Jump to content
JESSY

Да ли нас црквеност ослобађа?

Оцени ову тему

Recommended Posts

Црквеност би морала да ослобађа. Али, у њеном данашњем тону, “црквеност” не ослобађа, већ поробљује, сужава, осиромашује. човек почиње да се занима за “стари” и “нови” стил, за епископске сплетке и за свако улизиштво. И он почиње да схвата духовност као обавезу да чита књиге очајног квалитета, ужасне по њиховом сиромаштву и реторици, свакојаке брошуре о “чудесима” и “чудотворним иконама”, сваку сумњиву “поповштину”, као и да све време брбља на религијске теме. - А. Шмеман

 

морам признати да сам се на неки начин пронашла у овом цитату, а такође знам и мноштво других који осећају да их црквеност не ослобађа, већ напротив поробљује...

сведоци смо наведених ствари и на нашем форуму...

који је ваш став и мишљење...?

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Уместо да учи човека да на свој лични начин сагледава свет и живот,Црква га учи да гледа само у њу. Уместо да на нов начин прихвати самога себе и свој живот, човек сматра да му је дужност да на себе навлачи безлични, до грла закопчани прслук такозване “побожности”, који се осећа на ужегло посно уље. Уместо да сазнаје шта је то радост, светлост, смисао и вечност, он постаје раздражљив, ускогруд, нетрпељив и врло често, напросто, озлобљен, и више се, чак, и не каје због тога, јер је све то, наводно, од “црквености”.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Vremenom sam shvatila da sam ja ekstremno religiozna osiba. Znaci ne u istoj meri duhovna, posto postoje ljudi koji su visoko duhovni.ali nisu religiozni nesto preterano. Biti religiozan je forma.

U prevodu ja se u crkvi osecam kao kod kuce, mogla bi da zivim u crkvi opusteno, i sve vezano za religioznost me privlaci i osecam se tu kao riba u vodi da li je slikanje ikona zivopisa, pevanje u horu, rad u prodavnici, pomaganje ciscenje, svece, sluzbe, citanje za pevnicom , bukvalno sve sto mi.daju i dozvole mogla bih 24/7. Sto opet kazem veze nema sa mojom duhovnoscu, ali ja se jednostavno dobro osecam u toj prici crkva, zajednica, proslavljanje, sluzenje u hramu...tako da me definitivno afirmise i oslobadja. I generalno crkvenost dozivljavam kao izuzetnu privilegiju i cast hriscana. Osecam se privilegovano kada ucestvujem u tome. Ali sasvim mogu da razumem da neki ljudi prosto nisu za taj sistem i da se bolje i prirodnije osecaju u necem drugom da ih to sve davi.i gusi jer to jeste samo odredjena forma.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 32 минута, JESSY рече

Црквеност би морала да ослобађа. Али, у њеном данашњем тону, “црквеност” не ослобађа, већ поробљује, сужава, осиромашује. човек почиње да се занима за “стари” и “нови” стил, за епископске сплетке и за свако улизиштво. И он почиње да схвата духовност као обавезу да чита књиге очајног квалитета, ужасне по њиховом сиромаштву и реторици, свакојаке брошуре о “чудесима” и “чудотворним иконама”, сваку сумњиву “поповштину”, као и да све време брбља на религијске теме. - А. Шмеман

 

морам признати да сам се на неки начин пронашла у овом цитату, а такође знам и мноштво других који осећају да их црквеност не ослобађа, већ напротив поробљује...

сведоци смо наведених ствари и на нашем форуму...

који је ваш став и мишљење...?

Зависи како гледате на црквеност? Све ово горе наведено нема везе са црквеношћу, црквеност подразумева учествовање у богослужбеном животу цркве и празновање где нам се у живом односу са светима и нашом браћом открива и даје благодат Духа, ми постајемо жива црква кроз облагодаћење енергијама божанства и храм Божији. Мислим да праћење црквених вести и токова као и форумашење немају везе са црквеношћу или пак могу имати само ако је њихов корен у литургији тј. Телу Христовом. Не треба се толико ослањати на књиге колико на живу реч, благодат и извори воде живе треба да потекну у нама и да наш ум почне да богослови, фарисеји су се чудили Христу ,, како овај зна писма када се није учио,, они нису знали да је човек књига у којој пише Дух Свети оно што ни у сами свет не би стало што је у књигама написаним.

Share this post


Link to post
Share on other sites

sa jedne strane mislim da nije to toliko do crkvenosti koja dovodi do navedenih "načina crkvenosti", već je to generalan problem života, kako živeti sa tim osećajem oslobodjenosti i neponovljivosti, ajmo reći sa ne prestanom ljubavlju u sebi, kada te realno okružuje milion kamenja o koje se čovek lako spotakne. Vrlo je teško zaobići svaku prepreku koja te čas posla uhvati a da nisi ni primetio...

sa druge strane tačno je da uobičajena crkvenost skoro pa da ništa osim uobičajene ritualne prakse ne dela na planu nadahnuća i propovedi koja bi prosečnog čoveka ohrabrila ka slobodnom načinu i pristupu životu. odnosno ne dela na planu ukazivanja činjenice da je Spasitelj tu i da je potreban samo jedan mali iskorak kojim se otvaraju ogromna vrata ljubavi, saosećajnosti, radosti, lakog praštanja...jednom reči vrata ogromne lepote i lakoće. 

rekao bi pojednostavljeno: naša crkvenost uopšte nije aktuelna svom smislu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Право у центар. Шмекс је био геније.

Ја се исто осећам као код куће. Можда се у цркви једино осећам као код куће, а кад одем у манастир не враћа ми се у свет уопште.

А тај неки "притисак" оних који се можда праве домаћини, а у ствари нису још пронашли себи кућу - човек мора једноставно да научи да игнорише. Нисам због њих дошао. Не занима ме.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, dragisa рече

sa druge strane tačno je da uobičajena crkvenost skoro pa da ništa osim uobičajene ritualne prakse ne dela na planu nadahnuća i propovedi koja bi prosečnog čoveka ohrabrila ka slobodnom načinu i pristupu životu. odnosno ne dela na planu ukazivanja činjenice da je Spasitelj tu i da je potreban samo jedan mali iskorak kojim se otvaraju ogromna vrata ljubavi, saosećajnosti, radosti, lakog praštanja...jednom reči vrata ogromne lepote i lakoće. 

:dobro:

Share this post


Link to post
Share on other sites

veliki je problem što uopšte ne postoji svest o tome da je cela priče o veri u stvari priča o "ovde i sada".

kada bi propoved ukazivala na to da je Spasenje ustvari pitanje ovde i sada (a ne da se "odlaže" za nešto buduće) drugačije bi ljudi razmišljali i živeli.

ne postoji uverenje da je naše trenutno stanje ustvari pitanje života i smrti. ali realno pitanje života i smrti. nego se sve pokriva nekim budućim dogadjajem, eto Bog je blag, biće sve uredu valjda meni grešnom...itd. a sve to je ustvari samo maska za ostajanje u onome u čemu si. odnosno bežanje od Života (koji je ustvari zaista život)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Grizzly Adams рече

Можда се у цркви једино осећам као код куће, а кад одем у манастир не враћа ми се у свет уопште.

Isto.

Dok sam odlazila u crkvu turistički, za Božić i Vaskrs, osećala sam se kao gost. Tek nakon odlaska u manastir, sve se promenilo. Kao da sam došla kući. Onaj osećaj kao malo dete koje je se pozledilo i došlo uplakano kod roditelja da se žali i dobije negu. Nešto neopisivo. I uvek isto, samo sa više pouzdanja i radosti. 

Zbog  tih "pritisaka" sam se pre osećala kao gost, a kad vidim popa kao smrt da sam videla. Međutim, sve se promenilo, hvala Bogu. Ni dan danas nemam pojma o crkvenoj hijerarhiji niti se opterećujem, niti me zanima ko je ko, svi smo isti pred Bogom, i deca.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Јесте ли доживјели Христа као онога који вас је ослободио? Од чега сте се осјетили ослобођени или од чега се сматрате ослобођени?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Драган άσημος :) рече

од чега се сматрате ослобођени?

pre svega od nekih strahova...

od misljenja drugih ljudi...

od mnogih briga...

od velikih planiranja...

od nekih ocekivanja...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Драган άσημος :) рече

Јесте ли доживјели Христа као онога који вас је ослободио? Од чега сте се осјетили ослобођени или од чега се сматрате ослобођени?

Да, ослободио сам се страха од смрти, сад ми је свеједно.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 19 часа, Драган άσημος :) рече

Јесте ли доживјели Христа као онога који вас је ослободио? Од чега сте се осјетили ослобођени или од чега се сматрате ослобођени?

Oslobodjena od razmisljanja sta bi bilo kad bi bilo....

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      „Божић долази, куца на врата, а кад је гост најављен, кад знамо да Божић долази, онда треба да у том периоду припреме што боље уредимо простор у који Бог треба да уђе. Божићни пост је прилика за савјет, разговор и исповијест код свог парохијског свештеника како би на што бољи начин припремили своје душе за сусрет са Богомладенцем Христом, јер су наше душе и све око нас Витлејемска пећина“, казао је за Радио Светигору протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије.   Повезана вест:   Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић у емисији "Питајте свештеника": Наше душе и све око нас је Витлејемска пећина!     Он је у гостујући у емисији Питајте свештеника у недјељу 8. децембра, одговарао на питања слушалаца о Божићном посту и како се треба припремати за радосни празник рођења Богомладенца Христа.   „На сва питања о Божићном посту имам један одговор, а то је да се човјек, који је вољан да пости и да ове дане свог живота проведе припремајући се за празник Христовог рођења, најприје јави свом парохјском свештенику и затражи са њим разговор тим поводом. И то ће бити један поступак и покрет који ће унијети живот у жиле црквеног организма. Говорим ово из свог свештеничког искуства. Док ме неко не тражи и не пита, ја одем да играм фудбал, нешто да прочитам, идем да планинарим и тако даље. Али, чим ме људи позову, ја осјећам обавезу да организујем састанак са њима, да их примим на разговор, па се потрудим да припремим и одговоре на њихова питања, постајући тиме што људи нешто траже од мене и сам бољи поп. С друге стране, није добро да се у црквеним публикацијама, календарима и часописима које сви читају, прописују нека правила поста, која је немогуће прописати на тако општи начин. Оно, зна се да је пост почео 27. новембра, с обзиром да је ове године почео у сриједу, зна се да траје до Бадњег дана, да се у посту не користи мрсна храна, зна се да се не пости само храном, већ би пост требало да представља једно опште прегнуће човјекове личности да буде мало бољи, како би у својој души направио простор за долазак благодатних дана Христовог рођења.   Дакле, Божић долази, Божић куца на врата, и то је исто као кад нам гост куца на врата. Често се деси да, док сам кући легао да се мало одморим, на врата покуца неки ненајављени гост и ја брзо устајем, на брзину мало поспремим ствари око себе, како бих га што боље дочекао. Али, кад је гост најављен, кад знамо да Божић долази, онда би требало да у овом периоду припреме, што боље уредимо простор у који Бог треба да уђе. Сликовито речено богослужбеним језиком, све наше душе су Витлејемска пећина у којој Христос треба да се роди, наше породице, све наше куће и сви ми. Дакле, моја душа је Витлејемска пећина у којој ће се родити Христос. Кућа у којој живим и моја породица је такође Витлејемска пећина у коју треба да дође Господ. Такође, и град у коме живим, улица и тако даље. Обавеза и задатак свих нас је да се за долазак Божића припремимо слиједећи та општа правила поста и радећи конкретно на себи. Сад је вријеме за Свету тајну исповијести и лични приступ, јер ако останемо само на општим правилима, нећемо моћи да зађемо у дубину своје личности.   Шта је то што је конкретно у децембру мјесецу 2019. године проблем Гојка Перовића? Шта га све мучи, чиме је оптерећен, које су му обавезе, какве су његове могућности? То не зна нико осим мене, али ако то кажем на исповијести то ће знати и свештеник. Дакле, исповијест је потребна како би претресли неке ствари у свом животу, и како би, управо ове године, Божић дошао у моју душу. Да се нека моја исповијест кад сам био студент, или да је ње било у основној школи, или исповијест од прошле године, одштампа то не би уопоште била иста штива. Овај Гојко од 50 година демантовао би, у неким стварима, онога од 20 година или Гојка из основне школе, док би се негдје неке тежње и чежње потврдиле. Конкретна чињеница да је Бог дошао међу људе и на земљу значи да то има везе са мном и мојим животом и да ћу ја Богу на дар принијети своју душу коју треба поспремити, средити, окадити, опрати прљаве ствари, испеглати…И, као што пунимо фрижидер намирницама за Божићно јутро, тако и душу треба да напунимо радошћу Божићног празника. Чињеницу да нам је Бог толико близу, да је био један од нас, такву блискост и присност са Њим, колико  год да сам читао, не заговара ни једана друга религија. Под један: да је Бог толико близу људи; и под два: да то што је било прије двије хиљаде година може да буде и сад кроз Свету тајну причешћа, када ја конкретно примам Бога у себе. То је тајна над којом сваки хришћанин мора да се замисли, без обзира што пракса причешћивања почиње од малих ногу и што је људи усвајају и држе цијелог живота као највећу Светињу. Ипак, сваки Божић нас поново нађе запитане пред том тајном Христовог рођења, пред тајном да је Бог постао човјек.“   Која је улога полазника за Божић и може ли полазник да буде члан фамилије? „Полазник не може бити члан породице у којој се слави Божић, али члан шире фамилије и из прве куће до нас, сестрић, синовац…може да буде полазник. Улога полазника је вишеструка, али прије свега полазник, на Божићно јутро, не улази у нашу кућу док не унесе бадњак. Полазник са бадњаком кога је домаћин куће најприје убрао, принио вратима и унио на Бадње вече, на Божићно јутро симболизује Христов долазак. Полазник долази на Божић ујутро, да покаже да наша кућа није сама у том празнику. Порука полазника, која је заиста литургијска, гласи да не можемо сами славити ни Божић, нити и један други празник. Не можеш сам, треба ти барем још један да наздрави, да проба од свега што си спремио! Није битно шта имамо на трпези, битно је да смо заједно са неким, да нам неко, барем тог јутра, каже: Добро јутро!. Наздравље ти Божић! Христос се роди!!! Кад бих имао неког књижевног дара, роман бих могао написати о тој потреби да овако радосне тренутке не треба да проводимо сами.   Наши преци су знали да газе преко двије, три планине и да путују цио дан да би полазили неког тамо на другом крају села, краја или области. Ујутру поране да би на вријеме стигли, па је било и оних симпатичних такмичења ко ће кога затећи, хоће ли полазник пробудити домаћина, хоће ли затећи жара у шпорету, да ли је домаћин мислио на све или ће га затећи да нешто није припремио. Рекао би човјек да је то неки фолклор, али у тој игри да буде и пуно жара, и пуна трпеза, да бадњак буде спреман и да полазник не нађе домаћина да спава, има много јеванђелског. Сјетимо се само оних јеванђелских ријечи да ће доћи Младожења и куцати на врата и неће бити добро ако нас Бог затекне неспремне. Кажу да је ,,дан од напретка“, зато полазник и рани ујутру.   Полазников долазак је везан и са термином кад ће укућани ићи на Божићно јутрење, Литургију и Причешће. Људи треба да схвате да суштина Божића није у јелу и пићу, већ у тој првој литургијској заједници. Из тог разлога, треба да се договоримо са полазником да заједно из цркве дођемо кући, што није било могуће у околностима када су наши преци прелазили планину и када није било ни попа, ни цркве у тој области. Данас, мање-више сви живимо у градским срединама, гдје смо везани за цркву, па би било лијепо да после Божићне службе одемо кући заједно са својим полазником. Ја тако радим. Кад мој полазник дође на службу и причести се, ми заједно идемо мојој кући у коју ми, тог јутра, нико прије њега није ушао. Мој полазник долази, уноси бадњак, ми га дочекујемо са пшеницом. Прије одласка на Литургију сам наложио ватру да би нас затекао жар кад, са полазником, дођемо кући. Ово су неке симпатичне сцене из свакодневног живота које би могле да вас асоцирају како да ријешите ово питање.   Поменућу и ону причу из Библије (из Књиге постања) када се мире браћа Јаков и Исав. Исав је хтио да убије Јакова, јер га је брат преварио, због чега је Јаков побјегао од куће. Касније се оженио и са четири жене добио 12 синова (то је било тако у та времена). И покајао се Јаков и одлучио да се врати кући са својом породицом, спреман и главу да изгуби, мислећи да је брат још љут на њега. Али, када га је брат видио раширио је руке и загрлили су се и изљубили. И пита га Јаков да ли је још љут, а Исав одговара: Нисам. Кад сам видио твоје лице, као да сам видио лице самога Бога. Та реченица је и потресна и истинита, јер не може бити приче о Богу, ако ми један у другоме не видимо свога брата. Ако ми један другом нисмо Светиња, каква је онда наша прича о Богу. Зато је улога полазника веома важна. И нама свештеницима се некад омакне да кажемо како треба ићи у цркви и пустити обичаје: бадњаке, приганице; није то толико битно, битан је пост и Црква. Тачно, Црква је најбитнија, али погледајте само колико јеванђелског и библијског има у овим нашим обичајима.   Поменимо и оно посипање сламе по кући, чега је сада све мање, јер је тешко да избацујемо намјештај који смо једва и поставили. Лако је било прије сто година склонити ону сиротињу у Цуцама, маћи оне двије-три столице и сто и убацити сламу, а сад су сви елементи у нашим становима фиксирани и имамо по стотину неких каблова у њима. Ипак, обавезно треба ставити мало сламе испод трпезе да нас асоцира да је наша кућа те ноћи Витлејемска пећина. А сви ови лијепи обичаји са доласком полазника добијају на пуноћи. Све се крунише са тим човјеком који је у наш дом дошао у љубави, за кога смо спремили поклоне, па је и он нама донио неку наранџу и поклон. Све је то  предивно. Божићу претходе и они дивни празници Дјетињци, Материце и Оци који симболизују да је породица мала Црква, а Божић породични празник. “   Слободанка Грдинић     Извор: Митрополија црногорско-приморска     
    • Од Логос,
      На празник Светог Климента Римског, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Светог архангела Гаврила у Драгаљевцу.     На светој Литургији у братској љубави саслуживали су протојереј-ставрофор Ђорђе Симеуновић, архијерејски намесник угљевичко-јањски протојереј Александар Тешић, јереј Немања Ерак и архимандрит Лука, игуман манастира Карна код Сребренице.   Током свете Литургије Владика је рукоположио вероучитеља Небојшу Ерака у чин ђакона. -Велика је радост данас за Цркву јер је смо добили још једног сабрата и саборца који ће заједно са осталим клиром служити у олтару и ширити Реч Господњу, поручио је владика Фотије.   Пошто је подељена нафора, игуманија Теодора са сестринством је припремила трпезу љубави у манастирској трпезарији. Игуманија је изразила велику захвалност Преосвећеном Владици што је посетио манастир Светог архангела Гаврила у Драгаљевцу и члановима византијског хора „Роман Мелод“ из Брчког који је својим благољепним појањем учини богослужење лепшим и торжественијим.     Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Логос,
      Говорећи на почетку емисије о Божићном посту који је у току, отац Гојко наглашава да је потребно да се парохијани што чешће обраћају својим парохијским свештеницима, тражећи разговор са њима и иначе, а посебно у дане поста.

      Звучни запис емисије
        „Овај Божићни пост је прилика за савјет, разговор и исповијест код свог парохијског свештеника како би на што бољи начин припремили своје душе за сусрет са Богомладенцем Христом, јер су наше душе и све око нас Витлејемска пећина“- каже отац Гојко.   Отац Гојко осврнуо се и на своју недавну посјету Епархији западноамеричкоj.   На питање наших слушалаца како најбоље вјерници могу помоћи својој цркви у одбрани светиња, отац Гојко позива на Свету литургију која ће бити служена у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу и Велики црквено-народни сабор,  у суботу, 21. децембар у 9 часова.   Отац Гојко наглашава да је потребно да се у што већем броју сабремо у никшићком Саборном храму, како би својим физичким присуством потврдили број оних који су, прије свега као грађани ове државе, незадовољни оваквим предлогом закона који Влада намјерава да предложи Скупштини.     Отац Гојко одговарао је потом и на остала питања наших слушалаца на која ћете одговоре наћи ако одлушате ову душекорисну емисију коју вам топло препоручујемо.     Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      У недељу 25. по Духовима, дана 08. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у Боботи. Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Герман Богојевић (Епархија канадска), протојереј-ставрофор Душан Марковић, парох у пензији, протојереј Горан Горановић, парох боботски и ђакон Војислав Николић. На светој Литургији се поред мноштва верника причестио и велик број деце предвођен својим вероучитељем господином Вукашином Бојићем. Владика Херувим беседио је после заамвоне молитве:     -У име Оца и Сина и Светога Духа!   Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и спасење данашњи недељни дан који нас је сабрао у храм Светог великомученика Георгија овде у Боботи. Сабрали смо се да прославимо име Божје и да се кроз молитву сетимо наших предака и свих оних који су својим животом угодили Господу. Суштина сваког Сабрања је да нас упућује на стазу спасења, стазу која води у вечни живот. Све што је у Домостроју спасења откривено поручује човеку да ходи правим путем ка Царству Небеском.   Слушајући Свето Јеванђеље слушамо речи Царства Небеског које у свом животу требамо да подражавамо. Многа искушења нас одвраћају од јеванђелског пута, али Црква Божја установила је период поста и покајања да бисмо могли припремати своје душе за вечност. Кад год се сабирамо у свети храмовима на светој Литургији ми можемо предокусити благодатне дарове Царства Небеског. Нема лепше заједнице нити пуноће ван Цркве Божје, јер се ту открива Живи и Делатни Бог. Даје нам се кроз Крв и Тело Христово, а то су енергије Божје.   Лепо је данас бити овде, видети да се цела Црква причести и да учествује у Тајни. То је Тајна живота која нас упућује на пут покајања и чишћење душе, на задобијање врлина које су нам потребне да бисмо ходили трновитим путем ка Царству Небеском.   Данашње Свето Јеванђеље нас поучава да требамо изграђивати братску љубав. Морамо изграђивати братску љубав да бисмо били небески народ, да бисмо посведочили све лепоте које су нас кроз историју красиле. Братска слога је испуњење нашег светосавског пута. Не може бити ништа прече од изграђивања међусобне љубави. Често пута можемо чути како једни са другима не причамо и немамо никакав однос, комшија са комшијом, брат са братом, сестра са сестром. То није добро. То није благословен пут, није пут ка изграђивању наше заједнице са Богом. Свето Јеванђеље нас упућује на братску љубав која почиње од нас самих, од свакога човека понаособ. Сваки човек треба у свом срцу да осећа ту братску љубав. Братска љубав треба да буде делатна, да својим дејством плени и грли онога поред себе. То је она светосавска етика којој требамо да стремимо, оно што нам је свети Сава својим животом осведочио, а на шта нам указују штива која читамо.   Нека би да Бог да заиста ходимо светосавским путем, да изграђујемо љубав која нас води ка пуноћи живота у Цркви Божјој. Црква Божја нека нам увек буде место на којем ћемо наћи наду и утеху и све оно што нам је потребно да излечимо своју душу.   Црква је бања излечења за свакога човека, јер је Христос Глава Цркве. Господ Исус Христос се разапиње да би народ, иако огреховљен, могао имати заједницу са Богом.   Заиста је велика радост што можемо видети велики број деце окупљене око Цркве Божје, окупљене око Тела и Крви Христове. Тако треба да се поучавају, да буду истински светосавци, носиоци и проносиоци светосавског завета. Свакоме од нас мора да је срце пуно што су они данас овде са нама и учествују у овој литургијској заједници.   Нека би дао Бог да наша заједница овде у Боботи опстане и остане од сада и кроз сву вечност! Амин.     Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Логос,
      У четвртак 28. новембра 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу уз саслуживање братства овога светога храма. Литургији су присуствовали ученици 6. и 8. разреда ОШ “Милутин и Драгиња Тодоровић” који су се у великом броју одазвали позиву свог вероучитеља ђакона Уроша Костића, као и ученици ОШ “Драгиша Луковић Шпанац”, који су дошли у пратњи своје вероучитељице г-ђе Милеве Пушоњић-Радовић. Ђаци су руковођени својим вероучитељима узели учешћа у богослужењу, проузносећи молитве на Литургији.   Звучни запис беседе   Беседећи на 64. зачало Јеванђеља од Луке, Владика Јован је беседећи поставио питање: “Зашто је важно да пред људима признамо Христа? Зато што то можемо само кроз живот и веру, исповедајући Га својим делима, да би други могли, видећи то, сами да почну да живе вером. Човек је икона Божија и ако не исповеда Христа, ни Син Божији њега неће признати пред Оцем својим. Зато нас Дух Свети бодри, да исповедамо Христа. Јеванђеље сведочи да нас Дух Свети води, бодри, оживотворава, чисти душу, ум, срце и тело. Духа Божијег не гасите у себи. Дух Свети нас упућује како право ходити и право делати. На том путу, пост нам је помоћ. Пост је духовна обнова и препород. Умножимо молитве и добра дела. Читајте Свето Писмо. Чешће долазимо у Цркву, исповедајмо се и причешћујмо се. Ако све то обновимо у нама – испунићемо праву сврху поста”, била је поука Владике Јована.     Извор: Епархија шумадијска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...