Jump to content
  1. ines

    ines

  2. Lady Godiva

    Lady Godiva

  3. Неки тамо

    Неки тамо

  4. Поуке.орг инфо

    Поуке.орг инфо

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Nakon duge borbe koja je trajala skoro dve godine, Mihajlo Sporić (22), jedan od najboljih mladih fizičara iz Srbije, preminuo je od teške bolesti.
        Univerzitet Kembridž objavio je trodnevnu žalost povodom smrti stipendiste, studenta fizike na Triniti koledžu, inače dobitnika brojnih nagrada na međunarodnim i domaćim takmičenjima iz fizike, astronomije, matematike i drugih oblasti.
      Takođe Matematička gumnazija, čiji je Mihajlo bio učenik, izrazila je duboku žalost zbog ove tužne vesti.
        "Duboko nas je potresla vest o preranoj smrti našeg Mihajla Sporića (maturirao 2016). Pamtićemo ga kao nekog ko je bio omiljen u društvu, vedar, pozitivan, spreman da pomogne i motiviše. Nesebično je voleo Matematičku gimnaziju i do kraja joj je bio privržen. Mihajlo, uvek ćemo te voleti!"
      Mihajlo će biti sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, a sa njegovog ispraćaja umesto cveća sav prihod biće uplaćen Fondaciji za decu obolelu od raka Nurdor, prenosi portal "Novi Magazin".
        Bio je dobitnik brojnih nagrada
      Mihajlo je bio nosilac je Vukove diplome iz Matematičke gimnazije, Svetosavske nagrade, dobitnik zlatnih medalja na međunarodnoj Olimpijadi iz fizike u Švajcarskoj, na takmičenjima u Kazahstanu i Rumuniji. Osvojio je brojne nagrade na domaćim i međunarodnim takmičenjima, i najvažniju među njima - zlatnu medalju na Međunarodnoj olimpijadi iz fizike.
      U Srbiji je upisao dva fakulteta, Fizički i Elektrotehnički i studirao je na Kembridžu u Velikoj Britaniji.
      Sa Međunarodne olimpijade iz fizike u Cirihu, Mihajlo je doneo zlatno odličje 2016. godine. Godinu dana kasnije proglašen je za Mladog heroja Srbije.
      Univerzitetu Kembridž prosleđen je predlog da se ustanovi nagrada u čast Mihajla, studenta završne godine na odseku prirodnih nauka i nosioca nagrade IB Triniti koledža za prirodne nauke.
       
      https://www.blic.rs/vesti/hronika/napustio-nas-je-nas-zlatni-olimpijac-matematicka-gimnazija-zali-zbog-smrti-bivseg/j7ynp5d
       
    • Од Милан Ракић,
      Predsednik Srbije Aleksandar Vučić prisustvovao je u subotu 7. septembra pokazno-taktičkoj vežbi “Povratak-2019“ i nakon njenog završetka se, kao što je to već uobičajno, obratio medijima i odgovarao na pitanja novinara među kojima je bilo najviše onih koja su se odnosila na dalje opremanje vojnih i policijskih snaga Srbije.

      Jedno od postavljenih pitanja na koje je predsednik dao interesantne odgovore, ticala su se nabavke bespilotnih letelica iz Kine kao i transfera kineske tehnologije koja će biti upotrebljena u daljem razvoju domaćih bespilotnih letelica odnosno konkretno Pegaza.
      Vučić je izjavio da se nabavljaju tri baterije sa 6 ili 9 bespilotnih letelica koje se na različite načine, između ostalog i sa automobila u pokretu, mogu podizati u vazduh (što ukazuje da to neće biti mnogo puta u medijima spominjane BPL tipa Wing Loong II), da će letelice biti naoružane i sa značajnom “razornom moći“. One će u roku od 6 meseci biti na teritoriji Srbije a to je samo početak saradnje sa Kinom.
      Novi detalji o kupovini kineskih bespilotnih letelica / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Ne želeći da govori o tipu letelice, predsednik je prvi put izneo zanimljiv podatak da one nisu na spisku za sankcije i da „on mora da vodi računa da nas neko u svetu ne sankcioniše“. Ti isti, kako je naglasio, su uzeli sebi za pravo da mogu da rade šta hoće a da mi smemo (da nabavimo) samo ono što oni zaborave da stave na listu.
      U daljem izlaganju Vučić je rekao da je ono što je za nas važno jeste transfer tehnologije kao i da se naši Pegazi upravo razvijaju uz pomoć kineske tehnologije. Otkrio je i da ćemo “naše čuvene Pegaze“ uskoro videti na našem nebu kao i da će oni u početku biti nenaoružani a tek kasnije naoružani kao i da će u prvo vreme služiti za osmatranje terena i slanje neophodnih podataka.
      Hronologija priče o „Kinezima“
      Prva zvanična i konkretna izjava da će Srbija kupiti naoružane bespilotne letelice inostrane proizvodnje, stigla je još krajem jula prošle godine kada je predsednik Vučić, nakon pokazne vežbe na poligonu Tehničkog opitnog centra za naoružavnje i vojnu opremu Nikinci, rekao da Srbija „razgovara“ sa nekoliko zemalja o nabavci naoružanih bespilotnih letelica sa naglaskom da je to ono „u čemu naša pamet nije dovoljno daleko odmakla“.
      “Novosti“ su potom sredinom septembra 2018. donele ekskluzivnu vest da je tokom zvanične posete srpske delegacije koju predvodi predsednik Aleksandar Vučić u Pekingu, postignut dogovor o nabavci najsavremenijih sistema dronova za Vojsku Srbije. Odmah sutradan ovo pisanje je potvrdio v.d. pomoćnika ministra odbrane za materijalne resurse dr. Nenad Miloradović i izneo nešto više detalja o ovoj kupovini.
      Da će Srbija nabaviti kineske naoružane bespilotne letelice, predsednik Srbije je definitivno potvrdio po završetku jednog od segmenata vojne vežbe „Vek pobednika“ kada je izjavio da su kupljene bespilotne letelice kineske proizvodnje, da su u pitanju letelice težine 750 kg koje mogu letei na visini od 5 km i da se nabavljau dve baterije po tri letelice vrednosti 30 miliona dolara. Nakon nabavke ovih letelica će, kako je predsednik tada rekao, doći i do uzimanja tehnologije sa njih koje će biti primenjene na domaću bespilotnu letelicu Pegaz.
      Živojin BANKOVIĆ

    • Од kopitar,
      Biskup Perić uputio biskupu Uziniću otvoreno pismo povodom gostovanja feminističke teologinje u Dubrovniku | Bitno.net https://www.bitno.net/vjera/aktualnosti/biskup-peric-uputio-biskupu-uzinicu-otvoreno-pismo-povodom-gostovanja-feministicke-teologinje-u-dubrovniku/#.XSJXRhf2RaA.whatsapp
    • Од Милан Ракић,
      "PRIČA SE O URUŠAVANJU VREDNOSTI. PA, OVDE NEMA ŠTA DA SE URUŠAVA JER NEMA VREDNOSTI VEĆ NAJMANJE 30 GODINA, TAJ TERMIN NE TREBA DA POSTOJI. NISU ZAVRŠENE PRIČE O LEŠEVIMA U HLADNJAČAMA, O OPSADI SARAJEVA, O MASOVNIM GROBNICAMA, O SVIM KRIVICAMA, NE ZNAM O KAKVOM URUŠAVANJU MI UOPŠTE PRIČAMO, URUŠAVANJU ČEGA? OVDE LJUDI PIŠU KNJIGE I SNIMAJU FILMOVE O PRVOM SVETSKOM RATU I O GAVRILU PRINCIPU, KAO DA SVE TE HLADNJAČE I GROBNICE NE POSTOJE"

      Poslednju knjigu, Komo, objavio je 2006. godine, januara iduće godine poslednji put je govorio za "Vreme" i ubrzo nakon toga nestao iz javnog života. Pa ipak, bez obzira što ga nema u medijima niti se na bilo koji drugi način reklamira, knjige Srđana Valjarevića su sve ove godine i dalje među najčitanijim naslovima naše savremene književnosti. (Vidi prošlonedeljni FB post: Da li neko zna šta je sa Srđanom Valjarevićem?)
      Pojavio se polovinom maja u Rijeci, na sajmu knjiga i festivalu autora "Vrisak", povodom objavljivanja hrvatskog izdanja njegove proze Dnevnik druge zime. Njegov roman Komo u Hrvatskoj ima dva izdanja i smatra se kultnim štivom.
      Red je podsetiti čitaoce i na ostale Valjarevićeve knjige, mada gotovo sigurno da nema potrebe: List na korici hleba, Ljudi za stolom, knjigu proze Zimski dnevnik i zbirke pesama Džo Frejzer i 49 pesama i Džo Frejzer i 49 (+24) pesama (izdanja Samizdata i Lom). Za roman Dnevnik druge zime dobio je nagradu "Biljana Jovanović", a međunarodni žiri koji dodeljuje Istočnoevropsku književnu nagradu uvrstio ga je među deset najboljih književnih dela istočne Evrope.
      Iako bi razgovor trebalo početi od najnovijeg u karijeri sagovornika, dakle od "Vriska", pitam prvo ono što mi je sugerisao svako kome sam se pohvalila da ću razgovarati sa Srđanom Valjarevićem.
      "VREME": Šta ste radili proteklih 12 godina? SRĐAN VALJAREVIĆ: Sve što i pre toga, osim što nisam objavljivao knjige. Dvanaest godina jeste dugačak period, dosta toga se izdešavalo, ali u samom mom životu nije se mnogo toga promenilo. Od skoro ponovo šetam, eto to je novo. Pre podne šetam, pa se odmorim i onda uveče čitam, pišem – odgovara mi miran život. I tako. Verovatno zbog toga i odlažem momenat objavljivanja knjige da ne pokvarim sve to.
      Ako je suditi po društvenim mrežama, vaša nova knjiga se u pravom smislu te reči iščekuje. Nemam ja uvid u to, samo čujem, kažu mi ljudi o tome. Nisam na društvenim mrežema, ne izlazim puno, ne posećujem dešavanja po gradu i Srbiji...
      ... znači da je sve to zbog Koma, Dnevnika druge zime... Iskreno, nisam o tome razmišljao ... izgleda da ima veze sa knjigama, ne mogu ništa drugo da smislim.
      Stvarno, kako ste mogli da se tolike godine isključite od sveta, bilo je to u vreme vaše velike popularnosti Volim svoj život ovakav kakav je. U njemu pravim greške, pa ih posle popravljam, živim jedan period lepo, onda opet napravim greške, pa ih popravljam. Volim da pustim život da ide kuda hoće, a ja idem za njim. Ne volim da ga kvarim.
      I, kako izgleda svet očima nekog ko se iz njega sklonio? Onako kako je kod nas izgledalo poslednjih 30 godina, sve ide onako kako je još tada postavljeno, i ide sve gore i gore. I na dnevnopolitičkom i na dnevnokulturnom nivou, sve ide uzročno-posledično. Zato i ne može da bude bolje. Evo, na primeru medija: imamo samo dva-tri medija, sve ostalo su propagandna glasila, dotle smo dobacili, ali i pre 30 godina se videlo da će tako biti. Problemi se guraju pod tepih, ne može sad odjednom biti bolje ako se odatle ne izvuku i ne dovrše. Priča se o urušavanju vrednosti. Pa, ovde nema šta da se urušava jer nema vrednosti već najmanje 30 godina, taj termin ne treba da postoji. Nisu završene priče o leševima u hladnjačama, o opsadi Sarajeva, o masovnim grobnicama, o svim krivicama, ne znam o kakvom urušavanju mi uopšte pričamo, urušavanju čega? Ovde ljudi pišu knjige i snimaju filmove o Prvom svetskom ratu i o Gavrilu Principu, kao da sve te hladnjače i grobnice ne postoje.
      Pa i vi ne pišete o tome. To bi trebalo da je već obrađeni istorijski period. I to bi bilo važno, i dovoljno. A to nije ni blizu da bude tako. Ja ne pišem o istorijskim periodima ili ličnostima. Da znam da pišem o hladnjačama i ratovima, pisao bih. Ja pišem o onome o čemu najbolje znam. Složićemo se da ima raznih angažovanih tema.
      Vaš roman Ljudi za stolom objavljen je 1994. godine, a njegova tema, migracija, i sad je aktuelna. Kažem vam da se ništa nije promenilo.
      To je knjiga o mladim ljudima koji su devedesetih otišli odavde da bi im na nekom drugom mestu bilo bolje. Knjiga je autobiografska. Šta se desilo sa njenim likovima? Mrtvi su, eto to im se desilo. Samo jedan nije, ali i on živi u Amsterdamu neki promašeni život. Ta migracija nije neka srpska stvar, to se sve vreme svima i svuda dešava, samo se mi pravimo da je ne vidimo. Dešavalo se devedesetih, odlazili su mladi ljudi iz Jugoslavije zbog rata, ali se dešava i danas ništa manje nego tada. I tada i sada se odlazi da bi se sačuvao život. Onda su se mladi nalazili u Amsterdamu, Londonu, Berlinu i počinjali neke nove živote u kojima su stradali...
      Ko je kriv za te promašene živote? Svako je kriv za sebe, nema tih okolnosti koje možeš da okriviš za svoj život.
      Prekinula sam vas... Hoću da kažem da smo i mi tada izgledali kao što sada izgledaju izbeglice iz Sirije. Sećam se izbegličkih kampova u Holandiji, i ja sam bio u jednom, ali se nisam dugo zadržao. Tamo provedete neko vreme ako želite da živite u Holandiji, a ja sam hteo da se vratim pa se nisam dugo zadržao. Ti kampovi su bili najlakši način da se dođe do papira. Ljudi za stolom je knjiga razgovora koje sam vodio sa svojim najboljim drugom, on je ostao u Amsterdamu i umro je od droge. U istom gradu u kom je umro i moj brat od tetke, u isto vreme. Ja sam morao da napišem tu knjigu, a jedini način na koji sam mogao to da uradim bio je da je napišem kao razgovor, onako kako se desio. Tamo, u Amsterdamu, zapisivao sam te naše razgovore svaki dan i ovde ih pretvorio u knjigu. Ona nema uobičajenu formu romana, ali nekim ljudima se dopala a nekima nije. Znam da ju je svojevremeno veliki Živojin Pavlović kupovao i delio studentima. To mi je mnogo značilo.
      I u ostalim vašim knjigama ima autobiografskih elemenata, i vi to ne krijete. Da li ste vi, vaše lično iskustvo, onaj piščev filter pomoću koga odlučite šta zaslužuje da postane knjiga? Najvažnije je iskustvo, ne može ništa da mi bude toliko važno za pisanje osim onog što sam sâm doživeo i proživeo. Naravno da mnogo toga nalazim i u drugim knjigama, iz čitanja. Prilikom pisanja važno mi je da za ono što hoću da kažem pronađem pravi način da to napišem, ostalo me ne zanima: ni kako to zvuči, ni šta će ko o tome reći. A koji će to način biti, ja određujem. Nekad treba napraviti pauzu u pisanju, pauza promeni pogled na stvari, pa nešto što sam mislio da će mi uvek biti važno postane nevažno. Kriterijum vam postane stroži, a percepcija učitava i vidi više nego pre – ispostaviće se da moj odgovor na ono vaše pitanje s početka razgovora da li se nešto promenilo, nije tačan. Eto, ja sam se promenio.
      Nadam se da je emocija ostala, javnost vas vidi kao pisca emocije, to je jedan od glavnih aduta vaših knjiga... Jeste, ostala je, i ostaće zauvek. Ne znam da li se može pisati drugačije. U mom slučaju je nemoguće. Ja to volim, da pišem. Ali, ne mogu da vam pričam o emociji, ja tako radim i to je to.
      Nedavno ste se vratili iz Rijeke, učestvovali ste na književnom festivalu "Vrisak". Kako je bilo? Zvali su me i prošle i pretprošle godine oba moja hrvatska izdavača, i Sandorf i VBZ, ali nisam mogao da odem. Oni su izuzetno posvećeni svom poslu i trude se oko knjiga, imam odličan odnos sa njima i u jednom momentu morao sam da na takav njihov odnos odgovorim time što ću da dođem na festival. Ni ovde ni u Hrvatskoj nema baš mnogo takvih ljudi. Festival "Vrisak" organizuje VBZ, ove godine su tamo bili i pesnik Mile Stojić iz Sarajeva, novinar nekadašnjeg "Ferala", i Laslo Vegel, veliki pisac. Sa njima mi je bilo kao da sam nekoliko dana proveo u nekoj Jugoslaviji toliko finoj i dobroj, kakva nikad nije ni postojala. Ja u Hrvatskoj nikad neću imati osećaj da sam u inostranstvu. Izašao sam iz Srbije, ali nisam izašao izvan jezika i to mi je prijalo.
      Da li su Komo i Dnevnik druge zime u hrvatskom izdanju objavljeni onako kako ste ih napisali ili su... Ne, nisu prevedeni, sve je isto. Ja mislim da, uz sav trud nacionalnih čistunaca i tamo i ovde, to sa različitim jezicima neće proći zato što je toliko besmisleno da neće moći da potraje.
      Naslov programa u kome ste učestvovali u Rijeci je "Na margini: glasovi drugih i drugačijih". Zašto ste svrstani u druge i drugačije pisce? U tom programu su učestvovali i hrvatski autori, naslov ne podrazumeva pisce van Hrvatske. Razgovarao sam sa Dragom Glamuzinom, urednikom VBZ a o knjigama koje sam napisao i koje pišem. U njihovoj književnosti dominiraju teme iz njihovog podneblja, pa je svako ko ne pripada tome, čija književnost, na primer, nije komercijalna, drugačiji. Postoje nacionalni i komercijalni pisci i tamo i ovde, nema razlike.
      Glasanje Hrvatske za Evropski parlament pokazalo je porast ultradesničarske struje. Vi ste u Rijeci bili baš u to vreme, kakva je bila atmosfera u gradu? Odlična je bila. Ne poznajem političku scenu u Hrvatskoj da bih smeo da je ocenjujem, samo znam da je u novinama pisalo da se ultradesničarska struja svuda povećala. Mislim da se ovde o tome malo preteruje. Pročitao sam u našim novinama da je u Rijeci bilo divljanje maturanata koji su pevali ustaške pesme. Bio sam tamo, video sam ih, to su bila tri klinca koja su se napila i nikog nisu zanimali. Vesti se namerno prenose pogrešno i sa naglascima, pa su tako tri pijana maturanta postale ustaše koji predstavljaju opasnost po Srbe. Ne znam zašto se to radi, možda te novine znaju šta vole njihovi čitaoci pa onda tako i pišu. Verovatno je i ovdašnjim ljudima važno da se eksteritorizuje sopstvena glupost i krivica za loše stanje, da se kaže "vidi kako je tamo nenormalno" i tako skrene pažnja sa sopstvene krivice.
      Da li i vi imate utisak da među vašim hrvatskim kolegama postmodernizam nije u modi a da kod nas još uvek jeste? To je kao i u umetnosti, potpuni košmar. Čega sve tu nema! U književnosti su plus u modi i jubileji, ima svega. S jedne strane, to i nije tako loše, ali ko se tu snađe i nađe ono što voli, super! Mnogo više se piše nego što se čita, ali u svakom slučaju postoje odlični pisci i ovde i tamo. Najvažnije je da uvek ima šta da se čita. Razni književni periodi i pravci su bili i prošli, proći će i postmodernizam. Mislim da se već skroz istanjio. Ja sam ih razne zahvatio, ali ni jedan nije zahvatio mene. Nikad mi trend nije bio važan i nisam video ni u jednom nešto što mi odgovara.
      Ljudi o vama kažu da se ne žalite na druge, na državu, na Ministarstvo kulture... Svi to rade. Mogu i ja da se žalim, to može uvek, ali ne vidim svrhu. Naravno da sam ja odgovoran za sopstveni život i da mi niko nije kriv zašto mi se dešava ovo a ne ono. Ne mogu da se žalim na predsednika države ili na premijerku, ili na Vesića. Oni su samo posledica nečeg što traje 30 godina. Iluzija u kojoj žive ti ljudi mi govori da će ovde sigurno jednog dana biti bolje. Zapravo, niko od njih ni ne zna šta radi niti je svestan do čega može to da dovede. Stalno pominjem vreme od pre 30 godina, ali setite se: sav onaj zanos koji je tada bio u svim sredinama, lično znam kako je to izgledalo u Beogradu ili na Korčuli, brzo je završio u ratu i nacionalizmima koje niko nije želeo. Znam i da su neki vrlo brzo zaboravili šta su sve tada govorili, a da su neki i danas ostali dosledni tadašnjim svojim rečima. Ljudi koji su sad na vlasti, nastali su tada. Mislim na predsednika, i na prethodnog predsednika, odnosno njegovog prijatelja. Oni su se vratili da završe započeto. A ne znaju šta će biti posledica ovoga što rade. Istina, nisu znali ni tad kad su počinjali, ali mi sad znamo – posledica je rat. I sve ovo u čemu mi danas živimo, ti ljudi su nas u to i uveli.
      Na šta mislite? Sve vreme je srpski nacionalizam dominantan u ovom društvu, ne može da se prihvati istina o krivici, ne može uopšte nikakva istina da se asimiluje, laže se, prave se novi sukobi i sve je bednije. I zbog laži će i ova vlast pojesti samu sebe, uz najskuplju cenu ako treba. Ali, bolje da više ne pričam o tome. Oni će proći. Ne interesuju mene konkretna imena, ti ljudi me interesuju kao pojave, kao fenomen. Srećom, to će se ugasiti, ali dotle... ko živ ko mrtav.
      Protesti po gradovima Srbije su znak potrebe za promenom, zar vam to ne daje nadu? Svakako, samo treba biti uporan i strpljiv. Građanske inicijative su uradile mnogo više za širenje protesta od političkih stranaka. Nije dobro što je tako, ali je tako. Samo treba biti strpljiv i, polako. Ne slušati nikog, samo treba gurati svoje.
      Vi, kao retko koji naš pisac, živite od pisanja. Da, od 1992. godine. Malo sam imao i sreće, Komo je dobro prošao u Francuskoj, ali sad je već vreme da počnem da objavljujem nove knjige, isušuje se polako.
      Kažete "knjige", znači ima ih više od jedne? Da, tri rukopisa. Zbirka poezije je završena, ali čekam da prvo završim roman i da ga objavim, pa onda zbirku. Treba još malo da se dotera. Imam još jedan prozni rukopis.
      O čemu je roman? Izdvojio sam jedan deo života, mada u romanu nije važan taj autobiografski momenat nego nešto što je meni važno da o tome pišem. Ali, da se ne shvati da sam 12 godina pisao knjigu, pisao sam manje od godine, samo što sam sve to vreme pisao i pravio pauze, pa počeo drugi prozni tekst u kome piše zašto sam to radio kako sam radio. Još malo, sve će biti objašnjeno.
      Sonja ĆIRIĆ

    • Од Поуке.орг инфо,
      Kada se 1951. godine 14-godišnji Australijanac Džejms Herison našao na operacionom stolu hirurškim putem uklonjeno mu je jedno plućno krilo, nakon čega je u bolnici proveo puna tri meseca.

       Foto: Cnn.com
      Džejms je imao sreću da je preživeo operaciju, najviše zahvaljujući velikim količinama donorske krvi. Nakon što je shvatio da su donatori najzaslužniji što je ostao živ, Džejms se i sam zakleo da će  postati dobrovoljni davalac te dragocene tečnosti.
      U skladu sa nekadašnjim australijskim zakonima, davaoci krvi su morali imati barem 18 godina, tako da je dečak morao još malo pričekati. No, ni nakon četiri godine njegova želja se nije ugasila, donosi priču Lola magazin.
      Džejms je održao svoje obećanje i redovno je donirao krv australijskom Crvenom krstu punih 60 godina. Prema procenama te organizacije, ovaj čovek je spasao milione života!
      Ubrzo nakon što je postao dobrovoljni davalac, doktori su mu saopštili da bi njegova krv možda mogla rešiti jedan smrtonosni problem.
      “Do 1967. godine u Australiji je svake godine bukvalno umiralo na hiljade beba. Doktori nisu znali zbog čega se to dešava. Bilo je užasno”, izjavila je za “CNN” Džema Felkinmajr (Jemma Falkenmire) iz australijskog Crvenog krsta, i dodala: “Žene su imale mnogo pobačaja, a bebe su se rađale sa oštećenjima mozga”.
      Danas je poznato da je uzrok toga bio taj što su se bebe rađale sa Rh pozitivnim faktorom nasleđenim od oca, dok je majka bila Rh negativna. U tom slučaju krv trudnica napada krvne ćelije nerođenog deteta. Nakon rođenja deteta s Rh-pozitivnim faktorom, Rh-negativna majka dobiva injekciju anti-D imunoglobulina kako bi se sprečilo stvaranje antitiela koja bi napala crvena krvna zrnca Rh-pozitivne dece u budućim trudnoćama.
      Doktori su otkrili da Džejms ima retka antitela u krvi i zajedno su radili na tome da razviju injekciju “Anti-D” koja će pomoći majkama sa Rh negativnom krvi da spreče razvoj RhD antitela tokom trudnoće. Ono što doktori nisu uspeli otkriti je kako je moguće da Džejms ima ovu retku vrstu krvi. Pretpostavljaju da bi to moglo imati veze sa transfuzijom koju je dobio u 14. godini života kada je išao na operaciju. Prema podacima Crvenog krsta, samo pedesetak ljudi u Australiji ima ta antitela.
       
      Foto: CNN.com
      “Svaka kesa krvi je dragocena, ali Džejmsova krv je posebno izvanredna. Svaka Anti-D serija napravljena u Australiji potiče iz Džejmsove krvi. Budući da je više od 17% žena u Australiji izloženo tom riziku, Džejms je pomogao da se spase oko 2,4 miliona života”, izjavila je Džema.
      Poznat kao “Čovek zlatne ruke”, Džejms je 1.173 puta donirao krvnu plazmu – 1.163 puta iz desne i 10 puta iz leve ruke.
      “To je nešto što mogu da uradim. To je jedan od mojih talenata, verovatno jedini moj talenat – da budem dobrvoljni davalac krvi”, izjavio je Džejms za “CNN”.
      On danas ima 81 godinu i vreme je da ode u zasluženu penziju. Za novine “The Sunday Morning Herald” je izjavio da bi voleo da i dalje može da donira krv. Međutim, prešao je starosnu granicu za darivanje krvi i Crveni krst želi da sačuva njegovo zdravlje.
      Početkom maja prošle godine poslednji put je darovao krv okružen bebicama koje je spasio i njihovim večno zahvalnim majkama. Za svoje dobročinstvo 1999. godine je dobio Medalju Reda Australije.
      https://ddl.rs/zivot/dzejms-herison-covek-zlatnog-srca-spasao-zivot-milionima-beba/?fbclid=IwAR33tGnEhYhPkR5_f3t9pi0CDqls6dNOZPnQ9U5G_3uX8k3QTbjqmjd5Zv8

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...