Jump to content

Овде још нема ничега

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Православље је вјера преображења, поручио је у цркви Светог Николе у Котору у бесједи на Светој Литургији поводом празника Преображења презвитер Оливер Суботић из Београда, главни и одговорни уредник часописа “Православни мисионар“.     “Циљ хришћанског живота није тек да будемо добри људи, морални. То се подразумијева. Већ управо да достигнемо сусрет са Господом, сусрет у Његовој свјетлости, макар у којој мјери. Да бисмо већ у овоме животу доспјели до тог сусрета са Господом, благодатног, потребно је да испунимо одређене услове. Православље је вјера преображења. Православље преображава свакога човјека који допусти да буде преображен. Шта то значи? Да треба да слиједимо пут људи који су тај степен преображења достигли. Који је то пут? Какв је то пут? Три апостола који су били на гори Тавору нам откривају који је то пут, јер Петар је симбол вјере, Јован симбол љубави, Јаков симбол наде. Дакле вјера је прва врлина, почетна. Од вјере мора да се крене. Без вјере нема напретка. И ако ћемо искрено, није тешко нама вјеровати поред таквих људи у нашем роду које је православна вјера преобразила. Зар је тешко вјеровати поред постојања једног Светог Василија Острошкога. Светитеља који се удостојио те свјетлости. Зар је тешко вјеровати поред Светог Петра Цетињскога, Симеона Дајбабског и многих светих ликова из ових крајева. Зар је тешко вјеровати. Заиста није”, казао је отац Суботић.   Он је рекао и да вјера подразумијева још нешто, а то је живот према вјери.   “То је оно што кажемо љубав. Свети Јован Богослов је симбол љубави и ми мислимо на дјела на живот по заповјестима Божјим, на милосрђе на однос прави према другоме човјеку. Опет, имамо и наду, трећег апостола, а нада која је утврђена у правој вјери и у правим дјелима, такву наду Бог никада не постиђује. Таква нада је увијек овјенчана молитвом, постом, подвизима, а прије свега и изнад свега животом у Светој Цркви Божјој, јер немојмо заборавити да је Црква тијело Христово. До ове свјетлости допире се једино унутар Цркве Божије, унутар Православне Цркве. Ван њеног окриља ова свјетлост је неприступна.  Стога драга браћо и сестре да прихватимо опит наших светих отаца које смо  поменули, да свој живот утемељимо на правој вјери. Вјери која је жива, молитвена. Да се трудимо да живимо по заповјестима Божјим. Уколико паднемо да устанемо, ако сагријешимо да се исповиједимо, да се кајемо. Цијелога живота да пребивамо у покајању и да имамо наду да Господ неће пустити наше трудове ма колико да смо слаби, ма колико да нисмо достојни, а никада нисмо, ове свјетлости. Нека би се удостојили да макар један мали зрак ове свјетлости продре у наше биће, у наше животе,  у наша срца, у наше душе, да засја унутра, да прогна мрак и да засвијетли свима онима ближњима који су око нас,  амин Боже дај”, поручио је отац Оливер Субротић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Одговор на питање постављено насловом овог округлог стола ће се разликовати у зависности од претходно усвојених антрополошких премиса и начелног става у погледу човекове природе. За оне који прихватају материјалистички поглед на свет одговор на питање хоће ли и, уопште, могу ли машине заменити људе можe бити позитиван, с обзиром да у том гледишту човек преставља само телесну, материјалну компонетну, затворени систем у оквиру кога се дешавају бројни хемијски и физички процеси које називамо разменом материје и енергије. Ако би то било све што је човек, онда би га заиста могли прецизно дефинисати, а самим тим и потпуно симулирати уз помоћ концепта вештачке интелигенције. Преостало би једино време и рад за развијање технологије за тако нешто.     Међутим, уколико прихватимо теистичко (и њему блиска полазишта) и сходно томе у човечије биће укључимо и духовну компоненту, схватићемо да је немогуће да заменимо човека машином, ван улажења у било какве даље етичке импликације таквог покушаја. Духовна компонента бића у теистичком, а поготово хришћанском виђењу света, је сама по себи неограничена и није подложна смештању у ограничене категорије класичног математичко-логичког и уопште дискурзивног начина размишљања.    Погледајмо на конкректном примеру како се прихватање једног од наведених ставова одражава на ову проблематику. У књизи која је повод овог уваженог скупа се наводи смела прогноза водећег британског футуролога Ијана Пирсена, да ће у наредних 30 година смрт бити побеђена тиме што ће садржај људског мозга бити пренет у меморију рачунара. Ако разматрамо критички, приметићемо да се ова футуристичка изјава суштински заснива на рационалистичким поставкама које нису ништа инвентивније од оне коју је још вековима раније поставио Рене Декарт (који је центар људског бића такође поставио у мозак) и да се очигледно ослања на материјалистичко виђење човека (сводећи га на функције мозга и ништа више). Са том изјавом се сигурно неће сложити припадници Бергсонове философије који ће истаћи чињеницу да се интуиција не може сместити у рачунарски алгоритам, ван улажења у даље расправе, док ће егзистенцијали на овакве прогнозе једноставно одмахнути руком. А тек би православни хришћани имали шта да критикују код таквог приступа, крајње површног у свом свођењу човека на само један део једне компоненте (материјалне) његовога бића.    Технологија свакако помаже човеку у отклањању неких материјалних ограничења и проширује његове могућности и функције, што није спорно, осим у случајевима који повлаче друштвено-етичке дилеме. А међу основне етичке дилеме спада и питање у којој мери ће технологија потиснути човека на маргину, колико ће њен развој утицати на друштвене односе и да ли ће довести до трансформације особина људскости? На ово се питање не може дати прецизан одговор уколико не размотримо проблематику става према технологији као таквој. У овом погледу постоје четири различита доктринарна приступа. Најчешће присутан став је да технологија сама по себи нема инхерентно постављене циљеве (вредносна неутралност технологије), те да њен развој зависи и у потпуној је контроли самог човека (непостојање аутономије технологије). То је тзв. инструментални приступ који данас заступа прогресивистичка школа мишљења. Иако делује веома логично, овај приступ је ипак површан. Ко би могао да каже да је, рецимо, технологија оружја за масовно уништење живе силе нешто вредносно неутрално? То је апсолутно немогуће јер је сам концепт оружја за масовно уништење такав да је јасан по свом почетном вредносном усмерењу и инхерентно постављеном циљу. Може се тај циљ правдати националном безбедношћу, стратегијом нукеларног одвраћања и сличним разлозима који покушавају да пронађу „добру“ употребу, али истина остаје: нуклеарно оружје се не може посматрати као вредносно неутрално. Управо указујући на ове граничне проблеме, инструментални приступ је темељно прокритиковао Мартин Хајдегер средином прошлог века, са својом онтолошком критиком технологије. Нажалост, желећи да до краја оповргне површност инструменталне тезе, Хајдегер је отишао у другу крајност и постао зачетник правца који заступа апсолутну вредносну опредељеност технологије и њену аутономност у погледу испуњења циљева који су јој иманентни. Ову врсту технолошког песимизма многи класификују као технолошки детерминизам, али истински детерминистички приступ се појавио знатно раније, као што је то одлично у својој класификацији различитих технолошких приступа показао Ендрју Финберг, и карактеристичан је за класични марксизам који (иако држи до вредносне неутралности технологије) у складу са својим погледом на развој друштва и друштвених односа фактички заступа тезу о аутономном развоју технологије. Таква теза, међутим, није достојна слободног, а поготово мислећег човека, који не жели да капитулира пред ставом да је неслободан када је реч о усмеравању технолошког развоја.   Остаје да размотримо и четврту теорију која је, чини нам се, најближа правом путу, а то је критичка теорија технологије. Она полази од тога да технологија није аутономна у свом развоју, што ће рећи да човек итекако има могућност одређивања алтернативног циља. Тиме се јасно указује на слободу усмеравања технолошког развоја од стране човека. Са друге стране, овај приступ полази од тога да технологија није вредносно неутрална, односно да у себи има постављену вредносну матрицу у смислу циљева који су јој инхерентни, с обзиром да не постоји технологија сама по себи, већ само примењена, имплементирана технологија. Чини нам се да би овај приступ био прихватљив поготово уколико га проширимо додатном тезом о „слабо“ и „јако“ концептуално везаним технолошким решењима. О чему је реч? Примера ради, нож би био рудиментарно и слабо концептуално везано технолошко решење, што ће рећи да у том случају можемо говорити о постојању широке могућности усмеравања циља и употребе у на различите начине. Међутим, у случајевима сложених и концептуално јако везаних решења већ постоји страховито изражена почетна вредносна матрица у смислу инхерентно постављеног циља, чиме је сужен опсег његовог преусмеравања. Поред наведеног примера оружја за масовно уништење, такав је пример са системима тоталног надзора становништва – чињеница да је у питању концепт који носи суштински гледано тоталитарни карактер имплицира јаку почетну вредносну усмереност тог технолошког решења, ма колико се оно уводило зарад безбедности и сличних разлога. Мада и у овако чврсто везаним технолошким концептима постоји могућност накнадног преусмеравања инхерентно постављених циљева, то је знатно теже него код слабо концептуално везаних решења. То је разлог да у погледу технологије увек детаљно испитујемо њихову концептуалну страну, процењујемо из етичког аспекта њену вредносну матрицу и задржимо здрав критички став према њеној имплементацији уколико она нарушава темељна цивилизацијска начела.    И да закључимо: машине не могу нити ће заменити човека, ма колико да узнапредују у својој сложености и ма колико футуролози износили невероватна предвиђања – човекова духовна компонента је несместива у било шта ограничено, па макар то био и најсавременији супер-компјутер. Са друге стране, колико ће технологија успети да у свом наметљивом ходу истисне људскост и уништи здраве међуљудске односе, па чак и само друштво као такво, зависиће од степена критичке свести према њеном развоју, испитивању концептуалне стране технолошких решења и напору ка активном усмеравању технолошких циљева. А на развијању те критичке свести у нашем друштву заједно треба да раде припадници академских институција са једне стране и аутентичне духовне институције попут Цркве са друге.     Извор: ЦЕПИС
    • Од Логос,
      Глобалне електронске мреже су омогућиле милионима људи који су међусобно удаљени десетинама хиљада километара да на једноставан и економски исплатив начин успоставе комуникацију. Но истовремено се створила једна парадоксална ситуација – упоредо са све већим умрежавањем и повезивањем порастао је и степен отуђења међу људима. Наиме, како то да је решавањем проблема просторних баријера и контаката са онима који су, просторно гледано, удаљени дошло до појаве отуђења од оних који су у нашој непосредној близини?     Размотримо неколико простих примера тог парадокса. Најједноставнији је свакодневна слика у савременим породицама: родитељи који прате омиљене телевизијске емисије, док деца истовремено „сурфују“ на интернету. Ни трага од синергије и блискости директног односа, толико потребних у цивилизацији у којој је због пословних обавеза тако мало времена за окупљање породице. Други пример: популарна друштвена мрежа Facebook многима служи не само за успостављање комуникације са удаљеним личностима, већ и по правилу за контакт са онима који су у релативној близини (улица или кварт). Тако се млади све чешће поздрављају са „видимо се на Фејсу вечерас“ уместо са „видимо се у граду вечерас“. Шта тек рећи за пример наше црквене свакодневице и велики број хришћана који проводе сате на интернет форумима и друштвеним мрежама, окупљајући се око разних црквених тема, а одвајајући притом далеко мање времена за реална црквена сабрања у своме парохијском храму? Или за масовну појаву да се током службе у храму због „потребе“ доступности (која је у исто време одсутност са молитвеног сабрања) држи укључен мобилни телефон у џепу? А шта тек рећи за парадокс када у архиви интернет сајтова приметите да се неки хришћани укључују у елекронске дискусије управо у време када би требало да су на недељној или празничној Литургији?   Не би било добро да на поменуте и сличне проблеме реагујемо бурно и  детерминистички, окривљујући технологију као такву (чак су се и велики умови, попут Хајдегера, спотакли на томе камену). Исто тако не треба да прихватимо ни површне теорије које савремену технологију пореде са ножевима и виљушкама и њиховом употребом/злоупотребом. Савремене информационо-комуникационе технологије се од рудиментарних техничких средстава суштински разликују по могућности креирања виртуелног света који има сопствену логику и тежњу да замени реално окружење и због тога је према њима потребно концептуално одређење. Чини се да је у случају проблема отуђења пројављеног употребом савремених технологија најједноставнији одговор у афирмацији подвига директног општења. За православног хришћанина тај подвиг се очитује у односу према Светој Чаши, тј. према литургијском сабрању као таквом. Тежња ка што приснијем сједињењу са Христом кроз Свету Тајну Причешћа у реалној физичкој и духовној заједници са својим ближњима је најбољи одговор православног хришћанина на проблем отуђења у савременој технолошкој цивилизацији – нигде нема веће блискости од оне која се за вечност успоставља већ овде и сада у Цркви као Телу Христовом и која ће у свој пуноћи заблистати по Другом доласку Господњем, када смрт и свака даљина буду у потпуности надвладани. А такав литургијски етос треба да заблиста и ван храма, тако што ће људи за нас бити пре свега личности са именом и ликом, а не псеудоними са електронском IP адресом.     *Уреднички уводник из Православног мисионара бр 6/2010     Извор: Човек и технологија
    • Од Логос,
      Храм Светог Саве биће први храм потпуно украшен мозаицима. Радови добро напредују, а Храм је постао трећа најинтересантнија дестинација за туристе у Београду. Мозаици Богородице на престолу, Христоса који благосиља све који улазе у храм раширених руку – само су неки од завршених радова на источној страни храма. Али то је тек пола посла.        До краја следеће године, више од 12.000 квадратних метара требало би да прекрију мозаици. Ради их око 280 руских уметника у атељеу у Москви, а овде их поставља 40 мозаичара.   "Спуштено је одозго са врха, од куполе до половине скоро храма. Остале су још северна, западна и јужна страна и тако да у суштини друга фаза мозаика се ради, где ће бити много компликованије што је мозаик ситнији, али је на нижим котама тако да с друге стране имамо и неку олакшицу", рекао је владика ремезијански Стефан Шарић.   Додаје да су поносни што ће храм бити потпуно под мозаиком захваљујући изврсним уметницима из Русије.   Из Русије је стигла и велика новчана помоћ, а радове помаже и српска Влада. До сада је у мозаике уложено више од 27 милиона евра.   "Ми смо тренутно припремили сву документацију, пројекте за подове, за иконостасе и једном речју смо у том графику по ком би требало догодине да завршимо и освештамо храм", наласио је владика Шарић.   Без обзира на то што је готово цео храм под скелама и посетиоци могу да виде само крипту, и даље је незаобилазна дестинација и домаћих и страних туриста. То потвђује и податак да је у три најпосећенија места у Београду.   "Не можемо да говоримо да то интересује људе из пре свега западних земаља или оне људи који са нама деле или већински деле православну вероисповест. Рецимо, гости из Турске су увек овде, увек обилазе храм Светог Саве јер представља пре свега ствар опште културе", каже Миодраг Поповић из Туристичке организације Београда.     Како смо сазнали, неке од најпознатијих туристичких агенција из Шпаније, Италије, Мађарске већ су резервисале "прва места" у храму за своје туристе када он засија у пуном сјају.     Извор: РТС
    • Од Логос,
      Доносимо звучни запис свечане Духовне академије у Вазнесењској цркви у центру Београда, одржане 31. јула 2019. године у навечерје празника св. Деспота Стефана Лазаревића. Беседу на тему "Витештво Св. деспота Стефана данас" произнео је презвитер др Оливер Суботић, парох Вазнесењске цркве у Жаркову, а историчар и археолог Марко Алексић говорио је на тему "Св. деспот Стефан Високи као историјска личност". О Светом деспоту Стефану певали су Небојша Мастиловић и Јелена Јеж, а програм је водила Бојана Јовановић, новинар радија "Слово љубве". Вече је словом закључио јереј Арсеније Арсенијевић, старешина Вазнесењског храма.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
          Извор: Радио Слово љубве

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...