Jump to content

Др Ивановић за "Новости": Са бесом и тугом прогласио сам Оливера мртвим

Оцени ову тему


Препоручена порука

У Митровици није било обичне жалости, већ сабласно ћутање. ЦИА контролише збивања на КиМ, како онда не знају ко су убице

ОЛИВЕР Ивановић би, да је настављено суђење, морао да буде ослобођен оптужби, а институције у Приштини и Еулекс би били принуђени да признају да је лажно оптужен за смрт десетине Албанаца и да је невин био у затвору. Ако је то нека утеха сада, након што је мучки убијен с леђа, и без обзира на то што судски процес није до краја окончан, и свету је јасно да су Оливеру монструозне оптужбе биле подметнуте и да је био невин. Признањем Еулекса и институција у Приштини пала би теза да су најистакнутији Срби са КиМ злочинци, што би утицало на то да многи страни представници увиде грешку што су признали лажну државу Косово, у којој су тероризам и безакоње у експанзији.

 

Овако, за “Новости”, говори др Милан Ивановић, директор Клиничко-болничког центра у Косовској Митровици, један од лекара који су се у уторак 16. јануара око 8.30 свим силама трудили да једног од најпознатијих представника косовских Срба отргне из канџи смрти.

* Зашто мислите да би косовске институције и Еулекс сигурно ослободили оптужби Оливера Ивановића?

- Апсолутно би био ослобођен, јер није било доказа о његовој кривици. Али његовим хапшењем требало је уплашити и обесхрабрити Србе. Он је био колатерална штета, ухапсили су га уз помоћ лажних сведока и без конкретних доказа и чињеница.

* Када је Хитна помоћ довезла Ивановића у КБЦ, да ли сте имали наду да ће, упркос тешким ранама, да преживи?

- Више од сата смо покушавали да га реанимирамо, али ране су биле смртоносне због повреда виталних органа и тренутног искрварења. Хитна помоћ га је до КБЦ транспортовала у року од само неколико минута, међутим, довезен је без виталних знакова живота. Урадили смо све што смо могли, и сви смо били потресени, иако смо медицински радници, када смо око 9.30 морали да прогласимо смрт.

 

Прочитајте још: Ивановића убио професионалац са шест метака из дуге деветке; Ђурић: Одговори о убиству, па наставак дијалога (ВИДЕО)

* И обдукција је урађена у митровачком КБЦ. Да ли је породица то желела?

- Јесте. Екипа обдуцената констатовала је шест улазних и четири излазне ране, при чему су два метка из његовог тела извађена током обдукције. У Оливера је пуцано мучки, с леђа, и обдуценти су одмах децидирано потврдили да је у питању атентат који су извршиле професионалне убице.

* Како сте се ви лично осећали у том моменту, с обзиром на то да сте дуго познавали Ивановића?

- Обузели су ме туга, бес, осећај горчине... Оливер и ја смо, што је познато, били политички неистомишљеници, ставови су нам се разликовали око стратегије, начина и метода у остваривању српских интереса на Косову и Метохији. Међутим, истовремено смо били и сарадници у периоду од 1999. до 2001. године у Српском националном већу. СНВ је тада био кровна организација за Србе, која је организовала одбрану од насиља које се преливало с југа. Наш посао је био да охрабримо грађане да остану овде на огњиштима, и мислим да смо тада постигли јединство. Утицали смо на то да Срби остану на овим просторима, да ту раде и омогуће властима у Србији да се с више адута укључе у решавање проблема на КиМ.

* Шта би, према вашем мишљењу, могао да буде мотив и циљ убиства једног од виђенијих Срба?

- Мислим да атентат на Оливера Ивановића има више мотива и циљева. Оливер Ивановић годинама је био изложен неправди због лажне оптужбе за ратни злочин, којом је требало направити симетрију између злочина које чине Албанци. Циљ је, пре свега, и изазивање општег страха и узнемирења међу Србима. Сигурно је да је убиство једног познатог Србина изазвало велико узнемирење и бојазан међу нашим народом на КиМ, а консеквенце су свакако и дестабилизација политичке ситуације. То може да доведе и до масовнијег напуштања ових простора, што и јесте званични циљ албанских лидера, односно њихове званичне, али и незваничне политике.

 

 

ЦЕНТАР ОРГАНИЗОВАНОГ КРИМИНАЛА 

Приштински медији ових дана наводе и друге представнике Срба као потенцијалне мете... - Иза овога стоји план да се изазове дестабилизација Косова и Метохије у оним деловима где живе Срби. Сматрам да је у питању жеља Америке да “покори” део Космета у којем живе Срби, да обезбеди потпуну шиптарску власт и уплив НАТО на територију КиМ. Зато Американци прикривају чињеницу да је Косово центар организованог криминала, трговине белим робљем и других криминалних активности.

 

Прочитајте још: ИСПРАЋАЈ ОЛИВЕРА ИВАНОВИЋА: Косово је било његов усуд (ФОТО/ВИДЕО)

* Непосредно пре атентата на Ивановића, са КиМ су стизале вести о учесталом паљењу имовине Срба повратника.

- Напади на имовину Срба посебно су претходних дана били учестали на територији централног Космета, то јест у Метохији. Јасно је да је циљ застрашивање. Такође, паљењем сена онемогућавају људе да хране своју стоку, а без стоке и баште наши људи немају од чега да живе. Дакле, намера је да их отерају са имања, па да их они потом заузму.

 

05-.jpg

 

* Да ли и у Косовској Митровици, после свега, влада атмосфера страха?

- После Оливеровог убиства у Митровици није завладала обична жалост, већ сабласно ћутање, мук... Наравно да су људи забринути, размишљају о томе како ће се даље живети на Косову и Метохији, хоће ли се напади наставити, да ли су безбедни. Свакако да немају поверење у институције лажне државе Косово да ће правовремено и ваљано заштитити њихове животе и имовину.

* Срби све мање поверења имају и у Еулекс, Кфор и друге представнике страних држава чији посао је да их заштите?

- Ето, чак су и званичници Стејт департмента недавно саопштењем најавили тероризам на северу Космета и у српским општинама, али ништа нико није учинио. Па зашто онда не изађу с подацима, нису се ваљда Срби бавили тероризмом? Јер сасвим сигурно није у интересу Срба и српског народа, односно наших институција, изазивање нереда и страха, као што то неки желе да представе да би остварили своје политичке циљеве.

Прочитајте још: Амерички сателити откривају убице Ивановића?

* Познато је да до сада ниједно убиство Срба на КиМ није решено, хоће ли овога пута бити другачије?

- Чињеница да су косовски органи одбили да прихвате помоћ српске полиције и правосуђа указује на намеру да се сакрију злочин и починиоци злочина. Зато они одбијају помоћ, јер српска полиција и српски истражни органи могу умногоме да допринесу томе да се убице и налогодавци открију. Али косовским институцијама то не одговара. Мотив да се злочин не расветли до краја могу да имају само косовске институције и њихови страни ментори, који желе дестабилизацију Србије, да заплаше наш народ и да га отерају. Због чега би Србија желела да дестабилизује сопствени народ и сопствену државу? Јасно је где треба тражити мотиве, као и то да ЦИА контролише сва збивања на КиМ. Како онда не знају ко су убице Оливера Ивановића?

 

И ЂИНЂИЋ УБИЈЕН ЗБОГ КОСОВА

Ивановић се противио подели, као и скоријем дефинисању коначног решења косовског питања. Да ли делите овај став?

- Ми Срби смо већ веома дуго у изузетно тешком положају. Одговор на ово питање зависи, рекао бих, од актуелног друштвено-политичког тренутка. Да појасним: када је својевремено Ђинђић заговарао да се питање КиМ реши прављењем албанског и српског ентитета, односно разграничењем, није се добро завршило. Управо зато што је овако нешто предлагао и рекао да се проблем Косова неће решавати у Њујорку Ђинђић је убијен. Он је веровао да је то прави тренутак, и да ће ствари по нас касније бити неповољније. Што се тиче актуелног тренутка, мишљења сам да решење косовског питања треба пролонгирати, јер смо изморени притисцима и нападима. И ово убиство Оливера нанеће огромну штету српском народу на КиМ, али и српској држави.

 

Извор текста и слика: Новости


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Недељу трећу Великог поста, која се назива још и Крстопоклона, 04. априла 2021. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Светом апостолу и јевађелисти Марку у Београду. Патријарху Порфирију саслуживали су архимандрит Серафим (Балтић) игуман манастира Нова Грачаница у Чикагу, протојереј Сретен Младеновић, јеромонах Амвросије (Весић), протонамесник Бранислав Борота, јерођакон Сава (Бундало) и ђакон Драган Ашковић.

       
      Звучни запис беседе
       
      Након прочитаног Јеванђеља, Патријарх Порфирије је произнео омилију на прочитано зачало напоменувши да је смисао поста уздржање у свему ономе што изнутра прља нашу душу, наше срце и наше тело и све то као припрема за оно што треба да краси икону Божију за стицање врлине. „Свети Оци у посту виде аскезу и подвиг духовни, који има за циљ стицање свести о томе да нам је Бог неопходан. Да, заправо, без Бога не можемо ништа, а у Богу можемо све“, рекао је Патријарх Порфирије додавши да је то уједно и смисао ове Крстопоклоне недеље, те да само прочитано Јеванђеље по Марку о томе подробно говори.
      „Крстопоклона недеља нас подсећа на то да Бог даје смисао нашем животу. Да је Бог у Христу откривени Онај који испуњава све наше најдубље унутрашње потребе, потребе за вечношћу, за Царством Божијем,“ појаснио је Патријарх Порфирије, напоменувши да човек који не осећа ту најдубљу потребу за вечношћу греши самоме себи и греши се о себе.
      „Крст је наш живот, крст је дар. И онда када помислимо да можемо носити свој живот без Христа, да можемо носити свој крст, своје невоље, али и своје радости без Христа, онда се и невоља и страдање, али и радост и успех претварају у бесмисао“, истакао је Патријарх Порфирије, напомињући да „Време у којем живимо не жели крст. Време у којем живимо хоће без крста. Зато што је време у којем живимо оптерећено собом, тј. човек нашега доба прогласио је себе за једину вредност. Прогласио је за једину вредност своје изопачене страсти. Прогласио је за једину вредност грех. За слободу је прогласио могућност да ради шта хоће, ама баш све шта хоће.“ Али, једино је „слободан онај који је слободан у Христу. Који је свој крст узео и положио га на раме Христово, или боље речено, који је крст Христов ставио на своја плећа. Тај је слободан јер свој егоизам, своје самољубље, који су заправо извор осећања да сам ја себи најважнији“ закључио је Патријарх Порфирије, јер „само у Христу постајемо слободни, постајемо слободни осмишљавајући сваки кутак, сваки дамар свога бића или свога живота“.
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од брат Бојан,
      архимандрит Елпидије (Вајанакис)
      ИСПОВЕСТ ОБАВЉА САМ ХРИСТОС
       
      - Оче, у време исповести, није ли сам Христос присутан поред свештеника и чује нашу исповест?
       Наравно. Он чује исповест.
      Када се исповедамо ми се, може се рећи, исповедамо свештенику, али Христос је увек поред њега и Он чује исповест Свога детета. Разумете ли?
      Ево, испричаћу вам причу која се десила мени када сам био на почетку мог духовног пута, као свештеник који исповеда. Живео сам на једном острву. У близини је била прелепа планина и сваког јутра могао сам са ње чути блејање оваца, козе и краве. Било је прелепо. Ту у подножју планине изнајмљивао сам малу кућу. Имали смо капелу и многи људи су долазили ту да се исповеде. Једног дана, знате ли шта се десило? Пастирица је дошла ујутру и тражила да се исповеди. Уствари она је држала пастирски штап и имала на раменима торбу. Дошла је право са планине. Закуцала је на врата и питала моју мајку: "Да ли је ту отац? Желим да се исповедим." Она је примила унутра. Онда смо отишли у капелу која је била близу. Сео сам и рекао јој: "Седи и реци ми своја сагрешења." Она није желела да седне. Стајала је. Тако, устао сам и стајао сам и ја. Дакле, ова пастирица је почела да ми прича своја сагрешења. Било је то први пут да се исповеда. Није се исповедала пре тога. Тако је почела да прича све њене грехе, све њене невоље, њене жалости, бриге, искушења која је имала.
      Била је то изузетна млада жена која је волела Бога али се исто тако пуно борила са ђаволом. И ђаво ју је много нападао. Била је чиста душа. Неко време пошто је завршила своју исповест рекао сам јој: "Девојчице моја, знај да ниси све ове ствари рекла мени. Ти си их рекла самом Христу."
      Рекла ми је: "Знам то, знам оче." "Како знаш?" "Зато што је Он поред вас! Ево Га, Он, Христос!" Мислио сам да она то говори метафорички, То јест, да је Христос духовно увек поред свештеника.
      "Не", каже ми, "Он је поред вас и Он је, уствари, слушао моју исповест и давао ми је храброст и бодрио ме је да исповедим све да ништа не изоставим и смешио ми се."
      Ова млада жена је отишла пошто сам јој прочитао разрешну молитву и ја сам касније покушао да сазнам ко је она била од других људи, познаника, пријатеља, рођака. И онда сам открио да је ова млада жена много волела Бога. Била је удата, али је њен муж био безбожан. Никада јој није дозвољавао да иде у цркву и да се исповеда. И ето, десило се да је он отишао негде и тог јутра она је чула сладак анђелски глас како јој говори: "Иди сада, моја кћери, да исповедиш све своје грехе свештенику." И заиста дошла је тога дана да се исповеди. Али ја сам био веома задивљен оним што је она рекла: "Христос је поред вас и Он се смеши."
      И када сам је једном приликом питао: "Како је Он изгледао? Како је Он гледао на тебе?" Она ми је рекла: "Он је био тако пријатан, тако благ! Имала сам осећај да је Он мој Отац, мој Брат, мој Пријатељ, све моје."
      Нећу то заборавити. Била је то једна од првих исповести које сам чуо на овом острву од када сам постао исповедник.
       - Волела бих да и ми имамо њену чистоту и љубав према Богу.
       Да, да. Видите, Бог се открива једноставним и чистим људима. Он открива Себе онима који имају срце попут детета.
      Желим да и ви када будете долазили да се исповедите и кажете своја сагрешења увек знате да ви можда видите свештеника, али наш Вољени Исус је увек иза свештеника или поред њега да чује наша сагрешења, да нам опрости и да нас загрли.
       САМ ХРИСТОС ЧУЈЕ НАШУ ИСПОВЕСТ И ОПРАШТА НАМ!
    • Од JESSY,
      „Тренутно ми је најтеже не учити мужа како да живи и не бити му мајка. Било је невероватно тешко мењати се“
      „Мислила сам да је трава само једна епизода из прошлости мог супруга.“
      Сада Александра има 35 година. Осам година живи заједно са супругом, имају троје заједничке деце, а ту је и Сашин најстарији син из првог брака.
      „Кад смо се први пут срели“, сећа се Саша, „знала сам да се у прошлости мој супруг лечио од зависности од дрога три или четири године, али нисам у томе видела проблем. У време када смо се упознали, мој супруг тек што је завршио двогодишњи курс рехабилитације и ресоцијализације.
      Такође, као и многи људи, веровала сам да је могуће оставити супстанцу само ако човек чврсто одлучи да је не користи више.
      Дакле, зависност мог супруга учинила ми се само епизодом из његове прошлости. А мени је он изгледао као једна образована особа из добре породице, са којом је било занимљиво разговарати, путовати”.
      У трећој години брака муж је поново почео да пуши марихуану. У почетку су разговори о овоме били једноставни: „Надувао си се?“. – „Да, надувао сам се.“ Није било потребно да претражујем џепове, да га проверавам, пазим и контролишем – супруг није ништа скривао. Штавише, неко време Саша је покушавала да уклони траву са истакнутих места како не би била на дохват руке деци. „Осећала сам да ствари иду наопако. Али мужу нисам говорила ништа“.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Месеци који су иза нас однели су из овоземаљског живота патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија и многе друге великодостојнике Српске православне цркве. Стога, божићни разговор са владиком милешевским Атанасијем Ракитом почињемо незаобилазном темом свих тема – коронавирусом. Наш саговорник, некадашњи викарни епископ патријарха Павла, на срећу, био је јачи од вируса.

       
      У интервјуу за Српски телеграф владика Атанасије поручује да огромну захвалност дугује медицинском особљу у КБЦ „Др Драгиша Мишовић“, које се бринуло о њему.
      – Направио сам списак свих који су пролазили кроз моју собу, и данас се молим за њих и њихово здравље. Доказали су да су прави прави стручњаци, а најбољи показатељ је то да су видевши како мене лече, и остали епископи, као што је митрополит Хризостом, па и епископ Давид, дошли да се лече баш у ту болницу. Уз мене су били и неки лекари са ВМА, као што је генерал Драган Динчић. Оно што такође желим да истакнем је то да вирус заиста постоји и да треба слушати савете лекара. Али, на крају бих издвојио три кључне ствари у борби против овог зла: лични-духовни ангажман, садејствовање са лекарима, односно заједничка синергија, и заједничка молитва Господу. То ме је излечило и омогућило да данас стојим овде жив и здрав.
       
      *СПЦ је у протеклом периоду претрпела тешке губитке. Отишли су, између осталих, патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије?
       
      – Ако говоримо о значају те две личности, сложио бих се са Матијом Бећковићем, који је рекао да су то два стуба СПЦ, како према функцији коју су обављали, тако и према томе какве су то личности биле. Слободно могу да кажем да су то била, а и данас су, два великана. Ако бих причао о свом личном доживљају, онда бих истакао да ми је њихов одлазак веома тешко пао, са великим болом сам преживео све то. Ја сам са обојицом био веома близак. После смрти патријарха Павла, нисам имао ближег духовника од митрополита Амфилохија. Заједно смо учествовали у борби против отимања светиња и то је нешто што ме посебно за њега везује. Наравно, има ту још ствари које бих поменуо, а то је свакако и подршка коју сам од митрополита Амфилохија добијао и у својим личним борбама које сам водио на овим просторима. Увек је умео да ме посаветује. Митрополит је испунио своју мисију, заокружио је све за шта се борио и након тога мирно отишао у царство небеско. Његово дело, рекао бих, представља целу једну епоху, која ће се у будућим годинама, сигурно, помињати. Што се тиче патријарха Иринеја, он је такође био посебан. Могло би се рећи да сам био у реду људи који су му били веома блиски, можда не најближи, али сам сигурно био један од ближих. Призрен нас је највише спајао. Призрен је за мене, као и за њега заиста посебно место. Ако ме питате за Цркву, могу да кажем да је Црква јака, увек је успевала сачувати своју снагу, духовну пре свега. И кроз историју и данас. Таква је природа Цркве јер је она богочовечански организам.
      – Нисам се чуо са њим, јер нисам хтео да га ометам. Сматрао сам да му је одмор најпотребнији. А да је остало недоречених ствари, свакако јесте. Али срешћемо се једног дана опет и онда ћемо се лепо испричати, онако како ми умемо. Јер, знали смо ми често да се чујемо и причамо о свему. И веома ми је то значило, а мислим да је и њему. Нисам од њега никада ништа тражио и он је то знао, био сам његов саговорник без интереса. Трудио сам се да у односу са њим увек будем реалиста. И већ сам једном приликом рекао, али ево и сада, једна од највећих врлина патријарха била је та његова отпорност према људима који су се трудили да га затрпају погрешним виђењима.
       
      *Ваша епархија је делом на територији Црне Горе. Протекла година је била веома бурна у тој држави. Како сте све то доживели?
       
      – За мене је посебна част била што сам свој народ предводио у том времену. Милешевска епархија је заиста јединствена, простире се на три државе, и ја као епископ, заиста сам поносан на чињеницу да смо сви ми као један организам успели у историјској борби. Литије су за мене заиста биле посебан догађај, како духовни тако и културни, научни, па и спортски. Њихова посебност огледала се и у томе што су у њима учествовали сви, и високи представници, књижевници, доктори, па и чувари реда. Многи од њих су се успротивили режимском наређењу и стали на нашу страну. Ту се оживљавала историја, али и стварала. Показали смо како један народ, без крвопролића, на миран начин, успева да одбрани светиње и преузме власт. То је реткост, нарочито за наш крај. Веома је занимљива и чињеница да је у литијама било и народа других вера. Све то овај догађај заиста чини епохалним.
       
      *Били сте у контакту са председником Србије Александром Вучићем. Какав је ваш однос са њим и како га доживљава СПЦ?
       
      – Милешевска епархија, наравно и ја, имамо одличне односе са председником Вучићем и Владом Србије, али исто тако и са садашњом Владом Црне Горе. Посебно сам био обрадован када сам летос на Јабуци срео једног младог човека, када је долазила литија из Београда, а тај човек је био Данило Вучић. Син нашег председника. Нико га није терао нити присиљавао, сам је дошао, по својој савести, зна зашто је дошао. Истина, ми од председника нисмо добили неку материјалну подршку, али јесмо етичку, и то је веома значајно. Овим путем бих позвао председника да 27. јануара, када славимо Светог Саву, дође и посети наш манастир, на Врачару је често, нека сада сврати и до нас. Свети Сава је пошао баш из Милешеве, његове исцелитељске моћи посебно се везују за овај крај.
       
      *Која је ваша божићна порука верницима?
       
      – Овај период је веома тежак за човечанство. Зло које нас је задесило заиста је велико. Пред нама је најрадоснији хришћански празник, Божић. У Божићу празнујемо сусрет Бога и човека. Парадоксално, епидемија короне може нам помоћи да овај сусрет са Богом потпуније доживимо. Били смо све то свели на спољашњи обичај, трпезу, песму… Зато је моја порука верницима да сада пронађу духовно у себи, да се за овај предстојећи Божић првенствено пронађу са Богом у себи, а онда и са својима ближњима. Тек тада ће живети и осетити живот на прави начин. Јер тема овог празника и јесте живот, како је и сам Христос рекао: Ја хоћу да имају живот и хоћу да га имају у изобиљу. Ја бих позвао све оне који Божић славе да не забораве да је Бог главни субјекат и да поново успоставимо тај јеванђеоски концепт живота. Да буде мање мржње и зависти и да једни другима помогнемо у невољи, како је и рекао патријарх Павле, да обновимо човечност у себи. Мир Божји и Христос се роди!
       
      Обележава се 800 година манастира Милешеве.
       
      – То је за нас посебан догађај. Веома важан за нашу епархију и за целу Цркву. Манастир траје толико дуго захваљући истрајности оног монаштва које се у њему подвизавало, као и чврстој вери народа овог краја. У наше време посебно значајну улогу има сестринство манастира Милешеве које ревнује у својим монашким врлинама. Надам се да ћемо, и поред епидемије короне, успети да 800. годишњицу Милешеве достојанствено прославимо. Молимо се Богу и Светом Сави и Светом Краљу Владиславу да нам помогну.
       
      Често сам се питао да ли патријарх Павле икад спава
       
      *Били сте викарни епископ патријарха Павла. Постоји ли нешто што нисте до сада износили у јавности о његовом животу?
       
      – Сећања на њега су за мене најрадоснија. Оно што бих истакао, а што до сада можда нисам помињао, јесте то да он кад даје неком епитимију, духовни лек, он заједно са њим истрајава у томе. Ја сам из свих његових епитимија доста тога научио, било је ту и запретних епитимија, које су за мене била велика школа и хвала му на томе. Посебне су за мене биле и наше заједничке молитве. Ех, кад бих се тога присећао… Питао сам се да ли је икада спавао. Моја келија (соба) била је спрат изнад његове, и најмилије би ми било кад увече, у глуво доба ноћи чујем како се креће или како се раном зором припрема за литургију. Звук његових корака, када би ишао ка капели Св. Симеона, за мене је била посебна радост, разговор посебне врсте. А највећа привилегија би ми била, да после литургије верницима, најпре као јеромонах, а касније као његов викар, делим нафору.
       
      Извор: Епархија милешевска
×
×
  • Креирај ново...