Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

JESSY

Nataša (34) brine o troje usvojene dece sa smetnjama u razvoju. Samo oni znaju kroz kakvu su GOLGOTU prolazili, ali LJUBAV je pobedila

Оцени ову тему

Recommended Posts

Životna priča devojčice (8) i dečaka (6), koji su zbog zanemarivanja oduzeti roditelja i njihove hraniteljke Nataše Jenić (34) iz sela Mustafić u istočnoj Srbiji, dokaz su da su sve nedaće premostive kada se voli i bori svim srcem.

 
Hraniteljka Nataša Jenić sa svojom porodicom i troje mališana o kojima brine
Foto: Privatna arhivaHraniteljka Nataša Jenić sa svojom porodicom i troje mališana o kojima brine
share_v1_pintrest_gray_ico.pngshare_v1_facebook_gray_ico.png

Naime, Nataša koja je mama dvoje dece, pre četiri godine odlučila je da svoju nesebičnu ljubav podeli i sa mališanima koji je nisu imali u biološkoj porodici, te je postala njihov hranitelj.

 

Mlada žena je u malom mestu živela sa suprugom, dva deteta i svekrvom. Kako kaže, svakodnevica je bila prilično monotona, posao nije mogla da pronađe, a siromaštvo se osećalo u vazduhu. Želela je da monotoniju promeni, da se posveti nečemu što će biti i lepo i humano, ali i korisno. Odlučila je svoju ljubav da deci koja je nisu dobila od svojih roditelja.

- Nikada neću zaboraviti dan kada su mi doveli dečaka i devojčicu, prelepih osmeha, tako sićušnih i slatkih. Nažalost, deca su imala hidrocefalus (povećana količina moždane tečnosti - vodena glava), a devojčica i poremećaj u razvoju. Nisam mogla ni da pretpostavim kakvu ću golgotu proći. Život je rešio da se poigra njihovim sudbinama i da ih u najranijem detinjstvu baci u paklene muke - priča za “Blic” Nataša, hrabra žena velikog srca.

Nakon godinu dana od dolaska dece u selo kraj Majdanpeka, devojčica je počela da oseća nove tegobe.

- Malena je imala temperaturu, povraćala je, osećala bolove. Vodili smo je od lekara do lekara i niko nije znao šta joj je. Bolovi su bili ogromni, ona se uvijala i osećala mnogo loše. Hitno smo došli na lečenje u Beograd, gde su dijagnostikovali karcinom pluća - priseća se Nataša.

Teška borba počela je 2014. godine kada je biopsijom na VMA otkriveno da je reč o zloćudnom tumoru.

- Dren direktno u pluća, devojčica koja jauče od bolova, bolnička soba - izgledalo je da se sprema velika katastrofa. U septembru 2014. godine ona je operisana da bi se tumor vrlo brzo vratio, pa je već u decembru ponovo morala pod nož. U Novu 2015. ušli smo sa saznanjem da se tumor ponovo vratio, pa je u januaru operisana i treći put. Nakon toga smo krenuli s terapijama - primila je 28 zračnih i šest hemioterapija. Svima nam je teško palo. Troje mališana kod kuće, moja biološka deca, tada od 13 i devet godina, i dečak na hraniteljstvu koji je imao dve. Veliku pomoć sam imala od supruga koji je o njima brinuo dok sam ja sa devojčicom bila u bolnici - priča nam Nataša.

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Njen život se u nekoliko meseci promenio iz korena, živela je u bolnici, odvojena od svoje dece i potpuno posvećena bolesnoj devojčici. Svoje mališane i supruga viđala je vikendom. Iako je sve emotivno teško podnosila, pronašla je snagu koja ju je terala da se bori.

Kada je prvi ciklus lečenja završen, i Nataša pomislila da će konačno svi biti zajedno, bolest se opet vratila, ali su stigle i nove muke.

- Lekari su predložili da počnemo sa megahemioterapijom. Dok smo bili na pauzi kod kuće, na nozi su joj se pojavile dve gnojne bubuljice. Najpre im nisam pridavala značaj, usred svih tegoba, ali kad smo trebala da se vratimo za bolnicu malena je dobila temperaturu. noga je oticala,a list je bio rascvetan - priseća se naša sagovornica.

Lekari su konstatovali enterokokus od prevelike doze hemioterapija i da je u velikoj opasnosti. Devojčica je počela da halucinira, bila je nemoćna.

- Tog dana smestili su je na intezivnu negu u Tiršovoj. Lekari su mi rekli da obavestim Centar za socijalni rad, da se pripreme, jer će dete umreti. Naredni dani bili su pakao. Čekali smo i molili smo se da se dogodi čudo - uz uzdahe priča Nataša.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Njena starija deca išla su u školu, ona je bila kod kuće, čuvala dečaka dežurajući kraj telefona, a onda je usledio poziv zbog kog su joj se odsekle noge.

- Kada je tehničar iz Tiršove rekao da hitno dođem, mislila sam da je umrla. Pitala sam ga šta se dogodilo, a on kaže “devojčica je bolje i neće da jede dok vi ne dođete”. Preplavile su me emocije, smeh i suze istovremeno. Odmah sam krenula kod nje. Noga je bila bolje, skinuli su joj gotovo ceo list i kožu sa butine, i ostala je u zgrčenom položaju, ali bar je bila živa - kaže Nataša.

Ali taman kada je pomislila da je mukama došao kraj, da će uživati u hraniteljstvu i roditeljstvu, lekari su devojčici otkrili “nešto čudno” iznad kolena.

- Doktori su posumnjali da je metastaza, i rekli da će morati da joj odseku nogu. Jadno dete... Toliko se namučilo. To je bio početak 2016. Ali preko Nurdora sam uspela da je odvedem u jednu privatnu kliniku gde su ustanovili da nema metastaze, već da je izmenjen mišić, kao i da je promena na plućima zapravo ožiljak od operacije. Kasnije je to potvrđeno i u Tiršovoj. U to vreme ona nije mogla da hoda, bila je iznurena i izmorena. Pred nama je bio period rehabilitacije i oporavka - objašnjava Nataša Jenić.

A oporavak je uspeo. Deca su danas dobro. Devojčica je krenula u školu, dečak u vrtić.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kraj Jenića raste i beba sa Daunovim sindromom

Zbog lečenja bolesne devojčice Nataša je propustila mnoge lepe događaje u porodici, petice svoje dece, prve rečenice dečaka, koji je mnogo tugovao zbog sestre... U to vreme, njemu je otkriveno i da su mu testisi u stomaku...

- Kada smo pobedili tumor, nismo se predali ni pred njegovim problemima. Uspeli smo i to da rešimo, a kod dece je zaustavljen hidrocefalus. Devojčica je lavovski prošla kroz bolest, ona nije ni znala šta joj se dešava. Izašli smo iz svega kao pobednici, nismo se predavali ni u jednom trenutku - priča kroz smeh Nataša.

Ali ni to nije sve. Jenići su na hraniteljstvo uzeli i bebicu sa Daunovim sindromom.

- Nastavljamo da se borimo, kaže Nataša.

 

https://www.blic.rs/vesti/drustvo/natasa-34-brine-o-troje-usvojene-dece-sa-smetnjama-u-razvoju-samo-oni-znaju-kroz/nrzkb2d

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Niko nije tako lepo i dobro pisao o ženi u našoj književnosti
      Kao Meša Selimović
      Pritom ne lažno već iskustveno, životno, realno
      Videlo se da je voleo, i svoju ženu a i ženski rod
      Videlo se da je u mladosti živeo sa sestrama, imao dve ćerke i ženinu ljubav do kraja života
      Videlo se a i osetilo koliko dobro razume i opisuje ženu

      Muškim rečima a nekako ženskom prefinjenošću
      Tu nema Dučićevog jada i prekora, Balaševićeve patetike, Andrićeve zadrške, prostote i banalnosti Bukovskog, niti bola, ljutnje i osude Crnjanskog
      Ne
      Čista ljubav i razumevanje
      Zajedništvo, sapatništvo i oduševljeno divljenje
      Nežno, prepuno saosećanja a opet vrlo razumno i zanosno
      Kakva, uostalom, žena i jeste, kao neprekidna smena ta dva
      Čak i kada u “Dervišu” opisuje lepu a sebičnu i oholu kadinicu
      On je potajno zaljubljen u nju, i divi joj se
      Diveći sve svemu ženskom, i lepom a i manje lepom
      Najlepši Selimovićevi opisi su u “Tvrđavi”, kada piše o Tijani
      To je najposebnija moguća oda ženi
      I moglo bi da se čita zasebno, bez da se prati radnja romana
      Tijana je upravo to – simbol voljene žene
      I svih onih zajedničkih dana i godina, kada žena ostaje pored svog muškarca
      Bez obzira na sve patnje i poraze
      To treba čitati, nemoguće je opisati
      U “Dervišu” takođe, koliko god da je pisao iz ugla derviša
      Žene su i tu, ono najlepše od sveta
      Selimović nije samo veliki majstor stila nego i veliki majstor života
      Znao je i da uživa a i da radi, predano, posvećeno
      Bio je pravičan, strog ali dobar čovek
      Njegova pojava u Sarajevu i Beogradu, sa njegovom Darkom, bila je jedinstvena
      Svuda su išli zajedno
      Što nije bilo tipično za druge umetnike koji su gurali svoje žene po strani
      U večitoj potrazi za idealnom
      Meša se nije stideo svoje žene
      Nije je umanjivao, omalovažavao, skrivao
      Naprotiv, gde on, tu i ona
      Čak i dok je pisao ona je sedela pored njega i štrikala
      Nije mu smetala čak ni u njegovom najvećem stvaralačkom zanosu
      Nije uticala na njegovu inspiraciju, koncentraciju
      Nadživela ga je i decenijama posle bila svedok
      Možda i najveće ljubavi naše književnosti
      Meša je u mladosti bio atletičar, fudbaler, izuzetne građe, pojave
      Posle godine rata, gladovanja, selidbi
      Umorile su ga dosta, potrošile
      Ali ne i njegovu beskrajnu ljubav prema ženi uopšte
      Zato ako ćete negde pronaći ono najlepše o ženi
      Pronaćićete u Selimovićevim romanima
      Bilo da opisuje ženu kao majku, sestru, drugaricu, devojku
      Svejedno
      On u svakoj voli ženu i sve ono žensko
      Zato su njegove knjige takva hrana za dušu
      I ko ga jednom čita
      Voli ga zauvek
      Meša Selimović jednako ljubav
      https://radiogornjigrad.wordpress.com/2019/02/17/stefan-simic-mesa-selimovic-jednako-ljubav/
    • Од Жељко,
      Да ли гледате КотраВизију?
      Наравно, не гледате, ви сте опозиционари. Фуј КонтраВизија и зли Пајкић.
      Елем у новој емисији Лава Пајкића, која је наравно у служби актуелне власти, што није спорно, јелте, иде улична анкета у којој се провлачи подметачина како Александар Невски жели да врати свој орден који је продао Вучићу.
      Омладина, која је учествовала у овој анкети, нема појма ко је Александар Невски.
      Критикују Невског због тога што је "продао" орден Вучићу.
       
      Занимљиво је да се анкета снима на локацији која је на мање од 2 километра од цркве посвећене Александру Невском.

       
      Пајкић је овим уличним анкетама показао колики смо Американци, а сад видимо и колико смо клерикална држава, како неки злонамерно желе да нас представе. Омладина просто нема појма ко је Невски, иако им је његова црква на километар и нешто од носа.
      Било би више логично да неки Суботичани или Новосађани не знају ко је Невски, али је мало неуобичајено да баш Београђани, који једини у Србији имају цркву посвећену Невском, немају појма ко је он.
      Ово је омладина која је ишла на веронауку. То су те генерације. Шта су они тамо учили и научили када не знају да у њиховом граду постоји црква посвећена светитељу Александру Невском?
      Замислите сад неког Француза, Парижанина, да га зауставе неки туристи и питају где се налази црква Светог Германа, или Нотр-дам, или неки други сакрални објекат и да он не зна. Мало вероватно.
      А што смо ми онда толико верски необразовани и где је тај клерикализам и клеронационализам о коме либерални медији и НВО стално трубе?
       
    • Од JESSY,
      Vrata male crkve bila su širom otvorena tog jutra, a unutra su se nalazila dva kovčega. Jedan manji i jedan značajno veći. Ispričali su celom svetu priču o nepojmljivoj ljubavi.
      O NEVEROVATNOJ LJUBAVI BAKE I DEKE PRIČA SE NA DRUŠTVENIM MREŽAMAFOTO: KOK SENG TEOH / FACEBOOK Priča iz Australije o ljubavi Norme Džun Platel (90) i njenog supruga Francisa Ernesta (92) opčinila je ovih dana svet.
      - Tatin kovčeg bio je s leve strane, a mamin s desne jer su tako spavali i u krevetu. I ako je uopšte moguće da srce pukne od tuge, moje je puklo tog dana kada sam ih posmatrala zajedno poslednji put, a zajedno su proveli više od 70 godina -kaže njihova ćerka Amanda.
      Norma i Francis živeli su pred kraj života u domu gde su delili sobu, a kreveti su im bili dovoljno blizu da cele noći mogu da se drže za ruke. Nisu želeli da se razdvoje nikada i ni po koju cenu.
      Umrli su šestog januara, oboje nešto pre ponoći. Ona je pre toga čudno disala, a on bio neuobičajeno nemiran. Umrli su desetak minuta nakon što ih je medicinska sestra obišla i, njima najvažnije, umrli su zajedno. Toliko je malo vremena prošlo između trenutaka njihove smrti da je nemoguće bilo odrediti ko je zapravo prvi napustio ovaj svet.
      Norma je, inače, iznenadila sve lekare. Bolovala je od Alchajmerove bolesti i pre tri godine rekli su joj da ne očekuju da će doživeti Božić. Prošle godine izgubila je moć govora. Frencis se trudio da vodi računa o njoj, ali nije imao više snage. I on sam postajao je sve slabiji.
      Tako je Norma završila u domu, što mu je slomilo srce, te je svakog dana sedao u taksi i provodio vreme sa svojom voljenom Normom. Hranio je, pričao joj, držao je za ruku, dremao sa njom.
      Nakon moždanog udara koji je doživeo, ni on sam nije više mogao da vodi računa o sebi te su se Norma i Francis ponovo našli zajedno u domu. Ništa mu nije bilo bitno, jer uvek je naglašavao da je njegov dom tamo gde je Norma.
      - Ušla sam u sobu i kleknula pored tate. Uhvatila sam ga za ruku. Otvorio je oči i rekao mi: "O, draga moja Mendi. Sad bih da idem kući". Ne znam da li je mislio na pravu kuću ili kuću na nebesima. Nikad to neću ni znati, ali znam da se umorio od života i da je želeo samo mir. Sada ga valjda ima - kaže njihova ćerka.
      Inače, njihova povezanost decenijama je tema razgovora u gradiću u kome žive.
      - Tata je uvek bio spreman da priča o tome kako su se upoznali, a to je bilo na igranci. Ona je nosila svetlo plavu haljinu. Imala je bakarnu kosu u koju je zadenula sveže cveće. Govorio je da mu se činilo da je pred njim filmska zvezda. A i mama je pričala o tom susretu i govorila da je odmah tad rekla sestri bliznakinji da je videla svog budućeg muža - priča njihova ćerka.
      A koliko je Francisu ona bila bitna, govori činjenica da je prodao svoj voljeni motor kako bi joj kupio verenički prsten. Amanda je našla i pismo koje je njena mama poslala tati na početku njihove veze.
      - Mili moj Francise,
      Toliko sam uzbuđena zato što postajem tvoja žena. Zaklinjem ti se sada pred Bogom da ću te voleti svim srcem i više od ikog drugog, sve do kraja života - glasilo je pismo i njihovo troje dece svedoči o tome da je ispunila svoj zavet, kao i sam Francis.
       
      https://zena.blic.rs/porodica/preko-70-godina-ziveli-su-cistu-ljubav-pred-kojom-je-danas-svet-zanemeo-bili-su/24zfj69?utm_campaign=ringier.contentexchange.me&utm_medium=referral&utm_source=ringier.contentexchange.me&utm_term=www.pulsonline.rs
    • Од Милан Ракић,
      "MI VIŠE NEMAMO PRILIKU DA SEBI NAPRAVIMO JOŠ JEDNU ŠANSU – OVO JE NAŠA ŠANSA. DA SE OVAJ SISTEM PROMENI, DA JA POČNEM DA SE BAVIM ISKLJUČIVO SVOJIM POSLOM, DA NE MORAM VIŠE DA PRIČAM ZA ‘VREME’ O OVIM PROTESTIMA JER TO NIJE MOJ POSAO, NITI ĆE POLITIKA IKADA BITI MOJ POSAO – BOLI ME DUPE DA SE BAVIM POLITIKOM. STVARNO, NEMAM NIKAKVE AMBICIJE TE VRSTE, OSIM ŠTO NE MOGU DA SEDIM KOD KUĆE I ĆUTIM"
      Uoči petog protesta protiv aktuelne vlasti koji je iz subote u subotu sve masovniji, ekipa "Vremena" čekala je Branislava Trifunovića u jednom beogradskom lokalu. Zaboravljajući na prethodni dogovor da ćemo potvrditi sastanak, pitamo šankericu da li u taj lokal svraća glumac Bane Trifunović. Šankerica nas gleda nepoverljivo, malo odugovlači i konačno odgovara da takve informacije ne deli sa nepoznatima. U tom trenutku se javlja Trifunović i vrlo brzo stiže u kafić. Skidajući narandžastu kapu, rezignirano konstatuje da je ovo još jedan njegov intervju u kojem neće pričati o glumi. A imao bi šta da kaže. Branislav Trifunović je, kao i njegov brat Sergej, od početka u organizaciji protesta. Kaže da ne zna šta da očekuje te večeri na Tucindan, 5. januara.
      "Svake subote mi ne očekujemo ništa, pa se onda iznenadimo", kaže sa osmehom i dodaje: "Lakše nam je da ne ulazimo u procenu šta će biti, koliko će biti ljudi. Prošle subote smo desetak minuta pred početak protesta govorili kako ima malo ljudi, kako nešto nije u redu... a onda je bilo najviše ljudi do tada. Ne ulazim više ni u kakve prognoze, samo se nadam da će taj broj, ta kritična masa ostati do kraja, kad god taj kraj bio. Mislim da progresivni rast koji traje od početka govori da se ljudi malo bolje osećaju na ulici nego da sede kod kuće, pljuju televizor i laju na kanale. Ne očekujem ništa osim da istrajemo."
      "VREME": Zar ne mislite da bi to mogla da bude neka vrsta zamke? Da protest bude kao ventil: dođem jednom nedeljno, izvičem se, ispištim...
      BRANISLAV TRIFUNOVIĆ: Da, ali to je mnogo bolje nego da ostaneš kod kuće i komentarišeš na Tviteru. Na Tviteru imaš raznih botova i ludila i tamo se isprazniš, i to sve ode u vazduh. A ova slika ljudi koji su rešili da po minusu gaze po ulici, pričaju, urlaju, to je već neki znak. Protesti devedesetih bili su jači i bilo ih je lakše organizovati jer nije bilo društvenih mreža i ljudi nisu imali gde da se prazne. Ovi iz SNS-a vole te društvene mreže jer neko stavi neki glupi post, prokomentariše šta je ko rekao: Vučić, Stefanović, Vulin, pa se svađaju sa botovima i tu se isprazne, samo da ne izađu na ulicu. Oni se jedino plaše ulice.
      Na prvom protestu bilo je veoma malo mladih, sad ih je od subote do subote sve više. Kako to komentarišete?
      Prve subote su na protestu bili oni ljudi koji su šetali svih ovih godina. Što je opet dobro jer smo mislili da oni više neće izlaziti još od Saše Jankovića naovamo, od sve te energije koja je bačena u vazduh. Pomislili smo da te ljude više nikad nećemo moći da izvučemo na ulice. Bio sam srećan što ih vidim, koji god da su. Sledeće subote je bilo dvostruko više naroda, pojavili su se mladi, na protestu pred Novu godinu video sam gomilu studenata koji su slušali muziku, dizali šake u zrak i bili ponosni što su tu. To je dokaz da se krug širi, i poruka koju taj krug šalje – mladima od osamnaest, devetnaest godina tu je mesto.
      Paradoksalno, ali baš ti mladi su izveli mnoge druge i starije na ulice posle predsedničkih izbora 2017.
      Da, ali sećate se da je došao Vaskrs i da se sve povuklo. Ko je to uradio? Kako je uradio? Mi smo i oko ovog protesta imali problem jer je neko rekao: "Vidimo se za mesec dana 16. januara", a onda su mnogi od nas na tim istim društvenim mrežama popizdeli i rekli: "Kakva sad pauza? Šta to znači? Idu praznici pa nećemo da protestujemo?" Mi više nemamo priliku da sebi napravimo još jednu šansu – ovo je naša šansa. Da se ovaj sistem promeni, da ja počnem da se bavim isključivo svojim poslom, da ne moram više da pričam za "Vreme" o ovim protestima jer to nije moj posao, niti će politika ikada biti moj posao, boli me dupe da se bavim politikom. Stvarno, nemam nikakve ambicije te vrste, osim što ne mogu da sedim kod kuće i ćutim. Godinama su nas neki političari prodavali za neke njihove sitne interese. Mislim da je ovo poslednja šansa da promenimo sistem vrednosti u ovoj zemlji. Posle ovoga mi nećemo imati drugu priliku. Bio sam prilično umoran i depresivan posle tolike rasute energije oko Jankovića jer sam mislio da se to više nikad neće ponoviti. I zato sam toliko bio ljut na njega. A sad smo, čini mi se, uspeli da ljude ohrabrimo, da se javljaju na ulici, sviraju iz kola, mašu iz autobusa. Mene ne zanima s kim šetam – da li je desno ili levo, cilj nam je isti. Svaka naredna vlast mora da shvati da ovo više ne može da se ponovi. Ovaj začetak diktature i ovaj pakao koji nam svakodnevno serviraju više ne sme da se ponovi.
      Ali, ovo društvo je već jednom bilo u takvoj situaciji. Protiv Slobodana Miloševića 2000. skupilo se i s koca i konopca, i levi i desni, sa ciljem da se krene iz početka i napravi neko normalno društvo.
      Šta god ko mislio o tome, ta 2000. donela je da smo oterali onog jednog čoveka, a to što su mnogi miševi preživeli, kao što uvek miševi prežive, to je naš problem. To ne znači da mi sad treba da se zaustavimo. To što smo se tad zeznuli pa nismo završili posao, ne znači da ne moramo ponovo isto da radimo. To je kao da mi kažeš da si jeo juče, pa ne moraš danas. Jeste, zeznuli su nas, i bogatili su se, i bilo je korupcije, sve znam. Sve je istina. Ali šta to znači: da treba danas da sedimo, ćutimo i gledamo ove koji su sada na vlasti? Ja na državne službenike, ministre, Vladu ne gledam kao na ljude kojima ja moram da služim. Oni treba da služe meni, vama, bilo kojem građaninu ove zemlje. Oni to ne shvataju, kako sednu u fotelju, vrlo brzo zaborave kako ljudi žive. To je suština: moraš da ih podsetiš, da ih vratiš tamo gde su bili. Sad je ovde problem što je na vlast došao neki polusvet željan osvete. To je najgore: na vlast su došli ljudi koji stalno misle da im je nešto skrajnuto, otkinuto od života, i oni se sad svete svima nama koji mislimo drugačije.
      Zar se ne plašite da će nekog narednog Petog oktobra, kad ode ova sadašnja vlast, doći neko drugi, neko ko sada sa vama šeta i protestuje, koji će tada biti željan osvete i koji će reći: "Sad ćete da platite za sve ono što ste me maltretirali dok je Vučić bio na vlasti"?
      Sigurno. Verovatno u toj koloni ima budućih ministara, budućih državnih službenika, sekretara, savetnika. Ali ova slika danas mora stalno da ih podseća šta može da im se desi. Zato je bitno, kad sve ovo bude gotovo, kako će završiti svi ti ljudi koji su nam ovo radili. Neki ljudi više ne smeju da se bave javnim poslom. Mislim da je to suština – oni su nas svojim potezima zadužili da im mi omogućimo da se oni više ne bave poslom kojim se danas bave. To mora da se usadi u mozak svakog čoveka koji šeta. I svakog čoveka koji će sutradan biti ministar, da zna da se može desiti da mu 10.000 ljudi dođe pod prozor kancelarije i da mu s punim pravom – ako zasluži, naravno – viče da je lopov, idiot i kreten. I da to znači da neće biti heroj već će da ide u zatvor. Čini mi se da sve ovo pokušavam da radim da bih se za petnaest godina probudio mirniji, u smislu bar sam probao nešto, bar sam pričao, govorio ljudima, svađao se... Makar s te strane da sam pokušao sve. Jer ne bih mogao da živim sam sa sobom da se za petnaest godina nađem u još odvratnijoj zemlji od ove, u smislu šta su političari od nje napravili, a da sam se ja sve vreme bavio svojim poslom i zabavljao narod u pozorištu ili na filmu. To bi mi baš bio poraz.
      Izgleda da elita ovog društva ne deli vaše mišljenje. Javni protest zbog stanja u državi spao je na nešto malo penzionisanih intelektualaca, nekolicinu aktivnih profesora, nekoliko glumaca, novinara, trojicu karikaturista i jednog jedinog akademika. Kako to tumačite?
      Dušan Teodorović nije baš da je jedan jedini. Mislim da je inertnost zahvatila i njih. Znam gomilu svojih kolega koji se ne slažu sa aktuelnom vlašću, ali su se više puta opekli u prošlosti i znaju kako je politika jedna prevrtljiva stvar. Ali, mislim da će doći. Ja sam ubeđen da će doći. Mislim da smo uspeli da ubedimo dobar deo naroda da nije bitno ko je sve na protestu i da se ne borimo ni za jednu stranku već za zdrav razum. To je taj virus koji raste i ljudi kojih ste pomenuli biće sve više i više. Ne znam šta bi oni inače čekali? Mogu da sačekaju još dva, tri meseca, ali više nema vremena da se čeka da izađu iz ormara i da kažu šta misle. Činjenica je da ih je mali broj i činjenica je da ja ne volim izraz elita – grozna je reč. Ne mislim da smo mi išta drugačiji od bilo koga ko se bavi nejavnim poslom.
      Mislite li da ti ljudi imaju da izgube išta osim, možda, svog integriteta?
      Mnogi su namireni. Nekim platicama, pozicijama, i to ih drži u mestu. Ali kad vladaš strahom, ljudi će u jednom trenutku da shvate da on gubi konce i moraće, kao i uvek, da se prestroje. Kao i svi pacovi, da bi preživeli moraće nešto da kažu. Tako da se nadam da će se to desiti. To je prirodan proces. Svi ovi ljudi koji sada ćute, a javne su ličnosti, moraće u jednom trenutku da progovore. Ne optužujem nikog ko ćuti. Ja to mogu da razumem, meni je to vrlo jasno. Pogotovo razumem ljude koji nemaju šta da izgube, razumem ih što ćute i čekaju šta će da se desi, ne zato što mislim da su kukavice, već zato što su se previše puta opekli. Gotovo sam siguran da će se to promeniti. Šta god ko mislio o Ivanu Ivanoviću, a svašta su govorili o njemu dok je radio na toj televiziji, to što je on uradio je časno, moralno, i održao je lekciju mnogim svojim kolegama koji i dalje rade to što rade i smeju se i sve je zabavno... To je jedan moralni čas koji je Ivanović održao većini svojih kolega. A pritom je čovek koji je verovatno najbolje zarađivao i najbolje živeo od svih njih. Ja mu za to skidam kapu.
      Kao što je meni, takođe, fascinantno zašto neko ćuti u Evropskoj uniji. U stvari, znam zašto je to tako jer mora da se završi neki drugi dil koji imaju sa tim čovekom. Ali su u stanju i spremni su da žrtvuju građane ove zemlje. To govori o tome koliko im mi ne značimo ništa. Mi smo neki piončići, služimo za potkusurivanje. Jer on mora da završi neki drugi posao, a do tada nek radi šta god hoće sa ovim narodom: ne daj im da govore, prebijaj, pali kuće, sve može. Svi smo ovakvi, svi smo onakvi, samo ti nama završi ovo, pa ćemo posle da vidimo šta se dešava. E, to samo govori o licemerju ne samo Evropske unije nego svih zemalja, koje god da su, koje imaju neke interese u Srbiji. Neverovatno je da žrtvuju milione ljudi u srcu Evrope zarad svojih interesa. Ne zanima me, ne bavim se visokom politikom, ali samo kažem da je činjenica da oni o ovome ćute. A vi se pitajte zašto.
      U sredu 16. januara održaće se protest povodom godinu dana od ubistva Olivera Ivanovića. Očekujete li da to bude najmasovniji skup do sada?
      Mislim da je Oliver Ivanović to zaslužio. Sve nas to boli i to je simbol jednog ludila u kojem živimo i, ako Bog dâ da kažemo u kojem smo živeli. Taj čovek je zahvaljujući TV Pinku, Vučiću i Đuriću prošao kroz jednu vrstu satanizacije. Njega nisu satanizovali Albanci, već naši ljudi. Taj datum moramo da obeležimo jer smo tog dana svi bili beskrajno tužni i uplašeni. Naše je bar da Olivera Ivanovića ne zaboravimo.
      Kako komentarišete navode da je za ubistvo Ivanovića odgovorno nekoliko Srba?
      Vrlo je zanimljivo što su se tu pojavili neka imena i datumi. Što bi rekao Neša Stefanović, neki ljudi su povezani sa nekim prostorima i neka imena sa nekim licima, ali to, naravno, sad neće izjaviti. Ja sam duboko ubeđen da su Vučić, Tači i Haradinaj najbolji drugari. Kao što su Milošević i Tuđman više od 30 puta sedeli u Karađorđevu od ‘90. do ‘95, delili nešto, dogovarali se, pili viski. Sad je samo pitanje koliko će odgovarati ovoj trojici da se nađu ubice Olivera Ivanovića. Ako gledam iz konstelacije da su oni drugari, ni jednima ni drugima ne odgovara da se nađu ubice. Da ne bude poligraf, koji nije validan dokaz na sudu, jedino merilo istine.
      Radoslav ĆEBIĆ, VREME | BR 1462 | 9. JANUAR 2019.
      https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1655634
    • Од JESSY,
      POBEDILA RAK, PA DOPLIVALA PRVA DO ČASNOG KRSTA Hrabra Jovana (18) svojim govorom RASPLAKALA SVE (FOTO, VIDEO)
      FOTO: D. GOLL / TANJUG Učenica Sportske gimnazije Jovana Leposavić (18) prva je doplivala do Bogojavljenskog krsta danas u Zemunu. Mlada Beograđanka, koja je pobedila rak, časni krst posvetila je prijateljima koji se bore sa tom opakom bolešću i onima kojih više nema.
                - Hvala svima koji su učestvovali i dozvolili da prva stignem. Ova pobeda mi znači mnogo jer je posvećena mojim drugarima koji se leče od kancera i onima koji nisu više sa nama - rekla je Jovana.
        FOTO: D. GOLL / TANJUG Jovana Leposavić prva je doplivala do krsta Njene reči su okupljeni, među kojima i patrijarh SPC Irinej, pozdravili dugim aplauzom. Jovana je prva od 243 plivača stigla do krsta, a na tome joj je čestitao i gradonačelnik dr Zoran Radojičić.
      FOTO: D. GOLL / TANJUG Gradonačelnik Zoran Radojičić i patrijarh Irinej   Jovana kaže da je i sama prošla veliku borbu sa tom boleću pre četiri godine i da je uspela da je pobedi, kao i da se vratila sportskom načinu života i igranju fudbala. Mlada Beograđanka je članica Ženskog fudbalskog kluba Crvena zvezda.
      Mladići koji su se prijavili za Bogojavljensko plivanje u Zemunu su kao pravi džentlmeni pustili da ona dopliva prva do časnog krsta. FOTO: D. GOLL / TANJUG Džentlmeni: Na keju je više od 200 mladića pustilo da Jovana prva stigne do krsta Ona je, inače, prva pripadnica lepšeg pola koja je pobedila od kada se organizuje plivanje u Zemunu.
       
      https://www.blic.rs/vesti/beograd/pobedila-rak-pa-doplivala-prva-do-casnog-krsta-hrabra-jovana-18-svojim-govorom/xwtmxk4
×