Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Архимандрит Jован Крестjанкин: Беседа на дан Преподобног Серафима Саровског

Оцени ову тему

Recommended Posts

У име Оца и Сина и Светога Духа!
Љубљени моји, пријатељи наши, данас се Православна Црква опомиње дана упокојења прекрасног угодника Божијег, покровитеља и молитеља руске земље, нашег оца Серафима Саровског.
 
Готово да је свима познато његово кратко житије. Данас до нас, уз Божији благослов, долазе књиге о преподобном старцу, штампане у великим тиражима. Њих су некада читали наши деде и бабе, а можда чак и наши родитељи. Те књиге су у њима одржавале живу распламсалост љубави према прекрасном угоднику Божијем, приповедајући о подвизима и поукама преподобног Серафима. Сада и ви и ја имамо ту радосну могућност да се исцрпно упознамо са његовим житијем и да се на путу ка Богу руководимо његовим поукама.
Пре 158 година у други свет је отишао велики подвижник, и из великог труда прешао у велику вечну радост, одважно се молећи Пресветој Тројици за многострадалну Русију. Он је отишао, али његов животни опит, његови савети и љубав остали су са нама. Данас бих желео да вам препричам старчеву беседу са неким ко је, као и ми сада, трагао за путевима спасења.
Својом живом љубављу према људима, преподобни Серафим Саровски је био сличан извору који у снажном млазу избија из дубине тамне шуме, разлива се у реку и, носећи у море своје непресушне таласе, напаја милионе људи.
Живећи на земљи, старац Божији је поучавао, тешио и исцељивао оне, који су му долазили с вером, надом и љубављу, крепио и уразумљивао оне, који су желели да победе грех.
"Умрећу, и лежаћу у гробу, али ви ћете долазити на мој гроб, овде, као да сам жив, и казиваћете ми све што ваше срце жели да ми каже, а ја ћу вас и из гроба чути као да сам жив", говорио је старац пред смрт својим пријатељима.
И поред дубоке вере у молитвену љубав и помоћ старца, не успева свим људима, а посебно сиромасима, радницима и болесницима, да дођу код њега. Међутим, сви могу да прочитају савете његовог светог срца, које нам је оставио. Ето због чега је добро да у ове свете дане, када Црква славослови Христа и опомиње се упокојења преподобног старца, верног слуге Христовог, поменемо и савете светог Серафима.
На дан Рождества Христовог 1832. године, неки слуга Божији удостојио се да види оца Серафима у Саровској пустињи. "Стигао сам", казивао је тај слуга Божији, "у болничку цркву на рану Литургију. Дошао сам пре почетка службе и видео да отац Серафим седи у десној певници, на поду... кад је Литургија завршена и кад сам му поново пришао, поздравио ме је речима: 'Све ће бити добро молитвама Пресвете Богородице!' Тада сам се одважио да затражим да ми одреди време, кад ћу од њега чути спасоносне савете. Старац ми је овако одговорио: 'Два дана празника. Време се не може одредити. Свети апостол Јаков, брат Господњи, поучава: Ако Господ хоће, и ако будемо живи, учинићемо то и то.'
Затим сам га упитао да ли да наставим службу или да се настаним у селу. Отац Серафим је одговорио: 'Још си млад, служи'. 'Моја служба није добра', приговорио сам. 'То је од твоје воље', одговорио је старац. 'Чини добро, пут Господњи је увек исти. Непријатељ ће свугде бити уз тебе. Ко се причешћује, свугде ће се спасти. Онога, ко се не причешћује, ја не могу да спасем. Где је господар, тамо ће бити и слуга. Смируј се, сачувај мир и ни због чега се не огорчуј.'
Упитао сам га и ово: 'Хоће ли се успешно окончати моје дело?' Старац је одговорио: 'Требало би да они, који имају шта да деле, са пуно љубави то поделе са рођацима. Двојица рођене браће имали су два језера. Код једнога се све множило, а код другога ништа. Тај је пожелео да га освоји ратом. Једном је потребна њива од дванаест хектара, а другоме већа. Не пожели.' Затим сам га упитао: 'Да ли би требало да деца уче језике и остале науке?' Он је на то одговорио: 'Зашто је лоше било шта знати?' Ја сам, грешник, расуђујући на световни начин, помислио да би, уосталом, он сам морао да буде учен да би одговорио на то питање. Истог часа сам зачуо разобличење прозорљивог старца: 'Како да ја, младенац, одговорим на то противно твом расуђивању? Упитај некога паметнијег!'
Увече сам га замолио да настави спасоносну беседу и поставио сам му следеће питање: "Зар скривање дела, предузетих у име Господње, у случају када знаш да ћеш за њега пре добити поругу него похвалу, не личи на одрицање Петрово? Шта да се учини при противуречностима?' Старац ми је на то одговорио: 'Свети апостол Павле у Посланици Тимотеју каже: пиј вино уместо воде, а одмах затим следи: не опијајте се вином. За то је потребно расуђивање. Не разглашавај, а где је потребно, не прећути'
Упитао сам га и шта ће ми заповедити да прочитам. Добио сам одговор: 'Еванђеље по четири зачала свакога дана, сваког Еванђелисту по зачалу, и још живот Јовов. Иако му је жена говорила да је боље да умре, он је све трпео и спасао се. Не заборави да пошаљеш дарове онима, који су те увредили.'
На моје питање: да ли би се у болести требало лечити и како уопште живети, он је одговорио: 'Болест очишћује грехе. Међутим, то је твоја воља. Иди средњим путем. Не узимај више него што можеш да понесеш, јер ћеш пасти и непријатељ ће ти се насмејати. Ако си млад, уздржи се. Једном је ђаво предложио праведнику да скочи у јаму. Овај се сагласио, али га је Григорије Богослов задржао. Ево шта ћеш да радиш: ако те прекоревају - не прекоревај; ако те прогоне - трпи; ако хуле на тебе - хвали; осуђуј самога себе, па те Бог неће осудити, покоравај своју вољу вољи Господњој; никада не ласкај; препознај у себи и добро и зло; блажен је човек, који то зна; љуби ближњег твог, јер је твој ближњи - твоје тело. Ако живиш по телу, изгубићеш и душу и тело, а ако живиш по Божијем, спашћеш и једно и друго. Ти подвизи значе више него да неко оде у Кијев, па чак и даље, ако га Бог позове.'
Последње речи оца Серафима односиле су се на моју жељу да отпутујем у Кијев, па чак и даље, уколико он благослови. Уосталом, ја му нисам открио ту жељу и отац Серафим је за њу дознао једино посредством дара прозорљивости, који је имао по благодати Божијој... Затражио сам да се помоли за мене, а он је одговорио: 'За све се молим свакога дана. Изгради душевни мир да никада не би био озлојеђен и да те нико не озлоједи. Бог ће ти тада дати сузе покајања.' Поново је потврдио: 'Кад те прекоревају - не прекоревај', итд.
На моје питање како да очувам морал људи који су ми потчињени и да ли су противне Богу казне које су, како се чини, законите, он је одговорио: 'Милошћу и смањењем рада а не ранама. Напој, нахрани и буди праведан. Господ трпи и, Бог зна, можда ће још дуго трпети. Ти учини овако: ако Бог опрашта, опраштај и ти. Сачувај душевни мир, да се у породици ни због чега не бисте свађали. Тада ће све бити добро. Исаак, Авраамов син, није се огорчио кад су му засипали студенце, него је одлазио. Међутим, кад га је Бог наградио строструким плодом јечма, почели су да га позивају код себе.'
Упитао сам старца: да ли је потребно да се молимо Богу за избављење од опасних ситуација? Старац је одговорио: 'У Еванђељу је речено - Када се молите, не празнословите... зна Отац ваш шта вам треба пре него што заиштете од Њега. Овако, дакле, молите се ви: Оче наш Који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође Царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као на небу. Хлеб наш насушни дај нам данас и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим, и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Ту је благодат Господња. Све што је прихватила и пригрлила света Црква, мора бити угодно за хришћанско срце. Не заборављај празничне дане: буди уздржан, иди у цркву, моли се за све. Тиме ћеш учинити много добра. Даруј свеће, уље и вино у цркву: милостиња ће ти учинити много добра.'
Кад сам га упитао о посту и браку, старац је рекао: 'Царство Божије није јело и пиће, него правда, мир и радост у Духу Светоме. Не треба желети ништа испразно, а све Божије је добро: и девственост је славна, и постови су добри ради побеђивања душевних и телесних непријатеља. И брак је од Бога благословен. И благослови их Бог говорећи: рађајте се и множите се. Само што непријатељ све збуњује.'
На моје питање о духу сумњичавости и о хулним помислима, он је одговорио: 'Невернога ничим нећеш уверити. То је од самога себе. Купи Псалтир, све је тамо...'
Упитао сам га затим да ли неко током поста може да једе мрсну храну, ако му шкоди посна храна и ако су му лекари наложили да једе мрсну храну. Старац је одговорио: 'Хлеб и вода никоме не могу да нашкоде. Како су људи живели и по сто година? Не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих. Оно, што је Црква одлучила на Седам Васељенских сабора, то и испуњавај. Тешко ономе, ко одузме или дода и једну једину реч! Шта ће лекари рећи о праведнима, који су од иструлелих рана исцељивали једним додиром руке? Шта ће рећи о Мојсејевом штапу, којим је Бог из камена извео воду? Каква је корист човеку ако читав свет задобије а души својој науди? Господ нас позива: Приђите к мени сви натоварени и обремењени, и Ја ћу вас одморити, јер је јарам Мој благ и бреме је моје лако.Међутим, ми сами то нећемо.'
За све време наше беседе, отац Серафим је био изузетно весео. Он је стајао, наслонивши се на мртвачки сандук од храстовине који је припремио за самога себе, док је у рукама држао запаљену свећу.
Код старца су, међутим, долазили и такви људи, који 'нису тражили поуку, него су само желели да удовоље својој радозналости'. Тако је један саровски брат уобразио да се приближио крај света и да наступа дан великог Другог доласка Господњег. Питао је и оца Серафима за мишљење, а старац му је смирено одговорио: 'Радости моја! Ти имаш много лепо мишљење о убогом Серафиму! Зар ја да знам кад ће доћи крај овом свету и кад ће наступити онај велики дан, у којем ће Господ судити живима и мртвима и свакоме дати по делима његовим? Не, мени није могуће да то знам...
Господ је Својим пречистим устима рекао: А о дану томе и о часу нико не зна, ни ангели небески, до Отаци Мој Сам. Јер како је било у дане Ноја, тако ће бити и долазак Сина Човечијега. Јер као што у дане пред потопом јеђаху и пијаху, жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и не схватише док не дође потоп и однесе све, тако ће бити и долазак Сина Човечијега (Мт. 24; 3639).' При том је старац тешко уздахнуо и рекао: 'Ми, који живимо на земљи, много смо одлутали од спасоносног пута. Гневимо Господа и не чувамо свете постове; хришћани сада једу месо и током велике Четрдесетнице, и током сваког поста. Среду и петак не држе. Црква, међутим, има правило: они, који не држе свете постове и не посте средом и петком, много греше. Господ се, међутим, неће до краја гневити, него ће нас опет помиловати. Ми имамо православну веру и Цркву, која нема никаквог порока.'
'За свакога хришћанина, испуњење заповести Христових је лагано бреме, како је рекао Сам Спаситељ, али је потребно да свагда имамо на уму и на устима Молитву Исусову, а пред очима живот и страдања Господа нашег Исуса Христа, Који је због љубави према људском роду пострадао до крсне смрти. Истовремено, неопходно је да очишћујемо савест исповедањем својих грехова и да се причешћујемо пречистим Тајнама Тела и Крви Христове.'
'Радости моја, молим те да задобијеш смирен дух', рекао је отац Серафим другом посетиоцу и одмах објаснио: 'То значи да треба бити сличан мртвацу или потпуно глувом или слепом у свим патњама, клеветама, увредама и прогонима јер то неминовно долази свима, који желе да иду путем Христовим.'
Старчеве беседе су се готово увек завршавале речима о нужности да се брижљиво постарамо за своје спасење, док не проће време које је повољно за то."
Преподобни Серафим Саровски је још почетком прошлог века рекао: "Ми имамо православну веру и Цркву која нема никаквог порока. Због ових врлина, Русија ће увек бити славна а непријатељима страшна и непобедива, имајући веру у благочешће... и врата паклена неће је надвладати."
Из историје Русије је очигледно да постоји сагласност између спољашње судбине наше отаџбине и унутрашњег стања народног духа. Због тога би требало да имамо на уму следеће: као што је грех довео до катастрофе, тако и покајање може да доведе до васпостављања Русије.
Догађаји 20. века су показали да свет стоји пред пропашћу. Нека Господ свима вама подари одважности да се пробудите и да схватите да су људи залутали у мраку заблуда. Свету ће тада затребати неугасиво кандило - света Русија, јер без ње не може да се ишчупа из мочваре.
Русијо, буди онаква, каква си потребна Христу!
Драги моји, велика је срећа и утеха, али и велика стрепња, видети да се испуњавају обећања Божија. Данас се не обистињују само обећања Самог Спаситеља, него се обистињују и предсказања угодника Божијих - светих Божијих људи.
Због својих великих сагрешења, Русија иде ггутем ватреног и болног очишћујућег испитивања, и то осећа читава земља, васцела Црква, сваки човек.
Особито су тешке патње оних, којима је Господ дао да провиде судбину народа Божијег. Тако је и преподобни Серафим Саровски патио због целог света, због Цркве, због њених јерарха, због сваког човека који је дошао код њега. У молитви, на мразу, смрзавајући се на земљи, у судбоносним тренуцима живота Русије плакали су и васпитаници преподобног - Христа ради јуродиви. Међутим, они су кроз сузе обећали да ће за несрећом доћи будуће олакшање.
Својевремено, кад је цветала Дивејевска обитељ, одгајена молитвама и трудом преподобног Серафима, њен велики покровитељ нашао се једном приликом у, на први поглед безначајном, разговору. Био је празник Рождества Пресвете Богородице и он је тада рекао: "Доћи ће време кад ће се моје сиротице као грашак расути поред Рождественских врата." Нико није разумео ове његове речи. Међутим, 1927. године, на дан Рождества Пресвете Богородице, тешка рука прогонитеља спустила се на обитељ и за дужи период је замукнула жива реч молитве Богу унутар њених зидина.
Међутим, тај исти преподобни Серафим је тада - за свога живота - изговорио и другу пророчку реч о Дивејеву. Обећавајући препород обитељи, он је казао: "Не молите, не искајте, не тражите манастир. Доћи ће време кад ће вам без икакве молбе наредити да будете манастир, и тада немојте одбити."
И то време је дошло. У априлу 1988. световне власти су неочекивано наложиле верујућима да прихвате манастирску саборну цркву Пресвете Тројице.
Сада и сам преподобни хоће да испуни своје пророчанство о његовом повратку у Дивејево. Он за живота никада није био тамо, али је обећао да ће његове мошти отпочинути у Дивејевској обитељи, сазданој његовим трудом, а која се у наше време васпоставља његовим молитвама.
Драги моји, данас се у духовном свету дешавају значајни догађаји. Један од њих је задивљујуће друго проналажење (обретење) светих моштију преподобног Серафима Саровског. Мучећи се својим светим моштима у заточеништву током пуних седамдесет година, угодник Божији, преподобни Серафим, вратио се у Цркву. Током 1920. године, приликом затварања Саровског манастира, његов кивот је отворен и остаци великог старца руске земље су ишчезли, изгубио им се сваки траг. Он је био изгубљен за нас, али га је Господ сакрио и сачувао.
Обраћајући се свима нама, свјатјејши патријарх Алексеј Други је у вези с тим значајним догађајем рекао да је преподобни Серафим, у дане свог земаљског живота, почетком 19. века, био онај духовни пламен што је загревао Русију, која је већ више од једног столећа била насилно вођена по путевима расцрквењавања и посветовњачења народног живота. Њега је почетком 20. века прославио читав народ, и то уочи нових, невиђено тешких искушења за земљу и за Цркву.
Сада, кад поново ступамо у несрећне године (иако Црква није прогоњена, она мора да тугује заједно са својим народом због свих његових несрећа), поново нам се јавио и, ако тако можемо да кажемо, видљиво нам се приближио преподобни Серафим.
Данас, кад се опомињемо завета преподобног, посебно бих желео да се сетимо његовог задивљујућег, уистину благодатног умећа да се радује с људима. "Радости моја!" Тим речима је дочекивао сваког посетиоца. У наше време, када су људи склони да у сваком незнанцу подозревају непријатеља, супарника и сметњу, толико нам је неопходно да се подсетимо да се може и да се мора другачије односити према ближњима!
Из келије саровског старца ниједан човек није отишао без утехе. Надам се да ће он и сада принети наше молитве пред престо Свемилостивог Спаситеља, и да ће се тада убрзати наше духовно обнављање и исцелење. Нека подари Бог да сви ми постанемо причасници "Серафимовске радости"!
Освештавајући руску земљу, мошти преподобног ће се ради поклоњења многих људи до фебруара налазити у Александро-Невској лаври. Од фебруара до августа, преподобни ће бити у посети Москви, и боравиће у патријаршијском Елоховском сабору. До дана помена преподобног - 1. августа, његове мошти ће отпочинути и бити положене да непрестано обитавају у Дивејевској обитељи, коју је основао свети угодник.
Ако је преподобни Серафим за живота љубављу загревао посетиоце, верујемо да ће и сада, са некадашњом благошћу, загревати и оболеле душе. Само му мислено (духовно) приступи, и обрати му се молитвом. Тада ћеш својим срцем зачути: "Радости моја, дођи, дођи код мене!"
Прекрасни старац Серафим има срце које, потресно до суза, привезује неизрецивом влашћу. "Он као велика воштана свећа свагда пламти пред Господом, како својим протеклим животом на земљи, тако и својом садашњом одважношћу пред Пресветом Тројицом", говорио је вороњешки архиепископ Антоније.
Управо у оним временима, када је мећу људима осиромашила љубав, када је у народу вера почела да се хлади, у блиставом ореолу љубави и светости појавио се преподобни Серафим, саровски чудотворац.
Радујмо се и ми, пријатељи моји, што међу нашим руским светитељима имамо и тако прекрасног старца, који је живео у славу Божију. Данас смо се сабрали да молитвено прославимо његов помен, и из дубина наших срца ускликнимо: "Величамо те, величамо те, преподобни оче Серафиме, и поштујемо свети помен твој, учитељу монаха и сабеседниче ангела." Амин.
2. (15) јануара 1991. године
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

А можда су му и људи свашта причали? …Срели су архијереја монаси са звонима, част његовој части, у цркву га испратили, а онда у архијерско одмориште. Онда, угостили га онако како и треба. Другога дана служба. Све је архијереј погледао, а онда упитао: -А где живи отац Серафим? А баћушка тада није живео у манастиру, него у својој пустињи. Упрегли су коње за архијереја. Била је зима, снега је у саровским шумама било – какви само сметови ! На силу је путовао архијереј. Баћушку су раније обавестили да сам архијереј иде њему у госте. Угодник Божији му је изашао у сусрет без капе (клобука) и смирено је направио архијереју поклон до ногу. -Благослови,- каже,- мене убогог и грешног, свети владико! Благослови баћушка! Архијереј благословио и иде напред у његову пустињицу. Баћушка га под руку придржава. Свита је остала да причека. Ушли, помолили се, сели. Баћушка тако и каже: -Гост код мене високи, а угостити га код мене убогогоа Серафима и нема чиме, – обратио се он опет архијереју. А он, угодник, прозрео је душу његову, да не узима све за благодат, оно што Бог даје светима. А и да каже директно неће, да не би увредио архијереја. А баћушка је био добар, зато га је и медвед волео, јер је веома добар био овај угодник. Од његовог изгледа сва злоба је нестајала у људима и у зверима. Архијереј је мислио да баћушка хоће да га угости чајем, па рече: -Не брини се, ја сам сит.А и нисам ради тога ја к теби дошао по великом снегу. Ето о теби говоре разне приче. -Какве, баћушка, приче? – пита угодник, као да не зна. – Ето, кажу да ти твориш чудеса. -Не, баћушка, убоги Серафим не може творити чудеса, њих може творити само један Господ Сведржитељ. А, Њему је све могуће, Милостивом. Он је и цео свет прекрасно из ничега створио, баћушка. Он је и Илију хранио преко гаврана. Он је и нама, с тобом, баћушка, ето погледај, какву само благодат дао. Архијереј је погледао у угао, куда му је показао угодник, а тамо је већи грм малине израстао, а на њему пуно зрелих плодова. Запрепаштени владика није ништа могао да каже. Зима, а малина, и још из голог пода израсла! Као у причи! А баћушка Серафим, узео чајни тањирић, и бере малине. Набрао и донео пред госта. – Једи, баћушка, једи! Не стиди се. У Бога свега има много! И преко убогога Серафима, по његовој молитви и по Својој милости неизрецивој, Он све може. Ако будете имали вере колико је зрно горушичино, тада и гори можете рећи: “Баци се у море!” – и она ће се преместити. Само не треба сумњати, баћушка. Узми, узми ! Архијереј је све појео, а онда се изненада поклонио баћушки до ногу. А баћушка је успео да га предупреди и да каже: -Не смеш ти да се клањаш пред убогим Серафимом, ти – архијереј Божији. На теби је велика благодат! Благослови мене, грешног, и помоли се! Архијереј је послушао и устао. Благословио је баћушку и само рекао две – три речи: -Опрости ми, старче Божији. Погрешио сам пред тебом! И моли се за мене, недостојног, и у овом животу, и у будућем. – Слушам, баћушка, слушам. Само ти до моје смрти никоме ништа не спомињи, иначе ћеш боловати… Гледа архијереј, а грм се и не види, а на тањирићу од малине још сока остало, значи да то није било привиђење. А и прсти су код њега били од малина. Изашао је архијереј. Чека га његова свита. “И шта би то могло бити, – мисле, – да је он тако дуго говорио с баћушком Серафимом?” А он га, опет испод руке, све до саоница прати. Посадио га и опет се још једном у снег поклонио. А архијереј, само што су одмакли каже својима: -Велики угодник Божији. Истину су за њега говорили, да он може да твори чудеса. Али ништа им о малини није рекао. Само је целим путем ћутао и крстио се, а онда би опет поновио: – Велики, велики угодник! А тек када се баћушка упокојио он је свима испричао за малине.

 
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Свима је потребно старање, труд и пажња, али не свима у истој мери јер је ово потребније онима који су одевени у славу, богатство и власт, и који су учени и поседују мудост, ако желе да се спасу. То се види из Еванђеља Христовог које је прочитано јуче и данас (на Лазареву суботу и Цвети). 

      Када је чудо над Лазаром савршено, и када је Христос потпуно јасно пројавио да је Он Бог, народ је то прихватио и поверовао, док су неки кнезови, то јест књижевници и фарисеји, били толико далеко од вере да су неразумно смишљали зло против Њега и, по свом безумљу, желели да смрти предају Онога Који је, и кроз то што је рекао и кроз то што је учинио, представио себе као Господара живота и смрти. Зар не би свако рекао, како су они лако могли да схвате да је Он раван Оцу, онда када је Христос подигао очи ка небу и рекао: „Оче, благодарим Ти што си ме услишио“. Јер Он је сам тада појаснио: „А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји, верују да си ме Ти послао“ (Јован, 11, 41-42), то јест зато да би они знали да је Он једино са Богом и да долази од Оца и да се Њему ни у чему не супротставља, него да по вољи Очевој твори чудеса. Подигао је пред свима очи своје ка Оцу, и обратио му се тим речима, како би они схватили да је Он, Који говори на земљи, раван Највишем Оцу, Који је на небесима. Саветовање је претходило како почетку стварања које је требало да приведе човека у биће, тако и сада – приликом пресаздања човека у лику Лазара. Тада је, намеравајући да створи човека, Отац рекао Сину „Да начинимо човека“, и Син је послушао, па је тако човек дошао у живот. Овде пак, сада, када је Син говорио, Отац га је послушао, и тако је Лазар оживео.

      Видите ли овде исту част и једнако поштовање? Ове речи, иако због народа изговорене у облику молитве, нису биле речи молитве, него власти и господарења: „Лазаре, изађи напоље!“ – и одмах је Лазар, четири дана мртав, стао пред Њега жив; зар нису дакле једно били заповест Живог и молитва Животворног? Он је викнуо громким гласом, и то је било ради присутних, јер могао је не само тихо, него и само вољом да га васкрсне, и то издалека, док је још камен лежао на гробу. Он је пак пришао гробу и рекао присутнима да склоне камен, те су сви осетили задах распадања и тада је громким гласом позвао Лазара, позвао га к себи, и баш тада га је васкрсао. И све то – зато да би они видели сопственим очима – јер су били крај гроба, да би сопственим носем осетили смрад мртваца који је четири дана био у гробу, и да би осетили сопственим додиром – пошто су својим рукама дотакли камен када су га уклањали са гроба, затим плаштаницу и убрус на глави када су их одвијали, као и да би лично чули глас Господњи – који је допирао до ушију свих присутних: кроз све то, дакле, они су спознали и поверовали да је Он – Онај Који „зове непостојеће као постојеће“ (Римљанима 4, 17), који све носи речју силе своје и Који је у почетку једном својом речју све привео из небића у биће.
      Тако је, после свега што се догодило, незлобиви народ поверовао у Њега, и то не само да је ћутећи имао веру, него је почео на делу и на речи да проповеда Његово Божанство. После васкрсења четвородневног Лазара, Господ је, нашавши магарца кога су ученици претходно припремали, како каже еванђелиста Матеј (21, 1), сео на њега и ушао у Јерусалим, сагласно пророштву Захаријином, који је рекао: „Не бој се кћери Сионска, ево Цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак је и јаше на магарици, и магарету, младунчету товарне животиње (Захарија 9, 9). Пророк је овим речима објавио да тај Цар о коме је пророковао представља јединог истинског Цара Сиона. Цар твој, каже он, није страшан, нити љут, нити чини зло, нити води за собом штитоносце и маченосце, или мноштво пешадије и коњаника, нити је грамзив, нити му је потребно да га послужују и да наређује, нити му требају ропство и служење који су нечасни и погубни, него је знак Његов – смирење, сиромаштво и скромност, јер Он долази седећи на магарету, без претње великог мноштва људи. Стога је Он – Једини праведни Цар, Који спасава у праведности; и Он је кротак, јер има нарочиту кротост, како сам каже за себе: „Научите се од мене, јер ја сам кротак и смирен срцем“ (Матеј 11, 29).
      Када је, дакле, васкрсао Лазар из мртвих, Цар је, седећи на магарцу, тако ушао у Јерусалим. Сви људи – деца, одрасли, старци, простирући своју одећу по путу и са палминим гранчицама у рукама које су символ победе, журно су Му пошли у сусрет, као Животворцу и Оном Који је победио смрт. Пали су ничице пред Њега и онда пошли за Њим, не само на улазу у град, већ и у самом светом месту, певајући у глас: „Осана сину Давидову, осана на висини“. Похвална песма „Осана“ узноси се Богу, јер у преводу она значи: „Спаси Господе“. Додајући „на висинама“, показали су да се Он песмом прославља не само на земљи и не само од стране људи, већ и од стране ангела на небесима.
      Певајући Му тако, они Га признају за Бога, супростављајући се тиме опаком и богоборном плану књижевника и фарисеја који су намеравали да Га убију. Они су о Њему безумно говорили: „Шта да радимо? Овај човек чини многа знамења. Ако га оставимо тако, сви ће поверовати у њега, па ће доћи Римљани и узети нам и земљу и народ“ (Јован 11, 47-48). А шта каже народ? – „Благословен који долази у име Господње“, показујући тако да је Он – Онај Који је од Бога и Оца и који је дошао у име Очево, како је и сам Господ говорио о себи: „Ја сам дошао у име Оца мојега; изиђох од Оца и дошао сам на свет“ (Јован 5, 43; 16, 28). Под речима: „Благословено Царство Оца нашег Давида који долази“, подразумева се такво царство, у које ће по пророштву поверовати и многобошци, а нарочито – Римљани. Тај Цар није само нада Израиља, него и ишчекивање многобожаца, и Он, према пророштву Јаковљевом, „веже за чокот магаре своје, и за племениту лозу младе у магарице своје“ (1 Мојсијева 49, 11). Гранчице винове лозе јесу ученици Господњи, којима је Он рекао: „Ја сам чокот, ви сте лозе“ (Јован 15, 5). Кроз те лозе, Господ је себи присајединио „младунче магарице своје“, то јест Нови Израиљ од незнабожаца, оне који су по благодати постали Авраамови синови. Ако то Царство преставља наду и за незнабошце – као да су рекли (они који су дочекали Христа) – зашто бисмо се онда ми који верујемо у Њега плашили Римљана?
      Будући, дакле, као деца, не умом него по незлобивости, надахнути Духом Светим, они су Господу принели савршену и најпотпунију химну, сведочећи да је Он, као Бог, оживео четвородневног мртваца Лазара. Видевши таква чудеса и ту децу која певају: „Осана сину Давидову“, књижевници и фарисеји су узнегодовали и рекли Господу: „Чујеш ли шта ови говоре?“ (Матеј 21, 16). Како лако би им Господ могао рећи: „Је ли могуће да још не видите, не чујете, не разумете?“, јер Он, Који је на достојан начин био опеван, обраћајући се онима који су га порицали, могао је рећи: „Да, на невидљив начин ја чујем оне који расуђују о мени, а такође и оне који ми певају, но и када би они заћутали, камење би проговорило. Ви све до сада нисте разумели пророштво: ‘Из уста одојчади и деце начинио си себи хвалу’.“ Било је то велико чудо што и прости, и деца, и неуки на савршен начин богословствују о Богу ваплоћеном ради нас, узевши на своја уста ангелску химну. И као што су ангели на Рождеству Господњем запевали: „Слава на висини Богу и на земљи мир“ (Лука 2, 14), тако су сада ови, приликом уласка Његовог у Јерусалим запевали одговарајућу химну, говорећи: „Осана сину Давидову, осана на висини“.
      Браћо, будимо и ми, у односу на зло, и млади и стари, а исто тако и кнежеви и потчињени – незлобиви као деца, како бисмо, будући оснажени од Бога, добили награду и понели символ победе не само над мрским страстима, него и над невидљивим и видљивим непријатељима, и да бисмо благодаћу Логоса задобили правовремену помоћ. Управо то младо магаре, на које се нас ради удостојио да седне Господ, било је праслика народа који ће се покорити Њему, а међу којима се налазимо и ми, било да смо кнежеви или потчињени.
      Као што у Исусу Христу, како каже Божански апостол, нема ни мушког ни женског пола, ни Јелина ни Јудеја, него су сви – једно, тако у њему нема ни кнеза ни потчињеног него сви ми – вером у Њега, по благодати Његовој – представљамо једно. Налазећи се у Телу Његовом, у Цркви, ми имамо једну главу – Њега; благодаћу Свесветог Духа сједињени смо у један дух; сви смо примили једно крштење; и сви имамо једну наду; и један је наш Бог, над свима, и кроз све, и у свима нама. Љубимо, дакле, један другог, и примимо један другог, и постарајмо се један за другог, јер смо сједињени један с другим. Знак по којем познају да смо ученици Његови јесте – љубав, и очинско наслеђе које нам је Он оставио одлазећи из овог света јесте – љубав. И последњи савет који нам је дао одлазећи Оцу своме утврђује нашу међусобну љубав.
      Старајмо се да следимо Очински савет и да не одбацимо Његово наслеђе, ни знамења која нам је дао, како тиме не бисмо одбацили – ни синовство, ни благослов, ни учеништво којег нас је удостојио, у да нам се тако не деси да отпаднемо од онога чему се надамо. И као што је на путу за Јерусалим, уочи Страдања Спаситељевих, народ полагао своју одећу пред Њега, и не само народ, него и кнежеви народни (говорим о апостолима Господњим), тако и ми, и кнежеви и потчињени, простримо одежде које су нам својствене, управо – тело наше, покоравајући његове жеље духу, како бисмо се не само удостојили да видимо и да се поклонимо Спасоносним Страдањима Христовим и Светом Васкрсењу, него и да бисмо се насладили сједињењем са Њим. Јер ако „постадосмо сједињени“, каже апостол, „са обликом смрти Његове, онда ћемо и са васкрсењем“ (Римљанима 6, 5), које нека сви дочекамо благодаћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Којем доликује свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и Животворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
       
    • Од Милан Ракић,
      Милица Ђорђевић дуго је била једино српско дете у Призрену и једини српски ђак у том граду на југу Косова и Метохије, где је за њу у тек обновљеном Храму Светог Ђорђа пре седам година опремљена једна учионица са само једном клупом и једном столицом, пише Танјуг.

      Само због ње из Велике Хоче свакодневно је долазио да је подучава Вуко Даниловић, професор социологије и филозофије. Већ три године, међутим, школска клупа у Светом Ђорђу је празна. У Призрену, граду који данас ври од живота, има осморо српске деце, али она су мала и не иду у школу, а Милица већ три године, од петог разреда, похађа наставу у осмогодишњој основној школи у Великој Хочи.
      Дуго парадигма судбине Срба на КиМ, прича о малој Милици, како су је медији „крстили“, као да пада у заборав, а у ствари се ништа у њеном животу и битно није променило.
      Са мајком Евицом живи од понедељка до петка у изнајмљеној кућици у једној од празних уличица Велике Хоче у којој живи око 600 Срба, а преко викенда иде кући у Призрен.
      Милица воли свој град, али за њу осветљене улице, пуни кафићи, посластичарнице, биоскопи, школе не значе много. 
      Она је у овом граду од рођења сама. Нису је, као ни друге Србе, желели овде, где данас живи више од 220.000 људи, углавном Албанаца, и само тридесетак Срба.
      Сада можда Милица више никоме ни не смета, али њој треба пун живот, а овде га може тражити само у окружењу својих сународника и у оквиру свог језика.
      У Великој Хочи смо је лако пронашли, пише Танјуг. Овде се сви знају лично, а и нема много деце. Али да су бројке релативна ствар, потврдила је Милица.
      „Овде има више деце. Дошао нам је и нови другар у разред и сада нас је четворо, а у петом и шестом нас је било троје“, говори Милица о свом одељењу седмог разреда и школи у којој укупно има 52 ученика.
      Каже и да је „много лепше са децом, него без деце“.
      „Пошто нас више има, лепше ми је и на физичком. Некада играмо фудбал, кошарку, некада одбојку“, прича Милица и дели своје искуство о дружењу с дечацима.
      Прича како се дечаци мало љуте на девојчице, пошто не играју фудбал добро као они. 
      „Добра сам и у фудбалу. Када играмо с неким ко игра боље, тада смо јачи, а ако се поделимо на слабије, онда слабије играмо“, закључује веома озбиљно своју анализу игре и мотива.
      Сада већ тинејџерка, Милица сваког викенда иде у свој дом у Призрен, где је рођена, где су она и њена мајка проживеле најтеже године у овом граду после рата 1999. године, без родбине и без пријатеља, окружене подозрењем и ненаклоношћу комшија и суграђана Албанаца.
      Тамо је жељно очекује и „њен“ деда, племенити Албанац Адам Мујовић (89), који је бригу о Милици и Евици преузео оног момента када је преко пријатеља покојних родитеља њене мајке сазнао да је ова млада жена остала сама у родитељском стану и да је, пошто се после погрома 17. марта 2007. вратила из базе Кфора, изложена терору бројних суграђана. 
      Милица је рођена годину дана касније и није упознала живот у слободи. Она и њена мајка годинама нису изашле из стана без пратње деде Адама, дуго је он био једини Миличин друг, играо се с њом, водио је у град и увек волео безгранично.
      И даље му је, прича, она најдраже унуче, а има их петоро рођених.
      Ишчекује је с нестрпљењем сваког петка после подне, када долази кући преко викенда.
      Због Милице је прешао и на православну веру, јер црква је Милици и Евици у њиховом самотном животу у Призрену, од момента када је обновљена Богословија, била једино место за утеху, разговор и дружење.
      У Богословији, која је обновила рад 2011. године, Милица је добила и школу и учитеља и другаре, младе богослове.
      Они које је познавала док је ишла у школу са њима, каже, сада су отишли.
      „Сада полако одлазе они које сам познавала и долазе нови. И даље се дружим са онима који су пета година и које познајем, али полако одлазе ти старији, јер они завршавају Богословију и неки ће да буду свештеници“, прича и каже да она и даље нема вршњаке у Призрену.
      „Ту су попадијина деца и деца других наставника, али нема деце која су моје годиште. Све су мала деца“, предочава Милица Ђорђевић слику живота тринаестогодишње тинејџерке са Косова и Метохије, која је рођена у граду две године после мартовског погрома у коме су осим свих објеката Богословије изгорели и конаци манастира Светих Архангела код Призрена и Црква Богородице Љевишке из 14. века. 
      Сада је већ открила предности школе у Великој Хочи, али и ограничења.
      „Нема пуно тога што бих могла да радим, да тренирам. Било је нешто за карате, али и то су укинули, нема посебно да се тренира ни фудбал. Само на физичком можемо да играмо“, прича и додаје да „са стране понекад дођу и приказују се филмови, иначе ништа друго нема“.
      Понекад негде отпутује када позову српску децу са Косова. Била је у Републици Српској, прошле године у Београду. 
      Волела би, каже, опет: „Нисам била скоро, а волела бих да опет обиђем зоолошки врт“.
      Ишчекује и екскурзију.
      „Неко иде на Тару, неко на Дурмитор, а неко у Приједор. Ја сам одлучила да идем на Дурмитор, пошто ми делује занимљиво, јер сам прошле године била у Бијељини“, каже.
      Милица је скромна и тиха девојчица. Није стидљива, али није брбљива. Прича споро, као да дуго размишља како да пренесе истинито своја осећања и своје размишљања и инсистира на ономе што у њеном систему вредности заузима најзначајније место, пише Танјуг.
      Каже да јој је у Великој Хочи лепа школа, јер је велика, али и цркве.
      „Црква из 13. века која је веома интересантна, црква Светог Николе. То је моја крсна слава и лепо је да је ја обилазим“, каже.
      Док је била мала и на београдским улицама срела први пут Деда Мраза водила је унутрашњху борбу око његове улоге у животу деце и вере у Светог Николу као заштитника најмлађих и успела је тада да их помири закључком: „Деда Мраза треба да волимо, а у Светог Николу да верујемо“.
      На питање у каквим је односима сада с Деда Мразом и Светим Николом, а она каже: „То је само за малу децу, али ипак постоји то ако хоћемо да будемо срећни за Нову годину, али ипак наш Свети Никола Чудотворац чува децу“.
      На крају је додала и да то што је она у Великој Хочи није само због тога што она и њена мајка немају избора, него можда и због нечег значајнијег: 
      „Нас чувају свеци и светиње на Косову, пошто су сви они живи, а све док ми овде чувамо наше манастире и задужбине, и свеци кроз њих живе овде“.

    • Од Логос,
      У Светом Писму је забележено неколико случајева васкрсавања мртваца. У Старом Завету, то су васкрсење сина удовице у Сарепти Сидонској које је од Бога измолио пророк Илија (в. 1Цар 17, 17–23) и васкрсење сунамићанкиног сина на молитву пророка Јелисеја (2Цар 4, 18–36). У Новом Завету Христос васкрсава Јаирову кћи (в. Мк 5, 38–42) и сина наинске удовице (в. Лк 7, 12–15). Ипак, Христово васкрсавање Лазара у свести Цркве заузима посебан положај у односу на наведене догађаје. Зашто је то тако?

      Оно што издваја овај догађај од претходно наведених јесте чињеница да је Лазар четири дана био у гробу. Лазарево тело је увелико било у процесу распадања и то чини његово васкрсење преславним. Оно је праобраз свеопштег васкрсења које нас чека на крају света и века, када ће тела свих умрлих васкрснути силом Божијом, независно од тога када су и како умрли. Овде се треба присетити и тога да је наша душа по благодати Божијој бесмртна и да не умире заједно са телом – када се каже „смрт душе“, мисли се заправо на њено помрачење, на њено одвајање од Бога због греха. Душа се, дакле, после смрти тела раздваја од њега све до Оног Дана када ће се поново сјединити са њиме, но тада ће наш васкрсли телесни састав бити преображен. За разлику од Лазаревог тела које је пре две хиљаде година било васпостављено у свом материјалном, овоземаљском саставу и као такво опет окусило смрт, наше тело после свеопштег васкрсења биће преображено, одуховљено, нетрулежно, бесмртно, по узору на Христово тело после Његовог Преславног Васкрсења. На тај начин ћемо у Дан Суда пред Бога стати целовити – у целокупном, нетрулежном и преображеном саставу да бисмо примили вечни удео по делима својим. То значи да није само душа створена за вечност, како многи мисле, већ и тело.
      Данашње зачало нам открива и то је да је Христос и Бог и човек: или, како ми православни то кажемо једном речју: Богочовек. Ко би други осим Бога могао речју да заповеди и да каже: „Лазаре, изађи напоље“, и тиме васкрсне човека који је био увелико у процесу труљења (в. Јн 11, 43–44)? Ко би за себе могао да каже да је Васкрсење и Живот осим Господа Бога (в. Јн 11, 25)? А то је управо Христос учинио у данашњем јеванђелском зачалу. Са друге стране, у истом овом зачалу примећујемо да је Христос заплакао на гробу свог пријатеља Лазара (в. Јн 11, 35). Он пита људе где су га положили и тражи да помере камен са гробнице (в. Јн 11: 34, 39). Зар није Онај који је знао све тајне срца људских могао знати где су положили Лазара? Зар Онај коме се покоравају све стихије земаљске и небеске није снагом својих мисли сам могао померити камен? Наравно да јесте, но свим овим људским поступањем Он нам јасно показује да је не само истинити Бог, већ и истинити човек. Показује нам две природе ипостасно сједињене у једној личности Оваплоћеног Логоса.
      Данас многи одмахују руком када им говоримо о догађају васкрсења Лазаревог. Кажу да могу да прихвате бесмртност душе, али васкрсење тела тешко. Ипак, ма колико то нама можда изгледало чудно, али савремени човек би заправо лакше требало да поверује у васкрсење него што је то случај са нашим прецима. Разлог је једноставан: живимо у цивилизацији у којој је могуће да на електронским меморијским носачима који запремају свега неколико квадратних центиметара сажмемо и пренесемо целокупне библиотеке. Па ако је на маленим меморијским алаткама направљеним људским разумом могуће пренети толике информације и потом их по потреби поново материјализовати (ништа лакше него одштампати књигу из електронског облика), колико тек „информација“ о нама има несазнајни и неограничени Божански Ум и колико је тек њему лако да из нечега васпостави нешто ако је све претходно створио ни из чега (ex nihilo)?
      Будимо стога, драга браћо и сестре, што савршенији и боголикији људи у овом животу да би у славни дан Христовог Другог Доласка васкрсли за славу вечну, а не за срамоту вечну. Нека би молитвама Лазара Четвородневног из Витаније, пријатеља Христовог, били удостојени да у вечности и сами будемо прибројани верним слугама и пријатељима Божијим (в. Мт 25, 33–34), амин!

      Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Архимандрит Методије (Марковић), игуман једног од најстаријих атонских манастира, српске обитељи Хиландар, говорио је за портал „Манастирски весник“ о наслеђу живе светогорске традиције, о добром такмичарском духу атонских манастира, о правилима устава у животу Хиландара и о томе чиме се одликује српско монаштво.
       
      Оче Методије, Ви сте данас најмлађи игуман на Атону. Какав је био Ваш пут на Светој Гори, који Вас је довео до овог одговорног послушања?
      На Атон сам дошао 1994. године, тада сам имао 24 године. Обављао сам нека послушања и већ 1995. године сам примио постриг у расофор. Идуће године – у малу схиму (мантију – како се каже у Русији), а 2005. године – у велику. Постриг је извршио архимандрит Мојсије (Жарковић), мој претходник на послушању игумана у Хиландару. Он се 2010. године преставио у Господу. То се десило за време Великог поста. А после прославе Васкршњих дана братија се окупила на изборе који су се одвијали у две фазе. „Кад манастирска братија не налази међу собом врлог монаха, она бира неког болесног брата, јер ће он бити свеснији својих слабих страна и носити немоћи других,“ – то сам рекао прихватајући игуманско жезло.
      Која послушања сте обављали пре него што су Вам браћа поверила најтеже – руковођење манастиром?
      Свако послушање има своје тешкоће. На пример, мени је својевремено било тешко послушање еклисијарха (црквењака). Касније сам водио рачуна о пчелињаку. А убрзо после тога сам добио благослов за канцеларијску службу, постао сам епитроп – помоћник игумана. Обично се на ово послушање поставља већ искусан монах, који се пре тога дуги низ година подвизавао у посту и молитви, а ја сам свега неколико година провео у манастиру, али се по Промислу Божијем све уређује онако како је угодно Њему, а не нама. На Атону се све дешава мало другачије.
      По чему се разликује монашки живот на Атону?
      Па то је монашка република! Отуда, на пример, потиче изванредна особеност Свете Горе: у ово или оно време различити манастири постају узор за све друге обитељи. Ми на Атону се не бојимо да учимо једни од других. Ако суседи лепо напредују, треба преузети њихово искуство. И онда, рецимо, за 40 година пример за углед постаје други манастир – један од оних који су напредовали угледајући се на оне испред себе. Овај такмичарски дух у добром смислу те речи, својствен је Светој Гори.
      Сећате се да је и преподобни Серафим Саровски учио овој, у добром смислу речи „трци за добићу“: „духовно тргуј“ оном врлином која ти доноси највећу добит благодати – „ако вам више благодати Божије доносе молитва и бдење, бдите и молите се; ако вам много Духа Божијег даје пост, постите, ако вам више доноси милостиња, дајите милостињу, и тако размишљајте о свакој врлини коју чините Христа ради.“
      Ја сам својевремено имао прилике да разговарам са старцем Јосифом Ватопедским, он нам је причао о свом животу са старцем Јосифом Исихастом. Мали број браће је могао да остане уз овог подвижника. Али оно што смо чули о онима који су издржали овај труд и оскудицу, духовно нас је крепило.
      Старац Јосиф млађи је касније обновио и уредио тренутно највећи светогорски манастир. У Ватопеду сад има 120 братије. Он не само да је разумно организовао спољашњи живот, већ је лично руководио духовним животом браће. Био је истовремено игуман и старац-духовник целог братства. Ово је безусловно, пример за све остале атонске манастире, а и не само атонске. Сад се – између осталог и у Русији – организују међународне монашке конференције чији учесници међусобно деле ово искуство и проучавају га.
      Због чега се такмиче манастири на Атону?
      Атон је испоручивао и испоручује свеце у Царство Небеско. То је својеврсна фабрика за њихову производњу. Света Гора је увек била чувена по томе и наше време није изузетак. Недавно је прослављен старац Пајсије Светогорац, раније је прослављен преподобни Порфирије Кавсокаливит. Атон живи у складу са православном традицијом и наставља да рађа свеце – заступнике и молитвенике за цео православни свет. Ако Мајка Божија благослови – на Атону ће бити светаца до свршетка света. Она је Игуманија свима нама. У сваком манастиру постоје Њене иконе које се изузетно поштују, код нас је чудотворна икона „Тројеручица“.
      Многим савременицима су посебну синовску љубав према Пресветој Богородици откриле књиге старца Пајсија Светогорца. Да ли сте га затекли на Атону 1994. године, кад сте дошли?
      Лично нисмо разговарали, старац се упокојио управо кад сам ја стигао на Атон. Сви унаоколо су причали о томе да се преставио старац Пајсије. „А ко је то?“ – питао сам. У то време сам био само искушеник и још ништа нисам чуо о њему. Кад човек тек дође у манастир треба много да ради на себи. Међутим, касније сам читао књиге оца Пајсија. Веома ме је надахнуло његово учење о томе да треба имати позитивне, добре мисли. То је сасвим у духу старца Тадеја Витовничког који ме је благословио на монашки пут.
      Људе који су расположени за све добро старац Пајсије је поредио с пчелама. Онај ко лоше мисли о људима и о свету личи на муву. „Упитај је, – говорио је геронда, – да ли свуд унаоколо има бар један цвет? – Немам појма, – одговориће она у лету, – има гомила септичких јама! – А упитај пчелу: Има ли овде много ђубрива? – Ђубрива?! – зачудиће се она. – Нисам видела! А цвећа има и изобиљу.“ Својевремено ме је запањило ово поређење. Савремени и умни човек који је склон депресијама, незадовољству и критикама требало би да се чешће сети ове изузетно једноставне слике. Зашто човек да осуђује ако може да се радује? Јер, речено је: Радујте се увек у Господу; и опет кажем: радујте се (Фил. 4:4).
      Какви су услови за преношење традиције по мишљењу Светогораца?
      Искушеник не треба да живи по свом разуму, треба да постане чист лист. Треба потпуно да се преда вољи старца. Нека он пише на теби све што му Бог заповеда. А ако си сам већ припремио текст свог живота – немаш шта да тражиш у манастиру. Зар ћеш узимати благослов да чиниш по својој вољи? Не треба тако да се ради. Треба имати поверења у старца: „Оче, учинићу како кажете.“ И заиста: поступај онако како ти кажу. „Да би човек био светогорски монах, – говорили су нам старци, – треба да буде послушан, онда ће му ићи и молитва.“
      А шта су још својевремено старци написали на чистом листу Вашег живота?
      Мој старац Агатон којем су ме дали на послушање кад сам дошао у манастир Хиландар, био је прост монах. Један од оних који се не виде и не чују. Али то је био молитвени подвижник. Често ме је поучавао речима преподобног Серафима Саровског о томе да је циљ хришћанског живота стицање Светог Духа. О овоме је наводио и мноштво изрека преподобног Симеона Новог Богослова.
      Свети Никодим Светогорац је за преподобног Симеона Новог Богослова говорио да му је дат дар Богоматеринства. Како то да схватимо?
      Сам преподобни Симеон је писао: „...Онај ко је поверовао у Сина Божијег... каје се... за своје раније грехове и омива се од њих у Тајни Крштења. Тада Бог Реч улази у крштеног као у утробу Приснодјеве и пребива у њему као семе.“ А покајање је обновљено Крштење...
      А шта је потребно да би човек у својој души доживео рођење Христа?
      Управо ту је потребна благодат. Старац ме је тако усмеравао у животу: „Твој циљ је да стекнеш благодат Светог Духа.“ Заборави на све и само то имај на уму! Учио сам од свог старца да се молим Светом Духу.
      Постоји размишљање једног грчког митрополита, некадашњег Светогорца о томе да нарочито поштујемо Распетог Господа, подједнако поштујемо Бога Оца, али недовољно Светог Духа. Како треба поштовати Треће Лице Пресвете Тројице?
      Постоји молитва „Царју Небесниј“. Једноставно се чешће треба њоме молити. А кад стекнемо благодат треба да се трудимо да не грешимо, онолико колико је то могуће. Не треба да чинимо ништа што противречи Светом Јеванђељу. Старац ме је учио: „Не треба без нарочите потребе напуштати Свету Гору. Буди у обитељи и она ће те сачувати. Држи се непрестане молитве.“ Све је врло једноставно.
      Да ли данас има стараца у Вашем манастиру?
      Зрео узраст је живот неупрљан (Прем. 4:9). Имали смо једног брата-искушеника, он је имао толико љубави према свима да је желео да остане искушеник како би свима био послушан, иако код нас искушеништво обично траје три године, после чега следи постриг у први степен монаштва – расофор. Ускоро смо овог брата ипак замонашили на празник светих првоврховних апостола Петра и Павла. Само месец дана је био монах. У Хиландару је избио пожар. Требало је помоћи и овај монах Атанасије се одмах одазвао. Ту је и погинуо испунивши Христову заповест: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15:13).
      Молимо Вас да нам испричате нешто о Хиландару. Пре неколико година прослављена је његова хиљадугодишњица (у сваком случају, од првог помена у историјским летописима). Каква је то обитељ данас? Које традиције се придржава? Какав је устав?
      То је српски манастир у којем је данас обједињено 50 српских монаха. Од тога 35 има послушање у самој обитељи, а други се подвизавају у келијама-скитовима и на метосима. Свој манастирски живот градимо по Уставу светитеља Саве, првог српског архиепископа, ктитора нашег манастира. Сваког првог дана у месецу читамо Устав (који је такође познат под називом „Хиландарска повеља“ – прим. ред.) за трпезом – то је извесно подсећање на основе нашег живота. Ову традицију је установио сам светитељ Сава, који је у XII веку обновио овај манастир заједно са својим оцем, преподобним Симеоном Мироточивим. У остале дане читамо житија светих, а у данима Великог поста – „Лествицу“ преподобног Јована, синајског игумана.
      Живимо по византијском времену. У 2:00 после поноћи започињемо богослужење: полуноћницу, јутрење, први, трећи и шести час и Свету литургију. У 6:00 је прва трпеза, затим се мало одморимо (иако има послушања која треба испунити без одласка на одмор), потом следи сам рад на главном делу послушања, који траје 3-4 сата; после тога поново следи краћи одмор и у 15:00 већ почиње вечерње богослужење: девети час и вечерње. Затим следи још једна трпеза, а после ње повечерје с каноном и Акатистом Мајци Божијој.
      Да ли српско монаштво има неких особености?
      Душа народа је у његовим свецима. Идеали његовог монаштва су у ономе како су живели небески покровитељи. Наши духовни оци су пре свега, наравно, свети Сава, први српски архијереј и оснивач наше обитељи и његов отац Симеон Мироточиви.
      Српска земља се, као што је говорио други подвижник из нама ближих времена – светитељ Николај (Велимировић), одликује тиме што се налази између Истока и Запада. Ова особеност се огледа и у духу нашег српског монаштва. Ми смо својеврсни граничари Православља. Треба да се боримо за његову чистоту. Да не дозволимо да се меша с туђим утицајима. Да чувамо Православље од латињана с њиховим наметљивим мисионарењем и од Турака с њиховим идејама владавине и притиска.
      Све нас то обавезује да стражимо у одбрани своје вере. Одређује живо борбено расположење. Ми смо по духу исповедници.

      Разговарао Ольга Орлова
      Са руског Марина Тодић Синодално одељење за манастире и монаштво Руске Православне Цркве
       
      Извор: Правосалвие.ру
       
    • Од Логос,
      У новом издању емисије ‘Катедра”, вашој пажњи препоручујемо предавање “Царство Небеско унутра је у вама”, високопреподобног архимандрита Јефрема Дабановића, игумана манастира Стањевићи. Предавање је одржано у недељу 14. априла 2019. године у сали Парохијског дома у Даниловграду, које је организовало братство Свети Арсеније.
      Звучни запис предавања

      Извор: Радио Светигора
×
×
  • Create New...