Jump to content

Срећна Стара Нова Година, код нас: Српска Нова Година

Оцени ову тему


Milan Nikolic

Препоручена порука

Свим форумашима желим срећну нову годину и онима који славе,срећна слава.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Молебно и ватромет за православну нову годину на Врачару

 
  • Петак, 12. јануар 2018. (30. децембар 2017.)
Молебно и ватромет за православну нову годину на Врачару

Као и претходних година, у Спомен-Храму св. Саве на Врачару, 13. јануара уочи поноћи, биће служено благодарење за прошлу и молебно поводом предстојеће нове године по јулијанском календару. По завршетку молебна биће приређен традиционални ватромет на Светосавском платоу. Позивамо све верне да се придруже овом молитвеном сабрању.

(Светлопис: А. Исаковић, преузето са портала "Фактор.мк")

Извор: Радио Слово љубве

http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=15317

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Био сам вечерас код храма, а ватромет је био заиста невероватан, никада до сад нисам видео тако нешто.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ватромет испред Храма Светог Саве

Срећна Српска нова годи

Овогодишњу прославу српске Нове године код Храма обележили су хорови музичких школа „Станковић“ и „Гроцка“, музички програм „Shake and Spear“, бдење и молебан, као и традиционални ватромет — тачно у поноћ.

На платоу испред зграде Општине Звездара у Булевару краља Александра за бесплатну забаву на отвореном задужени су „Милиграм“ и Џенан Лончаревић.

По традицији, Скадарлија је најпопуларнија око новогодишњих празника. Гости се дочекују куваном ракијом, онако како ред налаже.

У црквама је навече празнично бдење, молебан који се служи на крају сваке године.

на!

еограђани су Српску нову годину дочекали уз велики ватромет испред Храма Светог Саве, као и уз концерте на отвореном испред зграде Општине Звездара.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Srećna  nova  godina  svim  pravoslavnim  talibanima,  jereticima,  prepodobnima, feministima,  ateistima obavezno jer čim se tu muvaju ima nešto  ;)  i da se ispuni volja Božija :grouphug123:

26734183_737226589821306_1956336186974493432_n (1).jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 16 минута, Phoebe рече

Srećna  nova  godina  svim  pravoslavnim  talibanima,  jereticima,  prepodobnima, feministima,  ateistima obavezno jer čim se tu muvaju ima nešto  ;)  i da se ispuni volja Božija :grouphug123:

26734183_737226589821306_1956336186974493432_n (1).jpg

E, da...I britkim sabljama !

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 7 часа, Ignjatije рече

Срећна Нова 7526. срБска година! :) 

Nisam znao da koristis jevrejski lunarni kalendar... :)))

Ali bez sale sad - mi smo Hriscani, i godine brojimo i racunamo od Hrista pa na dalje. Nadam se da to ne zaboravljate.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Председник Вучић: Сећање на српско име и презиме неће бити затрто. Владика Јован: Наш однос према Јасеновцу одређују речи патријарха Германа: Праштати морамо, заборавити не смемо. Патријарх Порфирије: Кроз молитвено памћење лечимо своје ране. Молимо се за све људе и да се Јасеновац никоме, никада и нигде не понови.

        Поводом 80. годишњице од оснивања система концентрационих логора смрти у Јасеновцу, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 10. септембра 2021. године у Патријаршији српској у Београду председника Републике Србије г. Александра Вучића, Његово Преосвештенство Епископа славонског г. Јована и директора Музеја жртава геноцида др Дејана Ристића.
      -Навршава се 80 година од стварања најмонструозније фабрике смрти у Европи, система логора Јасеновац. Србија и Република Српска заједнички раде на јачању културе памћења. Чинимо све да не буду заборављене јасеновачке жртве и тражимо начине како држава може да помогне Српској Православној Цркви у целом процесу као и о другим важним питањима, рекао је председник Вучић.
      -Данас смо коначно постигли договор и преносим потврду и г. Милорада Додика да заједно учествујемо у изградњи центра који би требао да буде свесрпско светилиште на најтужнијем месту у Доњој Градини, у Републици Српској, да подигнемо велики меморијални центар и да подсетимо на све друге злочине почињене над нашим народом, а на територијама које данас нису под контролом српског народа, рекао је председник Србије.
      -Сећање на српско име и презиме неће бити затрто. Уложиће се велики новац у изградњу тог меморијалног центра: 80 одсто Србија и 20 одсто Република Српска, рекао је председник Вучић.
      Председник Вучић је истакао и да Музеј жртава геноцида, важна институција основана 1992. године, нема своје просторије, па је стога је договорено да се покуша да се оне успоставе на простору Старог сајмишта уколико се реше имовински проблеми. -Заједно ћемо поднети иницијативу да лева обала Саве добије назив Обале јасеновачких жртава, што би обухватило све жртве: и српске, јеврејске, ромске и све друге. Верујемо да ће то наићи на одобрење градских власти. Циљ је да светској јавности укажемо кроз шта је српски народ пролазио пре 80 година, да се шири истина. Задовољан сам што држава може да учествује у ономе што је од великог значаја за наш народ и поносан што Србија и српски народ памте, што никада неће заборавити ужасне злочине у Јасеновцу. Србија данас то може да учини, Србија се не стиди својих жртава. То су наши јунаци и даћемо све од себе да њихово јуначко дело не буде заборављено, поручио је председник Вучић.
      -Најзначајнији и највећи догађај од ослобађања логора, тј. пробоја логораша, јер Јасеновац нико никад није ослободио, 22.  априла 1945. године, јесте освећење обновљене много мање и много убогије цркве у Јасеновцу септембра 1984. године. Тада је Патријарх српски Герман са двојицом будућих патријараха и петорицом архијереја освештао тај храм и изговорио речи које одређују наш однос према Јасеновцу и свему што се у њему збивало: Праштати морамо, али не смемо заборавити. Владика Сава, мој претходник, ту светињу је 2000. године прогласио манастиром. И ево сада смо на новом прагу са огромном љубављу и помоћи Републике Србије и њене Владе. Први пут у историји Јасеновца, јер нажалост оно што је манастир запамтио је преко тридесет година спречавања да се подигне храм који је и био прва жртва Јасеновца. Први логораши су имали први задатак да сруше огромни, прелепи храм који је некад био у Јасеновцу. Значи, после тридесет година је добијена дозвола за обнављање храма, а после четрдесет година је тај храм подигнут, па је и он у својој обнови био храм мученик. И сада тај храм - манастир наставља своју мисију да би се у њему Богу молило, да би се кадили гробови мученика, да би примали сви оне који долазе, а то је најважније, да се поклоне сенима мученика, да их прославе и да се оданде настави ширити реч патријарха Германа: Праштати морамо, али не смемо заборавити, беседио је Епископ славонски г. Јован који је заблагодарио председнику Вучићу и Његовој Светости Патријарху.
      -Прво што је урадио и као Митрополит загребачки и као Патријарх српски, Његова Светост је дошао свом народу на Банији и дошао је у Јасеновац показујући да је достојан наследник патријарха Германа и носилац његове поруке незаборава и поруке праштања, закључио је владика Јован.
      -Подвукао бих реч светилиште, коју је изговорио господин Председник, јер мислим да је то права реч која описује места страдања. Много пута сам био не само у Јасеновцу него и на другим местима страдања нашег народа, у Јадовну итд. Али кад год сам ушао у Јасеновац имао сам утисак да сам ушао у једну сасвим другачију зону постојања у односу на све што је око нас. Имао сам увек доживљај да сам ушао у једну мистичну зону. Та мистична зона Јасеновца и других места страдања људи показује да је то метафизички простор и зато и јесте светилиште. Стога ништа боље није могло да се деси за Јасеновац, за оне који су тамо пострадали, али и за оне који су чинили злочине, као и за све који са добром вољом тамо одлазе, па и за оне који немају добру вољу у односу на то место, ништа боље није могло да се деси него да ту никне манастир, женски манастир из којег се непрестано, двадесет четири часа, уздиже молитва за оне које су пострадали, али и молитва њима, јер су они невине жртве. Они су мученици који заступају све нас пред Богом, моле се за мир, за добро међу људима и вероватно се моле и за своје злотворе, истакао је патријарх Порфирије.
      -Сећање на прошлост је сећање на будућност, на то због чега смо створени. Ко нема сећање на то зашта нас је Бог створио - а рећи ћу реч богословску: створио нас је да учествујемо у свему ономе што је Његово, да будемо Њему подобни - ко нема ту врсту сећања и молитвеног обраћања Богу у том кључу, тај не може поштовати себе, тај не може препознати другог и отуда реке мржње сусрећемо на свакој страни света. Помен, сећање, памћење - то јесте молитва. То чини манастир Јасеновац са својим монахињама, али у исто време да се то памћење никада не претвори у злопамћење, него да кроз молитвено памћење лечимо своје ране и истовремено кроз молитву обраћајући се Богу увек и свагда, молећи се за све људе, молимо се да се то никоме и никада и нигде не понови, поручио је патријарх Порфирије.
      -Веома је значајно, а Бог зна зашто је то баш тако, да имамо манастир у Јасеновцу, да, ако Бог да, имамо меморијални центар - светилиште на другој обале реке, преко пута манастира, и наравно да имамо Музеј жртава геноцида, јер то чини сваки зрео народ у односу на себе, показујући поштовање и самоспознају, поштовање према себи и према своме. Без те претпоставке апсолутно није могуће не само препознати и поштовати другога него начинити и први корак у односу на њега. Радујући се што смо се данас састали, још више се радујем што смо сагласни око свега онога што треба чинити у будућности, уз, још једампут, захвалност на свему што чине људи који су овде са мном присутни: председник Републике Србије г. Александар Вучић, мој брат Епископ славонски и пакрачки г. Јован и директор Музеја жртава геноцида г. Дејан Ристић. Још једампут захваљујем на свему и нека Бог да снаге да још више и ефикасније чинимо све што је у овом кључу, јер је то један од снажних и великих покрета, широких и ефикасних путева да градимо добро, да градимо мир, баш речима патријарха Германа: памтимо, не заборављамо. Увек хоћемо и желимо да праштамо свима, као што и друге молимо да праштају на свему у чему ми нисмо били људи у односу на њих, рекао је Патријарх српски г. Порфирије.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од александар живаљев,
      Пише: о. Дарко Ристов Ђого
       
       
      Од  ИН4С  -  02/09/2021      
      Израз „Црква Србије“ није настао ни у ДПСу1 ни у ДПСу2 (УРА и остали заточници crnogorskog građanskog nacionalizma) . Он је преузет из грчке титулације Патриајрха српскога – а одраз је идеолошке еклисиологије која се већ дуже од вијека пропагира као „једина исправна еклисиологија“ (учење о Цркви) у готово свим православним богословским училиштима. Дакле: можда то данас не би признали, али огроман број и српских богослова је учен да је боље рећи „Црква Србије“ или „Пећка Црква“ него „Српска Православна Црква“.
      Немам намјеру да реплицирам поборницима израза у свим филијалама, „теолошким“, политичким и иним Глобалне Патријаршије, само наводим одломак из једног рада који, на жалост, никако да прикончам:
      „Можда је најчувенији и најочигледнији примјер овог постмодернистичког сравњивања идентитетâ чувени приговор о „неадекватности“ националних имена словенских Цркава којима насупроти, наводно, стоје „топонимска“, „географска“ имена „древних патријашија“.
      Бијег од историје – а самим тим и бијег од идентитета – тако се на један паролашки и агитропски начин ширио (и данас се шири) булдожерским захватима и јефтиним симплификацијама, према којима би, аналогно „Александријској“ или „Јерусалимској“ или „Константинопољској“ Цркви и народне патријаршије Румунâ, Србâ и Бугарâ требало да носе називе „Букурештанска“, „Београдска“ или „Софијска“ Црква (и то архиепископија).
        Како је ствар постављено разисторијски, на такав начин да идеологија не познаје различитост историјских искустава, тај рецепт се чини као свудапримјењив, а отпор ка таквом рјешењу као ствар тешке заоставштине национализма која се, ето, толерише али које се би се са временом требали ослобађати.
      Ствар је међутим, управо, супротна. Идентитет помјесних Цркава – изражени и саопштени као њихова имена – увијек дају оно садржински важно. То садржински важно може бити исказано као историјска топонимија или историјска етнонимија, али она је увијек заснована на неком конкретном самоспознању о важности и жртвености сопственог идентитета.
        Ако посматрамо Александријску Патријаршију, на примјер, можемо да уочимо да би, из перспективе самјеревања ње са древном Александријском Црквом, врло упитан био њен апсолутни континуитет: већина древних Копта се током христолошких спорова 5. и потоњих вијекова приклонила анти-халкидонској опозицији и формирала посебну црквену цјелину, историјски наратив и идентитет. Александријска Патријашија је тако остала практично помјесна Црква хеленофоног становништва чију етничку монолитност разбија тек њена мисија у подсахарској Африци (која, међутим, није лишена и културолошког и расног хеленомонизма). Ипак, за самосвијест Православне Цркве у цјелини, Александријска Патријаршија није темељно важна као хеленска Црква већ као александријска – као насљедница катедри Св. Атанасија Великог и Св. Кирила Александријског, као наставак древнохришћанског идентитета, трајања и наратива. Њено историјско искуство је за нас важно јер је александријско, а не јер је хеленско (мада је и хеленско). Слично ствари стоје када су у питању и Јерусалимска, Антиохијска или Константинопољска патријаршија.
      Све оне су и данас – управо као што су то већ вјековима – само у симболичком смислу „различите помјесне Цркве“, мада више представљају различите канцеларије једне исте хеленоцентричне црквене администрације којој се, у Антиохсијкој и Јерусалимској Цркви, придодају и етнички Арапи. Ипак, за самосвијест Православне Цркве, њихов идентитет тј њихова историја је важна не у својој хеленскости већ као симболички показатељ историје исказане тононимски.
      Са друге стране, Српска Православна Црква јесте хришћанска завјетна заједница чије је историјско искуство исказиво на најтемељнији начин кроз њен етнички, културни, језички и народни српски идентитет. Колико је за Православну Цркву у цјелини важна успомена на александријске мученике, толико је важна и она на јасеновачке, пребиловачке, сурдуличке, момишићке, пивске , величке, старобродске мученике. Њихов хришћански идентитет – због кога и јесу невине жртве, а тиме и улесници у Христовој Жртви и Васкрсењу – није био нити је данас исказив „топонимски“ јер их мучитељи нису уморили због њиховог „београдског“ па ни „пећког“ карактера већ због – српског. Као и у случају древних патријашрија, историја није апстрактна и жуљава фантазмагорија већ поље Жртве, Христове и христоликих људи, а та историја даје нам се као име, као идентитет. У оквирима тог идентитета, апсолутно је неважно да ли су јасеновачки и пребиловачки мученици били ијекавци или екавци, поријеклом из ове или оне субетничке групе српског народа: сви идентитет су варијабилни унутар себе, али ако нам је за симболичку моћ Антиохије неважно да ли су по сриједи сиријакофони, хеленофони или арабофони светитељи и мученици, за симболичко-жртвено искуство Српске Цркве није важно да ли су жртве биле из Власотинца или из Придворице. Унутар завјетно-жртвеног идентиета можемо да распознамо различитост, али она по себи никада не укида сам идентитет.
      Овдје долазимо до другог важног момента неофанарске идеолошке разисторије: спљоштеност свих „националних“ идентитета у исту раван, без овог раликовања оних жртвених од оних нежртвених, тако не само да бласфемично уништава и обесмишљава жртву већ уједно и ствара привид истозначности свих опција. То је онај чувени реторички поклич да „ако постоји искључиво Српска Православна Црква и ако постоје људи који се осјећају Црногорцима а не Србима, ми аутоматски морамо дозволити по истом начелу и постојање Црногорске Православвне Цркве“.
      Слично ствари стоје и када се наведу примјери Украјинске и Руске Православне Цркве. На реторичком плану лако је показати колико је бесмислено ово булдожерско сравњиавње идентитетâ: ако би идентитетски волунтаризам био довољан разлог за црквени сепаратизам, онда би групација од десет душевно обољелих људи који себе сматрају Марсовцима била довољан разлог та ставарње марсовске православне Цркве. Дакле, завјетне Заједнице Жртве стављају се у исти ред са производима етничког инжењеринга. На овај приговор се понекад одговара истицањем сопственог (псеудо)историјског жртвеног искуства новостворених нација – па се тако као „разликујући“ и уједно утемељујући моменат наводе успомена на „српску репресију из 1918“ или на „голодомор“. Међутим, уопште није тешко показати да су ова новоуспостављена „колективна искуства“ заправо у најскорије вријеме митологизовани и злоупотребљени догађаји и то такви да чак ни популације које данас на њима граде своје разликовне идентитете тј анти-идентитете нису до најскоријег времена имале било какву „самосвијест“ ни о самим догађајима, нити о њиховом „масовном“ и „епохалном“ „анти-црногорском“ и „анти-украјинском“ карактеру.
      Заправо, ми данас врло јасно и документовано можемо сагледати процесе, политичке и културне, у којима су се, зарад полтичке употребљивости хрватске правашке идеологије, коминтерне, Ђукановићевог режима успостављала црногорска „национална“ посебност (слично је ишла и украјинска етногенеза која нам је у својој „анти-московитском“ жару, остала јасно забиљежена од Грушевског и политичке употребљивости у корист Аустро-Угарске, преко КП СССР до савремених геополитичких пројеката и локалних олигархија).
      Дакле: нечији вагони жртава у Јасновци стављени су у исту раван са пропагандним усјпесима Савића Марковића Штедимилије, Секуле Дрљевића, Степанда Бандере и Романа Шухевича!“
       
       

      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      Од  ИН4С  -  02/09/2021      
      Израз „Црква Србије“ није настао ни у ДПСу1 ни у ДПСу2 (УРА и остали заточници crnogorskog građanskog nacionalizma) . Он је преузет из грчке титулације Патриајрха српскога – а одраз је идеолошке еклисиологије која се већ дуже од вијека пропагира као „једина исправна еклисиологија“ (учење о Цркви) у готово свим православним богословским училиштима. Дакле: можда то данас не би признали, али огроман број и српских богослова је учен да је боље рећи „Црква Србије“ или „Пећка Црква“ него „Српска Православна Црква“.
      Немам намјеру да реплицирам поборницима израза у свим филијалама, „теолошким“, политичким и иним Глобалне Патријаршије, само наводим одломак из једног рада који, на жалост, никако да прикончам:
      „Можда је најчувенији и најочигледнији примјер овог постмодернистичког сравњивања идентитетâ чувени приговор о „неадекватности“ националних имена словенских Цркава којима насупроти, наводно, стоје „топонимска“, „географска“ имена „древних патријашија“.
      Бијег од историје – а самим тим и бијег од идентитета – тако се на један паролашки и агитропски начин ширио (и данас се шири) булдожерским захватима и јефтиним симплификацијама, према којима би, аналогно „Александријској“ или „Јерусалимској“ или „Константинопољској“ Цркви и народне патријаршије Румунâ, Србâ и Бугарâ требало да носе називе „Букурештанска“, „Београдска“ или „Софијска“ Црква (и то архиепископија).
        Како је ствар постављено разисторијски, на такав начин да идеологија не познаје различитост историјских искустава, тај рецепт се чини као свудапримјењив, а отпор ка таквом рјешењу као ствар тешке заоставштине национализма која се, ето, толерише али које се би се са временом требали ослобађати.
      Ствар је међутим, управо, супротна. Идентитет помјесних Цркава – изражени и саопштени као њихова имена – увијек дају оно садржински важно. То садржински важно може бити исказано као историјска топонимија или историјска етнонимија, али она је увијек заснована на неком конкретном самоспознању о важности и жртвености сопственог идентитета.
        Ако посматрамо Александријску Патријаршију, на примјер, можемо да уочимо да би, из перспективе самјеревања ње са древном Александријском Црквом, врло упитан био њен апсолутни континуитет: већина древних Копта се током христолошких спорова 5. и потоњих вијекова приклонила анти-халкидонској опозицији и формирала посебну црквену цјелину, историјски наратив и идентитет. Александријска Патријашија је тако остала практично помјесна Црква хеленофоног становништва чију етничку монолитност разбија тек њена мисија у подсахарској Африци (која, међутим, није лишена и културолошког и расног хеленомонизма). Ипак, за самосвијест Православне Цркве у цјелини, Александријска Патријаршија није темељно важна као хеленска Црква већ као александријска – као насљедница катедри Св. Атанасија Великог и Св. Кирила Александријског, као наставак древнохришћанског идентитета, трајања и наратива. Њено историјско искуство је за нас важно јер је александријско, а не јер је хеленско (мада је и хеленско). Слично ствари стоје када су у питању и Јерусалимска, Антиохијска или Константинопољска патријаршија.
      Све оне су и данас – управо као што су то већ вјековима – само у симболичком смислу „различите помјесне Цркве“, мада више представљају различите канцеларије једне исте хеленоцентричне црквене администрације којој се, у Антиохсијкој и Јерусалимској Цркви, придодају и етнички Арапи. Ипак, за самосвијест Православне Цркве, њихов идентитет тј њихова историја је важна не у својој хеленскости већ као симболички показатељ историје исказане тононимски.
      Са друге стране, Српска Православна Црква јесте хришћанска завјетна заједница чије је историјско искуство исказиво на најтемељнији начин кроз њен етнички, културни, језички и народни српски идентитет. Колико је за Православну Цркву у цјелини важна успомена на александријске мученике, толико је важна и она на јасеновачке, пребиловачке, сурдуличке, момишићке, пивске , величке, старобродске мученике. Њихов хришћански идентитет – због кога и јесу невине жртве, а тиме и улесници у Христовој Жртви и Васкрсењу – није био нити је данас исказив „топонимски“ јер их мучитељи нису уморили због њиховог „београдског“ па ни „пећког“ карактера већ због – српског. Као и у случају древних патријашрија, историја није апстрактна и жуљава фантазмагорија већ поље Жртве, Христове и христоликих људи, а та историја даје нам се као име, као идентитет. У оквирима тог идентитета, апсолутно је неважно да ли су јасеновачки и пребиловачки мученици били ијекавци или екавци, поријеклом из ове или оне субетничке групе српског народа: сви идентитет су варијабилни унутар себе, али ако нам је за симболичку моћ Антиохије неважно да ли су по сриједи сиријакофони, хеленофони или арабофони светитељи и мученици, за симболичко-жртвено искуство Српске Цркве није важно да ли су жртве биле из Власотинца или из Придворице. Унутар завјетно-жртвеног идентиета можемо да распознамо различитост, али она по себи никада не укида сам идентитет.
      Овдје долазимо до другог важног момента неофанарске идеолошке разисторије: спљоштеност свих „националних“ идентитета у исту раван, без овог раликовања оних жртвених од оних нежртвених, тако не само да бласфемично уништава и обесмишљава жртву већ уједно и ствара привид истозначности свих опција. То је онај чувени реторички поклич да „ако постоји искључиво Српска Православна Црква и ако постоје људи који се осјећају Црногорцима а не Србима, ми аутоматски морамо дозволити по истом начелу и постојање Црногорске Православвне Цркве“.
      Слично ствари стоје и када се наведу примјери Украјинске и Руске Православне Цркве. На реторичком плану лако је показати колико је бесмислено ово булдожерско сравњиавње идентитетâ: ако би идентитетски волунтаризам био довољан разлог за црквени сепаратизам, онда би групација од десет душевно обољелих људи који себе сматрају Марсовцима била довољан разлог та ставарње марсовске православне Цркве. Дакле, завјетне Заједнице Жртве стављају се у исти ред са производима етничког инжењеринга. На овај приговор се понекад одговара истицањем сопственог (псеудо)историјског жртвеног искуства новостворених нација – па се тако као „разликујући“ и уједно утемељујући моменат наводе успомена на „српску репресију из 1918“ или на „голодомор“. Међутим, уопште није тешко показати да су ова новоуспостављена „колективна искуства“ заправо у најскорије вријеме митологизовани и злоупотребљени догађаји и то такви да чак ни популације које данас на њима граде своје разликовне идентитете тј анти-идентитете нису до најскоријег времена имале било какву „самосвијест“ ни о самим догађајима, нити о њиховом „масовном“ и „епохалном“ „анти-црногорском“ и „анти-украјинском“ карактеру.
      Заправо, ми данас врло јасно и документовано можемо сагледати процесе, политичке и културне, у којима су се, зарад полтичке употребљивости хрватске правашке идеологије, коминтерне, Ђукановићевог режима успостављала црногорска „национална“ посебност (слично је ишла и украјинска етногенеза која нам је у својој „анти-московитском“ жару, остала јасно забиљежена од Грушевског и политичке употребљивости у корист Аустро-Угарске, преко КП СССР до савремених геополитичких пројеката и локалних олигархија).
      Дакле: нечији вагони жртава у Јасновци стављени су у исту раван са пропагандним усјпесима Савића Марковића Штедимилије, Секуле Дрљевића, Степанда Бандере и Романа Шухевича!“
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У ово време пуно лажи и најцрњег и најпримитивнијег несојлука веома је важно да видимо шта су нам то у аманет оставили свети преци. Посебно они са Цетиња, које се до скора као град дичило именом српског почивала а данас се више не може препознати. 

       
      Веома је, на пример, поучан и занимљив текст Службе св. Петру Цетињском, штампане 1895. године по Благослову Митрополита црногорског, приморског и скендеријског Митрофана Бана, у време независне Књажевине Црне Горе. Текст Службе Светом Петру Цетињском нам говори о свему: и ко су Црногорци и како им се зове Црква и ком народу припадају. Ево само пар секвенци из поменуте Службе.
      Стихире на Господи возвах:
      "Имајући вас светитељи: новојаљени Петре Чудотворче Цетињски, Василије Острошки, Стефане Пиперски и Арсеније Косијеревски, који својим моштима освећујете земљу нашу, као угодници Божији, који предстојите Престолу Сведржитеља Бога, усрдно вас молимо, сачувајте отечество наше и све људе крстоносног народа српског.
      Свеосвећени оче Петре умоли Христа Бога да сачува народ српски од мрежа вражијих ...
      Усхвалимо сви славу јерараха, светитеља Петра, Српске Цркве светли украс и отечества свога предивну заштиту ... Не заборави отаџбину твоју и српски род." 
      Значи и тада се у независној Књажевини Црној Гори, као и данас, и као и увек, наша Црква звала - Српска Црква а народ у Црној Гори - српски народ. 
      Стога господа србомрсци, немоћници и незналице, ма одакле они били, могу слободно да плачу од муке или шкргућу зубима од зависти. Није забрањено. Нека слободно вришти и плаче свака немоћна поквареност људска и свака злоба демонска, јер сви они који се у Црној Гори кукавички, за чинију сочива, одрекоше својих српских предака и својих српских светитеља - Светога Петра Цетињског, Светог Василија Острошког, Светог Стефана Пиперског, светог Арсенија и свих других светих Срба чије свете мошти почивају у Црној Гори, и који би да праве сукобе и јуришају на Цетињски Манастир, заиста и јесу за плакање. 
      Но, није то први пут да су поједини Цетињани и Црногорци правили проблеме Митрополитима црногорским, приморским и скендеријским. Било је тога и раније на претек. И сам Свети Петар Цетињски је за свога живота на земљи трпео велику злобу и невољу од појединих Цетињана. Није Свети Петар 21. новембра 1823. године без велике невоље писао: "Ја сам одавно видио да овдје живјети не могу и ево дође вријеме да од силе Цетињске под старост бјежим из Цетиња ... Да међу Турцима живим, не бих толики зулум трпио, колико трпим од Црногорацах. Зато ви пишем нека знате, ви и остали Катуњани, да ово ни под који начин подносити не могу, него хоћу бјежат ..."
      Због таквих проклетих крвомутника Свети Петар Цетињски је у свом Тестаменту из 1830. године између осталог писао: " ... Ако би се ко нашао у народу нашем да не прими ове моје потоње ријечи и препоруке за истините, или ако не би све тако послушао, како ова књига изговара, него би какву смутњу и раздор међу народом усудио се чинити словом или делом, тога свакога, који гођ он био, мирски или духовни, ја на смртни час мој вјечноме проклетству и анатеми предајем, како њега, тако и његов род и пород, да му се траг и дом ископа и утре".
      А све се то раније, као и данас, због проклете гордости и зависти дешавало, јер Свети Петар Цетињски још 1804. у писму Архимандриту Манастира Пиве Арсенију (Гаговићу) пише са болом: "Ми смо Срби такви. Не знадемо нити хоћемо знати друго нако један другога гнати и у несрећу без чест постављати. И што који више ради за добро обштенародње то се више завист против њега вооружава, која (јер) у србском народу, како и у греческом, гордост царствујет".
      Но, на хиљаде је сведока, од тада до данас, да свако ко је устајао на Цетињски Манастир, на било коју светињу Српске Цркве или пак лично на Светог Петра Цетињског, желећи ширити мржњу и раздорe, убрзо је од Бога био строго опоменут а неретко и веома оштро кажњен.
      Ко има уши да чује, нека чује.
       
      Архимандрит Петар (Драгојловић),
      игуман манастира Пиносава
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије отворио је 27. августа 2021. године у Загребу дводневни стручни скуп за васпитаче, учитеље, наставнике и стручне сараднике српске националне мањине у предшколским установама, основним и средњим школама.

       
      Скуп се одржава у Српској православној општој гимназији Кантакузина Катарина Бранковић. Патријарх је пожелео свим учесницима васпитно-образовног процеса срећну и благословену школску годину. Изразио је наду у одсуство искушења која су ометала прошлу годину и окупљеним учесницима истакао значај образовног процеса за развијање врлина. -Образовање је развијање оних потенцијала које носимо у себи, који нису искључиво прагматичне природе већ се тичу свеукупне личности. Оно се тиче и унутрашњег света детета. Развијајте врлину код оних који су вам поверени, казао је Патријарх.
      Тема стручног скупа који се одржава у организацији Агенције за васпитање и образовање је Јавни наступ и вештина комуникације међу учесницима васпитно-образовног система.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...