Jump to content

Доситеј Хиландарац: МИРОЉУБ ПЕТРОВИЋ – ШТА О ЊЕМУ МИСЛЕ ХИЛАНДАРЦИ?

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 40 минута, Muramasa рече

Kažem da devojka ima lepe ruke i vi odmah skačete u spekulacije. ccc

То је зато што је још ниси видео у кецељи на црвене туфне. :D

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 201
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

"Феномен" тзв. "корисног идиота" није остао нити ван видокруга и елите монаштва СПЦ МИРОЉУБ ПЕТРОВИЋ – ШТА О ЊЕМУ МИСЛЕ ХИЛАНДАРЦИ ? 1. Он није православни хришћанин 2. Био је суботар

МП није одрадио ништа око било каквог преиспитивања теорије еволуције, него само понавља једне те исте креационистичке небулозе које су одавно разобличене и оповргнуте. Има по нету колико хоћеш одгово

Svako ko huli na Majku Boziju i svetinje Crkve je de facto protiv Pravoslavlja. To znaci i Miroljub.

Постоване слике

al sto se nalazis na pravom forumu znak je da si napredovao

Pa nisam baš siguran da sam na pravom mestu jer po ponašanju nekih pojedinaca zaključio sam da biti hrišćanin znači držati se kanona vere.

 

Mislio sam da biti hrišćanin znači iskreno ispoljavati one ljudske osobine koje su činili apostoli i Isus otkupitelj svih nas.

 

I danas je mnogo više onih koji su hrišćani samo po svojim uverenjima, mnogo više nego delima i ljudskim osobinama.

 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, sirig рече

Pa nisam baš siguran da sam na pravom mestu jer po ponašanju nekih pojedinaca zaključio sam da biti hrišćanin znači držati se kanona vere.

 

Mislio sam da biti hrišćanin znači iskreno ispoljavati one ljudske osobine koje su činili apostoli i Isus otkupitelj svih nas.

 

I danas je mnogo više onih koji su hrišćani samo po svojim uverenjima, mnogo više nego delima i ljudskim osobinama.

 

 

 

Брате, много брзо закључујеш. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Брате, много брзо закључујеш. 

Možda, ali od jednog člana sam doživeo uvredu da smaram, trabunjam, a samo sam odgovorio na post u kojem sam bio citiran, uz to sam se držao teme i nisam bio nekulturan.

 

Slično mi se desilo i na forumu MP, tako da ne vidim razliku, ono što sam doživeo tamo prisutno je i ovde.

 

Zato i kažem ima puno onih koji više brinu o verskim kanonima nego odnosu sa ljudima, a upravo je taj odnos i način na koji živimo ono po čemu se približavamo Hristu.

 

 

 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 38 минута, sirig рече

Možda, ali od jednog člana sam doživeo uvredu da smaram, trabunjam, a samo sam odgovorio na post u kojem sam bio citiran, uz to sam se držao teme i nisam bio nekulturan.

Slično mi se desilo i na forumu MP, tako da ne vidim razliku, ono što sam doživeo tamo prisutno je i ovde.

Zato i kažem ima puno onih koji više brinu o verskim kanonima nego odnosu sa ljudima, a upravo je taj odnos i način na koji živimo ono po čemu se približavamo Hristu.

Брате, није то мерило. Свашта људи кажу једни другима али на основу тога се не може судити о човеку до краја, него о поступку. 

А сваки поступак има своје како и зашто. 

Држ се ти брате Цркве Православне, буди човек и немој се саблажњавати лако. :ok:

А што се тиче МП, веруј брате да је то вук у јагњећој кожи.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 51 минута, sirig рече

Možda, ali od jednog člana sam doživeo uvredu da smaram, trabunjam

Тај би ти реко да сад још и кукаш... :D

Гле брадер, као што си обавештен, далеко од тога да ми не знамо Мирољуба и његове идеје. Ајде да прихватимо да он може да заинтересује за веру некога ко ама баш никад ништа није чуо. Али осим тога, стварно су његове приче све саме бесмислице.

Ако те је он покренуо да учиш о вери и Цркви - супер! Али МП није Црква, није чак ни верник православне Цркве. Кога интересује да више научи о правом (тј. православном) хришћанству, овде је заиста добро место. Треба само питати. Наши форумаши једва чекају да одговоре.

Жив нам био!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Тај би ти реко да сад још и кукаш... [emoji3]

Гле брадер, као што си обавештен, далеко од тога да ми не знамо Мирољуба и његове идеје. Ајде да прихватимо да он може да заинтересује за веру некога ко ама баш никад ништа није чуо. Али осим тога, стварно су његове приче све саме бесмислице.

Ако те је он покренуо да учиш о вери и Цркви - супер! Али МП није Црква, није чак ни верник православне Цркве. Кога интересује да више научи о правом (тј. православном) хришћанству, овде је заиста добро место. Треба само питати. Наши форумаши једва чекају да одговоре.

Жив нам био!

Zanima me zašto verujem u Boga, imam potrebu za molitvom, pokušavam moralno da živim, ali nemam nikakvu potrebu za institucionalnim ispoljavanjem te vere.

 

Gledam popreko sve verske zajednice osim pravoslavlja, ali opet nemam potrebu za liturgijskim životom.

 

Kako Crkvu pravoslavnu (o drugima ni ne mislim) da prihvatim kao nešto što je Božije. U stvari kako da je ne posmatram kao instituciju.

 

Kako da znam da nisam prevaren, ne u smislu ekumenizma koji se prilično raširio po pravoslavnim hramovima, već u smislu da je Bog baš hteo da mu se mi na ovaj način približavamo.

 

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, sirig рече

Zanima me zašto verujem u Boga, imam potrebu za molitvom, pokušavam moralno da živim, ali nemam nikakvu potrebu za institucionalnim ispoljavanjem te vere.

Gledam popreko sve verske zajednice osim pravoslavlja, ali opet nemam potrebu za liturgijskim životom.

Kako Crkvu pravoslavnu (o drugima ni ne mislim) da prihvatim kao nešto što je Božije. U stvari kako da je ne posmatram kao instituciju.

Брадер, тешко је расправљати о личном доживљају, посебно кад је вера у питању...

Приметићеш да и ми овде често критикујемо неке "институционалне" ствари везано за Цркву. За мене, Црква није "институција" него породица. Сви смо ми браћа и сестре који смо се окупили око једног Оца. Зато сам у Цркви, зато идем на литургију и све остало. Та заједница је свакако нешто Божије, а ове "организацијске" ствари су само пролазне, можда неизбежан начин да се нешто "организује". Ако смо породица, опет морамо да имамо неки "договор" где и када да се окупимо. Али те формалности не чине породицу, него је чини љубав и заједница људи.

пре 9 минута, sirig рече

Kako da znam da nisam prevaren, ne u smislu ekumenizma koji se prilično raširio po pravoslavnim hramovima, već u smislu da je Bog baš hteo da mu se mi na ovaj način približavamo.

Црква има свој континуитет од апостола до данас. Постоје историјске књиге и списи који то сведоче.

На пример, препоручујем књигу "Дела апостолских ученика" - разне списе ученика св. апостола из прва два века. Они сведоче да је уређење Цркве, службе итд. било исто као данас.

Зато се зовемо "православни" - јер ништа нисмо мењали шта нам је предато. Само чувамо.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 часа, sirig рече

Pa nisam baš siguran da sam na pravom mestu jer po ponašanju nekih pojedinaca zaključio sam da biti hrišćanin znači držati se kanona vere.

 

Mislio sam da biti hrišćanin znači iskreno ispoljavati one ljudske osobine koje su činili apostoli i Isus otkupitelj svih nas.

 

I danas je mnogo više onih koji su hrišćani samo po svojim uverenjima, mnogo više nego delima i ljudskim osobinama.

 

 

 

pa da idu u crkvu, a vamo bludnice. Razumem potpuno sta kazes. Ja bih takvima rekla daj poradi malo i na delima, na sebi, ne samo na molitvi u crkvi

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 1/28/2018 at 23:48, sirig рече

Šta je Crkva uradila da ja dobijem osnovna teolška znanja bez kojih je svaki čovek mentalno hendikepiran?  

 

On 1/28/2018 at 23:48, sirig рече

Koliko dece odrasta hendikepirano bez ovih znanja

Па увек постоји решење, оснуј гностичку школу, легално је. :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 5 months later...

Informacije iz druge ruke:

Miroljub Petrovic je bio normalna osoba dok jednog lepog dana nije 
izazvao automobilsku nesrecu I ubio coveka… Nekako nije odgovarao, ali 
je osecao krivicu I to je bila udarna kapisla za njegovo 
“prosvetljenje”. 

Sto se tice adventista (subotara) , nakon sto je ubio coveka I on je 
tragao. U medjuvremenu je pronasao adventiste I dan danas se nije 
odvojio od ucenja Elen.G.Vajt I na svom forumu banuje svakoga ko kaze da
 je ona lazni prorok (ako niste u tematici kao sto rekoh guglajte ljudi 
 ) 

Krstio se kod njih kao mladic I naravno licnost kakva je on ne moze bez 
spletki. Tamo je pravio razna sranja mislim da I o tome mozete pogledati 
na internetu pa je napustio crkvu I osnovao nekoliko godina kasnije u 
americi svoj Centar za prirodnjacke studije.  

Tamo je zavrsio adventisticki fakultet za medicinu, posle kod nas geologiju da bi kako kaze “mogao da  se rve sa ateistima”

Da napomenem da kreacionizam ni u teoloskom a naravno ni u naucnom 
smislu nikako ne pije vodu.. Za vise ponavljam istrazite, citajte,ucite .
 Mada bih vam radije posavetovao da se bavite sobom I sta radite danas I
 sutra nego da se bavite ovim stvarima, al kad se vec bavite radite to 
kompletno do kraja.

Dolazi Mire u Srbiju, evo vec 20 godina ubedjen da smak sveta moze da se
 desi svakog trenutka. Sve do skoro je verovao da je samo Izrael sveta 
zemlja u koju se moze otici I biti spasen. Na sirotim Jevrejima se necu 
zadrzavati jer je dobar deo karijere posvetio njima, toboze velicanju 
jevrejskog naroda a zapravo samo stvaranju pogresne I cak ruzne slike. 
Radio je on konvezrziju na judaizam u beogradskoj sinagogi ali mu to 
nije poslo za rukom oko izraelskog drzavjanstva jer nisu oni glupi kao 
mi.

To je islo do te mere da je ubedjivao ljude iz Srbije, neki su cak 
davali ogroman novac, prodavali stanove ubejdeni da ce im on srediti 
stan u izraelu I da ce se tamo “spremati za poslednja vremena”.

Miroljub sad ne forisra toliko tu pricu, to ostavlja za one koji dodju 
do njegovog foruma. Cilj mu je sada da ulovi sto manje teoloski pismenu 
ekipu dok ne provale njegov forum.

Pitate se zasto ne forsira ? Pa zato sto vecina Srba iz takodje povrsnih
 razloga mrzi Jevreje I zna da ne bi prica pila vodu pa je cuva za one 
koji se dovoljno okuraze da krenu ozbiljno s njim. 

Takodje ne pljuje aktuelnu vlast I saradjuje sa rezimskim novinama jer 
je utripovao da je srpski Zukorlic koji ce uvlacenjem u dupe da sredi 
beneficije za svoju zajednicu … 

Sve bi to bilo cak I prihvatljivo da njegova prica nije potpuna laz I teoloska manipulacija. 

NA sve to svaki stav koji Miroljub zastupa u praksi ne postuje, osim sto
 se skoro preselio na selo al je I to slabo posto je 90% vremena u 
Beogradu, posvecen saradnji sa Informerom, Happy-jem I ekipom   

Deca o kojoj prica : Cerka nema ispod 110 kg, zivi u gradu I druzi se sa
 najvecim sponzorusama, zdrava ishrana i socijalni krug nema sta .. . 
Stvarno ne osudjuem ove stvari ali osudjejem mazanje ociju ljudima.

 Licno saosecam sa njegovom porodicom I zbog toga im necu pisati imena I
 slati linkove ali mi se mozete javiti ako ne verujete da je ista od 
ovoga istina.

Sin mu je klasican lik koji bleji za kompom 24/7, igra igrice I ne izlazi iz sobe. 

Prijatelji koji su bili kod Miroljuba kuci kazu da se svojoj porodici 
koja ga po njegovim recima  “razocarava” obraca najgorim mogucim recima.
 Tipa “j**** li ti mamu debilsku” , “kurvo p*** ti materina” itd. 

Covek je pun mrznje pre svega za svoju porodicu a onda I citav svet oko sebe.

Zena zivi odvojeno od njega na drugom spratu I tako je bilo sve dok nije
 otisao na selo. Sada ne znam sta se desava ali verovatno je neka slicna
 prica. Dakle zive potpuno odvojeno, ali zvanicno su u braku. 

Jedino sto postuje su “zakoni zdravlja” koji su baj d vej  potpuno pogresni jer znamo koliko je ta ishrana (ne) pravilna.  . 

Evo jedan smesan I banalan primer covek govori da ide da spava zalaskom 
sunca, a videcete odgovore na njegovom forumu svaki dan do ponoci, nekad
 I do 1 2 ujutru ..  Bleji covek na kompu ne mozemo mu suditi. 

Meni je sve ovo prilicno je nebitno ali ljude ocigledno najvise pogodi kada cuju kako zivi neko koga smatraju guruom.

Ovakvi likovi nisu retkost po svetu, pogotovo Americi gde je 
protestantizam najrasprostranjeniji. Al za Srbiju je on ocito novost, 
jer taj vid manipulacije jos nije pokusavan kod nas.

Adventisti I svedoci pokusavaju tako nesto kod nas da postignu ali rade 
to na “americki nacin” prica je prilagodjena tom mentalitetu. Dok je 
cika Miroljub svoju pricu prilagodio pravoslavlju, srpstvu, nacionalizmu
 itd. Jer je narod ovde vecinski takav.

Po sablonu, “aj da mu ovo zazvuci logicno, za ostalo  lako cemo  “

Ima million anegdota s Miroljubom  I ljudima koji su radili s njim aj da
 podelim nesto cega se secam. Bili su u nekoj crkvi jer je Miroljub 
izvacario popa da drzi predavanje tamo (iako su vecina njegovih 
predavanja bila u adventistickim crkvama) .

Stane on pored ikone device Marije I kaze “j*** kol’ke sise ima ova, moze sve da nas podoji”  

Nema on postovanja ni za sta sto se ne poklapa sa njegovim stavovima, a 
najopusteniji je logicno s ljudima za koje misli da su mu bliski..

......

 Eto nadam se da se kada ode nikada vise necemo susresti sa nekim kao sto
 je Miroljub Petrovic I da sam ovim tekstom dao doprinos njegovom 
razotkrivanju..

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 year later...

Он каже да верује у Тројство, један обични адвентиста, е сад они који гледају Вучићев ТВ Хепи и Миломира Марића то је њихов проблем.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

 

On 24.1.2018. at 17:33, Ana B. рече

Ja mu ne bih sudila, radi dosta stvari dobro, nek mu Bog sudi 

Доситеј Хиландарац је сјајан лик . Ја верујем у његов суд . Стварно је добар веруј ми .

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 21 часа, Разбојник на крсту рече

 

Доситеј Хиландарац је сјајан лик . Ја верујем у његов суд . Стварно је добар веруј ми .

On je genijalac koji je zastranio...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Иако теолози године студиjâ проведу покушавајући да схвате и науче концепте попут ипостасног јединства двију природâ у Христу, апокатастазе или да разумију реченицу „мистерија светотројичних односа се иманентно пројавила у оваплоћењу,“ питања с којим се у пракси срећу и за која их нико није припремио, јесу  Како се звао брат Свете Петке? или заправо најчешће и једино Србима битно питање Може ли се на црвено слово укључити веш машина?
      Имајући прво речено у виду, јасно је зашто сваки просвећенији поп или вјероучитељ добије алергијску реакцију од оваквог питања. Међутим, мора да се призна да питање o црвеном слову само по себи и није погрешно. Сваком је познато из властитог искуства вјере да заиста постоје неке забране рада, и да то није народ измислио. Ова недоумица сасвим легитимно постоји, посебно међу онима који живе у граду, јер можда лако можемо да схватимо да не треба да копамо по башти или плетемо чарапе на Свету Петку, док неки други лакши и модернији послови попут укључивања машине за веш, прања косе, или пеглања постељине нам стварају праве дилеме.
      С једне стране, за теологе постављање овог питања је добар знак, јер показује благонаклоност ка Цркви и вјери те спремност да се научи, међутим, с друге стране, оно је ужасно и тужно јер показује потпуно непознавање вјере и, што је најгоре, свједочи једну песимистичку визију Бога и светитеља као хистеричних диктатора и свирепих тиранина, који се лако наљуте око глупости. Одмах да кажем не постоји једноставан одговор на ово питање јер се такве ствари не уче у црквеним школама, и ко год тврди да га поуздано зна – лаже. Одговор зависи од наше визије, искуства и доживљаја Бога и Цркве. Ипак, постоје неке неспорне чињенице, и искуство Бога као Оца те наш живот у Цркви, који нам могу дати неке основне смјернице и идеје како можемо да сагледамо овај проблем.
      Шта је црвено слово? Прије свега, требло би да знамо шта је црвено слово.
      Током 2000 година наше црквене историје бројне личности и догађаји испунили су наш црквени календар, те зато ми током цијеле године сваки дан исказујемо поштовање, непрекинутим сјећањем и молитвом. Дакле, поред 12 великих празника везаних за догађаје из живота Христа и Богородице, имамо и празнике који су посвећени успомени на свете мученике, познате црквене личности, испоснике, учитеље и многе друге који су послије смрти препознати као свеци, по разним критеријумима. Тако је црквени календар испуњен од прве до последње странице неким празником, односно молитвеним сјећањем на неку особу или догађај, па чак и 29. фебруар.
      Црвеним словима у календару су означени посебно важни празници, који најчешће имају посебно свечано и знатно другачије богослужење, него обични дани. Црвеним словима су означени празници од велике важности за наше спасење и ту спадају, уз већ поменуте све Христове и Богородичине празнике, и све недјеље током године, јер тада прослављамо Васкрсење Христово као најзначајнији догађај у историји човјечанства. Затим, црвеним словима су уписани и празници који су од самих почетака обиљежавани у цијелој Цркви, нпр. успомена на небеску битку анђелâ – Аранђеловдан,  смрт Јована Крститеља – Усјековење, смрт Апостолâ – Петровдан итд.
      Осим ових општехришћанских празника који се прослављају у свим Црквама, наша Српска Црква означила је црвеном бојом и друге дане када прослављамо наше српске светитеље и догађаје из наше историје: Свету браћу Кирила и Методија, Светог Саву, Видовдан, Светог Василија Острошког и друге, а који се не налазе у календарима других православних народа (Руса, Румуна, Бугара, Грузина, Грка итд). Једнако су црвеним словима означени и празници Светитеља који су од посебног значаја за нашу културу и традицију нпр. Архиђакон Стефан, Свети Ђорђе, Света Петка, Свети Никола, и други. На тај начин, на примјер, црвеним словом у календару, означен је и Сабор Светог Јована Крститеља – Јовандан (7.јануар), као једна од највећих Слава, док сâм празник у богослужењу нема неки посебан статус, тј. нема петохљебницу и друге одлике великих празникâ.
      Треба да знамо да су током наше страдалне историје под притиском државних власти, или злим предумишљајем појединаца током грчке окупације Српске Цркве од 1766. до 1920., неки празници који су у Српској Цркви били означени као црвена слова просто избрисани, односно враћени у обичне празнике. Тако је  аустријска царица Марија Терезија декретом укинула, односно забранила прослављање читавог низа празника, под изговором да имамо превише нерадних дана, те тако штетимо економији државе. Из истог мотива укинула је и читав низ римокатоличких празника. Како би се, ипак, разликовали од обичних дана, ти укинути празници у нашем календару данас су означени масним подебљаним црним словима попут Светог Прокопија, Огњене Марије, празника Покрова Богородице, те бројних празника свих Светих Немањића и српских светаца, Архиепископâ и Патријарахâ..
      Кад већ говоримо о овоме, вриједи напоменути да су се Срби овом ограничењу веома домишљато опирали те покушавали да одрже српске празнике и обичаје. Из тог доба остале су неке идентитетске „забуне“ у називима празникâ попут Михољадана (30.септембар) тј. празника Светог Киријака Отшелника, или Мратиндана – празника Светог Стефана Дечанског (11.новембар) и неких других. Наиме, замјеном назива празникâ, Срби су покушавали да заварају аустријске власти и докажу да не обиљежавају своје забрањене празнике, него римокатоличке дозвољене, јер су на српски празник Светог Киријака римокатолици обиљежавали празник Арханђела Михајла, а на празник Стефана Дечанског спомен на Светог Мартина – Мрату, а који су били дозвољени царским указом.
      Појам забране рада Говорећи о српским празницима и забрани рада тих дана, морамо да прије свега нагласимо да појам забране рада не постоји у хришћанству! То је чисто јеврејски појам, везан уз неке јеврејске празнике и он заслужује посебно појашњење кроз следећу дигресију.
      Наиме, по паду Адама и Еве и њиховом изласку из Раја, Бог им је дао обећање о доласку Месије – Спаситеља – Христа, који ће да исправи њихову грешку. Цијела историја људског рода, и посебно континуирано постојање богоизабраног народа – Јевреја има циљ у очувању сјећања и идеје о испуњењу Божјег обећања о доласку Христа у свијет. Управо због тога, сви старозавјетни закони и забране имају један једини циљ, а то је да се Јевреји идентитетски и културно не изгубе и утопе с другим народима, него да остану посебни и јединствени, те да као такви сачувају идеју о доласку Христа. Заиста, старозавјетни закон је   преко силних забрана успио да сачува Јевреје од вјерског и културног утапања, чак и кад су били најсиромашнија и најнебитнија мањина у великим и развијеним цивилизацијама, попут Египта и Вавилона. Управо поштовањем Закона изабрани народ је сачувао вјеру да постоји само један Бог, док су скоро сви други народи на земљи то заборавили и пали у политеизам и идолопоклонство.
      Једна од многобројних одредби (укупно 613) које су имали Јевреји јесте и забрана рада суботом и на одређене празнике. Забрана рада суботом и неким празницима била је веома строга и подразумијевала је читав низ ограничења од немогућности припремања хране, паљења ватре, трговине, кретања, рада на пољу итд. Ове забране Јевреји поштују и данас будући да још увијек чекају Месију, те их додатно прилагођавају модерном добу (забрана употребе лифта, аутомобила, мобилног телефона итд) Забране су веома тешке, понекад из наше перспективе и бесмислене, но свакако су биле дјелотворне и испуниле свој циљ.
      С друге стране, хришћани вјерују да је испуњењем Божјег обећања о доласку Месије у личности Исуса Христа престала потреба за строгим Мојсијевим – јеврејским законом, јер је он тиме испуњен, те су зато хришћани ослобођени – изузети од њега. Једна од заповијести које су укинуте јесте и заповијест о забрани рада, или обављања неких послова седмим даном и празником.
      Међутим, иако је Закон доласком Христа испуњен, те не постоји никаква забрана рада, истине ради, мора да се призна да је забрану рада недјељом увео цар Константин у цијелом свом Царству и ту почиње наш проблем. Међутим, не смијемо заборавити да је то био државни закон, а не црквени, те да је био повезан с општим друштвеним реформама које је Константин спроводио. Кад говоримо о томе треба да нагласимо да је и сâм Цар од забране рада недјељом изузео ратаре, тј. пољопривреднике будући да њихов посао и дужности зависе од временских прилика (кише, сунца и слично). Недјеља је у том смислу схваћена као дан обавезног одмора за раднике и робове, а не као забрана неког рада, или забрана обављања неких послова. Дакле, питање је било синдикално и хуманитарно, а не вјерско и догматско. Оно је касније ушло у црквене обичаје и културу, и као такво задржало се до наших дана.
      Женска религија Ипак, и поред јасног непостојања било какве теолошки оправдане строге забране рада у Православљу на дане празника, тај обичај широко је проширен међу Србима. Занимљиво је да опсесија ригидног нерада на празник не постоји међу другим православним народима Русима, Грцима, Румунима итд, или барем не у маничном облику као код Срба, иако ти народи досљедно поштују нерадни дан у јавном животу, чак боље него Срби. Опсесија коју поједини вјерници показују постала је предмет поруге и спрдње међу нашим нецрквеним сународњацима. Свакако да овакав однос према празницима није био од самих почетака, а како се трансфер од здравог односа према празнику ка манији десио, и којим сплетом околности, требало би да буде предмет посебног истраживања. Разлога је свакако више.
      Наиме, у вријеме турске окупације број цркава је био изузетно мали, а и тамо гдје је и било храмова, жене нису ишле у цркву, осим током поста, или на велике празнике. Паралелно с тим свештенство је било генерално необразовано.  Љетопис Стаке Скендерове која описује живот Срба у Сарајеву око 1850. године нам казује да су многе Српкиње живјеле као и муслиманке, сасвим склоњене из јавности, па су свештеници крштења, вјенчања и друге обреде обављали по кућама јер жене нису ишле у цркву. Стака је једина од омладине у Сарајеву знала да чита, па је читала Апостол у Цркви, онда кад је женама било дозвољено да дођу. За претпоставити је да је такво стање било једнако у све три религије у које су обитавале у Османском Царству, исламу, хришћанству и јудаизму.
      У таквим условима током вијекова, жене су биле искључене из јавног живота, односно вјерског живота и образовног система, па су сасвим природно и спонтано развиле свој сопствени и паралелни свијет, који није био толико конфесионално подијељен, као спољни – мушки свијет. У мултиетничким и мултиконфесионалним срединама какво је било Османско Царство, у малим градовима и мјестима, жене су се кретале и комуницирале преко лавиринта унутрашњих дворишта, малих капија и тараба, те тако су размјењивале вијести, рецепте, искуства, лијекове, савјете, етику и естетику у једном хаотичном шаренилу обичаја и вјеровања, који би се могли назвати општим именом женска религија.
      Неформална женска религија се у континуитету формирала и обогаћивала, будући да је брижљиво ширена и преношена с кољена на кољено, с мајке на кћерку, с комшинице на комшиницу итд. Женска религија није била револт против патријархалне јавне религије, него њена  природна и незлобива надопуна, проста посљедица системског искључивања жена из јавне мушке религије. Она је  имала своје бројне предности, али и неке мане.
      Једна од мана свакако јесте религијски синкретизам, односно флуидност у вјеровањима те скупљање и примјена вјерских обичаја на основу личних преференција. Будући да женска религија није извирала из Свете Књиге, него из практичног живота и потреба, вјеровања су обликована на обрасцу посуђивања свих вјеровања и обичаја која се допадну и преко принципа ваља се – не ваља се, више кроз интуицију и мање кроз промишљање, а свакако не кроз јасне теолошке дефиниције, објашњења и богослужбену праксу који постоје у. формалној, званичној, или мушкој религији.
      Кроз ту призму можемо да схватимо зашто су Српкиње мирне савјести ишле код хоџâ по записе, или по истом принципу муслиманке користиле ракију и свињску маст за облоге болесној дјеци, те зашто је неко некад чуо да се не ваља плести на девети уторак од Духова и наравно, данашње питање свих теолошких питања, зашто се не може радити на празнике, него мора сједити у кући?
      Примјера ових „вјерских екскурзија“ или привремених посјета оним другима има чак и у мјешовитим православно-римокатоличким срединама, гдје и данас није ријеткост да католици дођу код српског попа да им чита молитве. Занимљиво је да овај вјерски туризам на Балкану несметано траје и данас, не само упркос укључењу жена у друштвени и образовни систем, него и упркос свим ратовима и страдањима које смо међусобом имали на вјерској бази у протеклих неколико вијекова.
      Посвећење времена Имајући такво вјековно искуство женске религије која нема никаквих дилема о забрани рада за празнике, сасвим је јасно да правилно и аутентично хришћанско учење о посвећењу времена за празнике није имало никакве шансе за практичну примјену. За такав вјерски концепт православне жене нису ни могле да чују, нити да знају, а још мање да га спроводе чак и да су знале.
      Богословски гледано, умјесто јеврејске забране рада на дан празника, хришћани празник поштују преко посвећења времена. У том смислу, хришћанима није забрањено да било шта раде недјељом, или празником, него су позвани да своје вријеме у тај дан посвете Богу, или Светом који се прославља. Зато је одговор на питање да ли је дозвољено радити недјељом – да, јесте!, јер ми немамо забрану рада.
      Међутим, смисао обиљежавања празника јесте у одавању почасти Богу или Светом. Највећа почаст коју хришћанство има јесте служење Литургије. Литургијом, која не може да се деси без присуства народа и потврђивања свештеникових молитви с амин и другим молитвеним одговорима (Господе помилуј, подај Господе), ми оприсутњујемо Христа, односно чинимо га реално присутним. На тај начин, ми на гробове мученика и пред свете иконе доводимо самог Христа и тиме мученицима и светима дајемо највећи поклон и почаст. Управо зато иконе држимо близу олтара или мученике сахрањујемо у олтару.
      Наше учествовање на Литургији, као и одлазак на гробље, или било гдје у госте, тражи наше вријеме, те смо управо због тога позвани да на празник одвојимо и посветимо наше вријеме. У том смислу треба да разумијемо концепт посвећења времена насупрот забрани рада.
      Идеја да сједећи у кући и гледајући телевизију, при томе не палећи машину за веш, без да смо посветили вријеме  – било да смо отишли на Литургију или учинили неко друго богоугодно дјело (посјетили болесног, нахранили гладног, склонили камен с пута итд) – потпуно је бесмислена. Нажалост, она је распрострањена међу многим Србима  јер дијелом потиче из једне погрешне визије и искуства Бога или Светитеља, као једног тиранина, који на небу сједи и мучи нас глупостима, одређујући нам кад шта можемо да једемо, шта да радимо, кога да волимо и слично. У таквој слици духовног свијета, то небеско биће, љути инаџија, далеки и несазнајни Бог, само чека да погријешимо како би нас спржио громом и казнио најтежим мукама.
      Такву слику Бога (или Светаца) имају људи који не знају ништа о Цркви, јер Бога не поштују, него га се боје. Ти несрећни људи нису чули радосну вијест да смо ми доласком Христа и Крштењем теолошким језиком речено усиновљени, односно да смо постали дјеца Божја, или како нас Христос назва: Ви сте моји пријатељи! Ко има схватање и познање Бога као Оца и Пријатеља, он нема потребу да ограничава своје активности да не копа, не купа се, не укључује машину и слично, него живи и понаша се слободно.
      Закључак
      Имајући све горенаведено у виду јасно је да одговор да ли можемо радити недјељом и празником, упалити машину, прати косу и сличне ствари, с теолошке стране сасвим јасан, али и да поштовање празника у пракси зависи само од нашег појединачног схватања  хришћанства и односа с Богом. Они који живе редовним црквеним животом мирне савјести раде недјељом све што сматрају потребним. Они пак међу нама који имају неразвијен однос с Богом и Црквом, цијелом проблему прилазе неправославно, под утицајем страха, сујевјерја и туђих вјерских концепција. Они се лишавају Бога као Оца и Пријатеља, и живећи у страху наивно мисле да се љуто и срдито Божанство може умилостивити њиховим жртвама. Готово дјетињасто мисле да је, на примјер, дозвољено користити шпорет или гледати телевизију, док је забрањено употребљавати неке друге апарате (машину, усисавач итд). Њима бих препоручио да,  ако ћете се већ држати старих јеврејских обичаја и праксе, онда их се треба држати у потпуности, а не дјеломично. Они који држе Мојсијев закон не могу користити нити мобилни телефон, нити компјутер, будите барем дослиједни, нека се ваша вјера не приказује само на веш машини.
      Ипак, већини хришћана је јасно да смисао наших празника није у томе да пасивно сједимо у кући и чекамо освету љутог Бога јер смо нешто недозвољено урадили. Напротив, сваки празник нас изнова проактивно зове на дјеловање, тако што ћемо га започети оприсутњењем Христа у Цркви, причешћем и сусретом с људима и Богом, а потом све то продужити међу онима које волимо, чињењем добрих дјела за нас саме и за наше ближње.
      Ако овако не схватимо нашу вјеру, она ће нам временом постати просто мучење.
      извор
      View full Странице
    • Од Драгана Милошевић,
      Иако теолози године студиjâ проведу покушавајући да схвате и науче концепте попут ипостасног јединства двију природâ у Христу, апокатастазе или да разумију реченицу „мистерија светотројичних односа се иманентно пројавила у оваплоћењу,“ питања с којим се у пракси срећу и за која их нико није припремио, јесу  Како се звао брат Свете Петке? или заправо најчешће и једино Србима битно питање Може ли се на црвено слово укључити веш машина?
      Имајући прво речено у виду, јасно је зашто сваки просвећенији поп или вјероучитељ добије алергијску реакцију од оваквог питања. Међутим, мора да се призна да питање o црвеном слову само по себи и није погрешно. Сваком је познато из властитог искуства вјере да заиста постоје неке забране рада, и да то није народ измислио. Ова недоумица сасвим легитимно постоји, посебно међу онима који живе у граду, јер можда лако можемо да схватимо да не треба да копамо по башти или плетемо чарапе на Свету Петку, док неки други лакши и модернији послови попут укључивања машине за веш, прања косе, или пеглања постељине нам стварају праве дилеме.
      С једне стране, за теологе постављање овог питања је добар знак, јер показује благонаклоност ка Цркви и вјери те спремност да се научи, међутим, с друге стране, оно је ужасно и тужно јер показује потпуно непознавање вјере и, што је најгоре, свједочи једну песимистичку визију Бога и светитеља као хистеричних диктатора и свирепих тиранина, који се лако наљуте око глупости. Одмах да кажем не постоји једноставан одговор на ово питање јер се такве ствари не уче у црквеним школама, и ко год тврди да га поуздано зна – лаже. Одговор зависи од наше визије, искуства и доживљаја Бога и Цркве. Ипак, постоје неке неспорне чињенице, и искуство Бога као Оца те наш живот у Цркви, који нам могу дати неке основне смјернице и идеје како можемо да сагледамо овај проблем.
      Шта је црвено слово? Прије свега, требло би да знамо шта је црвено слово.
      Током 2000 година наше црквене историје бројне личности и догађаји испунили су наш црквени календар, те зато ми током цијеле године сваки дан исказујемо поштовање, непрекинутим сјећањем и молитвом. Дакле, поред 12 великих празника везаних за догађаје из живота Христа и Богородице, имамо и празнике који су посвећени успомени на свете мученике, познате црквене личности, испоснике, учитеље и многе друге који су послије смрти препознати као свеци, по разним критеријумима. Тако је црквени календар испуњен од прве до последње странице неким празником, односно молитвеним сјећањем на неку особу или догађај, па чак и 29. фебруар.
      Црвеним словима у календару су означени посебно важни празници, који најчешће имају посебно свечано и знатно другачије богослужење, него обични дани. Црвеним словима су означени празници од велике важности за наше спасење и ту спадају, уз већ поменуте све Христове и Богородичине празнике, и све недјеље током године, јер тада прослављамо Васкрсење Христово као најзначајнији догађај у историји човјечанства. Затим, црвеним словима су уписани и празници који су од самих почетака обиљежавани у цијелој Цркви, нпр. успомена на небеску битку анђелâ – Аранђеловдан,  смрт Јована Крститеља – Усјековење, смрт Апостолâ – Петровдан итд.
      Осим ових општехришћанских празника који се прослављају у свим Црквама, наша Српска Црква означила је црвеном бојом и друге дане када прослављамо наше српске светитеље и догађаје из наше историје: Свету браћу Кирила и Методија, Светог Саву, Видовдан, Светог Василија Острошког и друге, а који се не налазе у календарима других православних народа (Руса, Румуна, Бугара, Грузина, Грка итд). Једнако су црвеним словима означени и празници Светитеља који су од посебног значаја за нашу културу и традицију нпр. Архиђакон Стефан, Свети Ђорђе, Света Петка, Свети Никола, и други. На тај начин, на примјер, црвеним словом у календару, означен је и Сабор Светог Јована Крститеља – Јовандан (7.јануар), као једна од највећих Слава, док сâм празник у богослужењу нема неки посебан статус, тј. нема петохљебницу и друге одлике великих празникâ.
      Треба да знамо да су током наше страдалне историје под притиском државних власти, или злим предумишљајем појединаца током грчке окупације Српске Цркве од 1766. до 1920., неки празници који су у Српској Цркви били означени као црвена слова просто избрисани, односно враћени у обичне празнике. Тако је  аустријска царица Марија Терезија декретом укинула, односно забранила прослављање читавог низа празника, под изговором да имамо превише нерадних дана, те тако штетимо економији државе. Из истог мотива укинула је и читав низ римокатоличких празника. Како би се, ипак, разликовали од обичних дана, ти укинути празници у нашем календару данас су означени масним подебљаним црним словима попут Светог Прокопија, Огњене Марије, празника Покрова Богородице, те бројних празника свих Светих Немањића и српских светаца, Архиепископâ и Патријарахâ..
      Кад већ говоримо о овоме, вриједи напоменути да су се Срби овом ограничењу веома домишљато опирали те покушавали да одрже српске празнике и обичаје. Из тог доба остале су неке идентитетске „забуне“ у називима празникâ попут Михољадана (30.септембар) тј. празника Светог Киријака Отшелника, или Мратиндана – празника Светог Стефана Дечанског (11.новембар) и неких других. Наиме, замјеном назива празникâ, Срби су покушавали да заварају аустријске власти и докажу да не обиљежавају своје забрањене празнике, него римокатоличке дозвољене, јер су на српски празник Светог Киријака римокатолици обиљежавали празник Арханђела Михајла, а на празник Стефана Дечанског спомен на Светог Мартина – Мрату, а који су били дозвољени царским указом.
      Појам забране рада Говорећи о српским празницима и забрани рада тих дана, морамо да прије свега нагласимо да појам забране рада не постоји у хришћанству! То је чисто јеврејски појам, везан уз неке јеврејске празнике и он заслужује посебно појашњење кроз следећу дигресију.
      Наиме, по паду Адама и Еве и њиховом изласку из Раја, Бог им је дао обећање о доласку Месије – Спаситеља – Христа, који ће да исправи њихову грешку. Цијела историја људског рода, и посебно континуирано постојање богоизабраног народа – Јевреја има циљ у очувању сјећања и идеје о испуњењу Божјег обећања о доласку Христа у свијет. Управо због тога, сви старозавјетни закони и забране имају један једини циљ, а то је да се Јевреји идентитетски и културно не изгубе и утопе с другим народима, него да остану посебни и јединствени, те да као такви сачувају идеју о доласку Христа. Заиста, старозавјетни закон је   преко силних забрана успио да сачува Јевреје од вјерског и културног утапања, чак и кад су били најсиромашнија и најнебитнија мањина у великим и развијеним цивилизацијама, попут Египта и Вавилона. Управо поштовањем Закона изабрани народ је сачувао вјеру да постоји само један Бог, док су скоро сви други народи на земљи то заборавили и пали у политеизам и идолопоклонство.
      Једна од многобројних одредби (укупно 613) које су имали Јевреји јесте и забрана рада суботом и на одређене празнике. Забрана рада суботом и неким празницима била је веома строга и подразумијевала је читав низ ограничења од немогућности припремања хране, паљења ватре, трговине, кретања, рада на пољу итд. Ове забране Јевреји поштују и данас будући да још увијек чекају Месију, те их додатно прилагођавају модерном добу (забрана употребе лифта, аутомобила, мобилног телефона итд) Забране су веома тешке, понекад из наше перспективе и бесмислене, но свакако су биле дјелотворне и испуниле свој циљ.
      С друге стране, хришћани вјерују да је испуњењем Божјег обећања о доласку Месије у личности Исуса Христа престала потреба за строгим Мојсијевим – јеврејским законом, јер је он тиме испуњен, те су зато хришћани ослобођени – изузети од њега. Једна од заповијести које су укинуте јесте и заповијест о забрани рада, или обављања неких послова седмим даном и празником.
      Међутим, иако је Закон доласком Христа испуњен, те не постоји никаква забрана рада, истине ради, мора да се призна да је забрану рада недјељом увео цар Константин у цијелом свом Царству и ту почиње наш проблем. Међутим, не смијемо заборавити да је то био државни закон, а не црквени, те да је био повезан с општим друштвеним реформама које је Константин спроводио. Кад говоримо о томе треба да нагласимо да је и сâм Цар од забране рада недјељом изузео ратаре, тј. пољопривреднике будући да њихов посао и дужности зависе од временских прилика (кише, сунца и слично). Недјеља је у том смислу схваћена као дан обавезног одмора за раднике и робове, а не као забрана неког рада, или забрана обављања неких послова. Дакле, питање је било синдикално и хуманитарно, а не вјерско и догматско. Оно је касније ушло у црквене обичаје и културу, и као такво задржало се до наших дана.
      Женска религија Ипак, и поред јасног непостојања било какве теолошки оправдане строге забране рада у Православљу на дане празника, тај обичај широко је проширен међу Србима. Занимљиво је да опсесија ригидног нерада на празник не постоји међу другим православним народима Русима, Грцима, Румунима итд, или барем не у маничном облику као код Срба, иако ти народи досљедно поштују нерадни дан у јавном животу, чак боље него Срби. Опсесија коју поједини вјерници показују постала је предмет поруге и спрдње међу нашим нецрквеним сународњацима. Свакако да овакав однос према празницима није био од самих почетака, а како се трансфер од здравог односа према празнику ка манији десио, и којим сплетом околности, требало би да буде предмет посебног истраживања. Разлога је свакако више.
      Наиме, у вријеме турске окупације број цркава је био изузетно мали, а и тамо гдје је и било храмова, жене нису ишле у цркву, осим током поста, или на велике празнике. Паралелно с тим свештенство је било генерално необразовано.  Љетопис Стаке Скендерове која описује живот Срба у Сарајеву око 1850. године нам казује да су многе Српкиње живјеле као и муслиманке, сасвим склоњене из јавности, па су свештеници крштења, вјенчања и друге обреде обављали по кућама јер жене нису ишле у цркву. Стака је једина од омладине у Сарајеву знала да чита, па је читала Апостол у Цркви, онда кад је женама било дозвољено да дођу. За претпоставити је да је такво стање било једнако у све три религије у које су обитавале у Османском Царству, исламу, хришћанству и јудаизму.
      У таквим условима током вијекова, жене су биле искључене из јавног живота, односно вјерског живота и образовног система, па су сасвим природно и спонтано развиле свој сопствени и паралелни свијет, који није био толико конфесионално подијељен, као спољни – мушки свијет. У мултиетничким и мултиконфесионалним срединама какво је било Османско Царство, у малим градовима и мјестима, жене су се кретале и комуницирале преко лавиринта унутрашњих дворишта, малих капија и тараба, те тако су размјењивале вијести, рецепте, искуства, лијекове, савјете, етику и естетику у једном хаотичном шаренилу обичаја и вјеровања, који би се могли назвати општим именом женска религија.
      Неформална женска религија се у континуитету формирала и обогаћивала, будући да је брижљиво ширена и преношена с кољена на кољено, с мајке на кћерку, с комшинице на комшиницу итд. Женска религија није била револт против патријархалне јавне религије, него њена  природна и незлобива надопуна, проста посљедица системског искључивања жена из јавне мушке религије. Она је  имала своје бројне предности, али и неке мане.
      Једна од мана свакако јесте религијски синкретизам, односно флуидност у вјеровањима те скупљање и примјена вјерских обичаја на основу личних преференција. Будући да женска религија није извирала из Свете Књиге, него из практичног живота и потреба, вјеровања су обликована на обрасцу посуђивања свих вјеровања и обичаја која се допадну и преко принципа ваља се – не ваља се, више кроз интуицију и мање кроз промишљање, а свакако не кроз јасне теолошке дефиниције, објашњења и богослужбену праксу који постоје у. формалној, званичној, или мушкој религији.
      Кроз ту призму можемо да схватимо зашто су Српкиње мирне савјести ишле код хоџâ по записе, или по истом принципу муслиманке користиле ракију и свињску маст за облоге болесној дјеци, те зашто је неко некад чуо да се не ваља плести на девети уторак од Духова и наравно, данашње питање свих теолошких питања, зашто се не може радити на празнике, него мора сједити у кући?
      Примјера ових „вјерских екскурзија“ или привремених посјета оним другима има чак и у мјешовитим православно-римокатоличким срединама, гдје и данас није ријеткост да католици дођу код српског попа да им чита молитве. Занимљиво је да овај вјерски туризам на Балкану несметано траје и данас, не само упркос укључењу жена у друштвени и образовни систем, него и упркос свим ратовима и страдањима које смо међусобом имали на вјерској бази у протеклих неколико вијекова.
      Посвећење времена Имајући такво вјековно искуство женске религије која нема никаквих дилема о забрани рада за празнике, сасвим је јасно да правилно и аутентично хришћанско учење о посвећењу времена за празнике није имало никакве шансе за практичну примјену. За такав вјерски концепт православне жене нису ни могле да чују, нити да знају, а још мање да га спроводе чак и да су знале.
      Богословски гледано, умјесто јеврејске забране рада на дан празника, хришћани празник поштују преко посвећења времена. У том смислу, хришћанима није забрањено да било шта раде недјељом, или празником, него су позвани да своје вријеме у тај дан посвете Богу, или Светом који се прославља. Зато је одговор на питање да ли је дозвољено радити недјељом – да, јесте!, јер ми немамо забрану рада.
      Међутим, смисао обиљежавања празника јесте у одавању почасти Богу или Светом. Највећа почаст коју хришћанство има јесте служење Литургије. Литургијом, која не може да се деси без присуства народа и потврђивања свештеникових молитви с амин и другим молитвеним одговорима (Господе помилуј, подај Господе), ми оприсутњујемо Христа, односно чинимо га реално присутним. На тај начин, ми на гробове мученика и пред свете иконе доводимо самог Христа и тиме мученицима и светима дајемо највећи поклон и почаст. Управо зато иконе држимо близу олтара или мученике сахрањујемо у олтару.
      Наше учествовање на Литургији, као и одлазак на гробље, или било гдје у госте, тражи наше вријеме, те смо управо због тога позвани да на празник одвојимо и посветимо наше вријеме. У том смислу треба да разумијемо концепт посвећења времена насупрот забрани рада.
      Идеја да сједећи у кући и гледајући телевизију, при томе не палећи машину за веш, без да смо посветили вријеме  – било да смо отишли на Литургију или учинили неко друго богоугодно дјело (посјетили болесног, нахранили гладног, склонили камен с пута итд) – потпуно је бесмислена. Нажалост, она је распрострањена међу многим Србима  јер дијелом потиче из једне погрешне визије и искуства Бога или Светитеља, као једног тиранина, који на небу сједи и мучи нас глупостима, одређујући нам кад шта можемо да једемо, шта да радимо, кога да волимо и слично. У таквој слици духовног свијета, то небеско биће, љути инаџија, далеки и несазнајни Бог, само чека да погријешимо како би нас спржио громом и казнио најтежим мукама.
      Такву слику Бога (или Светаца) имају људи који не знају ништа о Цркви, јер Бога не поштују, него га се боје. Ти несрећни људи нису чули радосну вијест да смо ми доласком Христа и Крштењем теолошким језиком речено усиновљени, односно да смо постали дјеца Божја, или како нас Христос назва: Ви сте моји пријатељи! Ко има схватање и познање Бога као Оца и Пријатеља, он нема потребу да ограничава своје активности да не копа, не купа се, не укључује машину и слично, него живи и понаша се слободно.
      Закључак
      Имајући све горенаведено у виду јасно је да одговор да ли можемо радити недјељом и празником, упалити машину, прати косу и сличне ствари, с теолошке стране сасвим јасан, али и да поштовање празника у пракси зависи само од нашег појединачног схватања  хришћанства и односа с Богом. Они који живе редовним црквеним животом мирне савјести раде недјељом све што сматрају потребним. Они пак међу нама који имају неразвијен однос с Богом и Црквом, цијелом проблему прилазе неправославно, под утицајем страха, сујевјерја и туђих вјерских концепција. Они се лишавају Бога као Оца и Пријатеља, и живећи у страху наивно мисле да се љуто и срдито Божанство може умилостивити њиховим жртвама. Готово дјетињасто мисле да је, на примјер, дозвољено користити шпорет или гледати телевизију, док је забрањено употребљавати неке друге апарате (машину, усисавач итд). Њима бих препоручио да,  ако ћете се већ држати старих јеврејских обичаја и праксе, онда их се треба држати у потпуности, а не дјеломично. Они који држе Мојсијев закон не могу користити нити мобилни телефон, нити компјутер, будите барем дослиједни, нека се ваша вјера не приказује само на веш машини.
      Ипак, већини хришћана је јасно да смисао наших празника није у томе да пасивно сједимо у кући и чекамо освету љутог Бога јер смо нешто недозвољено урадили. Напротив, сваки празник нас изнова проактивно зове на дјеловање, тако што ћемо га започети оприсутњењем Христа у Цркви, причешћем и сусретом с људима и Богом, а потом све то продужити међу онима које волимо, чињењем добрих дјела за нас саме и за наше ближње.
      Ако овако не схватимо нашу вјеру, она ће нам временом постати просто мучење.
      извор
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ г. Лонгин служио је свету Литургију у манастиру Новој Грачаници у Недељу месопусну, припремну недељу пред Васкршњи пост. Саслуживали су архимандрит Тома (Казић), свештеник Петар Саиловић, протођакон Милован Гогић и јерођакон Макарије, у молитвеном присуству умировљеног Епископа славонског г. Саве, протосинђела Филотеја (Петровића) и проте Марка Пантића.

       
      Звучни запис беседе
       
      Архијерејски хор под диригентском палицом Марије Миличић као и увек молитвено је одговарао на све прозбе из црквених јектенија. Доста верних и деце приступило је светој Чаши, а међу њима и прослављени кошаркаш Никола Јестратијевић са породицом. Беседио је владика Лонгин:
      -Црква верује и проповеда, базирајући се на Божанско Откровење, о крају света! У спису Дидахи, учење дванаесторице Апостола један возглас гласи: Да дође Царство Твоје и прође овај свет. У Откривењу Светог Јована Богослова се каже да ће небо и земља проћи кроз огањ (Јн. 21,1). Модерна наука третира ову тему и опомиње о несразмерном трошењу овога света. За нас вернике није толико важно када ће се то десити већ да ће затим, кад свету дође крај, уследити страшни суд на коме морамо одговорити за свој живот и поступке. Критеријум по коме ћемо се мерити биће љубав према ближњем. На путу ка Богу управо стоји човек и како се према њему односимо тако ће и Господ према нама. Господ жели да се ми, љубећи Бога, односимо према другом као нашем најзначајнијем дару, од кога зависи наше спасење. Дао нам је заповест да се више од свега бојимо греха, који нас одваја од Бога и ближњих. Зато за  истинске хришћане Суд није страшан, они га доживљавају као сусрет са Спаситељем и убеђени су у Његово очинско милосрђе. Зато на сахранама читамо: Души их во благих водворјатсја.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...