Jump to content
Sign in to follow this  
александар живаљев

Владимир Коларић: Повратак бићу и повратак личности: о књизи „Бахтин и хришћанство“ Светозара Поштића

Rate this topic

Recommended Posts

  На насловној фотографији: професор др Светозар Поштић.

 

bahtin.jpg

Светозар Поштић је постао истинско откриће наше хришћански оријентисане хуманистике, најпре захваљујући двојезичком „интернет часопису за уметност, културу и православну духовност“ под називом „Стражњи дућан“, односно „The Backshop Journal“ (https://backshopjournal.com/). Ради се, међутим, о врло озбиљном аутору, чија књига „Бахтин и хришћанство“ (Академска књига, Нови Сад, 2012) представља сегмент његове докторске дисертације о Монтењу, одбрањене на Универзитету Јужне Каролине у САД.

Бахтин је послужио Поштићу као пут ка Монтењу, у чијем га је есеју под бројем II:12, једином посвећеном искључиво религијским питањима, интересовало питање дијалогизма и перихорезе, као прожимања две Христове природе.

Поштић открива великог руског аутора као пре свега философа, чије је бављење социолингвистиком и књижевном теоријом било донекле изнуђено, односно условљено историјским околностима револуције и живота у Совјетском Савезу, а отворено говорећи променом културне климе и политичком репресијом. Бахтин није философ само, како је сам одређивао сопствену позицију, у „негативном смислу“, по ком је философија истраживање које се „креће се у пограничним сферама, то јест на границама признатих дисциплина, на њиховим спојевима и пресецима“, већ и због своје укорењености како у философији немачког идеалима тако и у руском религијском мислилаштву, са великим упливом православног богословља и свешћу о припадности источно-хришћанском културно-цивилизацијском наслеђу.

Бахтин је, стога, за Поштића узоран пример културације хришћанства, односно успешног превођења источно-хришћанског религијског и културног искуства на савремени теоријски дискурс у домену хуманистике.

Поштић представља досадашње резултате истраживања хришћанских основа Бахтинов дела, али даје и значајне прилоге у систематичном и заокруженом излагању његове утемељености на традицији православне теологије, по ком се „бахтиновски дијалогизам може посматрати и као другачији поглед на основни смисао православног хришћанства, саборност Христове цркве на земљи кроз заједницу Евхаристије“.

Инсистирање руског аутора на дијалогу као основи људског постојања, конкретности и телесности, стога се не доводи само у везу са европским традицијама егзистенцијализма и феноменологије, као својеврсног „обрта ка конкретности“ и повратка бићу као сопству после декартовског и потоњег просветитељског онтолошког и епистемолошког апстракционизма, већ и са темељним основама православне ипостасне теологије, а самим тим и христолошке догматике.

Бахтин се код Поштића показује као интеркултурално комуникативан аутор који општеевропском тренду „повратка бићу“ нуди на источно-хришћанском религијском и културном искуству  утемељене теолошке и философске основе, које „повратак бићу“ заправо преводе у „повратак личности“.

„Свака процена јесте заузимање индивидуалног положаја у бићу: чак је и Бог морао да се отелотвори да би помиловао, страдао и опростио, да се спусти са апстрактног гледишта правде“, наводи Поштић Бахтинове речи. „Само религија одређује ничим неограничену слободу мисли, јер човек апсолутно не може да постоји без икакве вере, и одсуство вере у Бога неизбежно се претвара у идолопоклонство, то јест у веру у нешто намерно ограничено временским и просторним оквирима који не дозвољавају стварну, потпуну слободу мисли“, пре чему је истинска мисао „мисао о Богу и присуству Бога, дијалог, опроштење, молитва“, а „душа нам слободно говори о својој бесмртности, али доказати је не можемо“.

Мисао је стога увек и пре свега општење, општење личности, при чему, како закључује Поштић, „да би уопште постојало ја, неопходно је да постоји и ти. Двоје су нераскидиви део заједнице у Христу, а њихово општење Бахтин назива дијалогом“, због чега управо руски аутор и јесте „истински пропагатор ове (саборне и ипостасне – прим. В.К.) љубави и црквеног јединства међу људима“. Да, управо тако – црквеног а не било каквог јединства, свакако не јединства „Великог Инквизитора“.

Бахтин стога, јасно нам представља наш аутор, није само значајан тумач него и истински настављач Достојевског у мисији социјализације и културације Христове откровењске речи, увек новог и стваралачког изрицања оној „јединог новог у свету“ и јединог новог у свим световима у којима учествујемо и присуствујемо, и у којима би могли да учествујемо и присуствујемо.

Књига „Бахтин и хришћанство“ је, као и друга Поштићева књига, „Апологија земаљског живота: Монтењ и заокрет к себи“ (2016), прегледно, прецизно и лепо писана књига, која није намењена само стручњацима, него и широј заинтересованој публици. Она нам враћа великог руског аутора у облику који нам је преко потребан.

 

 

 

 


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      Црква Светог Јована Владимира у селу Курило у Зети данас је торженствено прославила храмовну славу – Светог краља српског. Свету архијерејску литургију је служио Високопреосвећни Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством уз молитвено учешће вјерног народа.   Звучни запис беседе   Радост сабрања је уљепшало крштење и миропомозање новог слуге Божијег Доброслава.   Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Митрополит је рекао да они који су Христа гонили и који Га гоне, већ двије хиљаде година гоне и прогоне оне коју су Његови и да житије Светога Јована Владимира свједочи ту велику и свету истину.   Појаснио је да они који чују и слушају ријеч Божију слушају Духа Светога а они који се ње одричу, одричу се и Духа Божијега, самога Бога. Тако је то било кроз вјекове и тако бива до данас са Црквом Божијом, са онима који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога и живе сагласно томе, испуњени љубављу према Богу и једни према другима. По његовим ријечима они који се не крштавају, или су крштени а не живе сагласно Јеванђељу, они нападају, гоне и прогоне Цркву и свједоке Божије, и сва историја двије хиљаде година је свједочанство тога:   “Свети Јован Владимир је живи свједок живога Бога који је свједочио Господа својом вјером, надом, љубављу. Својом мученичком крвљу је запечатио своју вјеру пострадавши прије 1020. година. Они који су га мучили и убили из властољубља, запамћени су на начин на који је запамћен Јуда издајник Христов”, истакао је Митрополит.   Говорећи о Светом Јовану, Високопреосвећни је нагласио да је он присутан не само у Зети, његовој држави, него и тамо гдје су његове мошти у Шин Ђону, Албанији, и широм васељене. Овај дивни светитељ спада у оне владаре који нијесу жртвовали свој народ за своје интересе и власт, него за истину и правду Божију, жртвовали себе за народ свој.   “Његов спомен и његов примјер, свједочанство, пројављује се овдје у Зети, којом је владао, преко ове светиње посвећене Светој Петки и њему као Божијем угоднику. Преко овога новога манастира поново је дошао међу нас да му служе наше сестре монахиње и сви ми заједно са њима, да се сјећамо његовога житија и великога подвига”, рекао је владика и додао да је Митрополија објавила десетак књига у којима је сабрано све што је писано о Светом Јовану Владимиру.   Архиепископ цетињски је казао да је Свети Јован Владимир дивна и чудесна личност и изразио наду да ће се и Пречиста Крајинска, срушена од Турака, 1571. године, обновити и освештати, али, нагласио је, то зависи од дозволе власти.   “Даће Бог и њима разума и памети, а у исто вријеме неће Господ дозволити и Часни крст Светог Јована Владимира да светиња посвећена Светој Тројици – Богу љубави, која је долетела на Румију по његовом благослову, буде срушена, иако је од 2005. године непрекидно нападају”, рекао је Митрополит црногорско-приморски и подсјетио на предања везана за ову цркву, као и начин њеног постављања на 2000 метара надморске висине.   “То је најљепши доживљај у моме животу, лети хеликоптер са храмом… види се Бар, Албанија, Скадарско језеро, Јадранско море, Италија, сва брда… Баранин Мило Драговић је направио и на врху саставио цркву и камење, које је по предању доношено сваке године за Тројичиндан, сакупљано стотинама година, почело је да се уграђује у тај храм. Па су нам и то забранили прошле године у име културе”, присјетио се Митрополит Амфилохије тих дана.   Нагласио је да и оно што се овдје у Зети са овом светињом урадило, као и са другим манастирима и црквама у Црној Гори, по мишљењу власти руши црногорску културу.   “А то што су то биле рушевине триста година и што је стока боравила у цркви у којој је гроб Балше Другога, то је била култура?! Хвала Господу ено црква на Румији стоји, и ако Бог да стојаће. И хвала Богу што су се светиње на Скадарском  језеру обновиле. Хвала Господу што се и ова светиња обновила и васкрсла. Надам се да ћете ви из Курила дати овом селу име Владимирово, што би био ваш допринос обиљежавању прославе великога Светога Јована Владимира”, казао је Митрополит Амфилохије.   Након што је благосиљао и пререзао славски колач, Високопреосвећни Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је честитао празник и славу мати Јакови и сестринству ове свете обитељи, као и ктитору брату Радомиру Станковићу, који је и ове године био домаћин славе. Сабрање је настављено уз славску трпезу хришћанске љубави.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Поуке.орг - инфо
      Недавно је из штампе изашла књига протојереја – ставрофора Гојка Перовића “О хришћанском и грађанском идентитету”. О овој књизи у дневном листу Дан своје импресије изнио је проф. др Драган Јаковљевић.     Историјски гледано, значајни фактори, којима је била ношена друштвена генеза секуларизовања су по свој прилици прије били ван когнитивног, него пуко космолошко-светоназорног профила. Наиме, секуларизовање је изворно представљало процес једног превасходно економског и правно-политичког развлашћивања црквених институција. Тако је на његовом почетку стајало одузимање замашних привредних добара од манастира и цркве, те њихово национализовање, подржављење. Као и разрешавање правнополитичког поретка од дотадашњег директног црквеног патроната. (Као што је добро познато, и сам термин “секуларизација се је по први пут појавио управо у контексту преузимања великих дјелова црквених посједа и имовине од стране државе, те склапања Вестфалског мировног уговора (1646-1648). Неки теоретичари религије су иронично примијетили, да је одвајање државе од цркве притом било неопходно већ и из пуко техничко-оперативних, трансакционих резона: Наиме да би могла да узме црквену имовину и пренесе је на себе, држава се претходно морала издвојити из дотадашње институционалне испреплетености са црквом. Иначе би узимала од себе саме!)   Прво је по свој прилици био економски интерес ондашњих држава, одн. носилаца власти. Друго је пак било диктирано и прагматским политичким резонима обзиром на појављивање и истодобно дјеловање више паралелних конфесија, одн. цркава (нарочито након расцјепа у западној хришћанској цркви) унутар једних те истих друштвених заједница. Тако да се наиме појавила потреба, да се политичко-правни поредак у будуће не идентификује са једном од њих, већ да се стави изнад тих религиозних диференција. Дакле, да држава буде конфесионално неутрална! А то је онда са своје стране изискивало посезање за једним превасходно свјетовним, ванрелигијским легитимисањем поредака.   Најзад ваља имати у виду и околност, да су процеси секуларизовања започети у ситуацији друштвене исцрпљености претходећим дугим вјерским ратовима, као и уз очитовање неких интерних слабости црквених институција. Овакве околности су са своје стране такође упућивале у правцу наступајућег посвјетовњења друштвеног поретка.   На дјелу је дакле био један вишеслојни дугорочни културни процес ношен хетерогеним, плуралним чиниоцима и њиховим садејством. Процес, који је коначно нашао свој уток у концепту грађанских друштава. Наиме, секуларност модерних друштава је била овјерена њиховим конципирањем као грађанских заједница, почивајућих на грађанском идентитету правних особа, носилаца држављанства и одговарајућих универзалних људских права као и даљих посебних права предвиђених позитивним законодавством свагдашњих држава. Тако да су у савременој Европи несекуларне државе у јасној мањини, какву чине земље попут Данске, Малте, Грчке… Поред извјесних лимита крајњих домета његовог дјеловања који су се у међувремену очитовали, секуларизовање је донијело и несумњиве позитивне помаке у односу на негдашњу теократију, фундаменталистичку сплетеност државних и црквених институција. (…) Додатни идеолошко-свјетоназорну подлогу за секуларизам пружиле су најзад и љевичарске идеологије социјалистичког профила са својим препознатљиво уздржаним ставом према религији па тако и у бившој СФРЈ. С обзиром на последње, секуларизам је у бившим чланицама југословенске федерације представљао и једно наслеђено културно добро, које упркос распаду негдашње државне заједнице, урушавању поретка државног социјализма у свијету, те побољшаном положају вјерских заједница, није било стављано ван снаге. Напротив, секуларизам, свјетовност државности и одвојеност цркве од државе остају темељне одреднице и новообликованих друштвених поредака у негдашњим југословенским републикама.   Како пише Перовић, држава и Црква сада коегзистирају, “могу и требају да сарађују, али се једна другој не мијешају у рад и организацију. Митрополит Амфилохије је пак у једном недавном, запаженом интервјуу (“Вијести, петак 24.01.2020) разборитим начином утврдио: Начело секуларности, које је овдје уставна обавеза, најбоље штити и једну и другу страну [Цркву и Државу од било каквих непромишљености, и сад и у будућим временима.   Према томе, Црква треба уважавати државни поредак, а Држава црквени поредак, и то је пут одолијевању са једне стране религиозно-фундаменталистичким, те са друге стране етатистичко-интервенционистичким искушењима, са тоталитарним претензијама. И модерна демократска друштва налазе начина, да те двије врсте искушења принципијелно сузбију и превладају полазећи од секуларне традиције и демократске форме организовања друштва.   Када се пак ради о посебним питањима својине, то би према Перовићу значило следеће: “Држава мора бити гарант неотуђивости нечије својине, и заштитник културног блага које се налази на њеној територији. Али га не може штитити тако што ће га присвојити!”   Како је сада дошло до тога, да у једној секуларној држави владајућа политичка елита (уз то још са љевичарским идеолошким предзнаком!) у програм свог дјеловања уврсти активно помагање стварања једне одређене цркве, могао би бити предмет једне обухватније анализе – за коју се извијесни ослонци могу наћи и у овдје представљеним текстовима Г. Перовића. У том погледу, он поставља питање:   “Једно ми није јасно, и ево питам гласно шта ће таквој идеологији државна Црква?”   Дакле, једној идеологији љевичарског политичког профила која тражи и налази прикључак на интернационалне љевичарске политичке групације и покрете у Европи и свијету. Да ли би одговор на дато питање можда требало потражити у притисцима и утицају извијесних екстерних чинилаца на политичке партије које чине владајућу елиту? Чинилаца, којима је идеолошко наслеђе љевице страно, али који су своје схватање односа Цркве и државе изгледа успјели потурити владајућој политичкој гарнитури као наводни “виши државни интерес који би као такав самим собом налагао безусловно спровођење! Занимљиво је, да на по свом профилу фундаменталистичке пароле које се износе у јавности, попут “Нема [државе] Црне Горе без црногорске цркве, изостају реаговања и довођења у питање од стране многих вајних “грађанских интелектуалаца”, “аналитичара”, “социјалдемократа”… Напротив, сви они на такве радикалне прокламације ћуте као заливени, тиме прећутно изражавајући свој пристанак на те упитне и анахроне идеолошке шаблоне, те по свој прилици и своју подршку истима.   У сваком случају, смјело би бити јасно, да се претходно назначеним настојањем наше политичке елите практично видно искорачује из пројекта свјетовне државе, фактички нарушава њена секуларност. Све и када би на дјелу била једна само привремена девијација, ради се ипак о далекосежно важном, принципијелном питању које оставља простор озбиљним дилемама у погледу крајњег учинка и даљег историјског хода друштва. Јер, једна је ствар када било која политичка партија исказује симпатију или штавише и извијесну политичку подршку настојању да се створи нека нова вјерска заједница, црква. Нешто друго је међутим, када се почињу користити расположиви државни инструменти за практично изнуђивање одређених решења у датом смислу, њихово дјелатно инсталирање у друштвеној стварности. И тиме државни апарат, њему доступна средства дјеловања и принуђивања попримају функцију повлашћеног сервиса ове или оне конфесионалне заједнице, њима својствених тежњи. У читавој историји западне циливизације, цркве пак нису стварали политичари, него духовници, пророци и њих слиједећи вјерници. Идући супротним путем, забраздило се је пак у позицију државног интервенционизма унутар сфере конфесионалног живота, каква је неспојива са концептом свјетовне државе. Консеквенце једног таквог рискантног интервенционизма ваља сада сагледати, те процијенити њихову пожељност одн. спојивост са прокламованим друштвено-политичким поретком, као и прихваћеним циљевима друштвеног развоја.   Аспекти односа цркве и државе у секуларном контексту   Но, да ли сад институционална одвојеност цркве од државе мора да значи и потпуни јаз, њихову узајамну отуђеност у друштвеној пракси? Како је лијепо на то указао велики протестантски теолог Карл Барт, држава по себи ипак није атеистичка (религионслос) већ прије надконфесионална (ииберконфесионелл) творевина. Не могавши се у име државног резона појавити као прокламатор одређеног погледа на свијет и једне државне религије, она у односу на конфесионалне различитости пактикује трпељивост и у оквирима позитивног права свим црквеним заједницама “у начелу осигурава једнаку слободу”. Барт додуше овдје превасходно има у виду различите хришћанске конфесије (попут католицизма и протестантизма). Но, његово запажање би, како ми се чини, у принципу могло бити уједно протегнуто и на остале вјероисповијести какве затичемо у одређеним државама, па тако и у нашој. Утолико од мене заступано гледиште иде корак даље од онога што је заступао сам Барт, остајући при том, како вјерујем, ипаку духу његовог упућивања. (…)   Перспективе дијалога   Подржавајући објављивање ове збирке текстова Г. Перовића, сматрао сам, да они могу допринијети једном стручно утемељеном и разложном сагледавању низа релевантних питања из историје православља као и односа цркве и државе у овој средини. Полазећи од разјашњења неких темељних појмова и историјских околности, чије разумијевање чини претпоставку потребног споразумијевања на нашој друштвеној сцени. Ти текстови су и иначе већ по свом првом појављивању били наишли на добар пријем у јавности. Рекао бих, већ по основу свог изразито одмјереног стила, али уједно и доследног поштовања историјских датости те избјегавања екстремистичких солуција. Охрабрујуће је, када тако профилисане поруке долазе од ректора Цетињске богословије. Нека стога објављивање ове збирке пружи подршку даљем конструктивном интелектуалном дјеловању овог младог хришћанског интелектуалца, те уједно подстицаје осмишљавању јавног дијалога о низу важних питања везаних за позиционирање и дјеловање хришћанске религије у савременим друштвеним условима. (Наравно, и једном складном уређивању суживота са исламском конфесијом.)   У овдје републикованим текстовима се разматра низ важних тема. Па тако након појашњења појма “аутокефалности”, његовог правог значења те историјског контекста стицања исте, Перовић даље јасно констатује и “двојност националног идентитета код Црногораца”. Притом утврђујући, да он “не може бити тема неког акта или указа”, те да га држава не треба покушавати “нормирати. Што свакако представља коректан став по датом питању. Па ондау једном аутентично демократском тону закључује: “Зато, ако нигдје друго, овдје два већинска политичка идентитета једног друштва имају обавезу да чувају један другог, и да буду свјесни да једноме, без овог другог, нема цјеловитости, па ни будућности. Тиме се у ствари заступа једно шире, хуманије и далековидије сагледавање питања иденититета, с оне стране скучено-екстремистичких погледа прожетих острашћеношћу, као и безобзирном тежњом да се максимално искористе постојећи односи политичке моћи у друштву. Наиме, у прилог једном идентитету, а на уштрб другога идентитета. Једном тежњом дакле, која је иразито неправична и морално спорна.   У претходно изложеном контексту би смио бити сасвим јасан значај одлучног отварања питања највећег живог европског филозофа, Јиргена Хабермаса о томе, шта секуларни ум може да научи из религиозног наслеђа хришћанства и јудаизма. Даље питање би гласило, којим све путевима унијети осмишљавајуће и усмјеравајуће врједносне потенцијале религије у укупно културно саморазумијевање модерних друштава? То су крупна, колико могу да сагледам данас још не до краја већ одлучена, и према томе добрим дијелом отворена развојна питања.   Претходно нам пак ваља превладати искрсле напетости и неспоразуме у погледу односа Цркве и државе у Црној Гори. Вјерујем, да ова збирка текстова, како својим садржајима тако и одмјереним начином излагања може пружити релевантан допринос таквим настојањима. Те вођењу једног рационалног, стрпљивог и толерантног, помирљивог дијалога о отвореним питањима која заокупљују пажњу јавности. Уз узајамно уважавање Цркве и државе, напоредог поштовања како конфесионалног, тако и свјетовног поретка. У знаку једног таквог надања, ову збирку текстова ваља препоручити ширем интересовању.     Извор: Митрполија црногорско-приморска
    • By Поуке.орг - инфо
      У седму недјељу по Васкрсењу – Светих отаца Првог васељенског сабора, 31.маја 2020.љета Господњег, када наша Света Црква прославља Светог мученика Теодота Анкирског, молитвено је било у острошкој светињи.   Звучни запис беседе   Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је острошки сабрат јеромонах Владимир, а саслуживали су му јереј Ранко Радоњић и јерођакон Зосима.   Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало острошко монаштво и вјерни народ, а током Литургије узношене су и молитве за оздрављење болесних од вируса корона, као и за здравље свих.   На крају богослужења сабранима је бесједио о. Владимир који је подсјетио да је Први васељенски сабор када је Црква у лику својих светитеља одбранила један од основних догмата свог учења, а то је догмат да Господ наш Исус Христос није обичан човјек и пророк, него да је Оваплоћени Син Божији, који је бивши Богом вјечним постао Човјеком, да би нас искупио крсном својом жртвом и да би Својим васкрсењем и нас васкрсао и даровао нам опроштење грехова и живот вјечни.   – Арије безбожни свештеник није имао Духом Светим познање ко је Господ наш Исус Христос, него је почео да умује својим гордим умом отпалим од Бога, отпалим од саборног тијела Цркве Христове и почео је да говори и учи да је Христос створење Божије, најсавршеније, да није исте природе са Оцем небеским. То је вријеме велике борбе и спорова – подсјетио је о.Владимир и савјетовао сабране да читају историју васељенских сабора, што је ако је казао веома душекорисно.   О. Владимир је казао да су наши свети оци говорили да је Христос једносуштан са Оцем, што ми исповиједамо у Символу вјере.   – Сви они који покушају гордим умовањем, без Бога и благодати Божије, без јединства са светим, да донесу неку истину о Цркви и Христу, бити одлучени од Цркве – нагласио је о.Владимир.   Осврнуо се и на актуелна дешавања у Црној Гори наводећи да се појавио памфлет у коме наводно власт нуди договор Цркви да се зове Православна црква у Црној Гори.   – Замислите, Свети Сава није био довољно православан, па се у 21. вијеку морао појавити један обезбожени неокомунистички човјек који није крштен и који нама говори да ми морамо бити православнији. Наводно та Црква коју је Свети Сава установио није довољно православна, па ћемо сад ми да правимо нову цркву. Ми говоримо да је наша Црква православна – Српска Православна Црква и нема потребе да ми мијењамо тај назив дајући јој оно што она јесте. Само у Православној цркви ми имамо спасење и ми се Христом Богом Сином Божијим кога су исповједили свети оци на Првом васељенском сабору спасавамо. У ту Цркву призивамо да дођу и ти људи који би данас да праве нове цркве, да дођу, да се врате, да се крсте, дасе не баве ћоравим послом – казао је о. Владимир.     Извор: Манастир Острог
    • By Поуке.орг - инфо
      Протонамесник Игор Игњатов, парох при храму Светог Симеона Мироточивог у Ветернику, представио је књигу Никоса Мацукаса Свет, човек, заједница – по светоме Максиму Исповеднику.    Звучни запис разговора   Издавачкa установa Епархије бачке Беседа објавила је ову књигу 2007. године, у едицији Савремено богословље.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • By Ćiriličar
      Почело је...има разних мера...
       
      Презвитер Владимир Марковић: Не бојте се!        
        Превелика је трагедија задесила читаву планету избијањем корана вируса и превише смо сви ми православни хришћани ових дана располућени на лоше вести око заразе и нашег личног крсног пута ка Голготи на коме следујемо Господу нашем Исусу Христу, рекао је за портал Ин4с презвитер Владимир Марковић.     Отац Владимир Марковић, секретар Верског добротворног старатељства и старешина цркве Светих Апостола Петра и Павла у Топчидеру у Београду   Драга браћо и сестре,   Превелика је трагедија задесила читаву планету избијањем корона вируса и превише смо сви ми православни хришћани ових дана располућени на лоше вести око заразе и нашег личног крсног пута ка Голготи на коме следујемо Господу нашем Исусу Христу.   Жао нам је свих људи који страдају, болују и умиру широм Земље. Више нам је жао ове године него што нам је било минулих година иако су и тада страшне појаве потресале планету. Ратови на Блиском истоку, окупација и страдање хришћана у Сирији и Либији уврстили су хиљаде људи у календар мученика. Земљотрес и цунами у Јапану, Филипинима, Тајланду, Индији однели су велики број жртава.   И није тачно да смо сви окретали главу од ових катастрофа. Било је и нас који смо искрено жалили због тога. Али смо сва та страдања тамо негде далеко поистовећивали са оним што нам је било итекако близу. Са нашим трагедијама овде. И сагледавали смо их увек у светлу Васкрсења Христовог које никада не бива без страдања којим Господ даје славу и вечни живот. Нагледали смо се невиних жртава од рата у Босни, преко бомбардовања 99′ до затирања нашег семена и погрома народа на Косову и Метохији.   Зато је угледни лекар Др Бранимир Несторовић веома лепо приметио на почетку ове свеопште хистерије да смо ми народ који је толико тога претурио преко главе да не треба да нас плаши један обичан вирус. Др Даница Грујичић је са друге стране говорила јавно и научно доказала да смо одавно изложени једној епидемији која годинама траје и која односи 20.000 жртава годишње.   До данас нас држава није адекватно заштитила од ње већ чак доприноси развоју ове епидемије малигних обољења тако што зарад економских интереса дозвољава да постанемо сметлиште тзв. хришћанске Европе. Понављам вам – годишње од рака умире 20.000 људи у Србији. Од поклона који нам је стизао са војних аеродрома Европе. Њен прагматизам и љубав, посебно за нас Србе који смо чували њену част и границе, се види у томе што су нам дали и посебно име – Адриа. Под то име су стрпали и све наше дојучерашње крвнике и непријатеље. Ваздух нам је затрован и то више нико не може да сакрије. Управо се продају здрави извори воде а целокупни екосистем се урушава и трује до неповратних граница.   Брига за здравље нације је била таква да нам је од 2010. године отишло око 8.000 лекара, а тек колико друго медицинско особље. И сада коначно када нас је задесила ова трагедија решили смо да се опаметимо. Решили смо да поштујемо струку. А шта нам каже струка? Каже да овај вирус посебно погађа медицинске раднике јер они чине половину оболелих. Испоразбољевали се људи по свим могућим здравственим установама. Толики директори здравствених установа, рециклирани од стране сваког долазеће режима као прави стручњаци су одговорно иступили и часно признали пропусте?   Не, не то се није десило. Али је зато утврђена одговорност и пронађен је кривац. Криви смо сви ми који смо завапили нашем Патријарху и Синоду да умилостиве власти и да нама који не затварамо очи пред свим овим проблемима, не упиремо прстом у заиста одговорне и криве, дају да своју радост Васкрса поделимо једни са другима и са Васкрслим Христом у Литургији и у храму који је одувек био свето место исцељења и лека а не смрти и заразе.   Сметамо јер не дамо да нам Цркву сведу на крсну славу и „обичаје старе“ ови стручњаци као овај доктор који слави бабину славу и прославља у свом дому све празнике. Он нам је већи ауторитет од 45. патријарха на трону Св. Саве. Он је на централном месту конференције за штампу окружен својим апостолима – весницима који нас из својих гласила годинама плаше црним хроникама, вестима и апокалиптичким насловима: СТРАШНО, ЗА НЕВЕРОВАТИ, УЖАС…   Хајдемо да им ове године покажемо нашу снагу, нашу веру и нашега Бога и Господа Исуса Христа. Да га и они упознају онако како је то учинио јеврејски Синедрион. У Његовом истинском смирењу, мудрости, љубави и жртви.   И хајдемо браћо и сестре да се не бојимо. Хајмо да заиста послушамо оне Христове речи којима се најчешће обраћао својим ученицима и које упућује и нама: Не бојте се.   Не бојте се јер знамо и све нам је ово најавио наш мили Господ.   Да ће охладнети срца многих, и да ће нас многи омрзнути само ради имена Његовог. Знамо добро да се Велики Четвртак десио у четвртак. Да се Велики Петак збио у петак. И да је Христос Васкрсао у Недељу. Не у понедељак, не у уторак него у Недељу. Руси кажу Воскресение, Грци Господњи дан. А нама је нерадна свака недељла, дан Господњи, дан Васкрсења Његовог.   Тако ће и ове године бити у Топчидеру и у свим нашим другим храмовима. Празнична, најбитнија Литургија са Васкрслим Христом и са свима вама који будете могли да дођете. А како ћете? Е то ако мене питате више није питање ни за Синод, ни за патријарха, а сигурно не и за „струку“. То је питање које свакоме поставља Христос лично и од свакога очекује лични одговор.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...