Jump to content

Архимандрит Jован Крестjанкин: Беседа на дан Преподобног Серафима Саровског

Оцени ову тему


Препоручена порука

У име Оца и Сина и Светога Духа!
Љубљени моји, пријатељи наши, данас се Православна Црква опомиње дана упокојења прекрасног угодника Божијег, покровитеља и молитеља руске земље, нашег оца Серафима Саровског.
 
Готово да је свима познато његово кратко житије. Данас до нас, уз Божији благослов, долазе књиге о преподобном старцу, штампане у великим тиражима. Њих су некада читали наши деде и бабе, а можда чак и наши родитељи. Те књиге су у њима одржавале живу распламсалост љубави према прекрасном угоднику Божијем, приповедајући о подвизима и поукама преподобног Серафима. Сада и ви и ја имамо ту радосну могућност да се исцрпно упознамо са његовим житијем и да се на путу ка Богу руководимо његовим поукама.
Пре 158 година у други свет је отишао велики подвижник, и из великог труда прешао у велику вечну радост, одважно се молећи Пресветој Тројици за многострадалну Русију. Он је отишао, али његов животни опит, његови савети и љубав остали су са нама. Данас бих желео да вам препричам старчеву беседу са неким ко је, као и ми сада, трагао за путевима спасења.
Својом живом љубављу према људима, преподобни Серафим Саровски је био сличан извору који у снажном млазу избија из дубине тамне шуме, разлива се у реку и, носећи у море своје непресушне таласе, напаја милионе људи.
Живећи на земљи, старац Божији је поучавао, тешио и исцељивао оне, који су му долазили с вером, надом и љубављу, крепио и уразумљивао оне, који су желели да победе грех.
"Умрећу, и лежаћу у гробу, али ви ћете долазити на мој гроб, овде, као да сам жив, и казиваћете ми све што ваше срце жели да ми каже, а ја ћу вас и из гроба чути као да сам жив", говорио је старац пред смрт својим пријатељима.
И поред дубоке вере у молитвену љубав и помоћ старца, не успева свим људима, а посебно сиромасима, радницима и болесницима, да дођу код њега. Међутим, сви могу да прочитају савете његовог светог срца, које нам је оставио. Ето због чега је добро да у ове свете дане, када Црква славослови Христа и опомиње се упокојења преподобног старца, верног слуге Христовог, поменемо и савете светог Серафима.
На дан Рождества Христовог 1832. године, неки слуга Божији удостојио се да види оца Серафима у Саровској пустињи. "Стигао сам", казивао је тај слуга Божији, "у болничку цркву на рану Литургију. Дошао сам пре почетка службе и видео да отац Серафим седи у десној певници, на поду... кад је Литургија завршена и кад сам му поново пришао, поздравио ме је речима: 'Све ће бити добро молитвама Пресвете Богородице!' Тада сам се одважио да затражим да ми одреди време, кад ћу од њега чути спасоносне савете. Старац ми је овако одговорио: 'Два дана празника. Време се не може одредити. Свети апостол Јаков, брат Господњи, поучава: Ако Господ хоће, и ако будемо живи, учинићемо то и то.'
Затим сам га упитао да ли да наставим службу или да се настаним у селу. Отац Серафим је одговорио: 'Још си млад, служи'. 'Моја служба није добра', приговорио сам. 'То је од твоје воље', одговорио је старац. 'Чини добро, пут Господњи је увек исти. Непријатељ ће свугде бити уз тебе. Ко се причешћује, свугде ће се спасти. Онога, ко се не причешћује, ја не могу да спасем. Где је господар, тамо ће бити и слуга. Смируј се, сачувај мир и ни због чега се не огорчуј.'
Упитао сам га и ово: 'Хоће ли се успешно окончати моје дело?' Старац је одговорио: 'Требало би да они, који имају шта да деле, са пуно љубави то поделе са рођацима. Двојица рођене браће имали су два језера. Код једнога се све множило, а код другога ништа. Тај је пожелео да га освоји ратом. Једном је потребна њива од дванаест хектара, а другоме већа. Не пожели.' Затим сам га упитао: 'Да ли би требало да деца уче језике и остале науке?' Он је на то одговорио: 'Зашто је лоше било шта знати?' Ја сам, грешник, расуђујући на световни начин, помислио да би, уосталом, он сам морао да буде учен да би одговорио на то питање. Истог часа сам зачуо разобличење прозорљивог старца: 'Како да ја, младенац, одговорим на то противно твом расуђивању? Упитај некога паметнијег!'
Увече сам га замолио да настави спасоносну беседу и поставио сам му следеће питање: "Зар скривање дела, предузетих у име Господње, у случају када знаш да ћеш за њега пре добити поругу него похвалу, не личи на одрицање Петрово? Шта да се учини при противуречностима?' Старац ми је на то одговорио: 'Свети апостол Павле у Посланици Тимотеју каже: пиј вино уместо воде, а одмах затим следи: не опијајте се вином. За то је потребно расуђивање. Не разглашавај, а где је потребно, не прећути'
Упитао сам га и шта ће ми заповедити да прочитам. Добио сам одговор: 'Еванђеље по четири зачала свакога дана, сваког Еванђелисту по зачалу, и још живот Јовов. Иако му је жена говорила да је боље да умре, он је све трпео и спасао се. Не заборави да пошаљеш дарове онима, који су те увредили.'
На моје питање: да ли би се у болести требало лечити и како уопште живети, он је одговорио: 'Болест очишћује грехе. Међутим, то је твоја воља. Иди средњим путем. Не узимај више него што можеш да понесеш, јер ћеш пасти и непријатељ ће ти се насмејати. Ако си млад, уздржи се. Једном је ђаво предложио праведнику да скочи у јаму. Овај се сагласио, али га је Григорије Богослов задржао. Ево шта ћеш да радиш: ако те прекоревају - не прекоревај; ако те прогоне - трпи; ако хуле на тебе - хвали; осуђуј самога себе, па те Бог неће осудити, покоравај своју вољу вољи Господњој; никада не ласкај; препознај у себи и добро и зло; блажен је човек, који то зна; љуби ближњег твог, јер је твој ближњи - твоје тело. Ако живиш по телу, изгубићеш и душу и тело, а ако живиш по Божијем, спашћеш и једно и друго. Ти подвизи значе више него да неко оде у Кијев, па чак и даље, ако га Бог позове.'
Последње речи оца Серафима односиле су се на моју жељу да отпутујем у Кијев, па чак и даље, уколико он благослови. Уосталом, ја му нисам открио ту жељу и отац Серафим је за њу дознао једино посредством дара прозорљивости, који је имао по благодати Божијој... Затражио сам да се помоли за мене, а он је одговорио: 'За све се молим свакога дана. Изгради душевни мир да никада не би био озлојеђен и да те нико не озлоједи. Бог ће ти тада дати сузе покајања.' Поново је потврдио: 'Кад те прекоревају - не прекоревај', итд.
На моје питање како да очувам морал људи који су ми потчињени и да ли су противне Богу казне које су, како се чини, законите, он је одговорио: 'Милошћу и смањењем рада а не ранама. Напој, нахрани и буди праведан. Господ трпи и, Бог зна, можда ће још дуго трпети. Ти учини овако: ако Бог опрашта, опраштај и ти. Сачувај душевни мир, да се у породици ни због чега не бисте свађали. Тада ће све бити добро. Исаак, Авраамов син, није се огорчио кад су му засипали студенце, него је одлазио. Међутим, кад га је Бог наградио строструким плодом јечма, почели су да га позивају код себе.'
Упитао сам старца: да ли је потребно да се молимо Богу за избављење од опасних ситуација? Старац је одговорио: 'У Еванђељу је речено - Када се молите, не празнословите... зна Отац ваш шта вам треба пре него што заиштете од Њега. Овако, дакле, молите се ви: Оче наш Који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као на небу. Хлеб наш насушни дај нам данас и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим, и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Ту је благодат Господња. Све што је прихватила и пригрлила света Црква, мора бити угодно за хришћанско срце. Не заборављај празничне дане: буди уздржан, иди у цркву, моли се за све. Тиме ћеш учинити много добра. Даруј свеће, уље и вино у цркву: милостиња ће ти учинити много добра.'
Кад сам га упитао о посту и браку, старац је рекао: 'Царство Божије није јело и пиће, него правда, мир и радост у Духу Светоме. Не треба желети ништа испразно, а све Божије је добро: и девственост је славна, и постови су добри ради побеђивања душевних и телесних непријатеља. И брак је од Бога благословен. И благослови их Бог говорећи: рађајте се и множите се. Само што непријатељ све збуњује.'
На моје питање о духу сумњичавости и о хулним помислима, он је одговорио: 'Невернога ничим нећеш уверити. То је од самога себе. Купи Псалтир, све је тамо...'
Упитао сам га затим да ли неко током поста може да једе мрсну храну, ако му шкоди посна храна и ако су му лекари наложили да једе мрсну храну. Старац је одговорио: 'Хлеб и вода никоме не могу да нашкоде. Како су људи живели и по сто година? Не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих. Оно, што је Црква одлучила на Седам Васељенских сабора, то и испуњавај. Тешко ономе, ко одузме или дода и једну једину реч! Шта ће лекари рећи о праведнима, који су од иструлелих рана исцељивали једним додиром руке? Шта ће рећи о Мојсејевом штапу, којим је Бог из камена извео воду? Каква је корист човеку ако читав свет задобије а души својој науди? Господ нас позива: Приђите к мени сви натоварени и обремењени, и Ја ћу вас одморити, јер је јарам Мој благ и бреме је моје лако.Међутим, ми сами то нећемо.'
За све време наше беседе, отац Серафим је био изузетно весео. Он је стајао, наслонивши се на мртвачки сандук од храстовине који је припремио за самога себе, док је у рукама држао запаљену свећу.
Код старца су, међутим, долазили и такви људи, који 'нису тражили поуку, него су само желели да удовоље својој радозналости'. Тако је један саровски брат уобразио да се приближио крај света и да наступа дан великог Другог доласка Господњег. Питао је и оца Серафима за мишљење, а старац му је смирено одговорио: 'Радости моја! Ти имаш много лепо мишљење о убогом Серафиму! Зар ја да знам кад ће доћи крај овом свету и кад ће наступити онај велики дан, у којем ће Господ судити живима и мртвима и свакоме дати по делима његовим? Не, мени није могуће да то знам...
Господ је Својим пречистим устима рекао: А о дану томе и о часу нико не зна, ни ангели небески, до Отаци Мој Сам. Јер како је било у дане Ноја, тако ће бити и долазак Сина Човечијега. Јер као што у дане пред потопом јеђаху и пијаху, жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и не схватише док не дође потоп и однесе све, тако ће бити и долазак Сина Човечијега (Мт. 24; 3639).' При том је старац тешко уздахнуо и рекао: 'Ми, који живимо на земљи, много смо одлутали од спасоносног пута. Гневимо Господа и не чувамо свете постове; хришћани сада једу месо и током велике Четрдесетнице, и током сваког поста. Среду и петак не држе. Црква, међутим, има правило: они, који не држе свете постове и не посте средом и петком, много греше. Господ се, међутим, неће до краја гневити, него ће нас опет помиловати. Ми имамо православну веру и Цркву, која нема никаквог порока.'
'За свакога хришћанина, испуњење заповести Христових је лагано бреме, како је рекао Сам Спаситељ, али је потребно да свагда имамо на уму и на устима Молитву Исусову, а пред очима живот и страдања Господа нашег Исуса Христа, Који је због љубави према људском роду пострадао до крсне смрти. Истовремено, неопходно је да очишћујемо савест исповедањем својих грехова и да се причешћујемо пречистим Тајнама Тела и Крви Христове.'
'Радости моја, молим те да задобијеш смирен дух', рекао је отац Серафим другом посетиоцу и одмах објаснио: 'То значи да треба бити сличан мртвацу или потпуно глувом или слепом у свим патњама, клеветама, увредама и прогонима јер то неминовно долази свима, који желе да иду путем Христовим.'
Старчеве беседе су се готово увек завршавале речима о нужности да се брижљиво постарамо за своје спасење, док не проће време које је повољно за то."
Преподобни Серафим Саровски је још почетком прошлог века рекао: "Ми имамо православну веру и Цркву која нема никаквог порока. Због ових врлина, Русија ће увек бити славна а непријатељима страшна и непобедива, имајући веру у благочешће... и врата паклена неће је надвладати."
Из историје Русије је очигледно да постоји сагласност између спољашње судбине наше отаџбине и унутрашњег стања народног духа. Због тога би требало да имамо на уму следеће: као што је грех довео до катастрофе, тако и покајање може да доведе до васпостављања Русије.
Догађаји 20. века су показали да свет стоји пред пропашћу. Нека Господ свима вама подари одважности да се пробудите и да схватите да су људи залутали у мраку заблуда. Свету ће тада затребати неугасиво кандило - света Русија, јер без ње не може да се ишчупа из мочваре.
Русијо, буди онаква, каква си потребна Христу!
Драги моји, велика је срећа и утеха, али и велика стрепња, видети да се испуњавају обећања Божија. Данас се не обистињују само обећања Самог Спаситеља, него се обистињују и предсказања угодника Божијих - светих Божијих људи.
Због својих великих сагрешења, Русија иде ггутем ватреног и болног очишћујућег испитивања, и то осећа читава земља, васцела Црква, сваки човек.
Особито су тешке патње оних, којима је Господ дао да провиде судбину народа Божијег. Тако је и преподобни Серафим Саровски патио због целог света, због Цркве, због њених јерарха, због сваког човека који је дошао код њега. У молитви, на мразу, смрзавајући се на земљи, у судбоносним тренуцима живота Русије плакали су и васпитаници преподобног - Христа ради јуродиви. Међутим, они су кроз сузе обећали да ће за несрећом доћи будуће олакшање.
Својевремено, кад је цветала Дивејевска обитељ, одгајена молитвама и трудом преподобног Серафима, њен велики покровитељ нашао се једном приликом у, на први поглед безначајном, разговору. Био је празник Рождества Пресвете Богородице и он је тада рекао: "Доћи ће време кад ће се моје сиротице као грашак расути поред Рождественских врата." Нико није разумео ове његове речи. Међутим, 1927. године, на дан Рождества Пресвете Богородице, тешка рука прогонитеља спустила се на обитељ и за дужи период је замукнула жива реч молитве Богу унутар њених зидина.
Међутим, тај исти преподобни Серафим је тада - за свога живота - изговорио и другу пророчку реч о Дивејеву. Обећавајући препород обитељи, он је казао: "Не молите, не искајте, не тражите манастир. Доћи ће време кад ће вам без икакве молбе наредити да будете манастир, и тада немојте одбити."
И то време је дошло. У априлу 1988. световне власти су неочекивано наложиле верујућима да прихвате манастирску саборну цркву Пресвете Тројице.
Сада и сам преподобни хоће да испуни своје пророчанство о његовом повратку у Дивејево. Он за живота никада није био тамо, али је обећао да ће његове мошти отпочинути у Дивејевској обитељи, сазданој његовим трудом, а која се у наше време васпоставља његовим молитвама.
Драги моји, данас се у духовном свету дешавају значајни догађаји. Један од њих је задивљујуће друго проналажење (обретење) светих моштију преподобног Серафима Саровског. Мучећи се својим светим моштима у заточеништву током пуних седамдесет година, угодник Божији, преподобни Серафим, вратио се у Цркву. Током 1920. године, приликом затварања Саровског манастира, његов кивот је отворен и остаци великог старца руске земље су ишчезли, изгубио им се сваки траг. Он је био изгубљен за нас, али га је Господ сакрио и сачувао.
Обраћајући се свима нама, свјатјејши патријарх Алексеј Други је у вези с тим значајним догађајем рекао да је преподобни Серафим, у дане свог земаљског живота, почетком 19. века, био онај духовни пламен што је загревао Русију, која је већ више од једног столећа била насилно вођена по путевима расцрквењавања и посветовњачења народног живота. Њега је почетком 20. века прославио читав народ, и то уочи нових, невиђено тешких искушења за земљу и за Цркву.
Сада, кад поново ступамо у несрећне године (иако Црква није прогоњена, она мора да тугује заједно са својим народом због свих његових несрећа), поново нам се јавио и, ако тако можемо да кажемо, видљиво нам се приближио преподобни Серафим.
Данас, кад се опомињемо завета преподобног, посебно бих желео да се сетимо његовог задивљујућег, уистину благодатног умећа да се радује с људима. "Радости моја!" Тим речима је дочекивао сваког посетиоца. У наше време, када су људи склони да у сваком незнанцу подозревају непријатеља, супарника и сметњу, толико нам је неопходно да се подсетимо да се може и да се мора другачије односити према ближњима!
Из келије саровског старца ниједан човек није отишао без утехе. Надам се да ће он и сада принети наше молитве пред престо Свемилостивог Спаситеља, и да ће се тада убрзати наше духовно обнављање и исцелење. Нека подари Бог да сви ми постанемо причасници "Серафимовске радости"!
Освештавајући руску земљу, мошти преподобног ће се ради поклоњења многих људи до фебруара налазити у Александро-Невској лаври. Од фебруара до августа, преподобни ће бити у посети Москви, и боравиће у патријаршијском Елоховском сабору. До дана помена преподобног - 1. августа, његове мошти ће отпочинути и бити положене да непрестано обитавају у Дивејевској обитељи, коју је основао свети угодник.
Ако је преподобни Серафим за живота љубављу загревао посетиоце, верујемо да ће и сада, са некадашњом благошћу, загревати и оболеле душе. Само му мислено (духовно) приступи, и обрати му се молитвом. Тада ћеш својим срцем зачути: "Радости моја, дођи, дођи код мене!"
Прекрасни старац Серафим има срце које, потресно до суза, привезује неизрецивом влашћу. "Он као велика воштана свећа свагда пламти пред Господом, како својим протеклим животом на земљи, тако и својом садашњом одважношћу пред Пресветом Тројицом", говорио је вороњешки архиепископ Антоније.
Управо у оним временима, када је мећу људима осиромашила љубав, када је у народу вера почела да се хлади, у блиставом ореолу љубави и светости појавио се преподобни Серафим, саровски чудотворац.
Радујмо се и ми, пријатељи моји, што међу нашим руским светитељима имамо и тако прекрасног старца, који је живео у славу Божију. Данас смо се сабрали да молитвено прославимо његов помен, и из дубина наших срца ускликнимо: "Величамо те, величамо те, преподобни оче Серафиме, и поштујемо свети помен твој, учитељу монаха и сабеседниче ангела." Амин.
2. (15) јануара 1991. године
 

View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

А можда су му и људи свашта причали? …Срели су архијереја монаси са звонима, част његовој части, у цркву га испратили, а онда у архијерско одмориште. Онда, угостили га онако како и треба. Другога дана служба. Све је архијереј погледао, а онда упитао: -А где живи отац Серафим? А баћушка тада није живео у манастиру, него у својој пустињи. Упрегли су коње за архијереја. Била је зима, снега је у саровским шумама било – какви само сметови ! На силу је путовао архијереј. Баћушку су раније обавестили да сам архијереј иде њему у госте. Угодник Божији му је изашао у сусрет без капе (клобука) и смирено је направио архијереју поклон до ногу. -Благослови,- каже,- мене убогог и грешног, свети владико! Благослови баћушка! Архијереј благословио и иде напред у његову пустињицу. Баћушка га под руку придржава. Свита је остала да причека. Ушли, помолили се, сели. Баћушка тако и каже: -Гост код мене високи, а угостити га код мене убогогоа Серафима и нема чиме, – обратио се он опет архијереју. А он, угодник, прозрео је душу његову, да не узима све за благодат, оно што Бог даје светима. А и да каже директно неће, да не би увредио архијереја. А баћушка је био добар, зато га је и медвед волео, јер је веома добар био овај угодник. Од његовог изгледа сва злоба је нестајала у људима и у зверима. Архијереј је мислио да баћушка хоће да га угости чајем, па рече: -Не брини се, ја сам сит.А и нисам ради тога ја к теби дошао по великом снегу. Ето о теби говоре разне приче. -Какве, баћушка, приче? – пита угодник, као да не зна. – Ето, кажу да ти твориш чудеса. -Не, баћушка, убоги Серафим не може творити чудеса, њих може творити само један Господ Сведржитељ. А, Њему је све могуће, Милостивом. Он је и цео свет прекрасно из ничега створио, баћушка. Он је и Илију хранио преко гаврана. Он је и нама, с тобом, баћушка, ето погледај, какву само благодат дао. Архијереј је погледао у угао, куда му је показао угодник, а тамо је већи грм малине израстао, а на њему пуно зрелих плодова. Запрепаштени владика није ништа могао да каже. Зима, а малина, и још из голог пода израсла! Као у причи! А баћушка Серафим, узео чајни тањирић, и бере малине. Набрао и донео пред госта. – Једи, баћушка, једи! Не стиди се. У Бога свега има много! И преко убогога Серафима, по његовој молитви и по Својој милости неизрецивој, Он све може. Ако будете имали вере колико је зрно горушичино, тада и гори можете рећи: “Баци се у море!” – и она ће се преместити. Само не треба сумњати, баћушка. Узми, узми ! Архијереј је све појео, а онда се изненада поклонио баћушки до ногу. А баћушка је успео да га предупреди и да каже: -Не смеш ти да се клањаш пред убогим Серафимом, ти – архијереј Божији. На теби је велика благодат! Благослови мене, грешног, и помоли се! Архијереј је послушао и устао. Благословио је баћушку и само рекао две – три речи: -Опрости ми, старче Божији. Погрешио сам пред тебом! И моли се за мене, недостојног, и у овом животу, и у будућем. – Слушам, баћушка, слушам. Само ти до моје смрти никоме ништа не спомињи, иначе ћеш боловати… Гледа архијереј, а грм се и не види, а на тањирићу од малине још сока остало, значи да то није било привиђење. А и прсти су код њега били од малина. Изашао је архијереј. Чека га његова свита. “И шта би то могло бити, – мисле, – да је он тако дуго говорио с баћушком Серафимом?” А он га, опет испод руке, све до саоница прати. Посадио га и опет се још једном у снег поклонио. А архијереј, само што су одмакли каже својима: -Велики угодник Божији. Истину су за њега говорили, да он може да твори чудеса. Али ништа им о малини није рекао. Само је целим путем ћутао и крстио се, а онда би опет поновио: – Велики, велики угодник! А тек када се баћушка упокојио он је свима испричао за малине.

 
 
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Колико је само текстова објављено у богословској или светоотачкој литератури у којима се говори о праштању као темељу духовног живота и путу који човека води у Царство небеско. И колико год они били утемељени, ни из далека не могу оставити утисак какав оставља само један пример истинског хришћанског праштања. Такво је сведочанство о праштању архимандрита Пајсија, некадашњег хиландарског игумана, онима који су му у грађанском рату 90-тих у селима Сребренице поклали више од 30 чланова породице.
      Горди људи нису кадри да приме и сведоче истину. Гордим људима отац гордости, непријатељ Божији од искони, лаж открива као истину и наводи их да постану сведоци лажи „у име истине“. Људи црне душе, нечисте савести, упрљаног образа, плитке памети и охладнелог срца, нису и не могу бити примери српског карактера, примери српског „самоослобођења“, путовође једног народа, објективни критичари. 
      Истина се открива људима Божијим, људима кротким, смиреним, побожним, честитим. Такав је, међу многима знаним и незнаним, у овом народу, у овом свету и веку, био и недавно упокојени архимандрит Пајсије, негдашњи протос Свете Горе Атонске, игуман манастира Хиландара, и на крају свога краткога земаљскога пута и живота – обновитељ православног монаштва на југу Србије, и игуман манастира Светог Прохора Пчињског.
      Иако сам га познавао и добро и дуго, иако сам са њим провео незаборавне дане и ноћи у разним приликама, у Хиландару, Кареји, Грчкој и Србији, нећу у овом тексту - који намењујем за покој његове душе, уместо свеће воштанице - писати о његовом подвижништву, љубави, трпељивости, кротости, богољубљу, братољубљу, духовништву, византијском појању, богослужењу. О томе ће, у времену које долази, сведочити и говорити његова многобројна духовна деца – монаси, монахиње, свештеници, хришћани из Грчке, Босне поносне, Македоније, Србије, и из многих других земаља.
      У овом тексту, заупокојеном сведочењу, исписаћу истину, Богу и многим православним хришћанима знану, о њему – Србину из Сребренице, Сребреници, и злочину. Ову истину исписујемо у времену када је народ архимандрита Пајсија стављен на стуб срама и распет; и пре тога, оклеветан због злочина у Сребреници.
      Неколико месеци након избијања рата у Босни и Херцеговини 1992. године, у манастир Хиландар су, као и свуда где Срби живе, стизале страшне и црне вести о новом поклању Срба у Босни и Херцеговини. Поново су се, као и 1941. године, повампириле усташко-муслиманске ханџар дивизије, оштрили су се ножеви и нови „србосјеци“, спремало ново поклање и изводило етничко чишћење Срба, кројили нови и остваривали стари планови о прогону босанско-херцеговачких Срба са својих вековних огњишта. Никли су нови концентрациони логори, пунила су се српска гробља, правиле нове, масовне и необележене гробнице, вијорили се црни барјаци, рушиле и сваковрсно скрнавиле древне српске цркве и манстири, добрим делом Босне господарили разни Изетбеговићи, Празине, Делимустафићи, Дудаковићи и слични исламски фанатици. Само Бог зна колико је Срба тада убијено, али би убијених било много више да Срби нису по злу упамтили Павелића, Степинца, Јасеновац и друга масовна српска стратишта из времена Другог светског рата.
      У том рату, за који Срби нису криви, било је жртава на све стране. И српских, и хрватских, и муслиманских. Те црне вести са краја двадесетог века никога нису остављале равнодушним, па ни хиландарске оце. Они су на то имали одговор. Хиландарци су се са својим игуманом Пајсијем молили да Господ свима подари понајпре унутрашњег, а потом и спољашњег мира, али и да у Царству Небеском упокоји све оне који пострадаше због православне вере и свог српског имена.
      У том суровом и крвавом рату, муслимански фанатици су у његовом родном селу Чичевци (20 километара од Сребренице) убили четрдесет братсвеника из фамилије хиландарског игумана. Од најближе родбине, на Ђурђевдан 1992. године, убили су му брата од стрица Симу Танасијевића, са којим се у младости највише дружио и војску служио. Неколико дана касније, 10. маја 1992. године, убили су му рођеног брата Миленка (р.1954. г.) и деду Манојла Танасијевића. Сви су побијени у атару свог села, а Симо је мучен најстрашнијим мукама у муслиманском затвору. Злочин су извршиле прве комшије и стари познаници, муслимани из суседног села Јадра.
      Једног каснијег поподнева, у смирају сунца, када Хиландар посебно мирише миром, у хиландарској канцеларији је зазвонио телефон. Јавио се, као и обично, монах Василије (Урошевић), тадашњи манастирски епитроп задужен за контакте са народом. Са друге стране зачуо се глас:
      – Овде команда јединице Војске републике Српске. Тражимо да чујемо хиландарског игумана Пајсија.
      Отац Василије је замолио официра да позове поново за десетак минута, док он позове игумана да дође из његове монашке келије. Отац Пајсије је дошао, а док телефон није поново позвонио, размишљао је да ће поново чути црни глас из свог родног краја. Премишљао је у себи ко је од његових најближих нова жртва исламског фундаментализма. Није дуго чекао. Телефон је поново позвонио. Када се официр представио, и уверио да разговара са хиландарским игуманом, кренуо је са својом причом:
      – Оче игумане, наше јединице су ухватиле једног познатог муслиманског зликовца, кољача из околине Сребренице. На ислеђивању је признао да је, поред многих других Срба, лично мучио и убио – како је рекао – брата првог попа са Свете Горе. Он је сада у нашим рукама, и тај нема осећај гриже савести због почињеног злочина. Одлучили смо да вас позовемо, и његов живот стављамо у Ваше руке. Како Ви кажете, ми ћемо тако урадити – војнички је завршио свој „рапорт“.
      Игуман је заћутао неколико тренутака, а онда, својим смиреним и тихим гласом, рекао:
      – Ја га нисам тражио. Ја сам му опростио. Нека му Бог суди по делу његовом. Што се мене тиче – слободан је, а ви радите како вас Бог учи. 
      Официр је, не верујући да то чује, питао да ли га је добро разумео. Отац Пајсије је поновио свој одговор. На крају разговора, официр је рекао:
      – Када сте тако одлучили, ми ћемо га пустити.
      Будући да сам био сведок ове јеванђелске приче, дуго сам размишљао о овом готово библијском и драматичном догађају: Шта би човек урадио да су га животне неприлике и воља других довеле у овакву ситуацију? Каквим би судом судио, и каквом би мером мерио?
      Знао је отац Пајсије да је коначни суд у рукама Божијим, да је крв људска – како Његош каже - „рана наопака, да је боље - како каже Јевросима мајка - изгубити главу него своју огрешити душу; да човек хришћанин не завршава у мртвачком сандуку, и у два метра гроба; да је ово на земљи само прво, измериво, краће полувреме у утакмици које овде људи воде са ограничене земље за бескрајно и вечно Небо Божије.
      Све је то знао, и то веома добро, отац Пајсије. Јер, да ту истину није знао, не би у овоме свету и веку сав био Човек, сав Хришћанин, сав Монах, сав Светогорац и Хиландарац, сав Србин. Знао је отац Пајсије да то није учинио због тога да би се људи дивили, да би о томе причали, да би неко о томе писао и приповедао. Знао је да је, по речима Светог Јустина Ћелијског, људска душа важнија од свега. Зато је тако и одговорио.
      Протојереј Велибор Џомић
      извор
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Уобичајено је да се почетком градње сматра дан полагања камена темељца. У случају Храма светог Саве полагање камена темељца имало је дугу и компликовану историју. Први покушај учињен је још 1904. године, у време прославе стогодишњица Карађорђевог устанка.
        Одлука је донета на седници Главног одбора 3. јуна 1904. Одлучено је да се постави камен темељац и на њему усправи крст са дедикацијом о датуму полагања камена. Потом је у октобру решавано о врсти камена темељца и његовој изради. Коначно, одабран је радаљски гранит, посао поверен Н. Лукачеку, а да би се камен могао положити на потребном месту наложено је да се утврде осовине грађевине. Из извештаја о раду за 1904. годину наводи се да је камен темељац требало да буде постављен на празник Св. Стефана (27. децембра), али да се у последњем тренутку појавила нека сметња те није дошао Њ.В. краљ, иако је у очекивању доласка то место са црквене стране освећено, камен темељац спремљен и положен; требало је само да се повеља, по обичају, затвори и освети. Ово ће се, како је рекао митрополит, извршити 27. априла 1905. уз учешће читавог београдског грађанства, корпорација и пријатеља из осталих делова српства.
      Припреме су заиста настављене, па Збор приложника у јануару 1905. одлучује и умољава председника Друштва да се камен темељац и повеља поставе како је предвиђено. На седници од 23. марта одређен је и седмочлани одбор за свечаност полагања камена темељца. Нажалост, у априлу свечаност није одржана, из непознатог разлога, а онда се председник Друштва (митрополит Михаило) упокојио. Последица је била да је 19. децембра 1905. Главни одбор решио да се камен темељац пренесе код цркве и пристојно чува за намењени циљ у сали цркве. Од тада, овај први камен темељац више се не спомиње. Полагање камена темељца обављено је тек 1939. године, четири године по започињању првих радова на градилишту. Свечаност је изведена по програму. Записано је да Београд није запамтио такву грандиозну верско-народну свечаност.
      Она је почела Архијерејском службом у Саборној цркви, коју је служио српски патријарх Гаврило са великим бројем архијереја. По завршетку службе, Литија је кренула из Саборне цркве и ишла главним улицама Београда до отпочетог Храма на Врачару где је пристигла у 12 часова. Овде је велику литију дочекала друга литија из привремене Цркве св. Саве, са целокупним Главним и Надзорним одбором Друштва за подизање Храма св. Саве.
      Дневни листови описали су опширно и подробно величанственост и лепоту ове Литије и непрегледне масе народа које су пуниле тротоаре и споредне улице и побожно у свечаности учествовале. У простору зидовима већ обележеног великог Храма, за освећење темеља – поред архијереја, свештенства, генералитета, представника разних корпорација, певачких друштава који су испунили Храм – присуствовали су на нарочитим трибинама подигнутим поред олтарске апсиде краљевски намесници др Раденко Станковић и др Иво Перовић, председник краљевске Владе Драгиша Цветковић са министрима, председништво Сената и Скупштине, са многим сенаторима и посланицима, и председник Београдске општине са Градским већем. Чланство многих корпорација и друштва, које није могло добити места у Храму, било је распоређено око Храма и у споредним улицама.
      Чин освећења темеља извршио је Његова светост патријарх српски господин Гаврило. При самом чинодејству саслуживали су и руски митрополит Анастасије и бугарски митрополит Павле Старозагорски. У камен темељац положена је повеља на пергаменту исписана словима Мирослављевог јеванђеља: „У ИМЕ СВЕТЕ ТРОИЦЕ, ОТЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА! За владе благоверенога gосподара Петра II Карађорђевића, краља Југославије и Његовог краљевског намесништва, благословом и чинодејством Његове светости патријарха српског Гаврила и свега Светог архијерејског сабора Српске цркве уз учешће свештенства оба реда, представника државних и општинских власти, изасланика из свих крајева oтаџбине и многобројног народа, освети се дана 27. месеца априла (10 маја) љета Господњег 1939. овај темељ започетог велелепног саборног Храма у славу и спомен првог српског архиепископа, просветитеља и апостола светог Саве. Самопожртвовањем државе, цркве, свештенства и народа, а настојањем „Друштва за подизање Храма св. Саве на Врачару“ под високом заштитом благоверених српских владалаца и под председништвом поглавара Свете Српске цркве, подиже се на месту, где су од непријатеља спаљене мошти светитељеве, овај величанствени и монументални Храм као видни и вечити споменик дубоке захвалности свега српског народа своме највећем препородитељу и угоднику Божијем светитељу Сави Српском.
      Нека неизмерна милост и благодат Божија уздигне и чува у сва будућа времена овај молитвени док, као светлу лучу и снажни духовни ослонац наше свете православне вере и хришћанског морала и нека он буде неисцрпни источник јеванђелских истина, братске љубави и међусобне слоге целом српском народу на славу Божију и за опште добро људи на земљи – АМИН!“
      Ову повељу потписали су Његова светост патријарх српски господин Гаврило, Краљевски намесник др Раденко Станковић, председник Краљевске владе г. Драгиша Цветковић, председник Београдске општине г. Влада Илић, инжењер, професор Универзитета Војислав Зађина и предузимач инжењер Константин Станковић. На свечаности освећења темеља говорили су Његова светост патријарх српски господин Гаврило, председник Краљевске владе Драгиша Цветковић у име првог намесника, Његовог краљевског височанства кнеза Павла, који је државним пословима у то време био у иностранству и тиме спречен да присуствује овој свечаности. Београдска радио станица је преносила читав ток свечаности. Да би ова јединствена црквено-народна, државна и београдска свечаност остала потомству за спомен, а историчарима као верни податак о високој српској верској и националној свести Савиних потомака, Главни одбор се постарао да се филмски сними цела Литија и чин освећења темеља, а од појединих главних момената израде фотографски снимци који се данас чувају у нарочитом албуму у архиви Друштва.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Свету и Велику суботу вршимо спомен на Погребење Божанског тела и силазак у ад Господа и Спаса нашега Исуса Христа, којим је обновио људски род од трулежи и превео га у живот вечни.     Повезано:
      Катихета Бранислав Илић гост специјалне емисије о богослужбеним особеностима прва три дана страсне седмице (АУДИО)

      Катихета Бранислав Илић гост специјалне емисије о богослужбеним особеностима Великог четвртка, Великог петка и Велике суботе (АУДИО)
        Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики понедељак   Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики уторак   Катихета Бранислав Илић: Света и Велика среда   Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики четвртак   Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики петак – дан крсног страдања Господњег       У суботу по распећу, дођоше првосвештеници и фарисеји код Пилата да траже од њега да постави стражу испред Христовог гроба. Ово су урадили зато што су се плашили да ће неко од Христових ученика украсти Његово Тело, и тако ће народ поверовати да је Исус васкрсао, као што је и најављивао, “Послије три дана устаћу” (Мт. 27, 63). „Рече им Пилат: Имате стражу, идите те утврдите како знате. А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен“ (Мт. 27, 65-66). У Велику суботу богослужбено се сећамо и благообразног Јосифа и Никодима који су скинули Христово тело са крста, обавили га платном, помазали мирисима и положили у нови гроб који се налазио у Јосифовом врту, а гроб утврдили наваливши камен на врата гробна. Са друге стране химнографија нас подсећа да је Господ у овај дан суботњи починуо од својих дела, исто онако како је починуо од својих дела приликом стварања света. Еванђелски извештаји сведоче да су приликом Спаситељевог погребања присутне биле и Марија Магдалина и Марија Јаковљева. Еванђелисти говоре и да је крај гроба била постављена војничка стража. „Велики си Господе и чудесна су дјела Твоја, и нема ријечи да опише чудеса Твоја“. Заиста, велик је Господ. Велики је и чудесан у оном свом првом стварању, стварању свијета и човјека. Велики је Господ и у овом свом другом стварању, духовном стварању, које се нарочито у ове свете дане (које пролазимо припремајући за Христово Васкрсење) манифестује. То су дани Великог Поста, Великог Четвртка, Великог Петка, Велике Суботе. Оно што је створио у почетку, Бог обнавља својим дејством и својим присуством, својом чудесном силом, и не само обнавља, него му даје нову силу, нову снагу. Обасјава га новом свјетлошћу вјечном и непролазном, свјетлошћу свога лица, својим живим присуством… Велики дан је Велика Субота. Дан Христовог одмора. Он који није имао одмора, Он се одмара у гробу у овај Свети дан. Одмара се ради нас и нашега спасења. Својим одмором, Он силази у ад, Он је присутан међу нама, Он нам припрема пут за Царство Небеско, и припрема се за Васкрсење, и кроз њега припрема опште Васкрсење мртвих. Зато и читамо ових дана онај запис, чудесни запис пророка Божијег Језекиља, гдје се говори о костима које су расуте по свој земљи, како Дух Божији силази у те кости. Силаском Христовим у ад, Дух Свети је онај који кроз Христа Васкрслога обнавља и препрема опште Васкрсење мртвих. „Велики је Господ, и чудесна су дјела Његова, и нема ријечи да опише чудеса Његова“. Богу нашему, који је починуо од дјела својих послије првога стварања, и који је починуо у овај суботњи дан од дјела свога Богочовјечанскога, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.ˮ (из беседе Митрополита црногорско-приморског Амфилохија на Велику суботу) Према богослужбеном правилу познато је да је Велика субота једина субота у години која се пости, из разлога што се у овај дан суботњи сећамо Господњег пребивања у гробу. Богослужбено прослављање ове преблагословене Велике суботе почело је на Свети и Велики петак увече када се богослужи јутрење Велике суботе са такозваним статијама.    О вечерњој Литургији Светог Василија Великог на Велику суботу   Литургију Светог Василија Великог богослужимо са вечерњем, и према напоменама из типика она би требало да се служи у десети час дана (око 17.30.ч). На овом вечерњем поју се већ Васкрсне стихире заједно са триодским стихирама, најављујући тако Христово славно Васкрсење. Свештенослужитељи почињу са служењем у тамним одеждама. Након вечерњег входа читају се Старозаветна чтенија којих има петнаест. Када је реч о читању ових паримеја, богослужбене напомене указују да читање свих петнаест паримеја има свој смисао, само ако се у саставу ове Литургије савршава и литургијско крштење. Познато је да је Велика субота била и један од оних дана када су се катихумени након поучно-молитвене припреме крштавали, како би празник Пасхе Господње дочекали као припадници Богочовечанске заједнице, Цркве. Ако не вршимо крштење у склопу литургије, треба читати само првих седам паримеја и прећи на последњи (петнаесети) и наставити са појањем стихова из осме Библијске песме. Након тога мала јектенија, молитва трисвете песме и уместо Трисветог, поје се „Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукостеˮ. После прочитаног Апостолског читања (Римљанима, зачало 91, 6,3-11), долази један врло битан богослужбени моменат: Уместо алилуја, чтец повишеним гласом узглашава велики прокимен „Васкрсни Боже суди земљи, јер ћеш Ти наследити у свим народима.ˮ Овај прокимен се поје заједно са стиховима:   Стих: Бог стаде на сабору богова, међу боговима судиће.   И појци: Васкрсни Боже…,     Стих: Докле ћете судити неправедно, и лица грешника примати?   Појци: Васкрсни Боже…,   Стих: Судите сирочету и убогоме, смиреног и сиромашног оправдајте.   Појци: Васкрсни Боже…,   Стих: Избавите сиромаха и убогога, из руку грешникових избавите га.   Појци: Васкрсни Боже…,   Стих: Не познаше, нити разумеше, да у тами ходе нек се потресу сви темељи земље.   Појци: Васкрсни Боже…,   Стих: Ја рекох: богови сте, и синови Вишњега сви. А ви као људи умирете, и као један од кнезова падате.   И опет: Васкрсни Боже, судиземљи, јер ћеш Ти наследити у свим народима.     За време појања ових стихова свештенолужитељи у олатару са себе скидају тамне одежде и облаче свечане беле одежде. Такође, Часну трпезу и сав храм „облачеˮ у бело. О овом веома битном богослужбеном моменту који има Васкрсни карактер, кроз који се огледа већ објављено Васкрсење Господње, уважени професор Дмитријевски говори: „Стих –Васкрсни Боже суди земљи…- седмим гласом почиње да поје свештеник из олтара када почиње да звоне сва звона. Свештеник у руци држи корпу са ловоровим листом и разним цветовима, које баца по целом храму узвикујући: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! На шта народ одговара ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! По његовој напомени, царске двери у свим храмовима остају отворена целе Светле седмице, док се икона Спаситељевог полагања у гроб, замењује иконом Христовог Васкрсења, због тога се ова служба и назива службом првог Васкрсења. У пракси која је провладала ђакон (или презвитер) читају Еванђеље од Матеја, (зачало 115. Глава 28,1-20) са гроба Христовог.  На месту Херувимске песме, поје се посебна песма:   Нека умукне свако тело човечије, и нека у себи стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља; јер Цар царева и Господар господара, долази да буде заклан, и да даде себе за храну вернима; а испред Њега иду хорови Ангела са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими, и шестокрилати Серафими, заклањајући лица, и кличући песму: Алилуја, алилуја, алилуја.   Богослужбене напомене указују да ове ноћи након Литургије, Хришћани вековима молитвено дочекују Празник над празницима. Ово молитвено исчекивање огледа се у читању из Дела Апостолских, из разлога што нам управо овај новозаветни спис на најбољи начин исказује истинско сведочанство о Васкрсењу Христовом. После овог поучног читања, богослужи се полуноћница на којој се поје канон Велике суботе.   Из химнографије Велике суботе:   Данас Ад стењући вапије: Боље би ми било да Рођеног од Марије нисам примио, јер дошавши на ме, државу моју разруши, врата бакарна разби; душе, које сам раније држао, Бог будући, васкрсе, слава, Господе, Крсту твоме, и Васкрсењу твоме. (пета стихира на Господи возвах)     Данас Ад стењући вапије: Разруши се моја власт, примих Мртвога као једног од умрлих, Њега више држати не могу, но губим са Њим и оне над којима царовах; ја имадох мртваце од века, но Овај гле све васкрсава. Слава, Господе, Крсту твоме, и Васкрсењу твоме. (шеста стихира на Господи возвах)   Данас Ад стењући вапије: Жртвована би моја држава; Пастир се разапе и Адама васкрсе; лиших се оних над којима царовах; и које победивши прогутах, све их избљувах; испразни гробове Распети, слаби држава смрти. Слава, Господе, Крсту твоме и Васкрсењу твоме (седма стихира на Господи возвах)   Данашњи дан тајно прасликоваше велики Мојсије говорећи: И благослови Бог дан седми. Јер то је благословена Субота; она је дан одмора, у којем почину од свих дела својих Јединородни Син Божији, домостројем кроз смрт телом суботствовавши. И у оно што би враћајући се опет васкрсењем, дарова нам живот вечни, као једини благ и Човекољубац. (Слава на Господи возвах)       катихета Бранислав Илић
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Свети и Велики петак молитвено савршавамо спомен на дан страдања Господњег. Будући да богослужење увек бива прилагођено празнику, или пак догађају из Спаситељевог живота, трагику Великог петка најавиле су стихире јутрења Великог петка које смо богослужили на Велики четвртак увече. „Заборавите све дане пре, и све дане после Великог петка, сведите човека у границе Великог петка. Није ли овај дан зеница свих зала и тркалиште свих трка? Није ли Велики петак стециште свих искушења и стециште свих гадости? Није ли данас земља полудела у човеку? Није ли данас човек убијајући Богочовека доказао да је он заиста лудило земље? И ваистину, ни страшни суд неће бити тежи и страшнији од Великог петка, јер ће приликом страшног суда Бог судити човеку, а данас човек суди Богу, данас је страшни суд за Бога, суди му човечанство. Данас човек својим судом оцењује Бога, процењује га са тридесет сребрника. Ово је највећи грех у историји земље, подсећа нас преподобни Јустин Ћелијски.
       
      У овај трагични и тужни дан не служи се Света литургија (једино ако на Велики петак падну Благовести, служи се потпуна Литургија). Када је питање савршавања Свете Литургије на велики петак, многи типици сведоче да се у овај дан служила Литургија Пређеосвећених дарова. Нпр. у типику Велике цариградске Цркве  са краја деветог и почетка десетог века, стоји да се на Велики Петак служи Литургија Пређеосвећених дарова, а исту праксу помиње и Евергетидски типик.
      Свети Симеон Архиепископ солунски на ову тему јасно говори: „Не знам како се догодило, те се престало са служењем Литургије Пређеосвећених дарова на Свети и Велики петак? Може се десити, да је то учињено на основу јерусалимског богослужбеног устава, На Велики петак ми не служимо потпуне Литургије зато што је Господ у данашњи дан претрпео телом страшна страдања, крсну смрт, и тако себе самога принео на жртву Оцу. Тако је кроз Његово тело принесена жртва. Тога ради, није потребно на Велики петак служити потпуну Литургију.ˮ На свети и Велики петак црква је прописала најстрожији могући пост, који подразумева тотално не узимање хране, о томе нам сведочи и Свети Дионисије Александријски: „Два дана, Велики петак и Велику суботу сви проводе без хранеˮ. Ослањајући се црквено предање, и сам типик Великог петка нас подсећа: „А треба и ово знати, да смо примили у Палестини, да се у овај свети дан Великог Петка, не врши Литургија Пређеосвећених дарова, нити опет пуна Литургија, нити се поставља трпеза, нити једемо у овај дан Распећа.  А ако неко буде много слаб, или престарео, и не може да издржи да не једе, даје му се хлеб и вода, по заласку сунца. Јер смо овако примили од светих заповести светих Апостола, да се не једе у Велики Петак. Јер је Господња реч, коју рече ка фарисејима Господ: Када се од њих узме Женик, тада ће постити у онај дан. Овако су божански Апостоли примили, и ово ћеш наћи у заповестима апостолским, пажљиво их читајући. А правилна је и посланица најсветијег архиепископа Александријског Дионисија, који ово јавно објављује.ˮ
      О последовању великих (царских) часова на Велики петак
      Подносећи све, Господе овако си говорио, безаконицима који су Те ухватили: Ако сте и ударили Пастира, и разјурили дванаест оваца ученике моје, могао сам више од дванаест легеона довести ангела. Но дуго трпим, да се испуни све непознато и тајно што сам вам објавио преко пророка мојих. Господе, слава Теби. (Стихира са првог часа)
      Последовање царских (великих) часова на велики петак приписује се Светом Кирилу Александријском, као и Светом Софронију Јерусалимском. Према богослужбеним напоменама ови царски часови служе се у први час дана (око 7.часова пре подне). Презвитер ово последовање служи у тамним одеждама (епитрахиљу и фелону). Кађење целог храма врши се на првом и деветом часу, док се на осталим часовима врши мало кађење.  Испред иконостаса поставља се налоњ на коме се полаже Свето Еванђеље које ће се читати на сваком од часова. Поред Еванђеља читају се и паримеји, као и Апостол. Уобичајени псалми замењени су посебним псламима, тако читамо:
      На првом часу: Пети, други и двадесет први псалам
      На трећем часу: Тридесет четврти, сто осми и педесети псалам
      На шестом часу: Педесет трећи, сто тридесет девети и деведесети псалам
      На деветом часу: Шездесет осми, шездесет девети и осамдесет пети псалам
       
      О вечерњем богослужењу на Свети и Велики петак
       
      Вечерње Великог петка служи се у десети час дана (око 17.30ч). Презвитер у љубичастом (или пурпурном) епитрахиљу почиње уобичајено. Након стихира на Господи возвах, а за време појања слава и сада, врши се вечерњи вход са Еванђељем, из разлога што ће се на овом вечерњем богослужењу читати Еванђеље. После молитве „Светлости тиха…ˮ следе Старозаветна чтенија из књиге Изласка (Глава 33,11-23); из књиге о Јову. (Глава 42,12-17); из пророштава Исаије (Глава 52,13-53,1). За време ових старозаветних читања Епископ (или презвитер) облачи потпуно одјејаније, због свечаног чина изношења плаштанице за време појања Слава и сада на стиховње. Међу новозаветним читањима имамо читање из прве посланице Коринћанима Светог Апостола Павла зачало 125 (Глава 1,18-2,2), и из Еванђеља од Матеја, зачало 110. (Глава 27,1-38); Од Луке, (глава 23,39-43); Матеј, (глава 27,39-54); Јован, (глава 19,31-37); Матеј, (глава 27,55-61). Код православних Грка постоји један леп богослужбени детаљ: Са последњим реченицама Еванђеља: А кад би увече..., излази презвитер из Олтара и скида Распетога са Крста, који је до сада био у средини храма, којега увија у бело платно, и уноси га у Олтар, док у храму остаје само Крст, испред којег је намештен Христов гроб. За време појања слава и сада на стиховње, презвитер на северне двери износи плаштаницу, док његови саслужитељи идући иза њега носе Еванђеље и крст. И дошавши до припремљеног стола полажу плаштаницу, а преко ње Еванђеље и Крст. О овом богослужбеном моменту изношења плаштанице, професор Дмитријевски наглашава да је разноликост богослужбених пракси несумљиво условљена тиме што данашњи типик не спомиње изношење плаштанице на вечерњем Великог петка. То је потпуно јасно, јер сви стари типици познају само једно изношење плаштанице на јутрењу велике суботе после великог славословља. Што указује да је овај обичај изношења плаштанице на вечерњем Великог петка уведен знатно после 1695. године.
       Све богослубене напомене напомињу да се све јектеније изговарају испред плаштанице, док се плаштаница налази на средини храма. Након вечерњег служи се мало повечерје на коме се поје канон Распећа Господњег, као и плач Пресвете Богородице.
      Тебе Који се одеваш светлошћу као хаљином, скинувши с дрвета Јосиф с Никодимом, и видевши мртва, нага, непогребена, и предузев усрдни плач, ридајући говораше: Авај мени, преслатки Исусе! кога малопре сунце гледајући на Крсту обешена, тамом се заодену; и земља са страхом се потресаше, и завеса храма се раздираше. А ево сада видим Те, мене ради драговољно сишавшег у смрт. Како да Те погребем, Боже мој, и како плаштаницом да Те увијем? Којим ли рукама да се дотакнем нетљенога Тела Твога? Или које песме да отпевам исходу твоме, Милосрдни? Величам страдања твоја, песмословим и погребење твоје, са Васкрсењем, говорећи: Господе, слава Теби. (Слава и сада на стиховње)
       
      О јутрењу Велике суботе које богослужимо на Велики петак увече
       
      Јутарње богослужење Велике суботе према богослужбеним напоменама богослужимо у седми час ноћи (око 02.30ч), међутим у парохијским храмовима прилагођавање овом времену није изводљиво. Након шестопсалмија и велике јектеније поје се Бог Господ… и тропари „Благообразни Јосиф…ˮ, слава: „Јегда снишел јеси…ˮ и сада: „Мироносици жени…ˮ. А свештенослужитељ у тамним одеждама ставши испред Христовог гроба, по старешинству певају прву статију Непорочних тј. седамнаесту катизму. После прве статије врши се кађење целог храма, а после друге и треће врши се само мало кађење. Статије су подељене малим јектенијама, које имају и своје посебне возгласе. После треће статије појци певају „Ангелски собор…ˮ након чега следи мала јектенија са возгласом  „Јер си ти Цар Мира…ˮ После сједалног триода, типик налаже читање тумачења Еванђеља по Матеју, а после њега педесети псалам. Потом се поје трипеснец, након чега се поје трократно „Свет је Господ Бог наш…ˮ За време појања стихира на хвалитне Епископ (или начаствујући презвитер) облачи потпуно одјејаније, и за време појања великог Свети Боже врши се опход око храма са Еванђељем и плаштаницом. Обичај који је преовладао подразумева да свештеници приликом уласка у храм, након опхода, стану на западна врата храма и подигну високо Плаштаницу како би верни народ испод прошао. Након тога Епископ (или презвитер) узглашава „Премудрост! Право стојмо! И улазећи у храм поје се тропар „Благообразни Јосиф…ˮ Неки типици налажу да се Плаштаница након опхода полаже на Часну трпезу, јер овај богослужбени моменат символизује преношење Спаситељевог тела са плоче помазања у гроб Господњи и из тог разлога типици налажу да се Плаштаница полаже на Часну трпезу која и символизује гроб Господњи. И поред ове напомене, усталила се пракса да се Плаштаница након опхода поново враћа на припремљен гроб који је постављен на средини храма. Следи Старозаветно чтеније из Пророштава језекиљевих (37. глава) које казује о свеопштем Васкрсењу, када Господ заповеда пророку да пророкује сувим костима, које су потом васкрсле.  Потом следи и читање из посланице Галатима која казује о искупљењу људи од клетве законске кроз Исуса Христа. И на крају Еванђелско чтеније из Матејевог Еванђеља о печаћењу гроба и војничком чувању Христовог гроба.
       
      Из химнографије Светог и Великог петка
       
      Ходите сви да певамо, Онога који се нас ради распео, јер Њега виде Марија на дрвету и говораше: ако и Крст трпиш, Ти си Син и Бог мој. (кондак)
      Разбојника благоразумног, истога дана удостојио си Раја, Господе; и мене дрветом крсним просветли, и спаси ме. (свјетилен)
      Сваки део светога твога тела, срамоту нас ради претрпе: глава трње, лице пљување, вилице шамаре, уста укус жучис оцтом помешан, уши хуле безбожне, леђа бијење и рука трску, цело тело растезање на крсту, удови клинове и ребра копље.Ти који си за нас пострадао, и од страдања нас ослободио; и који си сишао к нама човекољубљем и подигао нас, свесилни Спасе, помилуј нас. (друга стихира на хвалитне)
      Господе, када си Ти узлазио на Крст, страх и трепет обузе твар; и земљи си, дакле, забранио да прогута оне који Те распињаху, а аду си заповедио да отпусти сужње на препород људи. Судијо живих и мртвих, дошао си да дарујеш живот а не смрт. Човекољубче, слава Теби. (слава на стиховње)
      Већ судије неправедне, умачу трску за одлуку, и Исус бива суђен и осуђује се на крст; и твар страда, гледајући на Крсту Господа. Но Ти који природом тела страдаш мене ради, Господе благи, слава Теби. (и сада на стиховње)
      Искупио си нас пречасном Крвљу својом од клетве законске; на Крсту прикован и копљем прободен, излио си бесмртност људима, Спаситељу наш, слава Ти. (тропар)
       
      Катихета Бранислав Илић
       
      Извор: Српска Православна Црква
       
      ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Протојереј Владан Симић,
      из збирке песама Питам се, Беседа, Нови Сад 2020.

       
      Родни Лелић је прославио
      Онај што мирно у кивоту спава
      Што је тамо и цркву саградио
      Да има где да почине му глава.
       
      А дечак што уз њега провео је дане
      И ког је упутио на своје стазе правац
      Црноризац поста од младости ране
      Да пример нам даје овај свети Старац.
       
      Жичке лавре послушник и дечански сабрат
      Овчарских клисура смирени житељ
      У подвигу је прошао и ужаса рат
      У Призрену са ђацима створио обитељ.
       
      Цео живот подарио светињи и чудима,
      Монашком завету и молитви Богу
      Сваког са осмехом и љубављу прима
      Метохију и Косово прош’о босих ногу.
       
      Претрпео батинање неверних Бугара
      И остао предан своме послушању
      Прохујалих времена врата нам отвара
      Неуморно пише и ноћу и дању.
       
      Арнаути кад цркве у пламен огња дадоше
      И народ с огњишта растераше мачем
      Рањене руке тад му задрхташе
      Па завапи Богу молитвом и плачем.
       
      Искреном душом и радосним очима
      Крепки Старац Истину животом сведочи
      И дуг враћа оном што у Лелићу почива
      И недуге нађе молитвом лечи.
       
      Мира духу своме у старости нађе
      Под окриљем јуначке планине Јелице;
      Тишина Јежевице скри га од буке и свађе
      И лукавог што баца отровне стрелице.
       
      Крстоносни пут води га до Дрине
      Да испише сећања последњу страницу
      И у Рачи старој о своме роду брине
      Па хита у Лелић, на последњу станицу.
       
      И радује се свети владика Николај
      Јер молитва изроди оца Јована
      што Јеванђељу учи грешни род овај
      Док у Лелић хрли са свих српских страна.
       
      Сада Лелић село има два јунака:
      Једног у календар што уписа Бог,
      Другога познаје српска душа свака
      И љуби га ко духовног родитеља свог.
       
      Протојереј Владан Симић,
      из збирке песама Питам се, Беседа, Нови Сад 2020.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...