Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Милан Ракић

Колико пута годишње је Црква обавезна да одржи Архијерејски сабор?

Оцени ову тему

Recommended Posts

Наша СПЦ већ годинама унатраг одржава по један Сабор годишње, који се поред "претресања" актуелних црквених тема, често бави и кадровским темама (избор и рукопологање нових владика, премештање постојећих, пензионисања и сл.), односно црквеним образовањем (квоте за упис у богословије, верска настава).

Све ово је у реду, али занимљиво је 37. Апостолско правило, које накнадно потврђују и каснији Васељенски и многи помесни сабори.

У њему се каже: 

"Два пута нека бива сабор Eпископа, и нека међу собом испитују догмате благочестија и решавају црквене спорове, који се истакну: први пут четврте недеље Педесетнице, а други пут дванаестог дана мјесеца хиперверетеја (октобра)."

37. Апостолско правило касније потврђују и:

  • Први васељеснки сабор, Канон 5:

У погледу оних који су одлучени, били они из клира или редова световњака, нека важи пресуда дотичних Епископа сваке Епархије, сходно правилу које одређује, да који су од једних били искључени, не могу од других бити примљени. Али нека се испита, да нису такови били удаљени из општења Црквеног, или због свађе, или због какве зловоље Епископове. Па да се ово све подвргне потребноме испиту, нашло се за добро, да сваке године по два пута буду у свакој Епархији сабори, како би кад се сви Епископи Епархије заједно у једно место сакупе, могле се испитати овакве расправе, и тиме се утврдило да они, који су Епископа увредили, имају се од свију сматрати правилно одлученима, и то све дотле док се скупу Епископа не свиди можда изрећи о њима какву блажу пресуду. А сабори ови нека бивају: један пред четрдесетницом, како би, ослободивши се од сваке малодушности, могао се Богу принети чисти дар, а други у јесење доба.

  • Четврти васељенски сабор, Канон 19:

Дочули смо, да се у Епархијама не држе правилима установљени сабори Епископа, те с тога бивају запуштени многи Црквени послови, који би морали бити уређени. Ради тога наређује свети сабор, сходно правилима светих отаца да се у свакој Епархији Епископи два пута у години скупљају у оно место, где за најбоље нађе Епископ Митрополије, те да се доведу у ред сви послови, који се истакну. Епископи пак који не дођу, него остану у својим градовима, а здрави су и слободни од сваког неодложног и неопходног посла, нека братски буду укорени.

  • Шести васељенски сабор, Канон 8:

У намери, да и од нас очувано буде у свему све, што су свети оци наши установили, понављамо и оно правило, које налаже, да у свакој Епархији сваке године, бивају сабори Епископа у ономе месту, где за најбоље нађе Епископ Митрополије. Али пошто због иноплеменских навала и због других разних прилика, не могу представници цркава да сакупљају саборе два пута у години, установљује се, да ради Црквених послова, који се као што је наравно, нека буде у свакој Епархији сабор дотичних Епископа свакако један пут у години, и то, од светога празника Пасхе, пак до краја месеца октобра сваке године, у ономе месту, које, као што је казано, за најбоље нађе Епископ Митрополије; а Епископи, који не дођу, него остану у својим градовима, а здрави су и слободни од сваког неодложнога и неопходнога посла, нека братски буду укорени.

  • Седми васељенски сабор, Канон 6:

Пошто има Канон, које каже: сваке године по два пута ваља да буду у свакој Епархији каноничка истраживања од збора Епископа; а ради потешкоћа, и што нису свагда имали потребито за путовање Епископи, који су морали на збор долазити, Свети Оци шестога сабора наредише, да свакако и без икаквог изговора има бити један пут у години сабор, да се доведе у ред што је поремећено, то исто ово канон и ми понављамо. А ако се нађе који световни сановник да ово забрањује, нека буде одлучен. Митрополит пак, који занемари овим, а није запречен каквом силом и неопходношћу, или другим оправданим разлогом, нека подлегне казни по правилима.

И кад се сабор ради каноничких и јеванђељских предмета састави, сакупљени Епископи ваља да особитим старањем и марљивошћу настоје, да очуване буду божанствене и животворне заповеди Божије; јер, ко их чува, има велику награду (Пс 18,12), и: јер је заповед светиљка, закон светлост, а прекор и карање пут животни (Прич 6,23), и: заповед је Господња светла, просветљује очи (Пс 18,9). А Митрополит нема да тражи ништа од онога, што Епископ собом донесе, ни скота, ни друго шта, јер ако се докаже да је то учинио, четвероструко имаће да поврати.

  • Антиохијски (помесни сабор), Канон 20:

Ради црквених потреба и да би се решила спорна питања, као правилно одлучено је да се у свакој епархији по два пута током године сакупе епископи: по први пут после треће седмице након празника Пасхе, како би се четврте недеље Педесетнице сабор окончао, и о томе ће митрополит напоменути епархијским епископима. Други пут сабор се састаје од петнаестог дана месеца октобра, који је десетог дана месеца ипервертеја. На ове саборе нека дођу свештеници и ђакони, и сви који себе сматрају увређеним, и очекују суд сабора. Али, никоме није допуштено да самовољно сазива саборе без оних епископа којима су поверене митрополије.

....

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Milane, ovaj post bi trebao da ide na Sinodsku adresu kao I Patrijarhovu. Mi smrtnici znamo za ove kanonske odredbe, ali ako ne moze Vl. Atanasije, kao arhijerejski sabrat da ih podstakne na jesenji sabor, kako ces Ti ili neko od nas? 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Зашто се ова пракса у нашој СПЦ, барем последњих неколико година не спроводи? Истина, по неки саборски канон од цитираних, "има разумевања" за неодржавање два, тј. на својевсртан начин потврђује и праксу једног сабора годишње, али уз неке објективне потешкоће које онемогућавају два пута годишње окупљање епископа.

Објективне околности које омаетају редовна два сабора годишње су: "иноплеменска навала", "световни сановник који забрањује рад сабора", односно "недостатак потребитог за путовање Епископа на сабор",...

Пошто је наша СПЦ у последњих 18 година ван "иноплеменске навале", односно у истом периоду, барем колико је познато ни једна политичка "елита" није забрањивала рад Сабора, а епископи СПЦ такође не оскудевају нити у аутомобилима, нити у новчаним средствима за обезбеђивање путовања и ваздушним путем, остаје питање зашто нема сабора два пута годишње?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Руска црква такође само једном годишње одржава Архијерејски Сабор.

Прошле године су одржали у децембру.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Жељко рече

Руска црква такође само једном годишње одржава Архијерејски Сабор.

Прошле године су одржали у децембру.

Да, управо сам то хтео да кажем.

Мислим да је питање другог годишњег Сабора покренуо владика Атанасије (Јевтић). Сад, не знам да ли он учествује на Саборима? Једно време није...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Поуке.орг инфо рече

Да, управо сам то хтео да кажем.

Мислим да је питање другог годишњег Сабора покренуо владика Атанасије (Јевтић). Сад, не знам да ли он учествује на Саборима? Једно време није...

Svi znamo da njega vise ne pozivaju na Sabor, jer on ne odgovara skoro nikom, nije podoban za saborovanje, jer je nepotkupljiv. Pitajmo Patrijarha I Sinod, zbog cega nisu pozvali/sazavali jesenji Sabor? 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Жељко рече

Руска црква такође само једном годишње одржава Архијерејски Сабор.

Прошле године су одржали у децембру.

Али то је већ месец Аудниос и два месеца је након Хиперверетеја и опет свакако није у складу са каноноском одлуком

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, "Tamo daleko" рече

Svi znamo da njega vise ne pozivaju na Sabor, jer on ne odgovara skoro nikom, nije podoban za saborovanje, jer je nepotkupljiv. Pitajmo Patrijarha I Sinod, zbog cega nisu pozvali/sazavali jesenji Sabor? 

Од Владике Тасе можемо много тога паметног да чујемо и свако треба да каже шта мисли. Сад су се многе ствари убрзале, дешава се много тога тако да би било добро да се врати да сабор буде два пута годишње.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Милан Ракић рече

Али то је већ месец Аудниос и два месеца је након Хиперверетеја и опет свакако није у складу са каноноском одлуком

Додуше, можда је "сановник" Владимир Владимирович тако наложио

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 минута, Милан Ракић рече

Пошто је наша СПЦ у последњих 18 година ван "иноплеменске навале", односно у истом периоду, барем колико је познато ни једна политичка "елита" није забрањивала рад Сабора, а епископи СПЦ такође не оскудевају нити у аутомобилима, нити у новчаним средствима за обезбеђивање путовања и ваздушним путем, остаје питање зашто нема сабора два пута годишње?

Црква је у великој кризи; не само СПЦ, него православље генерално; погледај онај фијаско на Криту само ... криза идентитета Цркве.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Милан Ракић рече

Али то је већ месец Аудниос и два месеца је након Хиперверетеја и опет свакако није у складу са каноноском одлуком

Да, то је заправо Сабор 2018-те а не 2017.

Значи да 2017. нису ни имали сабор.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Жељко рече

Да, то је заправо Сабор 2018-те а не 2017.

Значи да 2017. нису ни имали сабор.

Подмећем наравно, по обичају.

Колендарска година почимље у листопаду, тако да је то заправо пар месеци од почетка године по црквеном индикату. Што би рекли "Некако с прољећа".

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Брка Жарковачки рече

погледај онај фијаско на Криту само ... криза идентитета Цркве.

prvo se cisti svoje dvoriste, govorimo o saborovanju nase pomesne Crkve - drzimo se teme; tu krizu identiteta Crkve nije izazvala SPC. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У недјељу 17. Марта 2019. године, у Катедралном храму Благовјештења Господњег у Атини, служена је Света архијерејска литургија којом је началствовао Његово блаженство Архиепископ атински и све Јеладе г. Јероним II уз саслужење више митрополита Архиепископије атинске.

      Посебну радост учинилo је и присуство  предсједника Републике Грчке господина Прокопиоса Павлопулоса на овој Светој литургији. Поред господина предсједника, Литургији су присуствовали министар спољних послова господин Георгиос Катругалос, као и  високи представници Владе и политичког кора, начелници војске, морнарице и полиције,  и мноштво вјерног народа.
      Након заамвоне молитве, уследила је литија са иконама, у спомен побједе над иконоборачком јереси у Константинопољу 843. године, коју је предводио првојерарх Грчке цркве Јероним II.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Протопрезвитер Никола Пејовић, настојатељ храма у Момишићима и главни и одговорни уредник радија Светигоре, био је гост емисије "Огледало" на подгоричкој српској РТВ.
       
      У надахнутом разговору отац Никола је говорио о торжественој прослави Преподобног Симеона Мироточивог који се торжествено прославља као небески покровитељ Митрополије црногорско-приморске. Молитвени входови су заиста дивни и благословени обичаји, преко којих се призива благослов Божји на све нас, а литија у част Преподобног Симеона је за Митрополију веома важан догађај, наглашава отац Никола. У даљем току разговора прота Никола је говорио и о светитељском лику Преподобног Симеона Мироточивог као родоначалнику нашег народа, нагласивши да је Подгорица благословен град јер је у непосредној близини храма Васкрсења Христовог засађена лоза Преподобног Симеона Мироточивог. У оквиру емисије посебан нагласак је стављен на велики јубилеј наше помесне Цркве - осам векова самосталности Српске Православне Цркве. 

      Аутор и водитељ емисије: Љубица Гојковић

      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је у недељу сиропусну свету Архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Београду. Његовој Светости саслуживали су Преосвећени Епископ крушевачки Г. Давид, свештенство храма, архијепископије и из других епархија, уз присуство многобројних парохијана. Пре него што је приступио причешћивању верног народа, Његова Светост је нагласио да се треба озбиљно припремити молитвом и приступити Светим Тајнама, а не зато, како се у народу каже, што се ваља. На крају Литургије Свјатјеши се обратио верном народу беседом о Великом Посту и његовом значају за све нас.
    • Од александар живаљев,
      У писму од 7. марта Блажењејши архиепископ Тиране и све Албаније Атанасије, пренео је ставове из одговора Синода Албанске Православне Цркве Васељенској Патријаршији. Одговор је упућен 14. јануара о.г. а сада о њему опширно пишу грчки и украјински сајтови.
      Албанска Православна Црква одлучно одбија било какву каноничност тзв. Православне цркве Украјине, пре свега, водећи се тиме да њени "јерарси" немају никакво апостолско прејемство, да су "хиротонисани" од анатемисаних лица и да је њихов избор права хула на Светога Духа, а не благодатни догађај.
      Осим тога, код ранијих додељивања аутокефалије, радило се о јединственом захтеву јерархије са једног подручја, а сада је из процеса изостављена највећа православна црква у Украјини - Украјинска православна црква.
      Због тога Албанска Православна Црква тражи хитно сазивање Синаксиса Предстојатеља помесних Православних Цркава ради решавања украјинског питања.
    • Од Поуке.орг инфо,
      Наравно, све је почело из пасторалних побуда и бриге за спасење душа милиона Украјинаца, који су се нашли у неприхватљивој црквеној позицији. Ово претпоставља враћање у прихватљиву – канонску раван, позицију, за што је процедура позната и увек се увенчава манифестацијом свеправославне саборности и благодатним „освежењем“ народа Божјег.

      Украјински председник Петро Порошенко и цариградски патријарх Вартоломеј  (Фото: FoNet/AP)
      У питању је вечна судбина масе света на огромном простору.
      Не може им баш свако помоћи.
      „Првопрестолна“ црква се осетила позвана да интервенише.
      Она носи огромно искуство по оваквим и сличним питањима.
      Она се у својој позицији и положају, додуше искључиво у њеном схватању, дакле, позицији коју је сама себи доделила, осетила дужном да интервенише.
      Интервенцији на руку иде и чињеница што она за овако сложену ситуацију има потребно „познавање историје и канона“, како рече један од њених митрополита, а паралелно са познавањем историје цркве и канона влада и високом теологијом.
      Хох теологи.
      Црква, међутим, за коју смо сви сматрали већ вековима, укључујући и Константинопољску, да је у „првој линији“ одговорна за Црквени неред на Украјини, који је већ одавно спреман, сагласно „врућем“ или најсвежијем, како смо ми, односно, они ажурни и одговорни, кажем ажурни и одговорни, јер ето све до критског сабрања, мислили су и јавно исповедали сасвим други став. Дакле, у свежем тумачењу Првопрестолне, Мајке Цркве, то више није Московска црква, патријаршија. Није, у константинопољској интерпретацији, јер поред осталог а можда и пре свега, „она није у стању да насталу кризу реши.“
      А нема она ни тај статус. У том правцу, увек брижна и ажурна Мајка црква, повлачи признање самосталности украјинске митрополије старо више од 300 година. Поменута ажурност и брижност исходи из ширег простора и контекста, на делу је васељенскост у времену и простору, односно васељенскост која надилази време и простор. С тога им се чини тако простим и једноставним оно што се многим другим чини немогуће. Демантују свој акт од пре 300 и више година да би пројавили бригу Мајке цркве сада и овде за исти народ, исту, сада додуше много ширу територију, чији је статус сама потврдила. Дакле, статус аутокефалности Кијевске-Руске митрополије коју је верни народ Божји неговао све време и у њој и њоме дозревао као препознатљива заједница Народа Божјег у целој васељени, Цариградска патријаршија је анулирала зарад зборишта унијата, нациста-бандеровског профила, разних расколника, анатемисаних свештених лица, сумњивог рукоположења и без икаквог рукоположења, сада високо позиционираних „свештених лица“ а на корист и добробит Америке, Ватикана и Нове Хазарије (коју званично и побожно називају Небески Јерусалим и тако док побожни Украјинци истежу вратове да виде макар обрисе Небеског Јерусалима, на њиховој земљи, нова социо-политичка структура пронизала је целу Украјину, укључујући негде око три четвртине парламента-Раде) и све се то проводи на бази св. Канона, које цариградски патријарх изванредно познаје, како то рече један од његових декларативних апологета. О овоме ће бити речи касније. Међутим, да приметимо, овде је на делу она поменута висока теологија (хох теологи) која иде даље од св. канона. Теологија која све преображава и трансформише. Њене су могућности, заиста, неограничене. Њу ограничава једино Истина. Стога, једино оно што Црква не може да трансформише, преобрази, то је лаж. Ако „црква“ то покуша, онда она престаје да буде права, Православна, канонска црква. Постаје псеудо црква, речено мало блаже, уместо да буде носилац и давалац новог пића и нове хране, хране која се увек једе и никада је не недостаје, она се претвара у фабрику рециклаже и као таква је у неком оптицају, обезблагодаћена, при чему њени службеници не остају без посла.
      Овде можемо приметити да у оваквој интерпретацији, најбољих познавалаца канона, како то рече неки митрополит Цариградске патријаршије, канони се више представљају као кањони, чије замке и кривине познаје искључиво Цариградски патријарх, док се црква представља као нека играчка made in Istambul, искључиво власништво капетана турске армије, ниње цариградског патријарха, Његове светости Вартоломеја са Фанара, што се у овако плачевној ситуацији може превести од фењера.
      За оне који Цркву доживљавају као живи Богочовечански организам, јасно је да је Црква, како локална, тако и васељенска, васељенска као заједница свих локалних цркава, што опет у себи и собом носи и изражава, дакле тај васељенски карактер и свака помесна црква, и она је овај статус самосталности, апсорбовала и уградила у Тело помесне и свеправославне цркве, при свему будући свеправославна као помесна Црква; стога израз аутокефалија и није најподеснији да изрази и понесе све оно што носи собом и у себи локална-васељенска црква.
      Мада семантички, израз се не исцрпљује нашим теолошко-еклесиолошким дискурсом. Или смо ми нешто заборавили или испустили. Овде пре свега мислим на значење израза аутокефалија, као свој извор, што дозвољава размишљање у правцу да свака аутокефалија има свој извор у Богу. Излазећи из наше историјске праксе, посебно наглашаване последњих година, где се мало сентиментално и понекад помало наметљиво помиње Мајка црква као извор аутокефалије, није ли још укорењеније сматрати да је Дух Свети извор, Мајка Цркве. (Напомена, у библијском јеврејском језику, Дух Свети је женског рода, његову рађајући и препорађајућу улогу видимо у Н. Завету, као и код најранијих а и потоњих отаца Цркве). Најзад, није ли ово основа сваког нашег богословствовања и зар се на овој основи не осећамо тако благодатно, комотно, уколико нисмо оптерећени канонима као кањонима, те разним интересима и идеологијама…
      Чега цариградска црква лишава кијевску митрополију? Хартије коју и чији садржај и поруку су примиле к знању и остале помесне цркве, укључујући донедавно и Цариградску цркву, или ју је лишила живота, односно вековног суживота са осталим помесним црквама.
      И док Константинопољ одузима оно што се не може одузети, повући, анулирати, он у исто време даје оно што се не може дати, даје аутокефалност сборишчу свих фела расколника.
      Поставља се питање, откуда уопште потреба и још по принципу: што чиниш чини брзо, при чему се помесна канонска црква и не примећује, да се једном расколничко-нацистичком конгломерату који у себе укључује анатемисане бивше свештенике, расколнике свих калибара, уз њих прислоњене и међу њих инфилтриране унијате, који од ове смуте највише и профитирају, (по разним анкетама, број унијата се удвостручио од почетка украјинске смуте сада их је негде око 21 одсто) бандуровце и петљуровце (нацистичке вође, данас на Украјини формално и комплетно интегрисани у статусу инспиративних хероја у историју и савремена политичко социјална кретања а надасве „црквена“, чиме се објашњава и избор представника цариградске егзархије на Украјини у лицу украјинског порекла „бивших“ унијата и бандероваца и ко зна кога још. Надати се да ће се ускоро појавити студије које ће да изближе сагледају „екуменизам“ на терену, „локални“ између украјинских унијата и новонасталог тзв. црквеног ентитета) Неће бити да о овоме цариградски патријарх не зна ништа… и чинећи то што чини цариградски патријарх се понаша као неки ризничар индулгенција и неки аутоматски произвођач и дистрибутер божанске благодати, баш као његов Западни брат Патријарх Запада – Римски папа.
      Паралелу са својим римским братом Цариград је показао и одмах после Бољшевичке револуције, када је признао новонастали црквени ентитет, створен од бољшевичке безбожне власти под именом Обновљенческаја церков. Признао ју је на уштрб још увек постојеће мученичке канонске цркве. И док Цариград признаје атеистичку творевину, исто као сада на Украјини, дотле Ватикан поред мученичке, десетковане локалне цркве тражи од безбожне совјетске власти да призна Римокатоличку цркву, у својству традиционалне помесне цркве, зашто су они били спремни да признају Нововаспостављену Совјетску власт. (Обратите пажњу „на пасторалну бригу и способност“ две сестре цркве, Цариградску и Римску, како милитантни атеизам стављају у службу цркве…при чему Бог ћути и гледа…)
      Није директна паралела са Ватиканом, али је у контексту наше тематике. Видимо још горе непочинство од стране Цариграда, када уклањају патријарха Максима уз вештачке оптужбе, како би довели из Америке Атинагору, учитеља Милитона, који је опет, учитељ Вартоломеја. Атинагору, који без икаквог свеправославног сагласја, консензуса, на наговор својих Западних куратора, подиже анатему са римске цркве, и отвара епоху екуменизма…, ипак на делу је мала паралела са садашњом ситуацијом на Украјини, где Цариградски самостално скида анатему са Денисенка, анатему којој је предан од надлежне канонске цркве, што је и Цариград до скоро поштовао, учини то сада Патријарх Вартоломеј, јер му се тако изволи… или, опет они. Да, да они и Он са њима. Ево још једна паралела која краси обе цркве, Цариградску и Римску. Као што Римска црква после Западних освајача долази на освојена подручја, са својим програмом, који је увек у сагласју са физичким освајачем, Западним хегемонистима, тако нешто, додуше по паду Совјетског Савеза, „Источни Папа“, Цариградски патријарх Вартоломеј чини у Естонији и на Украјини. Где ће даље да прошири своју јурисдиксију, зависи од тога, коју ће Источну, традиционално Православну територију да покоре, мало више политички коректно речено, где ће да извезу демократију цариградски Западни савезници. Неки дан рече патријарх Вартоломеј у порученом интервјуу листу Политика, нешто модуса самиздата (дакле, интервју је направљен овамо, па је послан тамо и опет се вратио овамо са Патријарховим потписом. Модус је самиздатски али садржај није атрактиван, убедљив и животом посведочен, како су то била самиздатска издања, да се присетимо само Архипелага Гулага….). Дакле, рече Патријарх, да то неће бити Србија јер…. Управо исто оно и онако како је до скоро говорио за Украјину, канонску Цркву на Украјини.
      Овим поводом се огласио еп. Максим из СПЦ
      Еп. Максим саглашавајући се са актом цариградског Патријарха, каже како је у историји цркве било случајева када су расколници примани у цркву уз најмањи знак покајања, па онда говори о некој евхаристијској теологији, наиме, како цариградски овим актом приводи истинској евхаристијској чаши масе народа, које су, будући у расколу, од исте ускраћени. Најзад еп. Максим каже, очито у правцу амортизације, јер нисмо навикли на овако богословствовање еп. Максима, ничим потребне, изазване хаварије од стране цариградског, каже како је и добијање аутокефалије, коју је цариградски патријарх подарио, еп. Максим каже, два пута, у иначе изванредном интервјуу истом листу Политика, у коме се после неколико дана појавио интервју са цариградским Патријархом, а који, на жалост, завршава еп. Максим оним, што изазива пометњу и није одмакло даље од најобичније пропаганде. Тако, каже еп. Максим како је цариградски патријарх дао неканонски аутокефалију српској држави. (Ми смо увек веровали да је аутокефалија дана СПЦ.) Ово и овако, сада, вероватно да амортизује Порошенкову аутокефалију, како сада називају ново насталу ситуацију на Украјини, ублажи и да јој да неки преседан и контекст.
      Епископ Максим Васиљевић
      Како их је Цариградски привео евхаристијској чаши? Тако што им је рекао, да, ви наставите да се причешћујете, али од сада ће то бити сасвим канонски, (валидно), и у том правцу им дао хартију, „томос“. Је ли ово оно што Московска патријаршија није била у стању да одради? Треба, међутим, приметити да „поглавар“ новонасталог црквеног ентитета Порошенко није ни у каквој евхаристијској недостатности, будући да се причешћује и код „своје православне“ јерархије, и код унијата а однедавно и код цариградског патријарха. Све ове могућности су доступне и његовим потчињенима, односно подчињенима цариградском патријарху и они се њима шчедро користе, неки синкретизам и или башибозлук, у шта се претвара оно што нам је најсветије, нико и не помиње.
      Што се тиче прве констатације еп. Максима да се кроз историју у црквену пуноћу примали расколници и на најмањи знак покајања… добије се утисак да еп. Максим нема или не жели да има било какав увид у садашње црквено стање на Украјини. Али онда се поставља питање зашто се уопште у то уплиће?
      На Украјини је реч о највишем степену агресије и светогрђа према канонској цркви коју предводи митрополит Онуфрије. Покајање је потребни наратив у овом случају, који, на жалост, нема никаквог утемељења у стварности поменутог зборишча већ по досадашњем негативном, тек двомесечном учинку, како на кијевску помесну цркву, тако и на Православље у целини, јасно је да „томос“ није потврдио еклисиолошку зрелост и пуноћу, на цркву претендујућег зборишта. Као што, очито ситуација није била зрела за аутокефалију, сада је још јасније да је ситуација сазрела, врло брзо, а управо, зато што је таква била и пре, дакле ситуација је сазрела да се хартија повуче, прецрта, то јест да се на њу стави крст. Хоће ли Св. Синод Велике Цркве, да сабере толико смирења или храбрости, па да ову хартију повуче. Недавни догађаји, повлачење Цариградског и Цариградом томоса Кијевској митрополији као и многе друге ситуације у дугој и богатој историји Цариградске цркве, нам говоре, да Цариград, упркос свему, има ту виталност, трезвеност и силу.
      Изјаве и став еп. Максима по украјинско-цариградском питању пренели су и злоупотребили „томосовци-томсоновци.“ То је требало да очекује, међутим…
      Тако на сајту cerkvarium (сајт украјинских расколника – примедба ур.), поводом става еп. Максима читамо, а после кратког указатеља, справочника, где се показује и доказује на бази изјаве еп. Максима како је српска држава неканонски добила аутокефалију, каже се, како је садашња украјинска аутокефалија канонскија од аутокефалије СПЦ, па онда видимо изразе одушевљења и похвале поводом изјава еп. Максима, да би у наставку сазнали како је у СПЦ већина епископа става и мишљења еп. Максима, док се проруским представљају и изјашњавају искључиво патријарх Иринеј и еп. бачки Иринеј.
      И како то они знају из својих извора. Па онда кажу да је патријарх пошто је добио взјатку- мито од Русије (Руске цркве) у износу од 250.000 долара, напомињем да је реч о награди фонда, фонда св. Андреја за допринос православном јединству, што ови пропагандисти не кажу, кажу само да је добио мито. Дакле, реч је о награди која се даје сваке године неком другом, а за исти допринос. Сматрам да би се за исту награду квалификовао и патријарх Вартоломеј, уколико би повукао неканонски томос и рецимо, приде, одрекао се Новог календара, инициран Цариградом а који нам је толики раскол изазвао. У сваком случају ову награду није добио само Патријарх Иринеј… Није ни први ни последњи, хвала Богу, који ју је добио. Међутим, сигурно да је и он као и ми чланови СПЦ на то поносни.
      И наводно због те награде, коју они називају митом, како кажу, Патријарх је у последњих неколико година дао јаке изјаве у корист Москве. (Треба обратити пажњу на пропагандистичко-политикантски речник аутора овог памфлета и ментални склоп, „облагодаћен“ свежим канонским статусом.)
      Лично, као и Пуноћа наше цркве треба да смо поносни на држање Нашег патријарха и Св. Синода по питању цариградско-украјинске смуте која има огромне последице за Руску Православну Цркву али и за Свеправославље, и управо због васељенског резонанса ове кризе Цркве морају да кажу своју пророчку реч и да је посведоче. Када и ако већ немају снаге или им, ето, не доликује да у свему овоме виде оно што ја видим.
      По мом мишљењу, сва ова афера око украјинске аутокефалије је једна погана политичка ујдурма, усмерена против Русије, а у интересима већ поменутих фактора (Америке-Енглеске, Ватикана и Хазарије), уз напомену да је Папа Римски током сусрета са Патријархом Кирилом у Хавани, у опробаном језуитском маниру обмануо Патријарха Кирила, уверавајући га да унијатизам није образац и метод међусобног зближавања, пут ка јединству хришћана, које је по патријарху Вартоломеју ушло у фазу неповратног, а по епископу Максиму, који још није ни српски ни Цариградски патријарх оно, јединство Хришћана, је неупитно, питање је само времена, мало прецизније, еп. се пита када, јер не зна, када ће се оно догодити. И док је папа овако слаткоречиво беседио са Патријархом Кирилом, унијати су били далеко одмакли у логистици, чији су резултати данас очити свима.
      У овом контексту информативно је напоменути да је папа Франциско највећи донатор за нову, највећу унијатску катедралу у Харкову.
      Ако је, све ово, пре свега политика и политиканство усмерено на подривање Русије, укључујући и њено Православље, шта је онда чудно што су Срби са Русима. А с ким би другим требало да буду и ко има право и на основу чега то захтевати од Срба, односно Српског патријарха да буду са неким другим, наместо Руса, против Руса. Да је више свести, слободе, визије и пре свега и изнад свега љубави, и цариградски патријарх би био са Русима. Али он, а и они су изабрали да буду са и под Eнглезима и Американцима и гле, никоме то није сметало…., или, можда то друштво они и нису изабрали, а онда то значи да су и даље у ропству и да је наша дужност да се молимо Богу да их ослободи тог стања и статуса а Добри Бог најбоље зна чијом руком да то учини.
      На основу огромног опита који Велика Црква има са Божјим делањем у свету и Његовим промишљањем о свету, сигурно је да Велика Црква Божија у Константинопољу, Полису, са велико П. Зна, у најмању руку предосећа чију ће руку Господ ставити себи у службу а на добробит Велике Цркве Христове, како би је поново оспособио за васељенско сведочење Његове моћи и лепоте пре свега, кроз литургијску мегалопрепију за којом космос чезне.
      За еп. бачког Иринеја, кажу ови са проукрајинско-расколничког сајта, да о њему неће писати јер је њему одговорио митрополит милетски Апостол, упућујући на сајт где је тај одговор.
      Насловна страна сајта cerkvarium на дан 7. марта 2019.
      Прочитао сам одговор митрополита Апостола. У једној реченици, провинција љута испод цариградског скута, који је за њега, митрополита Апостола, Првопрестолна црква, Васељенски трон ке та липа ке та липа. И тако даље и тако даље.
      Он из своје провинције не може ни замислити нити се начудити, како то неко, у контексту, где је и цариградска патријаршија, може да поштује и да се јавно саглашава са позицијом Москве која је дијаметрално опречна Цариграду по даној проблематици.
      У овом чуђењу, митрополит констатује, нису Руси створили вишу форму (облик израз п.с.) Православља на планети, а епископу Иринеју спочитава да их је изненадио, називајући га адвокатом Руске цркве, те како се наша (СПЦ) позиција, каже се у украјинском тексту, не грунтује на Православној еклисиологији).
      Зар се већ из овога става не назире један тоталитарни менталитет који, ето, претендује на неке Богом дане екслиолошке садржаје.
      Јасно је да са епископом Иринејем није лако водити дијалог, отуда чланкописац са сајта тај задатак преноси на другог, митрополита Апостола. Међутим, ни митрополит Апостол, највероватније из истих разлога као и чланкописац, не упушта се у дијалог са еп. Иринејем, који је носилац највећих домета ромејске културе, мисли и понашања, па митрополит наступа као неки римски представник Светог трона, који неки Грци у шали али и са дозом аутентичне црквене свести називају агиа карекла, света скемлија, троножац.
      Дакле, Митрополит Апостол из своје провинције без икаквог мисаоног процеса, декларативно, urbi et orbi објављује у име Првопрестолне цркве православља, како назива Цариградску цркву, каже, како се позиција Наше цркве не „грунтује“ није заснована на Православној еклисиологији. У овом декларативном маниру, митрополит помиње, паушално, 9. и 17. канон Халкидонског сабора и уверава нас како цариградски патријархат и патријарх Вартоломеј знају боље од свих историју цркве и св. Каноне. На здравље.
      У закључку
      Сва ова украјинско цариградска смута је чисто и искључиво политика и политиканство усмерено на подривање Русије и на геостратешке добити Запада.
      Тенденција представити ово као сукоб идеологије РПЦ са Константинопољем или Колективним Западом, што се примећује кроз нашу штампу у последње време, не стоји. Не стоји из простог разлога, што сама Русија после пада Совјетског Савеза није створила никакву идеологију, што је, у ствари, један од озбиљних проблема руског друштва данас, тим пре Руска црква нема никакву идеологију. Идеја Руског мира (Руског света) нема никакве артикулисане основе нити полуге идеологије. Баш онако како ни ми православни у целини (изузев Константинопољског патријарха) немамо никакву артикулисану политику или идеологију и онда када се нађемо пред чисто политичким реалијама, немајући основу нити инструменте за адекватан одговор, целу реалију пребацујемо у еклисиолошки, духовни кључ.
      Понашамо се управо онако, како смо се понели када су Латини током крсташких похода украли, поред осталог, мошти Св. Николе. Какав је био наш одговор, написали смо службу Пренос моштију оца нашег св. Николаја Мирликијског (св. Никола летњи), врло духовно и еклисиолошки „грунтовано“.
      Ко у овој смути која се представља (по слабости и немоћи нашој) као виша еклисиолошко канонска проблематика, а не као резултат идеолошко-стратегијско-политичке борбе уз потребно финансијско пропраћање целе радње, где треба тражити и одговор на питање које добио гроше, односно тражити меркантилну страну целог процеса, зашто Украјинци подло, без икакве основе прозивају нашег Патријарха.
      Препоручујем да се у тражењу одговора на ово питање, анализира улога америчког државног секретара Мајка Помпеа, секретара за верска питања и слободе при америчкој влади, улога бившег америчког амбасадора у Кијеву, сада у Атини…
      Овде је прикладно приметити, америчку ангажованост у стварању кијевске аутокефалије, односно цепању Православља на руској канонској територији, на највишем државном нивоу, док у исто време не чине ништа како би задобили аутокефалију у својој земљи, за Америчку Прав. Цркву, која има далеко боље претпоставке за аутокефалију, него украјински ентитет, а чему је главна сметња препрека, управо, Цариградски патријарх.
      У вези са грошима, новцем, препоручујем још да се анализирају изјаве израелских новинара истраживача по овој тематици. Да напоменем, када су у питању новци и новчани токови, нема сумње, да Јевреји уживају огроман ауторитет. Што се тиче новца са украјинске стране као и шире политичко идеолошке и геостратешке игре, да се проанализирају извештаји са сајта Едварда Ходоса Кијевски каганат. И он је Јеврејин православне вере и има добар увид у новчане токове и штошта друго.
      По овом питању нису ни Грци за потцењивање, па у том правцу препоручујем да се проанализирају информације са сајта Катехон, као и интервју Порошенка грчком листу Та неа, где га новинар смело пита да ли је купио томос, аутокефалију, нашто Порошенко одговара, без да је и оком трепнуо, Његова Светост патријарх Вартоломеј је сто одсто непоткупљив.
      За једну ширу историјско-теолошко-историјску перспективу цркве на Украјини и у Русији, а у контексту наше тематике, видети сајт Теологија.нет, као и руски сајт Царград.
      На крају једна лична нота
      Већ неколико деценија сваки Божји дан када се пробудим ја поред и уз сунчеву светлост видим храм Св. Софије (у којој никада нисам био), негде још увек у мом видокругу присутни су Јерусалим и Москва, да будем искрен никада ту у близини нисам видео Београд.
      Ваљда је ово и чинило да сам се осећао истинским и искреним Ромејем.
      То је чинило и да толико заволим грчки језик који сам у неким ситуацијама, у млађим годинама, одлично разумевао и онда када нисам имао скоро никаквог формалног знања. Касније се формално знање знатно умножило а моје некадашње, на моменте одлично разумевање грчког језика, бивало је много учесталије.
      Авај, у последње време све је ово усахло… Ромеосини, Ромеосини…
      Протојереј др Предраг Самарџић је професор Богословског факултета Светог Саве у Либертивилу
      https://stanjestvari.com/2019/03/07/protojerej-prerag-samardzic-crkva-jeste-sve-ali-sve-nije-crkva/?fbclid=IwAR3CnGbTDBgxCydB5BoKsHi86-lZxwNbZFKxVCg1FzKn-FTJNjpg_G_Rggg
×
×
  • Create New...