Jump to content

Богојављање 2018. - пливање за Часни крст

Оцени ову тему


Препоручена порука

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Недељу трећу Великог поста, која се назива још и Крстопоклона, 04. априла 2021. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Светом апостолу и јевађелисти Марку у Београду. Патријарху Порфирију саслуживали су архимандрит Серафим (Балтић) игуман манастира Нова Грачаница у Чикагу, протојереј Сретен Младеновић, јеромонах Амвросије (Весић), протонамесник Бранислав Борота, јерођакон Сава (Бундало) и ђакон Драган Ашковић.

       
      Звучни запис беседе
       
      Након прочитаног Јеванђеља, Патријарх Порфирије је произнео омилију на прочитано зачало напоменувши да је смисао поста уздржање у свему ономе што изнутра прља нашу душу, наше срце и наше тело и све то као припрема за оно што треба да краси икону Божију за стицање врлине. „Свети Оци у посту виде аскезу и подвиг духовни, који има за циљ стицање свести о томе да нам је Бог неопходан. Да, заправо, без Бога не можемо ништа, а у Богу можемо све“, рекао је Патријарх Порфирије додавши да је то уједно и смисао ове Крстопоклоне недеље, те да само прочитано Јеванђеље по Марку о томе подробно говори.
      „Крстопоклона недеља нас подсећа на то да Бог даје смисао нашем животу. Да је Бог у Христу откривени Онај који испуњава све наше најдубље унутрашње потребе, потребе за вечношћу, за Царством Божијем,“ појаснио је Патријарх Порфирије, напоменувши да човек који не осећа ту најдубљу потребу за вечношћу греши самоме себи и греши се о себе.
      „Крст је наш живот, крст је дар. И онда када помислимо да можемо носити свој живот без Христа, да можемо носити свој крст, своје невоље, али и своје радости без Христа, онда се и невоља и страдање, али и радост и успех претварају у бесмисао“, истакао је Патријарх Порфирије, напомињући да „Време у којем живимо не жели крст. Време у којем живимо хоће без крста. Зато што је време у којем живимо оптерећено собом, тј. човек нашега доба прогласио је себе за једину вредност. Прогласио је за једину вредност своје изопачене страсти. Прогласио је за једину вредност грех. За слободу је прогласио могућност да ради шта хоће, ама баш све шта хоће.“ Али, једино је „слободан онај који је слободан у Христу. Који је свој крст узео и положио га на раме Христово, или боље речено, који је крст Христов ставио на своја плећа. Тај је слободан јер свој егоизам, своје самољубље, који су заправо извор осећања да сам ја себи најважнији“ закључио је Патријарх Порфирије, јер „само у Христу постајемо слободни, постајемо слободни осмишљавајући сваки кутак, сваки дамар свога бића или свога живота“.
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У присуству Њ.К.В. Престолонаследника Александра и Принцезе Катарине, Његова Светост Патријарх српски Г.Г. Порфирије освештао је рестаурирани Часни Крст који украшава купoлу Дворске капеле Светог Андреја Првозваног, заштитника и Крсне славе Краљевске породице Карађорђевић.
      После свечаног чина освећења Часног Крста, Престолонаследник Александар и принцеза Катарина имали су дужи разговор с Патријархом о бројним актуелним темама и питањима од интереса за нацију и Цркву.
      “Његова Светост није први пут у Краљевском дому, али је ово први пут да се састајемо од када је преузео свету службу Патријарха. Српска Православна Црква и Круна су најстарије институције нашег народа које су га чувале и водиле кроз векове. Сигуран сам да ћемо традицију сарадње на општој користи српског народа наставити заједно, са нашим Патријархом Порфиријем, као духовним Оцем свих нас”, рекао је Престолонаследник Александар.
      Током чина освећења крста Дворске капеле, Патријарх српски Г.Г. Порфирије истакао је значај крста као симбола распећа, али и као знак победе и васкрсења.
      “Силом божјом, благодарношћу и љубављу Његовом, када имамо крст као знамење тада долази и обнављање и васкрсавање. Нека Бог да, да се све што је честито обнавља и васкрсава: у нама, у Краљевском дому, нашем народу и држави, а пре свега у нашој православној цркви”, рекао је Патријарх српски Господин Порфирије.
      На крају сусрета Његова Светост Г.Г. Порфирије, захвалио се домаћинима на гостопримству, те светим Архипастирским и Патријарашким благословом благословио Престолонаследника Александра, Принцезу Катарину и сав Краљевски Дом.
       
      Извор: Краљевска породица
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Домаћа Седма сила: њени часни и нечасни активисти код нас јуче и данас
      Преузмите текст у ПДФ формату ОВДЕ

       
      Памте се времена када се сматрало чашћу и благословом писати о Српској Православној Цркви. Угледни новинари су извештавали за реномиране новине и електронске медије. Да они испољавају хришћанску веру могло се осетити по питањима која су постављали и по начину опхођења са црквеним великодостојницима, свештенством и монаштвом. Додуше, и данас имамо такве људе у новинарској професији, и сваки пут у Цркви долази до одазива њиховим тражењима да им се, колико је то могуће, понуде одговори на актуелне црквене и друштвене теме. Сваки такав вид комуникације у Цркви је благословен по природи ствари, јер представља могућност и за својеврсну заједничку мисију. Сами новинари, публицисти и аналитичари су на том пољу временом стекли драгоцено искуство благодарећи управо разговорима са људима из Цркве. Чињенице сведоче да су међу њима изграђивани односи узајамног уважавања и поштовања, што је било на корист и друштву и Цркви. Захваљујући овој спрези појавили су се и доајени јавне речи на домаћој сцени и друштва и Цркве.
      Класично новинарство је и на домаћој медијској сцени као и у свету,  прошло кроза све своје ерозивне фазе: од истраживања и аналитичности до умекшавања и причљивости, од празнословља и знатижеље до исповести и кршења приватности, од полицијског ислеђивања и клеветања до оптужби и монтираних процеса, од уцена и ратних поклича до хушкања на рат и сачекуша, од крађе информација и тајни до лишавања људи слободе и живота, од јавних харанги, егзекуција и трагедија до одређења судбина и животних токова, те од хуманости и милосрђа до мржње и демонизма...
      А онда је у српски медијски простор грунуо страни платиша са својим капиталом, који не само да је изнајмио новинарско перо значајног броја људи, него им је  запленио и  новинарски ум и душу. То би се још дало разумети у случају новинара атеиста и агностика, али се тешко може разумети у случају извесних људи унутар Цркве; људи који напросто нису могли одолети трима јеванђелским искушењима. Овај страни платиша се наиме директно и индиректно домогао душа ових, у црквеној вери неутврђених и нетрезвених људи; и то људи распоређених на значајним местима у Цркви.
      Улогу коју су у древно време имали Ефијалтис, тројански коњи и петоколонаши, одскора невладине организације, у овом часу  је имају и врше је извесни умрежени плаћеници у одеждама и учитељским тогама. Споља огрнути плаштовима и тогама и монденским костимима, ови отуђени људи су у међувремену и имиџ харлекина и чаробњака попримили, једнако тако и старова и магова. Њихови наступи су редовно јавни и темпирани, поготово када треба себи да уберу политикантске поене; док су обично потајни када пљују и псују и проклињу оне који им сметају. Поготово су они тако настројени када имају неутаживу потребу да избљују сав свој наталожени јед и отрове непреображених страсти; док су исти перфидни када глумљеним шармом анимирају незнавене људе да промовишу њих и њихове визије идеалног и праведног друштва и Хришћанства. Зато је све то код људи који се не дају обманути створило дубок и неизбрисив утисак да је на делу стварање једне глобалистичке структуре; структуре дубоке државе и дубоке парацркве; створене у држави Србији, и авај, у Српској Православној Цркви!!!
      Наравно да дубока држава & дубока парацрква као одвојени и здружени пројекти самозваних и самонабеђених архитеката из Српске Цркве, сакривених иза медијских картонских кулиса, имају и своју квази-теолошку основу: дугу са израженом жутом и зеленом бојом, теологију прилагодљиву преко сваке мере, укуса и побожности. И опет теологију алтернативну, те неолибералну и мекану; теологију са „канонима окаченим мачку о реп“ и са догматима које неталентовани и пропали богослови, притворно комуникативни а уствари сурови  у срцу, растежу као вашарску хармонику; теологију са сличицама и твитовима ала Шарли Ебдо (Charlie Hebdo) која никога у Србији не штеди! Као таква, она није поштедела ни Српског, Богом датог нам Патријарха, блаженоупокојеног Иринеја, као ни садашњег бачког епископа, хвала Богу живог и здравог! Иначе својевремено Самим Христом упућеног преко светог старца Порфирија у Србију за учитеља отачке вере и Предања.  
      И док данас са муком гледамо и слушамо како описане опустошене и пустопашне душе дубоке државе & дубоке парацркве „скидају и Онога с Небеса“ по рецептури сопствених теолошких формула и измишљотина о своме изабраништву, не знамо више чему бисмо се чудили? Самодеструктивном ли нагону сите и обесне и црквено неваспитане деце, која се на сваком кораку одричу очинства и синовства, или аутошовинизму опијених потомака оних дедова који су проповедали Јеванђеље у Српском народу, и истовремено синова чији су оци проливали крв за исти, напаћени  Српски народ. А део шаролике гараве штампе чије актуелности више не трају ни један једини час, са делом пиратских медија, плаћаних да изазива навијачку  и митингашку вику и дреку и хаос код полусловесних, неуких и потплаћених навијача, здружено наставља да раслабљује народни и црквени организам и етос. Будући у спрези, они наиме подстичу дефетизам, уносе панику, застрашују псеудо-пророчанствима о наследницима тронова и пропасти Српског народа и његових првака; исти они опет само на један миг изричу судове о наводној непоправљивој јаловости Српског народа (његовој потураној геноцидности и некомпатибилности са Европом). И то упркос чињеницама да је Српски народ због своје оданости Христу, Православној вери и предањском етосу до сада доживео свако зло, све врсте прогона и шиканирања, ускраћивања права на сопствену историју, и наравно, губитак права на своје многобројне територије. На нашу највећу жалост, уврежењу нетрпељивости туђинчеве према свему српском у овом наопаком времену нарочито доприносе и помињане у овом тексту опустошене и пустопашне душе дубоке државе & дубоке парацркве.
      Што се пак ставова спрегнутих кланова на друштвеној и црквено-теолошкој сцени у овом тренутку тиче, ствари још и додатно стоје: кланови дубоке државе & дубоке парацркве су антицрквено настројени, и унутар њих се размишља и делује у категоријама обмана, спинова и завера, медијских харанги и стигматизација неистомишљеника... Сума-сумарум, овде се више не скривају механизми уклањања неподобних, ма о коме се од неподобних радило, па и о онима које је везивала болесничка постеља. Сама православна теологија такође није поштеђена, него се даље врше експерименти да се она удворички стално прилагођава модернистичким трендовима неких црквених центара и палога света. Квази-теолошка камарила притом циљано, а лично перфидно и каприциозно манипулише необразованим и полуобразованим парохијским и епархијским гласноговорницима, који се нити људи стиде, нити Бога боје. А само се у једноме истичу: у медијском вашару имбецилности.
      Што се људи другосрбијанаца и војвођана аутономаша тиче, они су већ пословично постали аутошовинисти. Ту спада и део домаће неосвешћене интелигенције – научници и универзитетски предавачи, неотпорни на манипулације петиционашкога типа, без стварног познавања чињеница и резона у преломним црквеним стварима. Они дакле ни не слуте како се коцкају са својим научним ауторитетом, као и личним идентитетом. О њиховој стварној црквености и компетентности опет, мучно нам је ишта више говорити. Осим да Црква наиме није ничија, па ни њихова прћија, те да не би требало да се олако љуте на Њу! Још мање да је игноришу зато што им Њене структуре нису по мери и вољи. Подсетимо их, или им кажимо да не хуле на Њу, да не пљују на Њу, јер је Црква Тело Христово. Она иста предањска Црква којој су били верни преци данашњих грађаниста-атеиста, Црква која је одржала Српски народ кроз најтежа времена његове грандиозне историје, и која ће га и у будућности одржати!
      На крају крајева верујемо да је при оваквом стању ствари сада најбоље свеколику бујицу антидржавне и антицрквене кампање од стране дубоке државе & дубоке парацркве обуздавати браном  Светог Писма-Писма у коме је о свему и о свима нама јасно речено – јасно као дан речено:
      И гле, иду дани, говори Господ Бог,
      кад ћу глад пустити на земљу,
      не глад хлеба но слушања Господњих речи.
      И биће потуцања од мора до мора,
      и од севера до истока биће трчања и тражења речи Господње,
      но не и њеног налажења (Амос 8, 11-12).
      *
      И гле, беше  једнога дана
      да Анђели Божји дођу предстанути Господу,
      а да међу њима дође и ђаво (шпијун, клеветник).
      Тако би да и Господ рекне сатани: „Откуда ти дође?“
      Ђаво пак одговоривши, да рекне Господу:
      „Обишавши земљу и прошавши поднебесје, дођох“ (Јов 1, 6-7).
      *
      Замке положише они који траже живот мој.
      И који траже зло за мене говорише пагубне ствари,
      и по цео дан смишљаху лукавства (Пс. 38/7, 13).
      Епископ крушевачки Давид
       
       
      Преузмите текст у ПДФ формату ОВДЕ
       
       
      Извор: Епархија крушевачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Празнични прилог посвећен празнику Покрова Пресвете Богородице - протођакона др Дамјана Божића и катихете Бранислава Илића у "Православљу" (бр. 1285. 1. Октобар 2020)

       
      Данас као благоверни народ светло празнујемо, обасјани и осењени Твојим доласком Богомати, и гледајући Твој пречисти лик, са умиљењем говоримо: Закрили нас славним Твојим Покровом и избави нас од свакога зла, молећи Сина Твога, Христа Бога нашег, да спаси душе наше. (тропар празника)
       
      Црква од најстаријих времена прославља Пресвету Богородицу, Ону благословену Дјеву Марију која се удостојила да роди Спаситеља света Господа нашег Исуса Христа, Ону која је заштитница и покровитељка васцелог рода човечијег. Празником Покрова Пресвете Богородице прослављамо духовно покровитељство, посредовање и заступништво пред Богом, које добијамо услед великог милосрђа и љубави Пресвете Богородице према нама. Међу празницима Пресвете Богомајке прибројан је и празник Покрова Пресвете Богородице, који је установљен у спомен благословеног догађаја који се догодио у 10. веку (911. године) за време византијског цара Лава Мудрог у цариградском храму Влахерне. Богородичин храм у цариградском месту Влахерни, налази се у северо-западном делу Цариграда покрај златног рога. Овај знаменити храм саградила је супруга цара Маркијана, царица Пулхерија, док је цар Лав први Велики поред главног храма подигао мањи храм у који је положио ризу Пресвете Богородице која је 469. године донешена из Светог града Јерусалима, а која је чувана у раскошном кивоту који је био обложен златом и сребром. Крај овог кивота са ризом Пресвете Богородице служило се свеноћно бденије у част Пресвете Богомајке. У четврти час ноћи, изнад сабраног верног народа  појавила се Пресвета Богородица са раширеним омофором на рукама, као да покрива сав народ. Сва је блистала у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Преклонивши колена, Она се дуго молила, заливајући сузама своје боголико и пречисто лице. Свети Андреј видевшии то јављање Пресвете Богомајке показа руком свом ученику блаженом Епифанију, и упита га: "Видиш ли, чедо моје Царицу света, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: "Видим,  оче свети, како је покрила својим часним покровом, који је светлији од муње, сав народ који је у храму!ˮ Овим благословеним јављањем Пресвета Дјева потврдила је молитвено заступништво и утеху за васцели свет. Када је у питању служба овог празника који је вероватно установљен од стране Руса, занимљиво је да се у грчкој цркви и грчким богослужбеним књигама не помиње овај празник, али је мисао о овом празнику била присутна у јелинском народу, што нам потврђују неке од богослужбених химни које Пресвету Богородицу називају покровом и покровитељком сваке хришћанске душе. Као што мало дете сву сигурност и заштиту види у својој мајци, тако свака душа хришћанска прибегава Пресветој Богомајци која нас својим покровом закриљује и чува од сваког искушења и зла. Професор Лазар Мирковић у својој Хеортологији, напомиње да у Русији већ од 12. века постоје многи храмови посвећени Покрову Пресвете Богородице. У српским месецословима и типицима из 15. и 16. века не помиње се празник Покрова Пресвете Богородице, што значи да је у српској цркви служба овог празника ушла захваљујући руским богослужбеним књигама  крајем 17. и почетком 18. века. Занимљиво је да поред 12. великих празникâ, једино празник Покрова Пресвете Богородице и празник Обрезања Господњег у типику имају знак +, зато што на јутрењу ових празника појемо само празнични канон. Празник Покрова за разлику од осталих Богородичиних празника нема ни претпразниство ни попразниство. У освештаној традицији цркве увек се након великих празника наредни дан прослављају светитељи који су учесници тог празника, такав случај је и са празником Покрова Пресвете Богородице, где следећи дан прослављамо Светог Андреја Христа ради јуродивог. 
      У наставку празничног колажа доносимо изводе из омилија које су наши отачаствени архијереји изговори на дан свештеног спомена Покрова Пресвете Богородице: 
       
      Патријарх Иринеј: Пресвета Богородица је мајка свих нас!
       
      Пресвета Богородица се приказује са раширеним омофором са својом децом. Тај омофор је светлост Божје благодати којом нас чува Пресвета Богородица; Она нас пази и даје нам снагу. Пресвета Богородица је мајка свих нас и управо због тога смо ми данас сабрани, да је славимо једним устима, једним срцем. Не постоји крај на овоме свету, ни место на овоме свету, где се није чуло за Пресвету Мајку. Не постоји црква у којој није изображен Њен лик. Налазимо се сабрани у овој прекрасној светињи у коју се враћамо и сабирамо, у наше мученичко Косово и Метохију, наше светиње које су преостале јер су многе спаљене и уништене, рекао је Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј, на празник Покрова Пресвете Богородице, 2011. лета Господњег у свештеној обитељи манастира Пећка Патријаршија. 
       
      Митрополит Амфилохије: Пресвета Богородица је покров овога свијета!
       
      Пресвета Богородица је покров овога свијета. Она је ушла у храм јерусалимски, у светињу над светињама у коју је само једанпут годишње улазио првосвештеник, тамо гдје је био онај штап Аронов процвјетали, и гдје је била она мана у златном ковчегу, којом је Бог хранио изабрани народ кроз египатску пустињу, и гдје су биле таблице закона Мојсијевог. Ушла је она, да би родила Онога који је једини свети – Господа, Онога који је у Светињи над светињама, рекао је Митрополит црногорско-приморски и подсетио сабране да се Пресвета Дјева, покровитељка неба и земље и рода људскога, јавила и у Влахерни цркви у 10. веку. Јавила се преко Андреја Јуродивог, откривши покров свој над црквом у којој је био сабран Божји народ. И од тада па до данас тај догађај се прославља у свој Православној Цркви. Пресвета Дјева свијим покровом посебно покрива краљевски град Цетиње. Јер, Она је покровитељка и заштитница овога града. Практично сви храмови на Цетињу посвећени су Пресветој Богородици. Дакле, Цетиње је град који је посвећен Пресветој Богородици. Она је покровитељ и чувар овога града и путоказ свима нама који живимо у овоме граду, речи су Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, које је изговорио у Цетињском манастиру на празник Покрова Пресвете Богородице, 2019. лета Господњег. 
       
      Епископ Фотије: Пресвета Богородица стоји над народом и држи свој омофор!
       
      Покров има и духовну символику, јер показује, да Пресвета Богородица непрестано бди над Црквом Христовом и моли се за нас Богу. Она се моли за страдалнике Христове, исповеднике и за све оне који живе по вери и Закону Божијем. И тако ће бити до вечности. Ми хришћани треба да будемо само достојни тога благослова и заштите Покрова Пресвете Богородице. У Цркви је заиста тако, јер очима вере видимо то што је видео јуродиви Андреј. Овај догађај непрестано доживљавамо у свом животу, али и у животу наше Цркве. Пресвета Богородица је наша заштитиница и Она која нас руководи. Она и данас чини многобројна чудеса. Препуне су књиге и житија светих која то доказују и показују, истакао је  Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије (тада епископ далматински), на празник Покрова Пресвете Богородице у Книну, 2009. лета Господњег. 
       
      Епископ Арсеније: Пресвета Богородица је наша заступница пред престолом Божјим!
       
      Призвани смо данас да затражимо благослов Пресвете Богородице и молитве у свим икушењима и свим недаћама овога земаљскога живота, јер Она је наша заступница, Она која стоји пред престолом Бога живога, пред Сином својим, молећи за цео свет и молећи за нас. И много пута у историји Цркве видели смо колико су молитве Мајке Божије јаке пред Сином њеним, Господом нашим, Исусом Христом. Молимо се Пресветој Богородици да буде милостива према нама, да нам Господ молитвама Њеним подари благослов како бисмо превазишли сва животна искушења са којима се сви суочавамо, поучио је Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније, на литургијском сабрању у свештеној обитељи Покрова Пресвете Богородице у Ђунису, 2016. лета Господњег. 
       
      Дјева данас у цркви предстоји и невидљиво се са свима светима моли Бога за нас. Ангели се са архијерејима клањају, а Апостоли се са Пророцима веселе: Јер Превечног Бога за нас моли Пресвета Богородица. (кондак празника)
       
      Приредили: 
      Протођакон др Дамјан С. Божић и
      катихета Бранислав Илић
       
      Извор: Православље
×
×
  • Креирај ново...