Jump to content
  1. "Tamo daleko"

    "Tamo daleko"

  2. AnaLaz

    AnaLaz

  3. obi-wan

    obi-wan

  4. Драгана Милошевић

    Драгана Милошевић

  5. Аристарх

    Аристарх

  6. Милан Ракић

    Милан Ракић

  7. WiseMan

    WiseMan

  8. nikolay

    nikolay

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Danijela,
      Crtani film Volta Diznija "Kuća sova" promoviše homoseksualno ponašanje. Devojčica Luz razmenjuje nežnosti sa svojom drugaricom. Šta deca treba da gledaju, kako to utiče na njihovo ponašanje i razvoj, gde roditelji greše bila su neka pitanja za psihoterapeuta Zorana Milivojevića u „Jutru“.
      20.08.2020. - 09:10h „U ovom filmu je poruka jasna i studio je stao iza toga, u pitanju je normalizacija homoseksualnosti“, rekao je Milivojević koji je objasnio da ljudi mnogo blagonaklonije gledaju na lezbejstvo nego na mušku homoseksualnost i da su zato izabrane dve devojčice. iPak, on je istakao da je problem u tome što su to poruke za mlade.
      „U toku je borba za decu. Ko prvi dođe kod dece, ko deci formira stavove, taj odlučuje kakvo će biti društvo za 20 godina“.
      Ovo je samo deo priče na tu temu koju je započeo psihoterapeut Milivojević. Opširnije pogledajte u video-prilogu.
      Milivojević o homoseksualnosti u Diznijevom filmu: Ko prvi dođe kod dece i formira im stavove, taj odlučuje kakvo će biti društvo
      WWW.PRVA.RS Crtani film Volta Diznija Kuća sova promoviše homoseksualno ponašanje. Devojčica Luz razmenjuje nežnosti sa svojom drugaricom. Šta deca treba da gledaju, kako to utiče na...  
    • Од Danijela,
      "Ako neko uzme moju Italiju on će se slabo provesti ako po tome misli da putuje" [1]. Tako nam kaže Miloš Crnjanski u jednom intervjuu iz 1974. godine. Italija, "koja je slučajnost kao i svaka ljubav" [2], više puta se našla u središtu književnog stvaranja Miloša Crnjanskog i bivala je na osoben način utkivana u njegov dinamični i moderni književni govor. To se dogodilo i u putopisu Ljubav u Toskani koji je posvećen Vidosavi Crnjanski, nevidljivoj, a prisutnoj saputnici. U toj knjizi Italija i ljubav našli su se u neobičnom spoju u kojem je Crnjanski, na odjecima Sumatre i Stražilova, tražio novu književnu snagu.
      Pokušaćemo da pokažemo kako je, na talasu ekspresionističkog zanosa, sa izrazitim programskim usmerenjem, svestan svoje uzlazne književne snage, Miloš Crnjanski pokušao da savlada žanr putopisa, da ga potčini svojim lirskim impulsima, da ga preobrazi, eventualno, u ekspresionistički putopis. Dokumentarnost koja se, usput da kažemo, u odnosu na Liriku bila pojavila naknadno i odvojeno, u Komentarima, postala je, samim izborom žanra, suštinska i neizbežna. Trebalo ju je istovremeno i zadržati i prevazići; upravo u tome vidimo suštinu te književne avanture, ili eksperimenta, Miloša Crnjanskog koja se zove Ljubav u Toskani.
      Prva njegova stanica je Piza. U poglavlju posvećenom tom gradu dešavaju se, sa stanovišta književnih ishoda celog putopisa, najvažnije stvari. U Pizu stiže u čudnom raspoloženju, sa željom da se "strmoglavi u vazduh gde više ništa ne boli" pošto je, kako kaže, "strast koja podjednako potresa kolena devojačka, rebra hrtova i krila buba" izmoždila bila i njegovo telo [3]. Ova tenzija između prozračnosti i strasti, između bestelesnog i telesnog, lakog i teškog, predstavlja jednu od glavnih strukturnih osnova u poglavlju o Pizi; na razvijanju i umnožavanju te tenzije počiva dobar deo dinamike teksta.
      Dokumentarni protagonista je, rekli smo, Piza. Njena dokumentarnost (izgled grada, skupina podataka o istoriji, spomenicima itd.) doživela je a delimično, videćemo, i izazvala nalet velike lirske energije Miloša Crnjanskog artikulisane prethodno u poeziji. U takvom sudaru nastaju i izlaze pred nas različite slike Pize. Sa Pizom se u putopisu Miloša Crnjanskog dešava nešto što se može uporediti sa Ferarom na nekim slikama Đorđa de Kirika. Ferara, ili delovi Ferare koji se pojavljuju na tim slikama, pretrpljuju, takođe, susret sa jednom snažnom unutrašnjom energijom: metafizičkom, kako ju je nazvao sam de Kiriko. Ovako nam to on objašnjava:
      Pod dejstvom takve energije već prva slika Pize koju susrećemo postaje neobična: zanesena, fluidna, vrela, halucinantna:
      Samo nešto malo kasnije pokazuje nam se jedna drugačija, smirena i "obična" slika Pize:
      Imamo, dakle, dve slike Pize; jednu koja je, rekli bismo, sumatraistički intonirana vizija, sva zaljuljana, vrela i prozračna; drugu koja je mirna, svakodnevna, gotovo banalna; jednu koja je ispisana komplikovanom, uznemirenom rečenicom, i drugu datu u kratkim rečenicama sa silaznom intonacijom; jednu u kojoj vidimo pisca u izvesnim koreografskim slikama ("hodim u nekom životu...", "preskačući bare, pognute glave", "jednako mami da poigram po vodi") [9], i drugu u kojoj pisca nema, a glagoli su bezlični ("duh se smiri", "vazduh se udiše"); jednu u kojoj autor postaje vidovit ("negde, u ružičastom mraku..."), i drugu u kojoj izvan svakodnevnog nema ničeg ("davno nema"). Naravno, nismo dobili samo dve suprotne impresije autora o Pizi, nego smo dobili i dve osnovne dinamičke strukture, halucinantnu i racionalnu, fluidnu i čvrstu, toplu i hladnu, pomoću kojih autora usmerava i razvija svoj književni govor u putopisu, posebno u poglavlju o Pizi.
      Videli smo da u onoj zanesenoj slici Pize dominira žuta boja. [10] Svakako da je i sama Piza bojom svog kamena ili žutom vodom Arna dala podsticaj za toliko prisustvo žutog. Insistiranje, pak, na žutoj boji do opsesivnog delo je autorove unutrašnje energije i, čini nam se, ekspresionističkog konteksta u kojem se, u ono vreme, razvijala i nalazila izraza. Vasilij Kandinski nam kaže, za žutu boju, da "ako se poredi sa nekim duševnim stanjem čoveka, mogla bi odgovarati hromatskoj predstavi ludila, ne onog melanholičnog i hiponodarskog, nego nastupa besa, slepog ludila" [11]. Na suprotnom kraju, opet prema Kandinskom, stoji zelena, "najmirnija boja koja postoji; ona se ne pokreće ni u kom pravcu, nema nikakvu notu radosti, žalosti, strasti", ona je "kao golema krava koja puca od zdravlja" [12]. Takav kontrast nalazimo i kod Miloša Crnjanskog. Kod njega je zelena boja, data najčešće kao trava, smirujući elemenat, bez pokreta, blizak zemlji. Navešćemo tri primera, tri rečenice sa smirujućom intonacijom:
      Može se naslutiti i funkcija ovakvih fragmenata: njihov izdvojeni, kontrastni položaj u tekstu, upravo kao potez kičicom koji treba da smiri, da ohladi neku prejaku nijansu.
      Na prvih nekoliko stranica poglavlja o Pizi srećemo, takođe, iznenada, mimo očekivanja, i suprotno intonirane fragmente prepune one karakteristične lirske tenzije koja treba da uznemiri i da potrese. Tako, na samom početku putopisa stoji neobičan pasus, izrečen pomalo sa izvesnom pozom, o strasti, ljubavi, vazduhu, "tišini belih sarkofaga", o bludu i razvratu, o "pizanskom prahu rane renesanse" koji je još "pun prašine prosjačke i monaške". [16] Ili onaj gde se sasvim neočekivano spominju Gogolj, Sloveni i Dunav:
      Uloga ovih i još nekoliko sličnih fragmenata aktivna je i dinamična. Činjenica da se svi oni potom, u poglavlju o Pizi, ponovo pojavljuju, da bivaju razvijani i uplitani u različite poetske vizije, navodi na pomisao da ih autor koristi kao sistem nagoveštaja koji pokrivaju tekst i deluju dvostruko: jednom direktno, svojom iznenadnošću i sugestivnošću, a drugi put indirektno, prizivanjem, u onom delu teksta gde bivaju ponavljani i razvijani. [18]
      To nas, dalje, navodi na pomisao da je Miloš Crnjanski na osobit način bio zamislio kompoziciju poglavlja o Pizi. Sam putopis kao žanr nameće kakvu takvu logičnost kompozicije, nameće kategoriju redosleda, na primer. Crnjanski je, pak, nastojao da sve to u potpunosti izbegne. Već sam njegov itinerer, ako se rekonstruiše, liči na lutanje, na tumaranje po gradu. Tako i sam tekst ima jednu difuznu kompoziciju koja se sva zasniva na igri tenzija između mnoštva suprotstavljenih elemenata: nema pravog početka, sredine i kraja. Otuda utisak o nameri autora da privoli čitaoca na simultano doživljavanje teksta. Postoji, dalje, jedna već nagoveštena opšta podeljenost poglavlja o Pizi na dva dela ili, bolje reći na dve ravni. Sve one konstante iz prve ravni koje imaju izvesnu pripremnu, konstrukcijsku ulogu, bilo da je reč o književnim postupcima ili o sadržajima, bivaju u drugoj ravni reaktivirane, uvučene u još razuđenije i dinamičnije kontekste. Simultanost doživljavanja prve ravni podrazumeva i sličnu simultanost kada je u pitanju druga ravan teksta o Pizi. Sa stanovišta kompozicije, odnos između te dve ravni možemo opisati kao odnos po dubini (ispred - iza) a ne kao odnos vremenskog sleda (pre - posle). Pri tom je mera te dubine neposredno zavisna od unutrašnje energije autora. Dodajmo i to da liniju razdvajanja prednjeg i zadnjeg plana teksta o Pizi nije moguće sasvim precizno ustanoviti pošto i ona zavisi od jednog sasvim unutrašnjeg kriterijuma. Naime, odnos prednjeg i zadnjeg plana u poglavlju o Pizi jeste odnos između prozirnosti, lakoće i razlivenosti, što smo već u nekim primerima videli, i zgusnutosti i težine, što ćemo tek videti. Za sada navodimo jedan veoma karakterističan primer. U tekstu o Pizi Miloš Crnjanski dva puta govori o silasku u Italiju. Prvi put gotovo na samom početku teksta, a drugi put duboko u tekstu, u jednom, rekli bismo, prelomnom trenutku. Najpre kaže:
      A drugi put čitamo:
      Prozračnost i telesnost svedena na težinu jednog kamenčića stoje naspram bolne, sudbinske, apokaliptične gustine drugog odlomka.
      U atmosferi takve napete uznemirenosti autora i njegovog teksta, u atmosferi lutanja i potrage za onim što će podstaći oslobađanje autorove ekspresivne energije, samu Pizu zatičemo u nekoliko različitih stanja. Osnovni raspon tih stanja već smo naznačili. Svako od njih, pojedinačno, sadrži uvek jednu posebnu autorovu intonaciju, poseban odnos prema realnosti grada Pize.
      Neobičan je slučaj čuvenog pizanskog groblja (Camposanto):
      To je sve što o groblju nalazimo u poglavlju o Pizi. Tek kasnije, u poglavlju o Sijeni, autor nam drugačije i nadugačko govori o tom čuvenom spomeniku. [22] To nije jedini put da je autor pritisnut nekakvim neraspoloženjem, nezadovoljstvom koje se onda prenosi i na ono što piše o gradu. Užasava se, najviše, atmosfere turizma, povorki koje idu za vodičima, banalnih priča o spomenicima i ljudima Pize. Najzanimljiviju sliku takvog neraspoloženja nalazimo u ovom primeru:
      Posebno je efektna slika ulaženja i nestajanja u mraku "crnih" aparata elemenata jedne prošlosti, jedne kulture, slika koja je apsolutni antipod autorovim težnjama da prošlost Pize osvetli svojom unutrašnjom svetlošću.
      Ponekad nam autor podatke o Pizi saopštava, kao po nekoj putopisačkoj dužnosti, kroz usta vodiča:
      Da li je Miloš Crnjanski baš upamtio reči vodiča ili je za podatke koje iznosi imao kakav drugi izvor, teško je reći. Mi nudimo, kao jedan od mogućih izvora, knjigu čiji je autor Euđenio Minc a koja se zove Firenca i Toskana; možemo je definisati kao "bedeker sa umetničkim tendencijama". [25] Ovako nam ona govori o usponu Pize:
      U trenutku svesti o tome da Pize, "starog strahovitog grada, užasa Sredozemnih obala, odavno nema", Miloš Crnjanski je zabeležio i ovakvu sliku Pize:
      U knjizi koju smo spomenuli čitamo:
      Crnjanski se zadržao i pred crkvicom Svete Marije sa trnom (Santa Maria della Spina):
      I tu sliku možemo uporediti sa tekstom Euđenija Minca:
      Ako je Crnjanski u ovih nekoliko primera sledio dokumentarnost Euđenija Minca ili nekog drugog autora, u onom trenutku kada se približio, zainteresovano, nekim čuvenim pizanskim spomenicima (pre svega Katedrali) nešto je sa tom dokumentarnošću počelo da se dešava. Pročitajmo najpre nekoliko fragmenata iz Mincove knjige:
      Navedimo i nekoliko redova o Krstionici:
      Nešto se, rekli smo, dogodi sa ovom dokumentarnošću o kulturnoj i istorijskoj prošlosti Pize onog trenutka kada joj autor priđe, ili biva. privučen, i započne, iz blizine, da je razgleda:
      Pada u oči, najpre, karakteristični ritam uznemirenog nabrajanja. Zatim, ona živahna i neobična igra teškog i lakog. Autor sasvim prema svom unutrašnjem osećaju, mimo fizičke realnosti, određuje težinu ili lakoću predmeta; postiže, time, utisak poroznosti, prozračnosti realnog sveta [35] Konačno, i ovde se javlja onaj instinkt vidovitosti, težnja da se uđe i prođe iza stvari ("među zidovima, možda, ima još Jupiterovih glava"). [36]
      Elementi dokumentarnosti, nadalje, kao da se otkidaju od svog logičnog sklopa, kao da se rasipaju po tekstu Crnjanskog ponavljajući se ili stupajući u slučajne spojeve slika i vizija. Evo nekoliko takvih rasutih primera:
      A reljef sa jednog stuba Krstionice ("jedna žena koja sedi i svira flautu") [40] postaje sasvim zasebna, zagonetna vizija Zemlje:
      Spomenuli smo, negde na početku, programsku dimenziju teksta o Pizi. Čini nam se da je iz dosad rečenog vidljiva velika važnost različitih književnih postupaka koje koristi Crnjanski u tekstu o Pizi. Njihov cilj je maksimalno interiorizovanje i maksimalno povećanje ekspresivnih moći književnog govora. Prošlost Pize, njena srednjevekovna kultura i umetnost (Crnjanski koristi termin la renaissance avortee) pri tom je nešto više od povoda a nešto manje od prave teme; ima ulogu nekakvog medijuma, katalizatora ili nekakvog modela realnosti koji omogućava autoru da razgranava svoj književni govor do krajnjih granica: do one ključne složene, difuzne strukture koja ima, kod Crnjanskog, određeno ime: zamršenost ili zbrka. To je ona ista zamršenost opisana u Komentarima iz koje izvire lirika Sumatre ("Sva ta zamršenost postade jedan ogroman mir i bezgranična uteha") [42]. Stvaranje takve zamršenosti, ili zbrke, čije osnovno tkivo čini Piza prožeta lirskom energijom Miloša Crnjanskog, ili obrnuto, uočavamo u ovoj prvoj ravni teksta o Pizi.
      Negde u drugoj polovini poglavlja o Pizi čitamo odlomak o Đirardengu, čuvenom italijanskom biciklisti između dva rata. Odlomku, jedinom te vrste, prethodi jedan izrazito sumatraistički iskaz:
      U tako mekanom i prozračnom kontekstu odlomak o Đirardengu, već sam po sebi upečatljiv, dobija posebnu ekspresivnost: [44]
      Slika Đirardenga, "bledog i prašnjavog", "izmučenog lika", čije se ime ori "kroz rascvetanu Toskanu", priziva u sećanje reči sa početka putopisa gde je autor hteo da zaspe teme "pred kapijama Toskane, bledim pizanskim prahom rane renesanse" ("bled i prašnjav"), "još punim prašine prosjačke i monaške" ("izmučena lika"), i otkriva jednu finu, polusvesnu igru identifikacije. [46]
      Odmah zatim nam se, na odjecima Đirardengovog imena, otkriva epifanijska tačka poglavlja o Pizi. Autor, kao da se trgao iz kakvog mutnog košmarnog sna, odjednom jasno vidi i zna zašto je došao u Italiju:
      Otkrivanje iskustva minulog rata, otkrivanje "bednog", "strašnog", "krvavog" i "kužnog" vremena u naručju autora unosi u tekst dimenziju ljudske tragedije, bola i besmisla. Ta nova dimenzija, težina i gustina, zahvaljujući osobitoj kompoziciji teksta o Pizi, prostire se u dva smera. Vraća se u ono već ispisano ili već pročitano, u onaj prednji plan teksta kao jedna posebna nijansa koju treba dodati već izraženim slikama i vizijama; ili, drugim rečima, kao ključ za njihovo potpunije razumevanje. Prostire se, suprotno, po drugom planu teksta izazivajući kod autora težnju da nađe mir i utehu. Ako su slike i vizije iz prvog plana značile zamršenost i zbrku, slike i vizije sa završnih stranica poglavlja o Pizi znače smirivanje i potragu za utehom. Reći ćemo i to da je takav mehanizam smenjivanja zbrke i utehe jedna od konstanti književnog govora Miloša Crnjanskog. Glavna uteha, za autora, bila je u tome da se u svetu i u svim pojavama traže i vide nevidljive i tajanstvene veze. Gledajući glavna vrata pizanske Krstionice, Crnjanski beleži:
      Potrebu da se utehom i vezama nadvlada zbrka vidimo i u ovom odlomku:
      U tim drugačijim vizijama koje su sve manje zemaljske a sve više kosmičke, i Piza gubi svoje stvarne obrise, dotle da ostaje samo njeno ime:
      Lirska zgusnutost i stilska raznovrsnost poglavlja o Pizi čine da ono zauzima posebno mesto u okviru celog putopisa, da predstavlja polaznu tačku i stalni izvor lirskih podsticaja i stilskih rešenja. Sa stanovišta, pak, književnog sazrevanja Miloša Crnjanskog, nama to poglavlje liči na jednu veličanstvenu, raskošnu stilsku vežbu u kojoj je pesnik Miloš Crnjanski naučio kako da srž svoje poetičnosti, izraženu najpre u poeziji, sačuva, i kako da njome prožme sve svoje potonje načine književnog govora.
      Napomene
      Miloš Crnjanski, Ispunio sam svoju sudbinu , BIGZ - SKZ - Narodna knjiga, Beograd 1992,268. Isto, 267 M. Crnjanski . Ljubav u Toskani u: Putopisi ( Sabrana dela VI ), Prosveta - Beograd, Matica srpska - Novi Sad, Mladost - Zagreb. Svjetlost - Sarajevo, 1966; kurziv u citatima je naš (Ž.Đ.). Giorgio de Chirico, Il meccanismo del pensiero , Einaudi, Torino, 1985, u tekstu Sull'arte metafisica ( O metafizičkoj umetnosti ). 85; svi prevodi u tekstu su autorovi.
      Srodnu misao nalazimo kod još jednog protagoniste evropske avangarde, Vasilija Kandinskog: "Velovi kojima se duh umotava u materiju često su tako neprozirni da, uopšte uzev. samo retki ljudi mogu da proniknu u njega. (italijansko izdanje tekstova Kandinskog: Vassily Candinsky. Tutti gli scritti , Feltrinelli, Milano 1973-74, u tekstu Tačka i linija u prostoru , 118). O prisustvu Kandinskog u srpskom ekspresionizmu videti u: Radovan Vučković. Poetika srpskog i hrvatskog ekspresionizma , Svjetlost. Sarajevo 1979. M. Crnjanski, Ljubav u Toskani , 71. Isto, 71-72. Isto, 73. Isto, 73. Ova „ koreografska" crta biva, u tekstu o Pizi, postepeno razvijana; s jedne strane, dolazi do "razigravanja" samog autora u sopstvenim vizijama, s druge strane "razigravaju" se prizori (reljefi, skulpture) koje autor razgleda: „Išao sam za njima, odvojen i tuđ, kao da sam predvodio sve bednike Gogoljeve" (78); "Putujem, beznačajan i prašnjav, ali za dušu dvesta miliona nagih i divljih koji idu iz daljine za mnom, nesvesnim, teškim i zverskim korakom";(81) „ Po njima (krovovima - Ž. Đ.) idu gotski svetitelji, vitki i mladi, kao trubaduri, sa osmehom" (80); "Bog, koji je igrač, skače vitak i žudan, eno onamo, iza oltara, u vazduh, kroz apside" (81). Ova dva toka sjedinjuju se u jednoj finalnoj viziji: "Rogati bog ide preda mnom a ja za njim pognute glave, a za mnom svi bednici Gogoljevi. (...) Rogati bog igra pred nama, a mi seljaci, napojeni biljem i krvlju životinjskom, igramo, skačemo, urlamo imena reka. O, Slovenstvo..." (82) Tu osobitu tehniku prožimanja slike, prizora nekom osobinom, kojom prizor dobija materijalnost a ne gubi subjektivnost, srećemo i na samom početku Seoba; umesto žute boje, tamo nalazimo vlagu: " Magloviti vrbaci isparavaju se još od prošlog dana, oblaci se kovitlaju sve naniže. Dubina kroz koju protiče reka , mutna je i neprohodna. Zemlja je tamna. nevidljiva i kišovita . Šumi i huji baruština iza mraka. Sjaj mesečine pođe sa nje, pojavi se nad pomrčinom, prođe i nestane u noći, što mokra ulazi i odlazi, ulazi i odlazi jednako, zaobilazeći ga i vlažeći mu ogromne grudi i trbuh, vruć i podbuo, uvijen ovnujskim kožama, na kojima je runo probio znoj . Kaplje kroz trsku, kaplje , i, mada je gusta tmina, vidi kako jedna žaba skače, sve bliže i bliže" ( Seobe, Sabrana dela I , 119). V. Kandinski, Nav. delo , u tekstu O duhovnom u umetnosti , 109. Isto, 110-111. M. Crnjanski, Ljubav u Toskani , 75 Isto, 77. Isto, 78. Isto, 69. Isto, 78; i taj motiv potom prerasta u jedan od tokova kojima se kreću vizije autora u poglavlju o Pizi: čežnja za zavičajem i žudnja za uspostavljanjem tajanstvenih veza. Evo nekih primera: "Za Ijubav sam pošao, da u nju utopim nove narode. Ako sam grozničav šaputao imena posavskih vinograda, metohijskih padina, vislavskih porečja i uralskih podnožja. nisam bio lud. Disao sam samo i duhnuo u vreme. Za ljubav sam putovao, što je čekala igrače da poigraju za Bogom“ (82-83). "Pomilovah jedna vrata, u zelenom i rumenom kamenu. jer su ličila na stare, raške, dveri" (81). Ističemo izvesnu konstruktivističku crtu u tekstu o Pizi koja podseća na neka teorijska razmatranja V. Kandinskog u raspravi Tačka i linija u ravni , na primer tamo gde govori o udvajanju tonova u ekscentričnoj kompoziciji ili. na drugim mestima, gde razmatra probleme odnosa konstrukcije i ekspresivnosti. M. Crnjanski, Ljubav u Toskani , 70. Isto , 84-85; "vojske" koje "prolaze. kao uvelo lišće" kao da su odjek Ungaretijeve pesme Soldati : „Si sta come/ d'autunno/ sugli alberi/ le foglie“ (Mi smo kao/ u jesen/ na drveću/ lišće). Isto, 73. Počinje ovako: „Tiho je i lepo, kao dvorista manastirska u ovoj zemlji, sa usahlim kladencima i sitnim cvećem“. ( Isto, 91). Isto, 77. Isto, 78. Takvo određenje upotrebio je sam Crnjanski, opet u jednom intervjuu ( Ispunio sam svoju sudbinu , 35), da bi opisao svoj tekst Rim i njegova okolina, nastao, svojevremeno, u Londonu; Eugenio Müntz, Firenze e la Toscana , Milano 1899. Uostalom, sam Crnjanski spominje ovog autora u svojoj polemici sa Markom Carom. Prevodi odlomaka Ž.Đ. E. Müntz , Nav. delo , 2. M. Crnjanski, Ljubav u Toskani , 74. E. Müntz, Nav. delo , 1-2. M. Crnjanski, Ljubav u Toskani , 75. E. Müntz, Nav. delo , 6. Isto , 8. Isto , 10. Isto, 18. M. Crnjanski, Ljubav u Toskani , 76. I tim povodom navodimo nekoliko rečenica Vasilija Kandinskog koje govore o njegovim kompozicionim rešenjima: "Raspršio sam mase tako da nisu više otkrivale kompozicioni centar. Često su teški elementi bili gore a laki dole. Ponekad bih ostavio da središte bude slabo a pojačao bih strane. Između lakih delova umetnuo bih pritiskujući težinu. Tako sam oslobađao hladnoću a sputavao toplotu. Na isti način tretirao sam pojedine tonalitete boje, hladeći tople i grejući hladne... ( Nav. delo , u tekstu Kelnsko predavanje , 146). Setimo se, ovde, de Kirikovih X-zraka; napor Crnjanskog da pronikne u nevidljivo u službi je potrage za nevidljivim vezama: "Ništa me ne zanima što uokolo govore: kamen pitam (...) o sudbini našoj..." (81); wi Za život pitam jonske jarce i dugovrate, pernate, egipatske mrtvace. Još se osećaju živi, pod ovim kamenom". (81) M. Crnjanski, Ljubav u Toskani , 77. Isto, 78-79. Isto , 90. E. Müntz, Nav. delo , 10. M. Crnjanski , Ljubav u Toskani , 76. M. Crnjanski, Poezija (Sabrana dela IV) , 220. M. Crnjanski, Ljubav u Toskani , 83. Opet jedna tehnika Miloša Crnjanskog koja je analogna tehnikama Kandinskog: "'Smanjivao sam ekspresivnost elemenata pomoću neekspresivnosti. Potcrtavao sam neke elemente koji po sebi i u sebi nisu bili mnogo ekspresivni stavljajući ih u spoljašnju poziciju“ (V. Kandinski, Nav. delo , 147). M. Crnjanski, Ljubav u Toskani , 83-84. Nije slučajno Đirardengo, sportista, dobio u tekstu o Pizi tako poetički bitnu poziciju. Crnjanski je, naime, agonističku dimenziju sporta uvrstio bio, na izvestan način, u svoju poetiku: „Mladići naši koji sada pišu sasvim drukčije nego ja, pesnici kojih ima dvesta, trista ili petsto, treba da budu spremni da idu u jedan život koji je bokserski ! A bokserski život nije lak. (...) Ali, kada on nokautira protivnika, kada ona masa zaurla od zadovoljstva, od divljenja, onda se on oseća da je neko i nešto " ( Ispunio sam svoju sudbinu , 205). Podsetićemo, tim povodom, na izuzetno efektnu "sportsku" epizodu i drugih Seoba , onu u kojoj Pavle Isakovič na kobili Lisi nadmašuje sve ostale u preskakanju prepona: "Skok je bio tako strašan, da se, za trenut, činilo da će oboje pasti na glavu. Medutim. kobila se spusti sasvim lako. mašući divlje glavom, kao da je htela da pokida uzdu. da zbaci sa sebe i sedlo i čoveka u sedlu. Pavle ču samo da sve utonu, u vici i pljesku. (...) Kad je Pavle pošao Kostjurinu, između oficira, koji su se okupili oko njega, njemu se činilo da prolazi, onako, kako više nikad prolaziti neće, a kako je, kroz sirmijske husare, prolazio - kao kroz neku mađiju ". ( Seobe II , 278-279). M. Crnjanski, Ljubav u Toskani , 84. Isto , 87. Isto, 88. Isto, 89. Isto, 90. http://www.rastko.rs/rastko/delo/12227
       
    • Од Sanja888,
      Pozdrav svima, 
      da li je mozda bila ova tema? 

      Kako se pricescivati ako imate autoimunu bolest - celijakiju? Da ne duzim o bolesti, organizam ima jaku autoimunu reakciju kada se u organizam unese psenica, raz, jecam, tj protein pod nazivom gluten... 
      Neki saveti, iskustva, bilo bi mi od pomoci 
    • Од Дејан,
      Nemam pravo nikome da oprostim prebijanje naroda, posebno neću oprostiti prebijanje dece i omladine u Nikšiću, Pljevljima, Andrijevici, rekao je episkop gostujući u ''Internet litiji''
         
      -Nemam pravo nikome da oprostim prebijanje naroda, posebno neću oprostiti prebijanje dece i omladine u Nikšiću, Pljevljima, Andrijevici.
      Ovo je kazao episkop budimljansko-nikšićki Joanikije, gostujući u dvadesetoj, jubilarnoj, ''Internet litiji'', govoreći o njegovom i hapšenju sedmorice sveštenika u Nikšiću, ocenjujući takav gest kršenjem zakona.
      -Videli ste kako se vlast ponašala u poslednjih nekoliko meseci prema našoj Crkvi. Onako, kao da je ona kriva za korona virus, čak i kada ga nije bilo u Crnoj Gori, kazao je Joanikije, ističući da su incidente u Nikšiću posle hapšenja sveštenstva ubrzali ubačeni provokatori, što je recept vlasti.
      -Nismo kršili niti ćemo pravila, ali nećemo dopustiti sebi da se u marketima okuplja i kroz njih prođe dnevno pod 10.000 ljudi a mi da ne možemo održavati litije. Nismo kreteni da to ne vidimo. Ako drugi moraju da imaju ljudske i verske slobode imaćemo ih i mi i izborićemo se za slobodu litija, kazao je vladika Joanikije.
      -Zalažemo se uvek za dijalog sa vlastima. Svi problemi moraju tako da se rešavaju uz međusobno razumevanje, ali, za dijalog je potrebna dobra volja, ali ja nisam dovoljno siguran da li te dobre volje ima. U našim zahtevima nema ničeg specijalnog. Samo tražimo da budemo ravnopravni sa ostalim verama u Crnoj Gori i ne možemo dopustiti bilo kakvu diskriminaciju u našoj državi prema bilo kome, a posebno prema našoj veri. Skrećemo pažnju našoj vlasti celo vreme, da je ovo važno pitanje za budućnost države, ali, vlast, pokazalo se, vodi računa samo o jednom, kako da ostane da vlada, da što više zgrabi i da nam otme ono što nije oteto, kazao je epsikop Joanikije.
      Vladika Joanikije poručio: Nikome neću oprostiti prebijanje dece | Crna Gora | Novosti.rs
      WWW.NOVOSTI.RS Nemam pravo nikome da oprostim prebijanje naroda, posebno neću oprostiti prebijanje dece i omladine u Nikšiću, Pljevljima, Andrijevici, rekao je episkop...  
    • Од Milica Bajic,
      Kako su epidemije menjale svet: Stvaranje velikih religija, revolucija u Rusiji, pa i širenje Dušanovog carstva…
        Predrag J. Marković  - 24/03/2020 0   Epidemije, pošasti ili morije, podsećaju nas koliko je krhko naše prividno vladanje svetom. One su najcrnji od svih Talebovih „crnih labudova“. To su neočekivani i retki događaji koji potpuno izvrću sudbine pojedinaca, naroda, pa i čitavog čovečanstva. Strašna boleština je pre dve i po hiljade godina pobila trećinu Atinjana, uključujući i najvećeg državnika Perikla. Ta morija je doprinela završetku zlatnog doba ovog grada.
      Današnje velike religije su se raširile svetom od drugog do šestog veka, a jedan od razloga je bilo traganje za duhovnim spasenjem u vreme velikih pošasti, koje su baš tada pustošile planetu.
      Tadašnja globalizacija je raširila mnoge bolesti po krajevima sveta lišenim imuniteta. Tako je Rim izgubio tri četvrtine ljudstva. Onda su Rimljani morali da svoju proređenu vojsku popunjavaju varvarima, koji su na kraju oborili zapadni deo carstva. Kuga je u šestom veku ubila do četvrtine čovečanstva i sudbinski oslabila i Justinijanovu Vizantiju i sasanidsku Persiju. Nekoliko generacija kasnije, veliki delovi oba carstva potpašće pod pobornike nove vere – islama.
      Ista ta bolest iz Justinijanovog vremena, sada nazvana „crna smrt“,  Evropljanima sredine 14. veka izgledala je kao smak sveta. Plućna i bubonska kuga su naročito pogodile velike gradove. Trebalo je više od sto godina da učenjaci  dostignu brojnost od pre 1347. godine. Narodu je trebalo i duže, do početka 17. veka. Ipak je oporavak bio brži nego u vreme poznog Rima. A bilo je i neke kolateralne koristi.
      Meso i ogrev su postali pristupačniji proređenom stanovništvu, a malobrojniji radnici su mogli da iznude bolje uslove u pregovorima sa poslodavcima i zemljoposednicima. Novo preispitivanje Katoličke crkve je delimično podstaknuto tom epidemijom, baš kao i u slučaju širenja novih religija hiljadu godina ranije.
       
      SRBINISU IMALI VELIKE GRADOVE, PA IH JE CRNA SMRT DONEKLE ZAOBIŠLA. MADA, ISTORIČARI MEDICINE TVRDE DA JE SKLANJANJE OD KUGE JEDAN OD RAZLOGA ZA POSETU CARA DUŠANA I CARICE JELENE HILANDARU. A TO JE BILO TEŠKO KRŠENJE ZABRANE ULASKA ŽENA NA SVETU GORU
      Obične bolesti Evropljana su odigrale strašnu ulogu u istrebljivanju starosedelaca Amerike. Tu je ulogu, tvrdi Džared Dajmond, odigrala jedna istorijska slučajnost.
      Evropljani su, živeći sa kravama, ovcama i svinjama, razvili otpornost na mnoge bolesti životinjskog porekla. Sa druge strane Atlantika, ljudi nisu uspevali da pripitome svoje domaće krupne sisare. Bizon je vrlo prgava životinja, pa nije mogao da se muze i upreže kao njegovi azijski i evropski rođaci. Zato se američki urođenici nisu susreli sa boginjama, na primer.
      Zato je i reč „vakcina“ nastala od reči „ krava“, tj. vacca na latinskom, jer su prve vakcine rađene na osnovu kravljih boginja.
      Zato su epidemije ispraznile obe Amerike i raščistile put za pohode Evropljana.
      Srbi nisu imali velike gradove, pa ih je crna smrt donekle zaobišla. Mada, istoričari medicine tvrde da je sklanjanje od kuge jedan od razloga za posetu cara Dušana i carice Jelene Hilandaru. A to je bilo teško kršenje zabrane ulaska žena na Svetu Goru. Kuga je proredila Dušanove protivnike i omogućila mu da bez vojnih napora zauzme Epir i Tesaliju. Neka nepoznata bolest je okončala njegov san da zameni vizantijske careve u Carigradu.
      Dugo vremena je karantin, reč nastala od italijanskog izraza sa značenjem „četrdeset dana“, bio jedina odbrana protiv kuge i sličnih morija.
      U srednjem veku su mudri i oprezni Dubrovčani bili prvi koji su sproveli tu meru, koristeći Cavtat, Mljet, Lokrum, plažu Danče i predgrađe Ploče. U jednoj od poslednjih velikih kuga na samom kraju 18.veka, Austrijanci su oko nekih mesta, kao što je Irig, kopali rovove da bi zadržali zaraženo stanovništvo. U tom pomoru, koji je tako dobro opisao Vule Žurić u svom romanu „Pomor i strah“, stradala je polovina Irižana.
      Jelena Simić je izučavala kako je knez Miloš bio veliki pobornik „sanitetskih kordona“, kojima je svoju mladu državu čuvao od boleština iz Turske. „Kordonoprestupnici“ su strogo kažnjavani. Takva, za to vreme moderna politika zdravstvene prevencije, verovatno je doprinela ogromnom porastu stanovništva Miloševe Srbije, nasuprot stalnom opadanju naroda u okolnim oblastima pod Osmanlijama.
      I u Bosni je rastao udeo pravoslavaca, koji su izgleda manje stradali u epidemijama od muslimana u prenaseljenim otomanskim čaršijama.
      Ima mnogo primera neobične uloge epidemija i u novije vreme. Tako je tifus uticao na Rusku revoluciju, jer je 1916. i 1917. pobio preko dva miliona ljudi. U Srbiji je srazmerno stanovništvu, pomor od tifusa bio i veći.
      Po istraživanjima Gorana Čukića, Jelene Simić i Zorana Vacića, u Srbiji je od tri vrste tifusa, pegavog, trbušnog i povratnog, obolelo do 600.000 ljudi. Umrlo je možda i 150.000 ljudi, što predstavlja četvrtinu svih obolelih. Vođa britanske vojnomedicinske misije pukovnik Hanter, napisao je da je to bila „najnaglija epidemija u nastanku, najbrža u propagaciji, najveća u intenzitetu i najbrže zaustavljena od svih epidemija u istoriji“.
      Ima više razloga zašto je udarac bolesti bio tako strašan. Srpski lekari dotada nisu poznavali pegavi i povratni tifus. Pegavi tifus se u Kraljevini Srbiji prvo pojavio na Kosovu i u Makedoniji. Ali naročito su ga raširili austrougarski zarobljenici koji su ga doneli iz Galicije, gde je bio rasprostranjena bolest.
      Posle Kolubarske bitke, vlasti su gledale da što više bolesnika i ranjenika (koje nisu razdvajali jedne od drugih) puste na odsustvo. Železnica, taj simbol napretka, pomogla je brzom širenju bolesti po celoj zemlji. Po vozovima se, piše Vladimir Stanojević, „šarenelo od najrazličitijih vrsta sveta… pored nosilaca zaraze putovali su još i zdravi, ali već u periodu inkubacije…“
      Da stvari budu gore, od oko 400 srpskih lekara, samo su njih desetorica bili specijalisti za bakteriologiju i higijenu. Da stvari budu još gore, oni su bili raspoređeni na neodgovarajuća mesta, a tek su dvojica posle izbijanja epidemije  postavljena gde treba. Ni to nije sve. Skoro trećina lekara i studenata medicine je stradalo u rednji.
      Ali tu još nije kraj. Još je 1909. godine dokazano da bela vaš prenosi tada još nepoznatog uzročnika zaraze. Izgleda da mnogi srpski lekari nisu znali za to otkriće, a mnogi nisu hteli da poveruju u to. Državne vlasti nisu na vreme obavestile narod o opasnosti od vašaka. Ima jezive sličnosti sa današnjicom, zar ne? Može biti da je tada nastala panika od vaški. Svi se sećamo kako su se majke očajnički borile protiv vašiju, kada se pojave u vrtićima i školama.
      Pre epidemije 1915. godine vaške su bili neugodni ali uobičajeni žitelji glava. Iz narodnih priča znamo kako su devojke biskale kosu svojim draganima. Danas ne bismo vezivali vaši za tako jednu nežnu sliku. Džon Rid, pisac jedne od najčuvenijih knjiga o Oktobarskoj revoluciji „Deset dana koji su potresli svet“, napisao je i knjigu „Srbija – zemlja smrti“, koja pruža prilično mračnu sliku prljavštine, bahatosti i nebrige za prevenciju bolesti.
      Onda je nastupilo ono što je Hanter nazvao „najbržim zaustavljanjem epidemije u istoriji“. Mnogo lekara i bolničarki iz Velike Britanije, Kanade, Australije, SAD, ali i iz drugih zemalja, priteklo je u pomoć. Među prvim žrtvama tifusa su jedan grčki doktor i jedna švajcarska doktorka. Ukupno je umrlo dvadesetak britanskih bolničarki i dvadesetak lekara iz raznih zemalja. Pogotovo je dirljiva požrtvovanost tih žena. Kolika li je plemenitost nagnala te Škotlanđanke, Australijanke i druge, često otmene i bogate žene, da svoju sudbinu podele sa nekim nepoznatim narodićem, bukvalno u kaljugama improvizovanih i loše održavanih srpskih bolnica! Toliko i o tome da nas Britanci tradicionalno ne vole.
      Međutim, najvažniju ulogu je, po Jeleni Simić, odigrao Hanterov zamenik Džordž Stamers, koji je imao bogato epidemiološko iskustvo iz Afrike i Indije. On je u Indiji video jedan uređaj za dezinfekciju koji će dobiti naziv „srpsko bure“, „englesko-srpsko bure“ i „srpsko bure za uništavanje vašiju“ (Serbian barrel delouse). Osim toga, on je Državnom odboru za suzbijanje zaraznih bolesti predložio spisak mera za prevenciju. Ovaj put je taj odbor za svega nedelju dana prihvatio njegov predlog i počeo da sprovodi mere.
      Stamers je organizovao i „srpski voz“ za putujuću vakcinaciju i dezinfekciju, prvi takav na svetu. Vredni radnici železničke radionice u Nišu su za deset dana napravili taj voz. U Srbiju su dolazile svetske veličine da proučavaju pegavi tifus, kao Ludvig Hiršfeld. Tifus je suzbijen u nezabeleženo kratkom roku, od mesec ili dva.
      Sledeća velika svetska pandemija, španska groznica, opustošila je svet 1918. godine. To je bila neka vrsta gripa koja je pobila 50 miliona ljudi, što bi, srazmerno tadašnjem broju stanovnika na Zemlji, bilo kao danas 200 miliona. Dakle, ta morija je pomorila više sveta nego svi ratovi 20. veka. Najviše su umirali mladi i zdravi ljudi. Stariji su možda bili imunizovani nekom ranijom epidemijom blaže vrste tog virusa.
      Iz nekog tajanstvenog razloga, u samoj Srbiji nije zapamćen pomor od španjolke, za razliku od neposrednog susedstva, kao što je Hrvatska i neki drugi krajevi pod Austrougarskom. Makar jedna velika svetska nevolja nas je možda zaobišla, mada o tome nema skoro nikakvog istraživanja.
      Sada se, zajedno sa celim svetom, suočavamo sa jednim od najvećih iskušenja novije istorije. Da pokušamo da napravimo mentalni skok i da za trenutak zanemarimo neposredne posledice (recesiju, žrtve).
      Šta će se događati na duže staze, kada čovečanstvo pobedi i ovog, najnovijeg neprijatelja? Može biti da će se ubrzati neki preobražaji koji su već u toku. Već premoćni „Amazon“ i ostali onlajn dostavljači robe će verovatno još ojačati svoj položaj. Roboti, koji ne kašljucaju i ne sline, verovatno će biti još prihvatljiviji u svim poslovima u kojima danas još preovladava ljudski kontakt.
      Poznate su statistike da je i pre pandemije rastao broj ljudi koji su izbegavali dodir sa drugim pripadnicima svoje vrste. Prema istraživanju BBC-ja, 43% mladih Japanaca starih između 18 i 34 godine nije nikada imalo seks, a 64% nije bilo u vezi. Taj trend je primećen i u Južnoj Koreji, Britaniji i SAD. Koronavirus će možda krunisati taj tekući proces međuljudskog otuđenja. A sa druge strane, možda će zajednička borba pomoći da se prevaziđu neke uskogrude ideološke razlike i pohlepe.
      Već sada vidimo kako se lekari i naučnici celog sveta sabiraju u isti stroj za borbu protiv apokaliptičnog neprijatelja. Za borbu protiv tog najcrnjeg labuda, celo čovečanstvo treba da ima ono što se rimuje sa labudom u našoj bezobraznoj izreci.
       
       
      Kako su epidemije menjale svet: Stvaranje velikih religija, revolucija u Rusiji, pa i širenje Dušanovog carstva...
      WWW.NEDELJNIK.RS Epidemije, pošasti ili morije, podsećaju nas koliko je krhko naše prividno vladanje svetom. One su...
       
×
×
  • Креирај ново...