Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
александар живаљев

Професор Слободан Самарџић: Политички контекст мучког убиства Оливера Ивановића

Оцени ову тему

Recommended Posts

Сада је основно питање ко је починио ово убиство, из којих разлога, и да ли ће истрага бити ефикасна. Пре одговора на ово питање, који ће дати време, постоји један начелан одговор: Оливер Ивановић убијен је зато што се на Косову и Метохији и иначе убијају Срби и зато што за та убиства и иначе нико не одговара. Једначина допустивог терора над Србима је знак препознавања овог простора од 1999. године

slobodan_samardzic-mc-rs.jpg?w=529&h=390

Слободан Самарџић (Фото: Медија центар)

 

Оливер Ивановић припадао је реду умерених српских политичара на Косову и Метохији, a од 2012. године определио за деловање независно од званичне политике у Србији. Када је 2014. године владајући СНС креирао Српску листу као аутентичну странку независног Косова све српске странке у покрајини које су биле регистроване у Београду престале су са деловањем, али не и Грађанска иницијатива Оливера Ивановића. Он се много пре тога определио за политичку активност под албанским законима или, прецизније речено, правилима игре. То га, међутим, није сачувало од монтираног трогодишњег судског процеса, који није био ни завршен када је мучки убијен на улици испред седишта своје странке.

Сада је основно питање ко је починио ово убиство, из којих разлога, и да ли ће истрага бити ефикасна. Пре одговора на ово питање, који ће дати време, постоји један начелан одговор: Оливер Ивановић убијен је зато што се на Косову и Метохији и иначе убијају Срби и зато што за та убиства и иначе нико не одговара. Једначина допустивог терора над Србима је знак препознавања овог простора од 1999. године. Од тада је нестало више од хиљаду Срба, протерано око 200.000, узурпирана њихова приватна имовима и јавна имовина Србије. Видели смо како су прошле истраге масовних убистава у Срба у Старом градском (група жетелаца на њиви), у Гораждевцу (деца која су се купала у реци), Мердару (аутобус пун повратника дигнут у ваздух). Косовско домаће право и тзв. транзициона правда коју деле западни службеници у покрајини јадноставно каже: за Србе овде нема ни права ни правде.

За случај Оливера Ивановића, сем овог општег места албанског Косова, везује се и једна посебност. Он је први убијени српски политичар. Пре убиства суђено му је за ратни злочин и судски процес је показао да је невин. Да је било и најмањег доказа за оптужбу, не треба сумњати да би добио највећу казну. Али, судски процес против Ивановића није закључен, већ је само наложено понављање. У међувремену је убијен. Ако је тачно да је припадао реду умерених српских политичара у покрајини, зашто би био убијен по албанском налогу?

Реална претпоставка за одговор на ово питање не припада времену Ивановићевог политичког умерењаштва, већ времену његовог борбеног политичког става. Тада је починио „грех“ који му Албанци нису опростили. Они су првих месеци после Кумановског споразума и Резолуције 1244 у име реванша починили једно од највећих етничких чишћења у новијој историји, протеривањем и убиствима Срба из покрајине. Остаће познато у историји да је тадашњи Специјални представник Генералног секретара УН у покрајини, Бернар Кушнер, овај масовни злочин назвао „оправданим реваншом“. Али, уместо на административној граници са централном Србијом, овај прогнанички талас био је заустављен на Ибру, између јужне и северне Митровице. Међу осталим активистима одбране посебно се истакао  Оливер Ивановић, између осталог и организовањем мртве страже тзв. Чувара моста, која је деловала бар још три године, све док непосредна опасност од упада Албанаца више није постојала. У то време, Албанци, западни теренски активисти и западна штампа створили су негативан мит о Bridge-Watchers, као полуљудима и полуживотињама који не презају ни од чега како би се насладили новим албанским жртвама.

Било како било, север Косова био је сачуван, а од бројних „криваца“ за ово међу Албанцима је остао упамћен Оливер Ивановић као главни. Можда и с разлогом, будући да је север Косова целу наредну деценију представљао главни чинилац српске одбране Косова и Метохије. То је била, да се послужимо западним вербалистиком – реалност. Тако би и остало да се у овај ред величина косметске стварности није умешала новокомпонована проевропејска власт у Србији са својом стратешком идејом предаје севера независном Косову зарад очувања Србије на европском путу.

Албанци су, дакле, имали озбиљан пик на Оливера Ивановића, а то што је он у међувремену постао умерени српски политичар који је својим деловањем признао независно Косово, није било довољно за опроштај његовог највећег греха. Зато су покушали да га сместе на дугогодишњу робију, а пошто се тај процес одужио, а у међувремену су настале нове рђаве околности, средства освете су се, по свој прилици, морала променити.

Кад год им ствари не иду по вољи, косметски Албанци спроводе своје кампање насиља. Последња је серија паљевине летине ретких српских повратника у селима северне Метохије. Али овај, по себи нечовечан чин према појединцима а општеупозоравајући према Србима, није био адекватан поводу. А повод је прва озбиљна претња њиховим вођама од судског испитивања њихових злочина и криминала. У кратком времену, које је претходило убиству Оливера Ивановића, коинцидирале су страховите претње албанских вођа, паљевине српске летине и упозорење из Стејт департмента о очекиваном политичком насиљу на северу Косова. Америчка упозорења су увек видовита. Није се догодило неко масовно насиље, али се десило и више од тога, убијен је један од виђенијих Срба у целој покрајини. Онако професионално, без очевидаца и трагова. Одабран је човек познат и домаћој јавности и у међународним круговима, за кога су мислили да им пуно дугује, а чије је цењено име представљало добар залог за поруку да је реч само о новом почетку.

Не морамо да чекамо исход истражних радњи да бисмо закључули да су Албанци поново севнули варницом да би показали своју надмоћ у покрајини. Њихов политички мозак је у Вашингтону, а политички мозак Србије тек у вазалском Бриселу. То је прост разлог због којег у тзв. дијалогу са Београдом они воде игру. Све док је тако, Срби са Космета ће бити појединачне и колективне жртве, Европа и Америка ће се правити невешти, а Србија ће све скупље плаћати свој пут без алтернативе.

(Србија и свет, 18. 1. 2017)


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      После шамарања у учионици, многи помињу положај и углед наставника који, истиче Радивоје Стојковић, челник Заједнице гимназија Србије, почива на самопоштовању и поштовању

      Не само школство, већ и целокупну јавност, протресао је прошлонедељни инцидент из Седме београдске гимназије, где је професор физике ошамарио две ученице, а потом, како тврди, примио ударце од ђака који је тако бранио другарице. Док наставник накнадно објашњава да га је ученица тог дана, као и месецима раније, провоцирала, а колеге које га познају држе његову страну, други део јавности га безрезервно осуђује за насиље над девојком. И док надлежни већају ко је крив, а ко у праву, професори подсећају да ово није шамар ученици, већ комплетном садашњем школском систему, јавност се на форумима и порталима пита да ли је ово коначно и јасан знак деградације наставничког ауторитета.
      Стручњаци су недвосмислено усаглашени око чињенице да су данашњи ђаци и њихово понашање другачији него десетак година раније, али мишљења се опет размимоилазе кад је реч о постојању наставничког ауторитета. Радивоје Стојковић, председник Заједнице гимназија Србије и директор новосадске гимназије „Јован Јовановић Змај”, сматра да се апсолутно ништа није променило, сем што су нове генерације ђака све интелигентније и „далеко суптилније читају наставнике”. Овај професор математике и информатике наглашава да је ауторитет увек везан за личност наставника и да је тако било пре два и по века и биће унедоглед.
      – Кроз његову личност гради се та танана веза поштовања између ученика и учитеља. Ауторитет се гради на самопоштовању и поштовању, а не на функцији и положају. Васпитач својом појавом васпитава. И то холистички. Ставом, односом према сопственом позиву. Ако наставник нешто мора ђаку вербално да објашњава, јер то раније није очитано кроз читав низ других наставничких поступака, онда он има лажни ауторитет. А то је онај који се базира само на његовом наставничком положају и функцији и није га изградио на знању, способности, искрености и читавом систему вредности који је одувек чинио овај позив вредан поштовања – наглашава Стојковић, који признаје да је приступ послу веома много променио од почетка каријере, када је читао стручне математичке књиге, до данас, када трага за оним што доприноси да човек буде задовољан послом.
      Каже да је научен да је јединица дата ђаку у ствари негативна оцена за професора и наглашава да наставник који има одељење са неколико слабих оцена мора да се запита како да промени приступ ученицима и шта да коригује, јер је ту очигледно да нешто не штима како ваља.
      – Потребе и интересовања данашњих ђака не мењају се као некад на деценију, или по генерацијама, јер су ђаци буквално из године у годину другачији. И ја им се прилагођавам. Од ученика више не треба тражити просту репродукцију података, то увек могу лако наћи на интернету, него их наставник мора научити како да анализирају и употребе то што прочитају – сматра Стојковић, који је и председник Националног просветног савета.
      Основна правила игре, сматра Стојковић, јесу поштовање и самопоштовање, које морају имати и наставник и ученик. Он сматра да наставник ђака мора да научи да поштује себе, па ће онда тај ученик да поштује и професора. Од тога, каже, не треба одустати ни када дође ђак који те норме није усвојио код куће, јер се управо у гимназијском добу формира личност човека, па се никада не зна када ће ђаку да „кликне” у глави да усвоји наставнички савет.
      – Ово што се догодило у Седмој гимназији јесте вапај за помоћ једног детета, чим пркоси и дрско је. Требало је раније да реагују руководећи људи и други надлежни у школи, као и наставничко веће. То је тинејџерски узраст и овакве ствари су предвидљиве и тачно се зна како се реагује и иде испред проблема. Ђаци овде нису криви, а наставницима који имају сличних проблема и не умеју сами да их превазиђу препоручујем да затраже од директора да их шаље на семинаре на којима ће их стручњаци упутити како да реагују у оваквим ситуацијама – истиче Стојковић.
      Без обзира на то каква им је психичка или физичка повреда претходила, и Бранка Тишма, школски психолог, оштро се противи шамарању ђака.
      Она, међутим, сматра да се ауторитет наставника потпуно изгубио и то не појединачних особа, него целокупног образовног система.
      – Ми запослени у просвети генерално више водимо рачуна о потребама ђака, па им и превише подилазимо, све под флоскулом да је то у интересу детета, и не схватајући да им чинимо штету у одрастању. Данашњи ђаци због тога не стичу реалну слику о свом месту у свету и границама које постоје у понашању. Овакви догађаји обично имају дугу историју незадовољства у односу ученика и наставника или школе. Требало је раније да се да сигнал, ово је сукоб који дуго траје, није решаван и проблем се продубљивао. Наставник мора да се обрати директору и више пута ако треба, па ако се проблем не реши на нивоу школе, укључују се друге институције – истиче Тишма.
      Наглашава да члан 112. Закона о основама система образовања и васпитања дефинише забрану понашања које вређа углед, част или достојанство. У њему стоји да такво понашање једни према другима не смеју починити ђаци, родитељи и запослени у школи, што у преводу значи да нико никога не сме ударити.
      извор
       
    • Од Логос,
      Светом литургијом на празник Цвијети у Храму Светог Јована Владимира началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, а саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић.
       
      Након што је прочитао Свето јеванђеље, отац Слободан се бесједом обратио присутним вјерницима честитајући свима срећан и благословен празник.Отац Слободан се остврнуо на протеклих шест недјеља Часнога поста које називамо Светом четрдесетицом у којој смо се трудили да кроз тај наш мали подвиг сами себе преиспитамо какво је заиста наше духовно стање. Трудећи се да у те дане из себе ишчупамо сав духовни коров и да све оне страсти у које смо запали, уз помоћ Божије благодати исправимо.
      Напоменувши да прослављамо два празника, Лазарево васкрсење и улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим, отац Слободан је рекао да је сада испред нас Страсна седмица страдања Господњег ради нас.
      „Љубав Божија свела је Бога на земљу да би нас рањене и пале уздигао Господ на небо и повратио нас у оно првобитно стање непрестанога општења и заједничарења са Богом. Врхунац љубави Божије, јесте, Његово страдање, крст и погребење. Зато да ове дане који су пред нама посветимо Господу и са љубављу да се поклонимо страдању Његовом. И да опет са радошћу прославимо Васкрсење Његово којим је свакоме од нас отворио пут Васкрсења из мртвих и живот вјечни“, истакао је у бесједи протојереј-ставрофор Слободан Зековић.
      Након причешћа вјерних приступило се освећењу и резању славског колача поводом славе дјеце полазника вјеронауке. Отац Слободан је искористио прилику да свој дјеци ове парохије која похађају школу вјеронауке честита празник. Такође, честитке је упутио и вјероучитељима, попадији Славици Орландић и Дејану Томовићу. Сабрање је настављено у крипти храма.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Хаеул,
      Слободан Антонић: Стижу нови милиони евра за борбу против „српског национализма“ и „руског малигног утицаја“

      У борби против „српског национализма“ и „малигног руског утицаја„ у Србију и Републику Српску упумпавају се милиони евра – а главни талас тек долази.
      Наиме, пропагандна борба „против Руса“ у Европи биће у наредном периоду потпомогнута с пола милијарде долара, а командант европског дела НАТО-а већ је оценио да је „Балкан главна мета руског малигног утицаја„. То значи да ће се још много новца слити у овдашње атлантистичке НВО и у аутоколонијалне медије.
      Човек се пита како ће тек онда изгледати наша медијска сцена, ако већ сада гледамо америчку телевизију, читамо немачке новине, присуствујемо бујању грађанистичких и аутошовинистичких портала – док се критичка демократска и патриотска мисао негује тек на малобројним независним сајтовима који све теже састављају крај с крајем.
      Већ сам писао о томе како НДНВ – НВО фирма Динка Грухоњића, добија од фондација из САД 10.000 долара месечно за пропагирање војвођанског сепаратизма. Недавно је и један таблоидни и провладини портал објавио листу западних донација за НДНВ, чији збир износи преко пола милиона евра. Стога је Грухоњић, поред портала Аutonomija.info, могао да отвори и сајт Voice.
      Али, новац који добија Грухоњић не може да се пореди с новцем за неке друге „антинационалистичке“ НВО.
      За 8. март више феминистичких организација окачило је кецеље на пар београдских „мушких“ споменика – међу њима и на споменик патријарху Павлу. Једна од тих организација била је и „Реконструкција Женски фонд“ – НВО за коју је вероватно мало ко од читалаца чуо.

      Но, треба знати да је само та једна феминистичка НВО добила, у 2018. години, око 300.000 евра донација за свој рад (како стоји на самом сајту ове НВО). А за период 2011-2018. чак два милиона евра!
      Верујем да ће и ово скрнављење споменика добром патријарху Павлу – ког једна феминисткиња с Филолошког факултета чак зове „фашистичким патријархом„ – засигурно бити добро наплаћено.
      Светлана Лукић из „Пешчаника“ каже да „сви ми, и ‘Пешчаник’, КРИК, ЦИНС, живимо искључиво од пореских обвезника – норвешких, холандских…“ – требало би додати и америчких, британских, немачких…
      Зато, ваљда, на сајту КРИК-а, који себе види као „мрежу за истраживање криминала и корупције“, нећете наћи истраживање везано за Динкића, Александра Влаховића, Зорану Михајловић, Чедомира Јовановића, Ружицу Ђинђић и остале „беле медведе“ који су, очигледно, под заштитом атлантистичких центара моћи.
      С друге пак стране, отварају се нови портали, првенствено намењени омладини, с изразитим грађанистичким усмерењем: Talas, Vice.rs, Editor, Vugl итд.
      Ево неких карактеристичних наслова с ових портала: „Косово је главни регрутни центар национализма у Србији – разговор с Б. Јакшићем„, „Зашто величамо аутократу Путина – о стању људских права у Русији„, „Није српски ћутати – реакције на пресуду Караџићу„ („опозиција треба да буде уједињења у признавању пресуде Караџићу“), „На протесту у Београду демонстрантима ће се обратити осведочени хомофоб и антиваксер„ (мисли се на др Владимира Димитријевића), „Морамо да причамо о новој песми Београдског синдиката `Догодине у Призрену`„ („директно храни митоманију“, „меморандум САНУ за 2018“, „не помињу се ратни злочини и етничко чишћење према Албанцима од 1912. до данас“), „Хомомофобија није став, хомофобија је злочин„, „Весна Пешић је краљица, а ви како хоћете„, „Схватите, не желе сви децу„, „Школа нас учи да будемо сиромашни„ („У школи никада нећемо учити о новцу и његовом значају. Од малена нам се подмећу идеје како паре носе зло“), итд.
      Најлепше је што већина од ових портала кроз „опуштеност“ и „урбане теме“ настоји да привуче публику, чланцима као што су: „Пушење траве пре секса може да доведе до бољег оргазма жена, показује студија“, „Први пут када сам дрогирана имала секс, мислила сам да сам се заљубила“ („Када имаш секс на МДМА осећај је као да се никада неће завршити“), „Историјат сцене свршавања у порнићу“, „Зашто сам поносна што сам `промискуитетна` дроља“ („Живот је као курац. Мораш да га зграбиш с обе руке“), „Момци и девојке о идеалном пушењу“ („Када ми је дечко први пут свршио у уста нисам знала око чега драма: `гутати или пљувати?`. Увек гутам ако до те ситуације дође“), „Моје прво гутање: ужаси и лепоте оралног секса„, итд.
      Иза појединих од наведених портала такође стоје штедро финансиране НВО. Сајт Talas, рецимо, покренула је, у марту 2018, НВО Либек, која је, судећи по копијама извештајаобјављених на поменутом провладином таблоидном порталу, у три године пре тога такође приходовала око 300.000 евра донација.
      У исто време, у Србији се гасе или једва преживљавају „патриотски“ и „анти-НАТО“ сајтови.
      Престали су с радом, рецимо, Васељенска, Србел, Српска Акција, ЦАРСА, итд, а од сајтова који су имали финансијске везе с Русима (мада не и са званичном Москвом), ФСК.рс и Катехон.

      О гашењу ФСК.рс понешто знам јер сам за тај портал две године писао. Он је радио седам година и до 2017. постао је један од најчитанијих и најпреношенијих извора вести и коментара. Међутим, 27. новембра 2017, уредница Ања Филимонова (Аня Филимонова) обавестила је сараднике да „од 1. децембра, изненадно, без икаквог упозорења и образложења, рад српског Фонда стратешке културе је прекинут“.
      Зашто, то је остало нејасно, како је произлазило из овог писма и доцнијег саопштења, и самој уредници. Портали који су о томе известили повезали су гашење ФСК.рс с „напорима САД да потисне сваки утицај Русије у Србији„.
      Филимонова је ипак успела да спасе богату архиву ФСК.рс – пошто је страница престала с радом – тако што ју је пребацила на свој, новопокренути сајт Српски став. Он наставља традиције ФСК.рс али са, ипак, нижом логистиком и интезитетом постављања нових текстова.
      Од оних малобројних, независних, суверенистичких информативних портала којима је данас глава једва изнад воде, попут Србин.инфо или Србијаданас.нет, својствен је случај Стања ствари.
      Овај сајт је, по озбиљности и квалитету текстова, бележио изразити успон. Али, 24. јула 2018, уредништво објављује да је „чудним сплетом околности – а не бисмо искључили ни могућност да су умешани прсти система/режима – Стање ствари остало без икаквих финансијских прихода на месечном нивоу“ (овде).
      Од тада Стање ствари преживљава молећи читаоце за помоћ. Прикупљена потребна средства, по месецима, била су: 100%, 49%, 29%, 43%, 48%, 37%, 42%, 50% и 27% – као што се види: с тенденцијом снижавања.

      Нешто боље, изгледа, стоје патриотски и анти-НАТО сајтови који имају извесне (претпостављамо) капиларне везе с политичким структурама: било онима које су ближе власти (Стандард, Видовдан, Патриот, Националист), било онима које су ближе опозицији (НСПМ). Ово се закључује и по томе што уредници ових портала ретко кад апелују на читаоце за помоћ, а присуство реклама на наведеним порталима, ако их и има, далеко је од фасцинантног.
      Једини грађанистички сајт који се жали да нема новаца је, колико знам, Луковићев XXZ Magazin – наследник упокојених E-novina. Но то је, како произлази и из последњег Луковићевог апела читаоцима, више последица још неисплаћених казни за клевету и неовлашћено објављивање фотографија у E-novinama, а мање пресушивања дотока финансијских средстава.
      Што се Републике Српске тиче, пак, за сада се добро држе три ћирилична политичка (али нестраначка) портала.
      Кажем ћирилична, зато што је писмо сајта у БиХ, али и у Српској, знак не само политичко-етничког идентитета, већ и ширег идејног светоназора (антиимперијализам, антиглобализам, анти-НАТО итд).
      Најстарији од ова три портала је Фронтал.рс. Он је ових дана прославио десет година рада. Иза њега стоји група патриота који у својој критици конформизма у РС не штеде ни власт, нити опозицију. Реч је о корисном сајту за сваког ко хоће да разуме догађаје у Бањој Луци и Републици Српској.
      Ту је и Искра, информативни портал Андрићграда и чедо Емира Кустурице. Сајт садржи добро одабране вести из РС, Србије и света, и занимљиве коментаре групе млађих аналитичара.
      Најзад, најмлађи од ова три сајта, Све о Српској – на коме се и објављује текст који је сада пред читаоцем – а који постоји тек више од годину дана, окупио је групу искусних коментатора из Србије и Српске. Он подржава основну патриотску линију званичне Бање Луке, првенствено ону око које постоји јасан консенсус с опозицијом у РС: не унитаризацији БиХ, и не уласку БиХ у НАТО.
      Али, како је све то мало у односу на десетине сајтова у Србији и Српској који нас уверавају да је „Република Шумска“ геноцидна творевина, коју ваља превазићи (видети овде, овде, овде или овде)…
      А следи нова поплава пропагадних долара која хоће да потопи оно што радимо. Зато је нужно подизање свести нашег народа о опасности „великог испирања мозга“ и јачање солидарности, као и узајамне помоћи, у тренуцима који следе.
      Немојмо се свађати око идеолошких разлика и доктринарних нијанси: Србија и Српска морају да буду изнад свих наших доктрина, сујета и међусобица.
      Ако тако радимо сачуваћемо се и од овог таласа „колонизације ума“. Као што смо свој народни идентитет и своју културу сачували кроз векове.
      ➤ Извор: Све о Српској, via Стање ствари
      Стиже нам још "страних инвестиција" од наших "западних пријатеља". Део земље нам је под физичком окупацијом, остатак колнизован, аутошовинизам буја, на Филозофском факултету се спроводи стаљинистичка чистка "морално-политички неподобних", патриотски настројени медији се гасе.. но, не губимо наду. Није ово ни приближно најгори тренутак у нашој историји. 
      Догодине у Призрену, и без аутошовиниста и штеточина за вратом!
    • Од Логос,
      Протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“ Епархије ваљевске, објашњавајући шта је прво, а што дрго бденије, каже да ова богослужења имају покајни карактер, али и позивају на будност човека да стражи над самим собом. Отац Слободан истиче да ова бденија имају сличности, али и разлике у односу на службе које се служе уочи празника. „Ово богослужење се назива јутрење са каноном Светог Андреје Критског“, каже уредник нашег радија који позива вернике на ово богослужење „јер бденије траје цео наш земни живот“.
       
       
    • Од Логос,
      Отац Слободан је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље на трећу, Крстопоклону недјељу Часног поста, говорећи о значају Крста Христовог за православне вјернике, као и о правилима и значају Часног поста.
      Звучни запис емисије
      Поучавајући нас да су разна заклињања и давање завјета непотребни, отац Слободан нас позива да послушамо ријеч Господњу да ваше да буде да а не-не.
      Било је ријчи и о сујевјерју, које се врло често огледа у ношењу црвеног кончића око руке па до много озбиљнијих ствари.
      “Купите крстић и ставите дјетету око врата. Или бројаницу. То су права хришћанска обиљежја. Црвени кончићи су само знак сујевјерја и то оног најнижег“-каже отац Бобан.
      Било је ријечи још и о томе како носити крст тешке болести и страдања као и о томе како црква гледа на трансплантацију органа.
      Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако будете саслушали ову емисију коју вам топло препоручујемо.

      Извор: Радио Светигора
×
×
  • Create New...