Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Митрополит Амфилохије: Без истинске и праве вјере нема истинског и правог људског живота! (ВИДЕО)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је у поноћ 13/14. јануара у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици са свештенством молебан за правослану нову 2018. годину.
Он је поручио многобројним вјерницима сабраним на молебану да се у новој години обнављају Хриством новином, прије свега вјером у Њега као Бога живога, као Богочовјека.
„Без истинске и праве вјере нема истинског и правог људског живота, нема истинске и праве обнове људскога бића“, казао је Митрополит црногорско-приморски.
 

 
Додао је да је потребно да се у новој години ослобађамо страсти од људских грехова, од свега што нас помрачује и загађује изнута.
 
„Једино тако ако будемо радили у овој  новој години, онда ће нова година заиста бити нова по тој новини о обнови врлином и часним и честитим дјелима које дјеламо и у односу према Богу и у односу једних према другима“, нагласио је Владика Амфилохије.
 
Владика је рекао да је 1918. година упамћена по догађајима који су означили прекретницу у историји. Ти догађаји су на свјетском плану убиство руске царске породице, а код нас обновљење јединства Пећке Патријаршије.
 
„Има ту једна група која наше браће који стварају некакву аутокефалну, како је зову, црногорску цркву. Од чега је стварају – од ничега. Група деликвената духовних, моралних, црквених, она је на тргу Јосипа Броза на Цетињу, како каже у одлуци полицијске станице цетињске ‘створила вјерску заједницуЦПЦ’.  Какве везе та вјерска заједница може имати са Црквом Божјом која овдје постоји скоро двије хиљаде година. А нарочито, без прекида постоји од времена Светога Саве и Светога Илариона, првога зетскога епископа“, казао је он.
Он је рекао да се Русија вратила сама себи и запитао се хоће ли се вратити Црна Гора сама себи у Новој години.
 
„Црна Гора која се гради на богоубиству и братоубиству, на лажним темељима, на лажној вјери не може имати будућност. Неопходно је да дође до помирења међу браћом, не дијелећи се ни на ове ни на оне, него да се вратимо заједништву. Није то Црна Гора краља Николе. Треба да се ослободимо лажи, обмана, превара… Диобе међу браћом преточиле су се у језичке и националне диобе“, поручио је Владика Амфилохије.
Владика Амфилохије се осврнуо и на захтјев који је Митрополија упутила држави, а тиче се градње саборне цркве Свете Тројице на Цетињу у којој треба да буду смјестене три велике хришћанске светиње: рука Светог Јована Крститеља, честица Часног Крста и икона Богородице Филеримос.
 
„Ја се надам да ће наш предсједник схватити да треба да се подигне храм изнад Цетињског манастира, те да ће по томе остати упамћен“, казао је он.
 
„Дај Боже да се обновимо богољубљем и братољубљем. Дај Боже да се то догоди са свим земаљским народима, да сви буду један истински Божји народ који не гине, не пропада и не уништава се. Без вјере нема праве обнове људског бића. Људи мијењају себе и ослобађају се се онога што имају у себи. Од људскога бијеса и људскога сљепила, од тога да нас ослобађа Нова година“, закључио је Митрополит Амфилохије.
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Светих царских страстотерпаца Романових са свештенством Свету службу Божију у манастиру Рустово у Паштровићима. Пред почетак Литургије Владика је замонашио послушнице ове обитељи Валентину и Сању, којима је дао монашка имена Анастасија и Марија.
       
      Настојатељицу манастира монахињу Теодору произвео је у чин игуманије.
      Светим крштењем Цркви Христовој су прибројани слуге Божје Матија, Стефанија и Роман.
      У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да је из моштију Царских страстотерпаца Романових у Гањиној јами, гдје су спаљени, никло седам дивних храмова.
      „А у Јекатеринбургу зграда у којој су побијени и заклани преобразила се у дивни и чудесни храм у њихов спомен и у спомен Христа васкрслога. Царски страстотерпци су круна династије Романов, пуноћа те велике царске породице. Њиховим мучеништвом добило је пуноћу мучеништво безбројних других од безбожништва пострадалих и покланих у бескрајној Русији и шире од Русије. Нема љепше и чудесније царске породице у историји човјечанства од породице цара Николаја Другог“, казао је Митрополит црногорско-приморски.
      Рекао је да и у Рустову имамо четири монахиње царске кћери.
      „Имамо Олгу и Татјану, а данас смо добили Анастасију и Марију, царске вјеренице Цара небескога, Христа Бога нашега; невјесте Христове које су призване да и оне себе принесу на дар Христу Богу, ако не мученичком крвљу, као што су то њихове имењакиње, а оно мучеништвом савјести, што значи животом по вјери Христовој и вјерношћу Христу Богу нашему“, рекао је Митрополит Амфилохије.
      Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач и служен помен ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, команданту Југословенске војске у Отаџбини који је, након монтираног судског процеса, мученички пострадао, такође на данашњи дан, 1946. године.
      Митрополит Амфилохије се још једном обратио сабранима и призвао благослов Господњи на храм посвећен Царским страстотерпцима, који су, како је рекао, одавно присутни у Црној Гори.
      „Свједочанство тога јесте и онај Царски мост који спаја Стару Црну Гору с древном Херцеговином Светога Василија Острошког, са Никшићем, као и онај храм Светога Василија Острошког, саборни, у Никшићу, који је задужбина цара Николаја. Приссутни су и оним каменом темељцем храма, који је положен на Цетињу 1910. приликом крунисања краља Николе“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.
      Додао је да Митрополија тражи од властодржаца дозволу за градњу тог храма посвећеног Светој Тројици, који је требао да буде задужбина цара Николаја, чију градњу су спријечили бурни историјски догађаји – два балканска рата, два свјетска рата и долазак комуниста на власт.
      Владика је поновио да црногорски властодржци нијесу могли ништа срамније да учине од завођења санкција Русији.
      „Ударили су санкције себи и својој части, образу Црне Горе. Али, све то је пролазно“, рекао је он.
      Владика је рекао да је чудо Божје да је у дану у коме је пострадао цар росијски са својом породицом убијен и ђенерал Драгољуб Михаиловић.
      „Ни данас му се не зна гроба ни мрамора. Жртвовао је свој живот за вјеру и отачаство. Био је први побуњеник против нацифашизма у ондашњој Европи. Он је озлоглашен од безбожника да је, малтене, издајник. Уосталом, као што је и цар Николај био озлоглашен. Зато је и убијен од руских безбожника, и мученички пострадао. То је неко чудо Божје да су њих двојица истог дана пострадали – Дража Михајловић и цар Николај“, казао је Митрополит Амфилохије.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У наше време велика је помама за духовним програмима (spiritual programs). Ти духовни програми имају тенденцију да буду веома линеарни. Они приказују духовни живот као путовање са низом етапа. Свака етапа има своју методологију, мањкавости и могућности. Такав један програм често постане сам себи циљ. Он наше природно присуство противставља нама самима. Такав нас програм може удаљити и раздвојити од онога што је најинтимније наше. Прошлост се напушта као непоправљива док се садашњност користи као тачка ослонца за будућност која обећава светост, целовитост или савршенство. Када се време сведе на линеарно напредовање, у њему нема присутности. Мајстер Екхарт је радикално преправио свеукупну идеју духовних програма. Он је казао да духовно путовање не постоји. Иако је ово помало шокантно, заправо освежава. Уколико би било духовног пута, он би био дугачак свега неколико милиметара премда километрима дубок. Био би то преокрет унутар ритма твоје дубље природе и присуства. Мудрост је овде тако утешна. Не мораш ићи далеко изван себе да би ступио у истински разговор са својом душом и са тајнама духовног света. Вечно је код куће – унутар тебе. 
      Вечно није негде друго, оно није удаљено. Нема ничега тако блиског попут вечности. Ово је забележено у дивној келтској изреци: „Tá Tír na nÓg ar chúl an tí, Tír álainn trína chéile“, односно: „Земља вечне младости је иза куће, прекрасна земља преиспуњена.“ Вечни и смртни свет нису паралелни, пре се прожимају. Диван израз на шкотском гелском језику fighte fuaighte „испреплетено“, исказује управо то. 
      Иза фасаде наших нормалних живота вечна судбина уобличава наше дане и наше путеве. Пробуђени људски дух се враћа кући. Иронично пак наш осећај блискости често се бори против нашег повратка кући. Када смо са нечим упознати, губимо енергију, границу и узбуђење због тога. Хегел је рекао: „Das Bekannte überhaupt ist darum, weil es bekannt ist, nicht erkannt“, односно: „Уопштено, оно што нам је блиско, управо зато што је блиско, не познајемо“. Ово је моћна реченица. Иза фасаде блиског, чекају нас необичне ствари. То је истинито у вези са нашим домом, местом у коме живимо и, заиста, са онима са којима живимо. Пријатељства и односи пате од неизмерне обамрлости кроз механизам блискости. Ми сводимо оно непознато и тајанствено у једној личности и пределу на онај спољашњи, познати лик. Ипак познато/блиско често је фасада. Блискост нам омогућава да припитомимо, контролишемо и коначно заборавимо на тајну. Постижемо свој мир са површином лика и остајемо далеко од Другости и дубоке узнемирености коју она прекрива. Блискост је једaн од најсуптилнијих и најраспрострањенијих видова човековог отуђења.
      У књизи разговора са П. А. Мендозом колумбијски писац Габријел Гарсија Маркес, упитан о својој тридесетогодишњој вези са супругом Мерцедес, казао је: „Толико је добро сада познајем да немам благу представу ко је она заиста“. За Маркеса, блискост је позивница за авантуру и тајну. Супротно томе, људи који су нам блиски постају понекад тако блиски да се изгубе у даљини која више не позива нити изненађује. Блискост може бити тиха смрт, нагодба која допушта да се рутина настави без икаквог новог изазова или старања. 
      Ово се, такође, догађа са нашим искуством неког места. Сећам се своје прве вечери у Тибингену у Немачкој. Провешћу тамо више од четири године проучавајући Хегела, али те прве вечери Тибинген ми је био потпуно стран и непознат. Сећам се да сам размишљао: „Посматрај веома пажљиво Тибинген ове вечери јер га више никада нећеш видети на исти начин“. И ово је било тачно. Након недељу дана тамо проведених, упознао сам пут који води до учионица и семинара, кантине и библиотеке. Након што сам мапирао своје руте на овој непознатој територији, постао ми је познат и више га нисам видео самог по себи. 
      Људи имају потешкоће да пробуде свој унутрашњи свет посебно када им њихови животи изгледају превише познато. Наилазе на потешкоће да открију нешто ново, интересантно или изазовно у својим укоченим животима. Па ипак, све што нам је неопходно за наше путовање већ нам је дато. Сходно томе, велика је непознаница унутар примрака нашег сопственог душевног света. Треба се више упознати са притајеном светлошћу наше душе. Први корак у буђењу твог унутрашњег живота и први корак ка дубини и обећавајућој усамљености јесте да о себи мало размишљаш као о странцу до највећих дубина. Одлука да себе сагледаш као потпуног странца, као некога ко је тек закорачио у твој живот, јесте ослобађајуће искуство. Ова медитација помаже разбијању обамрлог самозадовољства и фамилијарности. Почећеш постепено да осећаш тајну и чаролију сопства. Схватићеш да ниси беспомоћан власник живота који се окончава смрћу, већ пре привремени гост изобилно дарован благословима и могућностима које нити можеш да измислиш нити да завредиш. 
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Престони празник Светих апостола Петра и Павла којима је посвећен храм Подворја Српске Православне Цркве у Москви свечано је обележен служењем свете архијерејске Литургије којом је началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион, председник Одељења за спољне црквене послове Руске Православне Цркве. 

      Саслуживали су Високопреосвећени Митрополит филипопољски г. Нифон, представник Антиохијске Православне Цркве у Москви; Преосвећени Епископ моравички г. Антоније, викар Патријарха српског и старешина Подворја Српске Православне Цркве у Москви.
      Саслужували су и протојереј Николај Балашов, заменик председника Одељења спољних црквених послова Руске Православне Цркве, протојереј Данило Андрејук, представник Америчке Православне Цркве у Москви; протојереј Кахабер Гоготишвили, старешина грузијске парохије у Москви; протојереј Игор Јакимчук, секретар Одељења спољних црквених послова Руске Православне Цркве, протојереј Сергој Гутенко из Епархије луганске Украјинске Православне Цркве, архимандрит Александар (Котов), јереј Никола Баловић, старешина српског храма Рођења Пресвете Богородице у Фелдкирху, Аустрија; јереј Олег Вишински, протођакон Алексиј Трунин и ђакон Владислав Соколов. 
      На богослужењу је одговорао хор Петропавловског храма под руководством диригентице Људмиле Черкасове. Празничну проповед после причасног стиха одржао је јереј Олег Вишински. 
      Литургији је молитвено присуствовао амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији проф. др Славенко Терзић. 
      После Литургије, како то налаже богослужбени устав Руске Цркве, одслужен је и молебан Светим апостолима Петру и Павлу. 
      Домаћин велике свечаности, Преосвећени Владика моравички г. Антоније, поздравио је све присутне честитајући радосни празник. Поздрављајући високог госта Подворја Српске Православне Цркве, Високопреосвећеног Митрополита г. Илариона, владика Антоније му је том приликом уручио икону Светих апостола Петра и Павла, као и дикирије и трикирије.
      -Данашњи празник јр сведочанство о јединству помесних Православних Цркава и њиховој узајамној љубави и подршци. нагласио је митрополит Иларион захваливши на дару и заједничком богослужењу. Говорећи о животу и делима првоврховних апостола, митрополит Иларион је подсетио на најважније тренутке њиховог ширења Христове науке. Будући да православни свет данас потреса један од најболнијих раскола у Украјини, Владика је нарочито захвалио Антиохијској Патријаршији и Српској Православној Цркви на подршци и разумевању ситуације у Украјинској Православној Цркви Московског Патријархата на чијем челу се налази једини канонски Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије.
      Такође, Митрополит је поменуо и став Руске Цркве по питању новонастале ситуације у Црној Гори, истичући речи одлуке Светог Синода Руске Православне Цркве на заседању 9. јула 2019. године у манастиру Валааму.
      Као молитвену успомену на радосни празник, владика Антоније је митрополиту Нифону уручио крст и панагију, а осталим свештенослужитељима иконе Светих апостола Петра и Павла.
      Радост празника са парохијанима Подворја Српске Православне Цркве су поделили и поклоници из Аустрије који су, предвођени својим свештеником Николом Баловићем, допутовали на поклоњење светињама Москве и Подмосковља.

      Извор: Подворје СПЦ у Москви
×
×
  • Create New...