ono tipa "nemoj to da radiš jer je loše"

 

Ja sam bivšu ženu našao u 2 sata posle ponoći u diskoteci, bio sam mlad, šta sam onda znao, zaljubio se, to se tako i danas radi, prvi put sam od Miroljuba čuo da žena treba da bude pobožna i da roditelji treba da dogovore brak sa devojkom iz dobre porodice.

 

Nisam čuo da Crkva priča o tim stvarima jer ona je prvenstveno kako neko ovde reče banja preporoda i spasenja, a trebalo bi na prvom mestu da edukuje ljude o moralu, da im daje smernice o svim stvarima u vezi praktičnog života, jer ovo je danas pogibelj, ne kažem da to ne radi, ali njen glas jedva se čuje ako se uopšte i čuje. Hrist je naš spasitelj.

 

Kada sam napisao prvi post ovde pitao sam zašto se Dositej Hilandarac ne oglasi povodom svih loših stvari koje se dešavaju, izdajničke politike koja se vodi, sistema koji obezduhovljava čoveka, robovanja materijalizmu, ateističkih škola u koje deca idu, ali to niko ovde nije komentarisao.

 

M.P. priča i protiv ovog sistema obrazovanja koji zaglupljuje decu, insistira na istoriji, da se vratimo korenima.

 

Zašto Crkva ne osniva svoje škole gde će se deca učiti pobožnosti, moralu, gde će učiti da rade, ja bih prvi svog sina upisao u takvu školu, a ne da ide u ove trening kampove za proizvodnju jeftine radne snage.

 

Ne znam MP privatno, a ne znate ga ni vi, čuli ste "priče", da li se "priče" mogu uzeti za gotovu stvar. Budite hrišćani, ne osuđujte, ima ko će to da radi, gledajte šta je dobro kod čoveka.

 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, sirig рече

Svi znaju šta treba, ali malo ljudi se tako i ponaša, a veliki broj sebe naziva hrišćanima. A na takve on cilja i zato su jako osetljivi na njegovu priču.

Сам Мирољуб се не понаша тако како прича, тако да је мислим беспредметно да пласираш овде причу како он ,,погађа" лицемере, јер је и сам лицемеран. Мирољуб је цео век живео у граду, а сад се преселио на неко имање (али опет је више у граду, по београдским емисијама, него на селу) и сад пљује по свима осталима. Рекох, има неких позитивних ствари у његовој причи, али све је то прикривено оним негативним, чега је много више. То је оно што ти изгледа не примећујеш.

Не примећујеш, такође, да овде нико Мирољуба не напада због његовог залагања за породичне и моралне вредности (што је мање-више ок, мада има претеривања и ту), већ због његових неправославних ставова. Једноставно човек има нехришћанска учења и то је мој проблем са његовим деловањем. Не то што он говори о моралу, породици, деци (што је ок), већ то што човек пропагира неправославна учења. То што он прича је мешавина адвентизма, јеховистичких учења и месијанског јудаизма. Ок, ако је о његово учење тако и назива, али не, он каже ,,не, то је Православље". Као ,,право Православље". Дакле, о подмеће, служи се лажним представама и тиме вара људе. Зар један моралан човек и хришћанин може да се служи подметачинама? На пример, Мирољуб тврди да ми треба да се обрезујемо попут Јевреја и муслимана, тврди да је Господ Исус Христос (Боже ме прости) исто што и арханђел Михајло (а то је покупио од јеховиста), даље, он износи учење по коме произилази да су српски и остали Православни Светитељи обични људи којима се не треба молити јер они више не постоје и нису свесни ничега и такви ће остати до страшног суда, а кад је реч о мајци Божијој Светој Богородици, ствар је иста, јер после земаљске смрти она је престала да постоји. То је такође учење јеховиних сведока и суботара о привременој смрти душе. (види 91 - 99. стр.његове књиге), итд. Пошто си тражио доказе, ево ти неких линкова, линк за његову књигу ,,Православље за почетнике" или ,,Основи Православља", где он излаже сва ова неправославна учења (да треба да се обрезујемо, да имамо храм налик на јеврејски храм у Јерусалиму, итд):http://www.cps.org.rs/Knjige/pravoslavlje_za_pocetnike.pdf

Такође, ево ти линкова на његовом форуму где је износио остале неправославне ставове: http://www.creation6days.com/diskusije/print.php?type=F&thread=4&rowstart=9779

http://www.creation6days.com/diskusije/print.php?type=F&thread=4&rowstart=12760

Па погледај сам, ако мени не верујеш.

Даље, доказане су његове подметачине више пута- превод Библије за који је тврдио да је његов је заправо превод Јеховиних сведока, само мало прерађен. Дакле, то је типична крађа нека и од јеховиста, али је крађа. Крађа је крађа. Човек који се бави крађом, да ли се може назвати моралним хришћанином? Мирољуб је и плагијатор, на пример књиге Елене Вајт (адвентистичке ,,пророчице") Мирољуб је мало дорађивао и представљао као књиге неког Александра Медведева који у стварности не постоји. Дакле, служи се фалсификовањем.

Па те питам: да ли моралан човек, хришћанин може да се служи подметачинама, фалсификовањем и крађама? Па не.

Што се саме његове породице тиче, ово ти пишем из проверених извора: ћерка Анђа му се уопште не храни здравом храном, него једе фаст фуд, има вишак килограма и понаша се сасвим супротно него што Мирољуб проповеда (имала је проблематично друштво у школи, итд). Ни син (који му није биолошки син, него син његове прве жене) му није нешто нарочито моралан, живи ко и већина младих данас у Србији, итд.

И тако даље. Дакле, сам Мирољуб је лицемеран у много чему, у много чему није моралан а видишп да има и неправославно учење. То су разлози зашто за једног православног хришћанина Мирољуб не може бити узор кога треба следити. Ако желиш исправно и морално да живиш, онда живиш тако, ту ти Мирољуб ништа не треба. Такође, ако неко у Цркви не живи морално, то не значи да ти нећеш живети. Ако желиш да живиш морално, живећеш. Али, у Цркви мораш остати ако желиш Спасење, али следити Мирољуба може бити погубно.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 28 минута, sirig рече

izdajničke politike koja se vodi,

Чекај, мислиш на политику Александра Вучића? Па да ли ти је познато да ако неко хвали Вучћа и његову политику као ,,мудру" и ,,паметну" онда је то Мирољуб Петровић. Није ваљда да то ниси знао?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Чекај, мислиш на политику Александра Вучића? Па да ли ти је познато да ако неко хвали Вучћа и његову политику као ,,мудру" и ,,паметну" онда је то Мирољуб Петровић. Није ваљда да то ниси знао?

To priča da bi imao prostor u medijima, siguran sam da ne misli tako.

 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, sirig рече

To priča da bi imao prostor u medijima, siguran sam da ne misli tako.

 

 

 

Ма то је и најмање проблематично, свако има право на свој политички став. Обрати пажњу на оно пре тога што сам написао, то је кључно.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

 

 

 

Сам Мирољуб се не понаша тако како прича, тако да је мислим беспредметно да пласираш овде причу како он ,,погађа" лицемере, јер је и сам лицемеран. Мирољуб је цео век живео у граду, а сад се преселио на неко имање (али опет је више у граду, по београдским емисијама, него на селу) и сад пљује по свима осталима. Рекох, има неких позитивних ствари у његовој причи, али све је то прикривено оним негативним, чега је много више. То је оно што ти изгледа не примећујеш.

Не примећујеш, такође, да овде нико Мирољуба не напада због његовог залагања за породичне и моралне вредности (што је мање-више ок, мада има претеривања и ту), већ због његових неправославних ставова. Једноставно човек има нехришћанска учења и то је мој проблем са његовим деловањем. Не то што он говори о моралу, породици, деци (што је ок), већ то што човек пропагира неправославна учења. То што он прича је мешавина адвентизма, јеховистичких учења и месијанског јудаизма. Ок, ако је о његово учење тако и назива, али не, он каже ,,не, то је Православље". Као ,,право Православље". Дакле, о подмеће, служи се лажним представама и тиме вара људе. Зар један моралан човек и хришћанин може да се служи подметачинама? На пример, Мирољуб тврди да ми треба да се обрезујемо попут Јевреја и муслимана, тврди да је Господ Исус Христос (Боже ме прости) исто што и арханђел Михајло (а то је покупио од јеховиста), даље, он износи учење по коме произилази да су српски и остали Православни Светитељи обични људи којима се не треба молити јер они више не постоје и нису свесни ничега и такви ће остати до страшног суда, а кад је реч о мајци Божијој Светој Богородици, ствар је иста, јер после земаљске смрти она је престала да постоји. То је такође учење јеховиних сведока и суботара о привременој смрти душе. (види 91 - 99. стр.његове књиге), итд. Пошто си тражио доказе, ево ти неких линкова, линк за његову књигу ,,Православље за почетнике" или ,,Основи Православља", где он излаже сва ова неправославна учења (да треба да се обрезујемо, да имамо храм налик на јеврејски храм у Јерусалиму, итд):http://www.cps.org.rs/Knjige/pravoslavlje_za_pocetnike.pdf

Такође, ево ти линкова на његовом форуму где је износио остале неправославне ставове: http://www.creation6days.com/diskusije/print.php?type=F&thread=4&rowstart=9779

http://www.creation6days.com/diskusije/print.php?type=F&thread=4&rowstart=12760

Па погледај сам, ако мени не верујеш.

Даље, доказане су његове подметачине више пута- превод Библије за који је тврдио да је његов је заправо превод Јеховиних сведока, само мало прерађен. Дакле, то је типична крађа нека и од јеховиста, али је крађа. Крађа је крађа. Човек који се бави крађом, да ли се може назвати моралним хришћанином? Мирољуб је и плагијатор, на пример књиге Елене Вајт (адвентистичке ,,пророчице") Мирољуб је мало дорађивао и представљао као књиге неког Александра Медведева који у стварности не постоји. Дакле, служи се фалсификовањем.

Па те питам: да ли моралан човек, хришћанин може да се служи подметачинама, фалсификовањем и крађама? Па не.

Што се саме његове породице тиче, ово ти пишем из проверених извора: ћерка Анђа му се уопште не храни здравом храном, него једе фаст фуд, има вишак килограма и понаша се сасвим супротно него што Мирољуб проповеда (имала је проблематично друштво у школи, итд). Ни син (који му није биолошки син, него син његове прве жене) му није нешто нарочито моралан, живи ко и већина младих данас у Србији, итд.

И тако даље. Дакле, сам Мирољуб је лицемеран у много чему, у много чему није моралан а видишп да има и неправославно учење. То су разлози зашто за једног православног хришћанина Мирољуб не може бити узор кога треба следити. Ако желиш исправно и морално да живиш, онда живиш тако, ту ти Мирољуб ништа не треба. Такође, ако неко у Цркви не живи морално, то не значи да ти нећеш живети. Ако желиш да живиш морално, живећеш. Али, у Цркви мораш остати ако желиш Спасење, али следити Мирољуба може бити погубно.

 

 

Zahvalan sam ti što si se potrudio da napišeš ovaj post, ali znam ja otprilke njegova teolška učenja i pravo da ti kažem ne obraćam pažnju na njih, ne dotiču me.

 

Po rođenju sam pravoslavni hrišćanin, poštujem to i to ne može niko da promeni.

 

Moja zamerka Crkvi je što malo radi na edukaciji ljudi, što jedan MP više radi na tome od Crkve.

 

Sad je pitanje samo da li MP radi više korisnih ili štetnih stvari. Ti misliš da radi više štete, a ja koristi.

 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, sirig рече

Po rođenju sam pravoslavni hrišćanin, poštujem to i to ne može niko da promeni.

Moja zamerka Crkvi je što malo radi na edukaciji ljudi, što jedan MP više radi na tome od Crkve.

 

Sad je pitanje samo da li MP radi više korisnih ili štetnih stvari. Ti misliš da radi više štete, a ja koristi.

 

 

 

Брате, по крштењу смо православни хришћани. Не по рођењу, нема етничких хришћана. Као што и нема негирања припадности неком народу у времену и простору, тј овом свету.

Сигурно да може више да се ради на образовању народа. Да се више рачуна води о томе, а то је одговорност и свештенства и народа, овакви опрелешћени секташи не би имали оволико простора.  

И ИСИС говори о моралу и Богу а уствари служи сатани.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Патријарх Порфирије: Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека. Тај наш циљ је светост. Зато славећи данас Светог Василија Острошког ми налазимо једноставну реч Божју упућену сваком од нас, реч како можемо успоставити заједницу са Богом и учинити Га реално присутним у нашим животима.

       
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстовао је 12. маја 2021. године, на празник Светог Василија Острошког, светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном том великом светитељу и Чудитвирцу на Бањици. Саслуживао је Његово Преосвештенство умировљени Епископ г. Константин.
      „Налазимо се у Томиној недељи и за чудо црквени песник Томину неверу назива блаженом невером. Свети апостол Тома је у име свих нас проверио и уверио се у Христово Васкрсење. Проверио је и уверио себе и друге да то што је рукама додирнуо јесте васкрсло тело Господње и зато је благословена Томина сумња, не због тога што Тома негира Бога или што се претвара у атеисту. Напротив, он верује, али има унутрашњу потребу да има лични однос и заједницу са Богом. Христос не критикује ту жељу за зајединством, него критикује извор његове потребе, а то су чула“, рекао је патријарх Порфирије говорећи о жељи апостола Томе да додирне ране Христове.
      „Чула пре свега морају бити у садејству и у хармонији са умом нашим. А ум и чула морају пре свега бити утемељени у срцу нашем, јер ту је центар нашег бића. И то не у срцу као телесном органу, него у срцу као центру нашег бића, као љубави којом срећемо наше ближње и даљне. Тамо где је срце као љубав центар ту нема потребе за никаквим медикаментима. Тај који има љубав има еликсир за постојање у свим околностима. Такву веру имао је и велики чудотворац и светитељ Василије Острошки кога данас славимо и молимо му се“, рекао је патријарх Порфирије.
      „Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека. Тај наш циљ је светост. Зато славећи данас Светог Василија Острошког ми налазимо једноставну реч Божју упућену сваком од нас, реч како можемо успоставити заједницу са Богом и учинити Га реално присутним у нашим животима“„ истакао је патријарх Порфирије.
      Његовој Светости Патријарху г. Порфирију и Преосвећеном Епископу г. Константину саслуживали су протојереј-ставрофор Бранко Митровић, протојереј Зоран Лазаревић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Беoграду протојереј проф. др Зоран Ранковић, протођакон Радомир Перчевић, ђакон Радомир Врућинић и ђакон проф. др Србољуб Убипариповић.   
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Драгана Милошевић,
      Иако теолози године студиjâ проведу покушавајући да схвате и науче концепте попут ипостасног јединства двију природâ у Христу, апокатастазе или да разумију реченицу „мистерија светотројичних односа се иманентно пројавила у оваплоћењу,“ питања с којим се у пракси срећу и за која их нико није припремио, јесу  Како се звао брат Свете Петке? или заправо најчешће и једино Србима битно питање Може ли се на црвено слово укључити веш машина?
      Имајући прво речено у виду, јасно је зашто сваки просвећенији поп или вјероучитељ добије алергијску реакцију од оваквог питања. Међутим, мора да се призна да питање o црвеном слову само по себи и није погрешно. Сваком је познато из властитог искуства вјере да заиста постоје неке забране рада, и да то није народ измислио. Ова недоумица сасвим легитимно постоји, посебно међу онима који живе у граду, јер можда лако можемо да схватимо да не треба да копамо по башти или плетемо чарапе на Свету Петку, док неки други лакши и модернији послови попут укључивања машине за веш, прања косе, или пеглања постељине нам стварају праве дилеме.
      С једне стране, за теологе постављање овог питања је добар знак, јер показује благонаклоност ка Цркви и вјери те спремност да се научи, међутим, с друге стране, оно је ужасно и тужно јер показује потпуно непознавање вјере и, што је најгоре, свједочи једну песимистичку визију Бога и светитеља као хистеричних диктатора и свирепих тиранина, који се лако наљуте око глупости. Одмах да кажем не постоји једноставан одговор на ово питање јер се такве ствари не уче у црквеним школама, и ко год тврди да га поуздано зна – лаже. Одговор зависи од наше визије, искуства и доживљаја Бога и Цркве. Ипак, постоје неке неспорне чињенице, и искуство Бога као Оца те наш живот у Цркви, који нам могу дати неке основне смјернице и идеје како можемо да сагледамо овај проблем.
      Шта је црвено слово? Прије свега, требло би да знамо шта је црвено слово.
      Током 2000 година наше црквене историје бројне личности и догађаји испунили су наш црквени календар, те зато ми током цијеле године сваки дан исказујемо поштовање, непрекинутим сјећањем и молитвом. Дакле, поред 12 великих празника везаних за догађаје из живота Христа и Богородице, имамо и празнике који су посвећени успомени на свете мученике, познате црквене личности, испоснике, учитеље и многе друге који су послије смрти препознати као свеци, по разним критеријумима. Тако је црквени календар испуњен од прве до последње странице неким празником, односно молитвеним сјећањем на неку особу или догађај, па чак и 29. фебруар.
      Црвеним словима у календару су означени посебно важни празници, који најчешће имају посебно свечано и знатно другачије богослужење, него обични дани. Црвеним словима су означени празници од велике важности за наше спасење и ту спадају, уз већ поменуте све Христове и Богородичине празнике, и све недјеље током године, јер тада прослављамо Васкрсење Христово као најзначајнији догађај у историји човјечанства. Затим, црвеним словима су уписани и празници који су од самих почетака обиљежавани у цијелој Цркви, нпр. успомена на небеску битку анђелâ – Аранђеловдан,  смрт Јована Крститеља – Усјековење, смрт Апостолâ – Петровдан итд.
      Осим ових општехришћанских празника који се прослављају у свим Црквама, наша Српска Црква означила је црвеном бојом и друге дане када прослављамо наше српске светитеље и догађаје из наше историје: Свету браћу Кирила и Методија, Светог Саву, Видовдан, Светог Василија Острошког и друге, а који се не налазе у календарима других православних народа (Руса, Румуна, Бугара, Грузина, Грка итд). Једнако су црвеним словима означени и празници Светитеља који су од посебног значаја за нашу културу и традицију нпр. Архиђакон Стефан, Свети Ђорђе, Света Петка, Свети Никола, и други. На тај начин, на примјер, црвеним словом у календару, означен је и Сабор Светог Јована Крститеља – Јовандан (7.јануар), као једна од највећих Слава, док сâм празник у богослужењу нема неки посебан статус, тј. нема петохљебницу и друге одлике великих празникâ.
      Треба да знамо да су током наше страдалне историје под притиском државних власти, или злим предумишљајем појединаца током грчке окупације Српске Цркве од 1766. до 1920., неки празници који су у Српској Цркви били означени као црвена слова просто избрисани, односно враћени у обичне празнике. Тако је  аустријска царица Марија Терезија декретом укинула, односно забранила прослављање читавог низа празника, под изговором да имамо превише нерадних дана, те тако штетимо економији државе. Из истог мотива укинула је и читав низ римокатоличких празника. Како би се, ипак, разликовали од обичних дана, ти укинути празници у нашем календару данас су означени масним подебљаним црним словима попут Светог Прокопија, Огњене Марије, празника Покрова Богородице, те бројних празника свих Светих Немањића и српских светаца, Архиепископâ и Патријарахâ..
      Кад већ говоримо о овоме, вриједи напоменути да су се Срби овом ограничењу веома домишљато опирали те покушавали да одрже српске празнике и обичаје. Из тог доба остале су неке идентитетске „забуне“ у називима празникâ попут Михољадана (30.септембар) тј. празника Светог Киријака Отшелника, или Мратиндана – празника Светог Стефана Дечанског (11.новембар) и неких других. Наиме, замјеном назива празникâ, Срби су покушавали да заварају аустријске власти и докажу да не обиљежавају своје забрањене празнике, него римокатоличке дозвољене, јер су на српски празник Светог Киријака римокатолици обиљежавали празник Арханђела Михајла, а на празник Стефана Дечанског спомен на Светог Мартина – Мрату, а који су били дозвољени царским указом.
      Појам забране рада Говорећи о српским празницима и забрани рада тих дана, морамо да прије свега нагласимо да појам забране рада не постоји у хришћанству! То је чисто јеврејски појам, везан уз неке јеврејске празнике и он заслужује посебно појашњење кроз следећу дигресију.
      Наиме, по паду Адама и Еве и њиховом изласку из Раја, Бог им је дао обећање о доласку Месије – Спаситеља – Христа, који ће да исправи њихову грешку. Цијела историја људског рода, и посебно континуирано постојање богоизабраног народа – Јевреја има циљ у очувању сјећања и идеје о испуњењу Божјег обећања о доласку Христа у свијет. Управо због тога, сви старозавјетни закони и забране имају један једини циљ, а то је да се Јевреји идентитетски и културно не изгубе и утопе с другим народима, него да остану посебни и јединствени, те да као такви сачувају идеју о доласку Христа. Заиста, старозавјетни закон је   преко силних забрана успио да сачува Јевреје од вјерског и културног утапања, чак и кад су били најсиромашнија и најнебитнија мањина у великим и развијеним цивилизацијама, попут Египта и Вавилона. Управо поштовањем Закона изабрани народ је сачувао вјеру да постоји само један Бог, док су скоро сви други народи на земљи то заборавили и пали у политеизам и идолопоклонство.
      Једна од многобројних одредби (укупно 613) које су имали Јевреји јесте и забрана рада суботом и на одређене празнике. Забрана рада суботом и неким празницима била је веома строга и подразумијевала је читав низ ограничења од немогућности припремања хране, паљења ватре, трговине, кретања, рада на пољу итд. Ове забране Јевреји поштују и данас будући да још увијек чекају Месију, те их додатно прилагођавају модерном добу (забрана употребе лифта, аутомобила, мобилног телефона итд) Забране су веома тешке, понекад из наше перспективе и бесмислене, но свакако су биле дјелотворне и испуниле свој циљ.
      С друге стране, хришћани вјерују да је испуњењем Божјег обећања о доласку Месије у личности Исуса Христа престала потреба за строгим Мојсијевим – јеврејским законом, јер је он тиме испуњен, те су зато хришћани ослобођени – изузети од њега. Једна од заповијести које су укинуте јесте и заповијест о забрани рада, или обављања неких послова седмим даном и празником.
      Међутим, иако је Закон доласком Христа испуњен, те не постоји никаква забрана рада, истине ради, мора да се призна да је забрану рада недјељом увео цар Константин у цијелом свом Царству и ту почиње наш проблем. Међутим, не смијемо заборавити да је то био државни закон, а не црквени, те да је био повезан с општим друштвеним реформама које је Константин спроводио. Кад говоримо о томе треба да нагласимо да је и сâм Цар од забране рада недјељом изузео ратаре, тј. пољопривреднике будући да њихов посао и дужности зависе од временских прилика (кише, сунца и слично). Недјеља је у том смислу схваћена као дан обавезног одмора за раднике и робове, а не као забрана неког рада, или забрана обављања неких послова. Дакле, питање је било синдикално и хуманитарно, а не вјерско и догматско. Оно је касније ушло у црквене обичаје и културу, и као такво задржало се до наших дана.
      Женска религија Ипак, и поред јасног непостојања било какве теолошки оправдане строге забране рада у Православљу на дане празника, тај обичај широко је проширен међу Србима. Занимљиво је да опсесија ригидног нерада на празник не постоји међу другим православним народима Русима, Грцима, Румунима итд, или барем не у маничном облику као код Срба, иако ти народи досљедно поштују нерадни дан у јавном животу, чак боље него Срби. Опсесија коју поједини вјерници показују постала је предмет поруге и спрдње међу нашим нецрквеним сународњацима. Свакако да овакав однос према празницима није био од самих почетака, а како се трансфер од здравог односа према празнику ка манији десио, и којим сплетом околности, требало би да буде предмет посебног истраживања. Разлога је свакако више.
      Наиме, у вријеме турске окупације број цркава је био изузетно мали, а и тамо гдје је и било храмова, жене нису ишле у цркву, осим током поста, или на велике празнике. Паралелно с тим свештенство је било генерално необразовано.  Љетопис Стаке Скендерове која описује живот Срба у Сарајеву око 1850. године нам казује да су многе Српкиње живјеле као и муслиманке, сасвим склоњене из јавности, па су свештеници крштења, вјенчања и друге обреде обављали по кућама јер жене нису ишле у цркву. Стака је једина од омладине у Сарајеву знала да чита, па је читала Апостол у Цркви, онда кад је женама било дозвољено да дођу. За претпоставити је да је такво стање било једнако у све три религије у које су обитавале у Османском Царству, исламу, хришћанству и јудаизму.
      У таквим условима током вијекова, жене су биле искључене из јавног живота, односно вјерског живота и образовног система, па су сасвим природно и спонтано развиле свој сопствени и паралелни свијет, који није био толико конфесионално подијељен, као спољни – мушки свијет. У мултиетничким и мултиконфесионалним срединама какво је било Османско Царство, у малим градовима и мјестима, жене су се кретале и комуницирале преко лавиринта унутрашњих дворишта, малих капија и тараба, те тако су размјењивале вијести, рецепте, искуства, лијекове, савјете, етику и естетику у једном хаотичном шаренилу обичаја и вјеровања, који би се могли назвати општим именом женска религија.
      Неформална женска религија се у континуитету формирала и обогаћивала, будући да је брижљиво ширена и преношена с кољена на кољено, с мајке на кћерку, с комшинице на комшиницу итд. Женска религија није била револт против патријархалне јавне религије, него њена  природна и незлобива надопуна, проста посљедица системског искључивања жена из јавне мушке религије. Она је  имала своје бројне предности, али и неке мане.
      Једна од мана свакако јесте религијски синкретизам, односно флуидност у вјеровањима те скупљање и примјена вјерских обичаја на основу личних преференција. Будући да женска религија није извирала из Свете Књиге, него из практичног живота и потреба, вјеровања су обликована на обрасцу посуђивања свих вјеровања и обичаја која се допадну и преко принципа ваља се – не ваља се, више кроз интуицију и мање кроз промишљање, а свакако не кроз јасне теолошке дефиниције, објашњења и богослужбену праксу који постоје у. формалној, званичној, или мушкој религији.
      Кроз ту призму можемо да схватимо зашто су Српкиње мирне савјести ишле код хоџâ по записе, или по истом принципу муслиманке користиле ракију и свињску маст за облоге болесној дјеци, те зашто је неко некад чуо да се не ваља плести на девети уторак од Духова и наравно, данашње питање свих теолошких питања, зашто се не може радити на празнике, него мора сједити у кући?
      Примјера ових „вјерских екскурзија“ или привремених посјета оним другима има чак и у мјешовитим православно-римокатоличким срединама, гдје и данас није ријеткост да католици дођу код српског попа да им чита молитве. Занимљиво је да овај вјерски туризам на Балкану несметано траје и данас, не само упркос укључењу жена у друштвени и образовни систем, него и упркос свим ратовима и страдањима које смо међусобом имали на вјерској бази у протеклих неколико вијекова.
      Посвећење времена Имајући такво вјековно искуство женске религије која нема никаквих дилема о забрани рада за празнике, сасвим је јасно да правилно и аутентично хришћанско учење о посвећењу времена за празнике није имало никакве шансе за практичну примјену. За такав вјерски концепт православне жене нису ни могле да чују, нити да знају, а још мање да га спроводе чак и да су знале.
      Богословски гледано, умјесто јеврејске забране рада на дан празника, хришћани празник поштују преко посвећења времена. У том смислу, хришћанима није забрањено да било шта раде недјељом, или празником, него су позвани да своје вријеме у тај дан посвете Богу, или Светом који се прославља. Зато је одговор на питање да ли је дозвољено радити недјељом – да, јесте!, јер ми немамо забрану рада.
      Међутим, смисао обиљежавања празника јесте у одавању почасти Богу или Светом. Највећа почаст коју хришћанство има јесте служење Литургије. Литургијом, која не може да се деси без присуства народа и потврђивања свештеникових молитви с амин и другим молитвеним одговорима (Господе помилуј, подај Господе), ми оприсутњујемо Христа, односно чинимо га реално присутним. На тај начин, ми на гробове мученика и пред свете иконе доводимо самог Христа и тиме мученицима и светима дајемо највећи поклон и почаст. Управо зато иконе држимо близу олтара или мученике сахрањујемо у олтару.
      Наше учествовање на Литургији, као и одлазак на гробље, или било гдје у госте, тражи наше вријеме, те смо управо због тога позвани да на празник одвојимо и посветимо наше вријеме. У том смислу треба да разумијемо концепт посвећења времена насупрот забрани рада.
      Идеја да сједећи у кући и гледајући телевизију, при томе не палећи машину за веш, без да смо посветили вријеме  – било да смо отишли на Литургију или учинили неко друго богоугодно дјело (посјетили болесног, нахранили гладног, склонили камен с пута итд) – потпуно је бесмислена. Нажалост, она је распрострањена међу многим Србима  јер дијелом потиче из једне погрешне визије и искуства Бога или Светитеља, као једног тиранина, који на небу сједи и мучи нас глупостима, одређујући нам кад шта можемо да једемо, шта да радимо, кога да волимо и слично. У таквој слици духовног свијета, то небеско биће, љути инаџија, далеки и несазнајни Бог, само чека да погријешимо како би нас спржио громом и казнио најтежим мукама.
      Такву слику Бога (или Светаца) имају људи који не знају ништа о Цркви, јер Бога не поштују, него га се боје. Ти несрећни људи нису чули радосну вијест да смо ми доласком Христа и Крштењем теолошким језиком речено усиновљени, односно да смо постали дјеца Божја, или како нас Христос назва: Ви сте моји пријатељи! Ко има схватање и познање Бога као Оца и Пријатеља, он нема потребу да ограничава своје активности да не копа, не купа се, не укључује машину и слично, него живи и понаша се слободно.
      Закључак
      Имајући све горенаведено у виду јасно је да одговор да ли можемо радити недјељом и празником, упалити машину, прати косу и сличне ствари, с теолошке стране сасвим јасан, али и да поштовање празника у пракси зависи само од нашег појединачног схватања  хришћанства и односа с Богом. Они који живе редовним црквеним животом мирне савјести раде недјељом све што сматрају потребним. Они пак међу нама који имају неразвијен однос с Богом и Црквом, цијелом проблему прилазе неправославно, под утицајем страха, сујевјерја и туђих вјерских концепција. Они се лишавају Бога као Оца и Пријатеља, и живећи у страху наивно мисле да се љуто и срдито Божанство може умилостивити њиховим жртвама. Готово дјетињасто мисле да је, на примјер, дозвољено користити шпорет или гледати телевизију, док је забрањено употребљавати неке друге апарате (машину, усисавач итд). Њима бих препоручио да,  ако ћете се већ држати старих јеврејских обичаја и праксе, онда их се треба држати у потпуности, а не дјеломично. Они који држе Мојсијев закон не могу користити нити мобилни телефон, нити компјутер, будите барем дослиједни, нека се ваша вјера не приказује само на веш машини.
      Ипак, већини хришћана је јасно да смисао наших празника није у томе да пасивно сједимо у кући и чекамо освету љутог Бога јер смо нешто недозвољено урадили. Напротив, сваки празник нас изнова проактивно зове на дјеловање, тако што ћемо га започети оприсутњењем Христа у Цркви, причешћем и сусретом с људима и Богом, а потом све то продужити међу онима које волимо, чињењем добрих дјела за нас саме и за наше ближње.
      Ако овако не схватимо нашу вјеру, она ће нам временом постати просто мучење.
      извор
      View full Странице
    • Од Драгана Милошевић,
      Иако теолози године студиjâ проведу покушавајући да схвате и науче концепте попут ипостасног јединства двију природâ у Христу, апокатастазе или да разумију реченицу „мистерија светотројичних односа се иманентно пројавила у оваплоћењу,“ питања с којим се у пракси срећу и за која их нико није припремио, јесу  Како се звао брат Свете Петке? или заправо најчешће и једино Србима битно питање Може ли се на црвено слово укључити веш машина?
      Имајући прво речено у виду, јасно је зашто сваки просвећенији поп или вјероучитељ добије алергијску реакцију од оваквог питања. Међутим, мора да се призна да питање o црвеном слову само по себи и није погрешно. Сваком је познато из властитог искуства вјере да заиста постоје неке забране рада, и да то није народ измислио. Ова недоумица сасвим легитимно постоји, посебно међу онима који живе у граду, јер можда лако можемо да схватимо да не треба да копамо по башти или плетемо чарапе на Свету Петку, док неки други лакши и модернији послови попут укључивања машине за веш, прања косе, или пеглања постељине нам стварају праве дилеме.
      С једне стране, за теологе постављање овог питања је добар знак, јер показује благонаклоност ка Цркви и вјери те спремност да се научи, међутим, с друге стране, оно је ужасно и тужно јер показује потпуно непознавање вјере и, што је најгоре, свједочи једну песимистичку визију Бога и светитеља као хистеричних диктатора и свирепих тиранина, који се лако наљуте око глупости. Одмах да кажем не постоји једноставан одговор на ово питање јер се такве ствари не уче у црквеним школама, и ко год тврди да га поуздано зна – лаже. Одговор зависи од наше визије, искуства и доживљаја Бога и Цркве. Ипак, постоје неке неспорне чињенице, и искуство Бога као Оца те наш живот у Цркви, који нам могу дати неке основне смјернице и идеје како можемо да сагледамо овај проблем.
      Шта је црвено слово? Прије свега, требло би да знамо шта је црвено слово.
      Током 2000 година наше црквене историје бројне личности и догађаји испунили су наш црквени календар, те зато ми током цијеле године сваки дан исказујемо поштовање, непрекинутим сјећањем и молитвом. Дакле, поред 12 великих празника везаних за догађаје из живота Христа и Богородице, имамо и празнике који су посвећени успомени на свете мученике, познате црквене личности, испоснике, учитеље и многе друге који су послије смрти препознати као свеци, по разним критеријумима. Тако је црквени календар испуњен од прве до последње странице неким празником, односно молитвеним сјећањем на неку особу или догађај, па чак и 29. фебруар.
      Црвеним словима у календару су означени посебно важни празници, који најчешће имају посебно свечано и знатно другачије богослужење, него обични дани. Црвеним словима су означени празници од велике важности за наше спасење и ту спадају, уз већ поменуте све Христове и Богородичине празнике, и све недјеље током године, јер тада прослављамо Васкрсење Христово као најзначајнији догађај у историји човјечанства. Затим, црвеним словима су уписани и празници који су од самих почетака обиљежавани у цијелој Цркви, нпр. успомена на небеску битку анђелâ – Аранђеловдан,  смрт Јована Крститеља – Усјековење, смрт Апостолâ – Петровдан итд.
      Осим ових општехришћанских празника који се прослављају у свим Црквама, наша Српска Црква означила је црвеном бојом и друге дане када прослављамо наше српске светитеље и догађаје из наше историје: Свету браћу Кирила и Методија, Светог Саву, Видовдан, Светог Василија Острошког и друге, а који се не налазе у календарима других православних народа (Руса, Румуна, Бугара, Грузина, Грка итд). Једнако су црвеним словима означени и празници Светитеља који су од посебног значаја за нашу културу и традицију нпр. Архиђакон Стефан, Свети Ђорђе, Света Петка, Свети Никола, и други. На тај начин, на примјер, црвеним словом у календару, означен је и Сабор Светог Јована Крститеља – Јовандан (7.јануар), као једна од највећих Слава, док сâм празник у богослужењу нема неки посебан статус, тј. нема петохљебницу и друге одлике великих празникâ.
      Треба да знамо да су током наше страдалне историје под притиском државних власти, или злим предумишљајем појединаца током грчке окупације Српске Цркве од 1766. до 1920., неки празници који су у Српској Цркви били означени као црвена слова просто избрисани, односно враћени у обичне празнике. Тако је  аустријска царица Марија Терезија декретом укинула, односно забранила прослављање читавог низа празника, под изговором да имамо превише нерадних дана, те тако штетимо економији државе. Из истог мотива укинула је и читав низ римокатоличких празника. Како би се, ипак, разликовали од обичних дана, ти укинути празници у нашем календару данас су означени масним подебљаним црним словима попут Светог Прокопија, Огњене Марије, празника Покрова Богородице, те бројних празника свих Светих Немањића и српских светаца, Архиепископâ и Патријарахâ..
      Кад већ говоримо о овоме, вриједи напоменути да су се Срби овом ограничењу веома домишљато опирали те покушавали да одрже српске празнике и обичаје. Из тог доба остале су неке идентитетске „забуне“ у називима празникâ попут Михољадана (30.септембар) тј. празника Светог Киријака Отшелника, или Мратиндана – празника Светог Стефана Дечанског (11.новембар) и неких других. Наиме, замјеном назива празникâ, Срби су покушавали да заварају аустријске власти и докажу да не обиљежавају своје забрањене празнике, него римокатоличке дозвољене, јер су на српски празник Светог Киријака римокатолици обиљежавали празник Арханђела Михајла, а на празник Стефана Дечанског спомен на Светог Мартина – Мрату, а који су били дозвољени царским указом.
      Појам забране рада Говорећи о српским празницима и забрани рада тих дана, морамо да прије свега нагласимо да појам забране рада не постоји у хришћанству! То је чисто јеврејски појам, везан уз неке јеврејске празнике и он заслужује посебно појашњење кроз следећу дигресију.
      Наиме, по паду Адама и Еве и њиховом изласку из Раја, Бог им је дао обећање о доласку Месије – Спаситеља – Христа, који ће да исправи њихову грешку. Цијела историја људског рода, и посебно континуирано постојање богоизабраног народа – Јевреја има циљ у очувању сјећања и идеје о испуњењу Божјег обећања о доласку Христа у свијет. Управо због тога, сви старозавјетни закони и забране имају један једини циљ, а то је да се Јевреји идентитетски и културно не изгубе и утопе с другим народима, него да остану посебни и јединствени, те да као такви сачувају идеју о доласку Христа. Заиста, старозавјетни закон је   преко силних забрана успио да сачува Јевреје од вјерског и културног утапања, чак и кад су били најсиромашнија и најнебитнија мањина у великим и развијеним цивилизацијама, попут Египта и Вавилона. Управо поштовањем Закона изабрани народ је сачувао вјеру да постоји само један Бог, док су скоро сви други народи на земљи то заборавили и пали у политеизам и идолопоклонство.
      Једна од многобројних одредби (укупно 613) које су имали Јевреји јесте и забрана рада суботом и на одређене празнике. Забрана рада суботом и неким празницима била је веома строга и подразумијевала је читав низ ограничења од немогућности припремања хране, паљења ватре, трговине, кретања, рада на пољу итд. Ове забране Јевреји поштују и данас будући да још увијек чекају Месију, те их додатно прилагођавају модерном добу (забрана употребе лифта, аутомобила, мобилног телефона итд) Забране су веома тешке, понекад из наше перспективе и бесмислене, но свакако су биле дјелотворне и испуниле свој циљ.
      С друге стране, хришћани вјерују да је испуњењем Божјег обећања о доласку Месије у личности Исуса Христа престала потреба за строгим Мојсијевим – јеврејским законом, јер је он тиме испуњен, те су зато хришћани ослобођени – изузети од њега. Једна од заповијести које су укинуте јесте и заповијест о забрани рада, или обављања неких послова седмим даном и празником.
      Међутим, иако је Закон доласком Христа испуњен, те не постоји никаква забрана рада, истине ради, мора да се призна да је забрану рада недјељом увео цар Константин у цијелом свом Царству и ту почиње наш проблем. Међутим, не смијемо заборавити да је то био државни закон, а не црквени, те да је био повезан с општим друштвеним реформама које је Константин спроводио. Кад говоримо о томе треба да нагласимо да је и сâм Цар од забране рада недјељом изузео ратаре, тј. пољопривреднике будући да њихов посао и дужности зависе од временских прилика (кише, сунца и слично). Недјеља је у том смислу схваћена као дан обавезног одмора за раднике и робове, а не као забрана неког рада, или забрана обављања неких послова. Дакле, питање је било синдикално и хуманитарно, а не вјерско и догматско. Оно је касније ушло у црквене обичаје и културу, и као такво задржало се до наших дана.
      Женска религија Ипак, и поред јасног непостојања било какве теолошки оправдане строге забране рада у Православљу на дане празника, тај обичај широко је проширен међу Србима. Занимљиво је да опсесија ригидног нерада на празник не постоји међу другим православним народима Русима, Грцима, Румунима итд, или барем не у маничном облику као код Срба, иако ти народи досљедно поштују нерадни дан у јавном животу, чак боље него Срби. Опсесија коју поједини вјерници показују постала је предмет поруге и спрдње међу нашим нецрквеним сународњацима. Свакако да овакав однос према празницима није био од самих почетака, а како се трансфер од здравог односа према празнику ка манији десио, и којим сплетом околности, требало би да буде предмет посебног истраживања. Разлога је свакако више.
      Наиме, у вријеме турске окупације број цркава је био изузетно мали, а и тамо гдје је и било храмова, жене нису ишле у цркву, осим током поста, или на велике празнике. Паралелно с тим свештенство је било генерално необразовано.  Љетопис Стаке Скендерове која описује живот Срба у Сарајеву око 1850. године нам казује да су многе Српкиње живјеле као и муслиманке, сасвим склоњене из јавности, па су свештеници крштења, вјенчања и друге обреде обављали по кућама јер жене нису ишле у цркву. Стака је једина од омладине у Сарајеву знала да чита, па је читала Апостол у Цркви, онда кад је женама било дозвољено да дођу. За претпоставити је да је такво стање било једнако у све три религије у које су обитавале у Османском Царству, исламу, хришћанству и јудаизму.
      У таквим условима током вијекова, жене су биле искључене из јавног живота, односно вјерског живота и образовног система, па су сасвим природно и спонтано развиле свој сопствени и паралелни свијет, који није био толико конфесионално подијељен, као спољни – мушки свијет. У мултиетничким и мултиконфесионалним срединама какво је било Османско Царство, у малим градовима и мјестима, жене су се кретале и комуницирале преко лавиринта унутрашњих дворишта, малих капија и тараба, те тако су размјењивале вијести, рецепте, искуства, лијекове, савјете, етику и естетику у једном хаотичном шаренилу обичаја и вјеровања, који би се могли назвати општим именом женска религија.
      Неформална женска религија се у континуитету формирала и обогаћивала, будући да је брижљиво ширена и преношена с кољена на кољено, с мајке на кћерку, с комшинице на комшиницу итд. Женска религија није била револт против патријархалне јавне религије, него њена  природна и незлобива надопуна, проста посљедица системског искључивања жена из јавне мушке религије. Она је  имала своје бројне предности, али и неке мане.
      Једна од мана свакако јесте религијски синкретизам, односно флуидност у вјеровањима те скупљање и примјена вјерских обичаја на основу личних преференција. Будући да женска религија није извирала из Свете Књиге, него из практичног живота и потреба, вјеровања су обликована на обрасцу посуђивања свих вјеровања и обичаја која се допадну и преко принципа ваља се – не ваља се, више кроз интуицију и мање кроз промишљање, а свакако не кроз јасне теолошке дефиниције, објашњења и богослужбену праксу који постоје у. формалној, званичној, или мушкој религији.
      Кроз ту призму можемо да схватимо зашто су Српкиње мирне савјести ишле код хоџâ по записе, или по истом принципу муслиманке користиле ракију и свињску маст за облоге болесној дјеци, те зашто је неко некад чуо да се не ваља плести на девети уторак од Духова и наравно, данашње питање свих теолошких питања, зашто се не може радити на празнике, него мора сједити у кући?
      Примјера ових „вјерских екскурзија“ или привремених посјета оним другима има чак и у мјешовитим православно-римокатоличким срединама, гдје и данас није ријеткост да католици дођу код српског попа да им чита молитве. Занимљиво је да овај вјерски туризам на Балкану несметано траје и данас, не само упркос укључењу жена у друштвени и образовни систем, него и упркос свим ратовима и страдањима које смо међусобом имали на вјерској бази у протеклих неколико вијекова.
      Посвећење времена Имајући такво вјековно искуство женске религије која нема никаквих дилема о забрани рада за празнике, сасвим је јасно да правилно и аутентично хришћанско учење о посвећењу времена за празнике није имало никакве шансе за практичну примјену. За такав вјерски концепт православне жене нису ни могле да чују, нити да знају, а још мање да га спроводе чак и да су знале.
      Богословски гледано, умјесто јеврејске забране рада на дан празника, хришћани празник поштују преко посвећења времена. У том смислу, хришћанима није забрањено да било шта раде недјељом, или празником, него су позвани да своје вријеме у тај дан посвете Богу, или Светом који се прославља. Зато је одговор на питање да ли је дозвољено радити недјељом – да, јесте!, јер ми немамо забрану рада.
      Међутим, смисао обиљежавања празника јесте у одавању почасти Богу или Светом. Највећа почаст коју хришћанство има јесте служење Литургије. Литургијом, која не може да се деси без присуства народа и потврђивања свештеникових молитви с амин и другим молитвеним одговорима (Господе помилуј, подај Господе), ми оприсутњујемо Христа, односно чинимо га реално присутним. На тај начин, ми на гробове мученика и пред свете иконе доводимо самог Христа и тиме мученицима и светима дајемо највећи поклон и почаст. Управо зато иконе држимо близу олтара или мученике сахрањујемо у олтару.
      Наше учествовање на Литургији, као и одлазак на гробље, или било гдје у госте, тражи наше вријеме, те смо управо због тога позвани да на празник одвојимо и посветимо наше вријеме. У том смислу треба да разумијемо концепт посвећења времена насупрот забрани рада.
      Идеја да сједећи у кући и гледајући телевизију, при томе не палећи машину за веш, без да смо посветили вријеме  – било да смо отишли на Литургију или учинили неко друго богоугодно дјело (посјетили болесног, нахранили гладног, склонили камен с пута итд) – потпуно је бесмислена. Нажалост, она је распрострањена међу многим Србима  јер дијелом потиче из једне погрешне визије и искуства Бога или Светитеља, као једног тиранина, који на небу сједи и мучи нас глупостима, одређујући нам кад шта можемо да једемо, шта да радимо, кога да волимо и слично. У таквој слици духовног свијета, то небеско биће, љути инаџија, далеки и несазнајни Бог, само чека да погријешимо како би нас спржио громом и казнио најтежим мукама.
      Такву слику Бога (или Светаца) имају људи који не знају ништа о Цркви, јер Бога не поштују, него га се боје. Ти несрећни људи нису чули радосну вијест да смо ми доласком Христа и Крштењем теолошким језиком речено усиновљени, односно да смо постали дјеца Божја, или како нас Христос назва: Ви сте моји пријатељи! Ко има схватање и познање Бога као Оца и Пријатеља, он нема потребу да ограничава своје активности да не копа, не купа се, не укључује машину и слично, него живи и понаша се слободно.
      Закључак
      Имајући све горенаведено у виду јасно је да одговор да ли можемо радити недјељом и празником, упалити машину, прати косу и сличне ствари, с теолошке стране сасвим јасан, али и да поштовање празника у пракси зависи само од нашег појединачног схватања  хришћанства и односа с Богом. Они који живе редовним црквеним животом мирне савјести раде недјељом све што сматрају потребним. Они пак међу нама који имају неразвијен однос с Богом и Црквом, цијелом проблему прилазе неправославно, под утицајем страха, сујевјерја и туђих вјерских концепција. Они се лишавају Бога као Оца и Пријатеља, и живећи у страху наивно мисле да се љуто и срдито Божанство може умилостивити њиховим жртвама. Готово дјетињасто мисле да је, на примјер, дозвољено користити шпорет или гледати телевизију, док је забрањено употребљавати неке друге апарате (машину, усисавач итд). Њима бих препоручио да,  ако ћете се већ држати старих јеврејских обичаја и праксе, онда их се треба држати у потпуности, а не дјеломично. Они који држе Мојсијев закон не могу користити нити мобилни телефон, нити компјутер, будите барем дослиједни, нека се ваша вјера не приказује само на веш машини.
      Ипак, већини хришћана је јасно да смисао наших празника није у томе да пасивно сједимо у кући и чекамо освету љутог Бога јер смо нешто недозвољено урадили. Напротив, сваки празник нас изнова проактивно зове на дјеловање, тако што ћемо га започети оприсутњењем Христа у Цркви, причешћем и сусретом с људима и Богом, а потом све то продужити међу онима које волимо, чињењем добрих дјела за нас саме и за наше ближње.
      Ако овако не схватимо нашу вјеру, она ће нам временом постати просто мучење.
      извор
×
×
  • Креирај ново...