Jump to content
александар живаљев

Драгослав Бокан: Трагично несхваћени говор српског патријарха у Бањалуци

Оцени ову тему

Recommended Posts

 

Ако сам за нешто сигуран када је реч о чврстини вере архијереја Српске Православне Цркве, то је да међу њима нема никог стварно блиског унији са римокатолицима, (скоро па) ниједног „екуменског епископа“, а да не говоримо о некаквој „спремности за издају Старе Србије“

patr-irinej.jpg?w=529&h=353

Патријарх Иринеј (Извор: ФБ профил Драгослава Бокана)

 

У Бањалуци, на најсветији дан (државотворности) Републике Српске, на литургији је српски патријарх говорио о очувању Косова и Метохије и том приликом изразито похвалио труд и напоре српског председника по том питању. Користио је чак и израз „лавовска борба“ Александра Вучића, „човека кога нам је подарио Господ“ – „за српски народ, а посебно за мученичко и страдално Косово и Метохију“.

То је одмах изазвало лавину (већински негативних) коментара политиком обузетих посматрача и импровизованих „аналитичара опште праксе“.
Брдо са страшћу баченог камења је сручено на лик и дело нашег патријарха, са бесмисленом оптужбом да се он, тиме, наводно „укључује у српске међупартијске борбе (на режимску страну)“ и клеветом како је реч о тобожњем „удвориштву“, „недостатку храбрости и патриотизма“, „претеривању“ и сличним „гресима“ нашег духовног пастира…

Ми, ако смо стварно озбиљни људи и нешто знамо о животу, не смемо да гледамо ништа заиста важно ВАН КОНТЕКСТА, само по себи, јер тиме потпуно промашујемо тему.
И сада ћу овде сажето изнети о чему је ту у ствари реч, све чудећи се овако пренагљеним и промашеним реакцијама иначе интелигентних људи (онда када нису опијени политикантским поједностављивањима). Да нам не би промакла најважнија димензија ове вишесмислене, мудре патријархове беседе која није уопште тако супротна (као што се тврди) изјавама митрополита Црногорско-приморског Амфилохија и његовом ставу према Косову и људима (на власти) у чијим је рукама српски кључ за отварање ове, за нас већ дуже времена затворене браве.

А контекстуални оквир ове патријархове далекосежне и далекометне изјаве је у томе да то није никакав ретроактиван, сумирајући коментар („шта је било до сада“), већ динамичко упућивање на то „шта ће тек бити“, иако патријарх у свом говору формално користи садашње време.

Дакле, основна референца патријархове беседе није у томе да се поменути и похваљени председник Вучић окити црквеним признањем за оно што је до сада урадио. Никако.
Овде није у питању опис његовог досадашњег рада, већ је (многима невидљива) оштрица оваквог метода обраћања усмерена ка ономе што ће „тек да буде“ и мора да се баш тако (лавовски и херојски) безусловно одигра.

Каже се – „избориће се!“, „одупреће се силним ветровима нашег времена“.
То је, превасходно, ОХРАБРЕЊЕ, у форми реторичког питања: „Је л’ да да ћеш урадити све као лав?“
Овако се, по древном рецепту, даје могућност похваљеном (и најодговорнијем) да покаже да може да уради праву ствар.
Оставља му се могућност да то уради. Јер ће се, иначе, овакав његов подржавалац и поштовалац разочарати и зачудити много више од осталих ако „од Господа послати државник“ то не уради…

Често ми се учини да испод танке покожице вербалног патриотизма код многих међу нама (у овом случају: нападача на свог јединог патријарха) стоји потпуна равнодушност према заветним питањима, као да, у ствари, и желе да Александар Вучић коначно и конкретно преда Косово и Метохију. Јер би се тако (нашом државном капитулацијом) у потпуности доказала њихова теза и надобудна увереност о томе да је „све већ готово“, „продато и предато“, док се „несрећном српском народу само замазују очи“…

Овакав очински захтеван и родитељски похвалан став нашег пастира на осмовековном трону Светог Саве, исто тако, није никакав сарказам, већ прави правцати УЛТИМАТУМ, прецизно усмерен ка будућем понашању наших државника (председника и његових најближих сарадника)!

Ту, у беседи, постоји и специфичан драмски моменат – по логици: „иако многи не верују, ја сам уверен да се ми никада нећемо одрећи наше Свете Земље“ – и тиме се доследно наставља читава серија сличних обраћања и изјава Његове Светости, српског патријарха, на тему Старе Србије и њене неупитне важности за наш народ и у историји (у времену) и у вечности…

Зато поново прочитајте или погледајте ову празничну патријархову беседу са независне бањалучке и српске осматрачнице према српској Светој Земљи.
Ту се одмах препознаје (ко има очи да види, уши да чује и мозак да разуме) онако обавезујући тон и садржај ове посебне посланице.
И видећете, и чућете, и разумећете овај суптилни ултиматум, по логици очинског охрабрења према детету (заблуделом и покајања жељном): „Ја знам да ти можеш, да желиш да урадиш најбоље!“ и: „Немој да ме разочараш, јер верујем у тебе!“.
А ту је, малчице, и оно кад група опасних људи уђе код потенцијално непослушног члана заједнице и севне очима према њему, уз речи: „Ти си добар човек… Момци нећемо га дирати, нема разлога. Он је, кажем, јако добар човек. И он ће да нам помогне… Је л’ да да ћеш нам помоћи, и себи и нама… Паметан си човек, ниси наиван. Разумеш ти све…“

А на другој страни имамо суштински веома сличан ултиматум, само у негативном облику. И у њему се говори најоштријим речима о улози актуелног председника Србије по питању будућег статуса Косова…
Али би исти тај „Амфилохије“ био срећан да буде демантован другачијим (позитивнијим и храбријим) потезима и акцијама оног кога тако жестоко критикује.
Јер своје речи почиње, нимало случајно, са: „СТРАХУЈЕМ ДА ЋЕ… „
Значи: „Надам се да грешим“, како стоји у невидљивој загради овог „негативног ултиматума“.

На тај начин је фокус потенцијалног српског јединства по овом питању свесно померен „ка будућем“.

Завештани смисао ће се у својој пунини тек показати, говоре нам и патријархове и митрополитове речи.

Тако да смо, у ствари, у кратком року добили један позитиван и један негативан ултиматум српских архијереја усмерен ка политичким и државним лидерима, најодговорнијима за будући расплет стања у Старој Србији и, уопште, нашој Отаџбини.

Водећи људи Српске Православне Цркве су ту попут „активних стрела“ које имају енергију утицаја (на будуће догађаје), а не пасивног регистровања садашњег стања ствари.

ТО СУ ЖИВИ ПОЗИВИ И ЈАВНИ ПРИЗИВИ, А НЕ ПРАЗНЕ ДЕФИНИЦИЈЕ И ЈАЛОВИ ЗАКЉУЧЦИ.

Уосталом, видећете и сами шта се ту све догађа, испод сјајног паковања наизглед тако различитих (чак супротних) реакција. Зато што смо одувек, а посебно последњих година и месеци, сведоци чврстог јединства свих носиоца „митри“ и „панагија“ у нашој Цркви, одувек и заувек најпоузданијем чувару косовско-метохијског срца Србије.

Живи били па видели.

P. S. 
Патријарх српски, господин Иринеј, сад о Божићу:
„… Знамо да је на Косову и Метохији остао наш напаћени народ да мученички исповеда своју свету православну веру и храбро сведочи своје српско име. Знамо, као што и они знају, и не заборављамо ништа од свега тога – јер су Косово и Метохија наш Јерусалим, наша Света Земља…
И зато можемо да, заједно са псалмопојцем Давидом, молитвено обећамо: ‘Ако заборавим тебе, Јерусалиме, ако заборавим тебе, Косово и Метохијо, нека ме заборави десница моја’…
Ништа нам неће вредети ни држава, ни уређени градови и села, ни економски напредак (коме толико тежимо), нити сва добра овога света – ако као народ постепено, али сигурно нестајемо…“

Треба ли још нешто додати овоме?

P. P. S. 
Ако сам за нешто сигуран када је реч о чврстини вере архијереја Српске Православне Цркве, то је да међу њима нема никог стварно блиског унији са римокатолицима, (скоро па) ниједног „екуменског епископа“, а да не говоримо о некаквој „спремности за издају Старе Србије“.
Таквог нема испод мантија и крстова Српске Православне Цркве.
Нема и неће га ни бити.
Како то не разумемо, опијени и отровани лажима које се сручују на нас са свих страна?…

 

(Фејсбук страница Драгослава Бокана)


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 минута, александар живаљев рече

У Бањалуци, на најсветији дан (државотворности) Републике Српске,

Прва реченица и - победа! :D Треба чешће да га читам.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Жељко рече

Шта ту има да се схвата. Стао је на страну Вучића!

Не, захвалио је Господу на Вучићу, што и ја чиним сваког 9. у мјесецу кад ми уплате пола пензије, @Џуманџи 9. јесте најсветији дан.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 27 минута, александар живаљев рече

Каже се – „избориће се!“, „одупреће се силним ветровима нашег времена“.
То је, превасходно, ОХРАБРЕЊЕ, у форми реторичког питања: „Је л’ да да ћеш урадити све као лав?“

E stvarno si brate Bokane car, čuš ohrabrenje za čoveka kome ništa nije sveto, i koji bolje od svoje majke zna koliko je bio dugačak i težak kao beba te kako je jeo u tom periodu.

Ma neka si ti odbranio, šta tu ima neko da pogreši kad u blizini nema ekumenjarskih vladika, tu se prosto Duh bezgrešni javlja i govori kroz...

Papa madre dios...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 32 минута, александар живаљев рече

(скоро па) ниједног „екуменског епископа“,

Ово је најјаче! Верујем да Бокан у суштини не зна шта екуменизам уопште значи; овај пикантни детаљ је преузео са наког сајта типа борба.за.вечеру.ком :D

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Брка Жарковачки рече

Ово је најјаче! Верујем да Бокан у суштини не зна шта екуменизам уопште значи; овај пикантни детаљ је преузео са наког сајта типа борба.за.вечеру.ком :D

Nije Bokan neznalica, on vrlo dobro zna šta mora da zna. :)))

Share this post


Link to post
Share on other sites

Један од најбољих трол текстова у задњих пар година.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Volim_Sina_Bozjeg рече

Nije Bokan neznalica, on vrlo dobro zna šta mora da zna. :)))

Управо сада, GeniusAtWork рече

едан од најбољих трол текстова у задњих пар година.

:))

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Џуманџи рече

Не контам, стварно. :)

Па и патрика и ја смо ПУПСовци, а и немамо ђецу у иностранству да  нам уплате дознаке, тако да се 9. обрадујемо и занесемо.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Чланак Побједе, пренесен данас на порталу Аналитика (https://portalanalitika.me/clanak/353733/miris-kostiju-zadah-mrznje), аутора Драшка Ђурановића,  под насловом “Мирис костију, задах мржње”, поред говора мржње врви и од низа неистина, оцијенио је протојереј ставрофор Момчило Кривокапић, архијерејски намјесник бококоторски, парох которски.     Чланак, у којем аутор на крају пита “Што нас очекује након трећег обредног изношења мошти свеца? “, говори о томе да су мошти Светог Василија ношене у Херцеговину два пута и да ће треће изношење бити 21. овог мјесеца у Никшићу.   „Први одлазак у Херцеговину 1990. једноставно није се догодио. Узгред Митрополит Амфилохије је постављен 30. децембра 1990. па није могао те године у мају ништа да организјуе у Црној Гори. Ђурановићу је очигледно била потребна 1990. због ратног контекста, али истина је другачија“, казао је отац Момчило Кривокапић, који свједочи као неко ко је учествовао 1996. од пресвлачења моштију 10. маја, пред пут у Херцеговину, до повратка у Никшић сјутрадан.   Зато отац Момчило истиче да Ђурановић лаже и када каже да су мошти Свеца ношене у Херцеговину 12. маја 1996. године.   „Стварно се догодило да су мошти Светог Василија пресвукли у нову одежду Патријарх Павле, Митрополит Амфиолохије и владика Атанасије, уз асистенцију нас неколико свештеника 10. маја 1996. рано ујутро. Ђурановић говори о неким костима, а мошти Светог Василија су буквално цијеле и нетрулежне и стварно миришу. Као учесник свега био сам и пратилац моштију до Херцеговине, које су иначе вожене на џипу, па сам тако био у непосредној близини Свеца и чудеса која су се успут дешавала, непојмљива безбожницима типа Ђурановића“, казао је отац Момчило Кривокапић.   Интересантно је нагласити, додаје Кривокапић,  и да је улога Радована Караџића, коју карикира Ђурановић, била да тада да као званични представник власти на граници између Црне Горе и Херцеговине сачека мошти Свеца и као нормалан православац приђе и да их цјелива. Присутвовао је свеноћном бденију у манастиру Тврдош, које се завршава Литургијом. За њега је било нормално да тада прочита Символ вјере и да се причести.   „Дакле, никакву политику није спроводио него је учествовао у Литургији као Србин, православни и причестио се. Затим, негдје послије Литургије кренули смо за Мркоњић, родно село Светог Василија у његову кућу на чијем мејсту се већ градила црква њему посвећена, гдје су тада крштени, један мали Василије и једна мала Василија. На гроб мајке Светог  Василија, Ане, у истом мјесту спуштене су мошти. Веома дирљива сцена, иако нисам неки сентименталац. Међутим, заиста мора да остави на вас утисак када гледате када спуштају мошти Светог Сина на гроб Свете мајке која га је васпитала. Након тога смо ишли до Величана гдје је чувена спомен црква у којој су мошти мученичке. Ђурановић каже да се ишло до Пребиловаца, што такође, није није тачно”, прича даље отац Момчило Кривокапић.   Када су мошти дошле у Никшић био је то 11. мај.   „Врло дуго мошти иду кроз град. Киша пада, нико не отвара кишобране. То је било нешто невјероватно. Народ кад наиђу мошти клекне, свако у своју бару. Митрополит је проговорио на једном мјесту о томе зашто ова киша пада: Вјероватно хоће да спере све оне страшне ствари које су се дешавале до сада у овом граду. По програму је требало да мошти већ око 8 увече буду у Острогу што апсолутно није било могуће. Народа је толико много… Горе у Острогу маса људи је чекало. Сви са упаљеним свијећама. Чаробна једна сцена и опет птице као у Херцеговини. Дочекују мошти радујући се што се Светитељ враћа у манастир”, присјетио се отац Момчило Кривокапић.   Закључује да је у поменутом било ријечи о нечему што је природна ствар зе људе који имају душу.   “Једном Владици који има душу, једном игуману који има душу, пало је на памет да предложе Миотрополту Амфилохију да мошти Светог Василија носе до Херцеговине да окријепе народ након страхота рата. Дакле, никава стратегија није ту била да се прави ово или оно. Значи, подмеће Ђурановић да је неко направио то да се народ забога пали и да се подсјећа на ране Другог свјетског рата, да би жешће нагазили. Лаже!“, поручио је отац Момчило Кривокапић.   Закључује и да је за вјерујуће људе овај потез Митрополита Амфилохија о изношењу моштију из манастира и доношења у Никшић на сабор 21. децембра поново очекиван, обзиром на пометњу коју је у вјерујућем народу изазвала намјера отимања црквене имовине, а најава ДПС-а да ће „обновити“ тзв. ЦПЦ.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Парох грачанички протојереј Саво Шмигић секретар Црквеног суда Епархије Рашко-призренске говорио је о манастиру Грачаница једној од најљепших Светиња наше цркве која је на листи Свјетске културне баштине UNESCO, животу у својој парохији грачаничкој, ратним дешавањима у Приштини, у Призрену гдје је и живио, и о животу Срба сада у Грачаници.   Звучни запис емисије     Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      Протопрезвитер Драгослав Јоцић рођен је 15. новембра 1949. у Ђунису код Крушевца. Завршио је Богословију Св. Саве у Београду. Са супругом Душицом има два сина Дејана и Драгана и унуке Ђорђа, Јована и Ђурђу.      Рукоположен је за ђакона 1971, а за презвитера 1975. Био је парох IV зајечарски (1975-1997), настојатељ Саборног храма (1992) и хоровођа црквеног хора у Зајечару. По пензионисању (1997) опслуживао је вражогрначку парохију (2006-2013). Последњих година живео је у Зајечару, где се и упокојио 13. децембра 2019. године после краће болести.   Опело ће служити Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион са свештенством Епархије тимочке у зајечарској гробљанској цркви Светих 40 мученика Севастијских у недељу, 15. децембра 2019. године са почетком од 10:30ч. Протопрезвитер Драгослав ће бити сахрањен на сеоском гробљу у родном месту Ђунису.   У блаженом уснућу, Бесмртни Господе, подај уснулом слузи Твоме Драгославу протопрезвитеру вечан покој у Царству Твоме и учини му вечан спомен!     Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 12. децембра 2019. године у Патријаршији српској у Београду директоре основних и средњих школа са територије Архиепископије београдско-карловачке.  Свечани пријем је почео Молитвом Господњом коју су појао хор студената Православног богословског факултета Универзитета у Београду, а затим је поздравно слово произнео предстојатељ Српске Православне Цркве.     Његова Светост Патријарх је срдачном добродошлицом поздравио директоре београдских основних и средњих школа, истакавши да је већ постао обичај да се крајем године сви заједно сусретну и дискутују о ономе што просветни радници и Црква заједно чине како би образовање деце и верска настава били на висини и по садржајима како то и заслужују. Свјатјејши је присутнима казивао о значају веронауке, или боље речено, науке о вери, посебно, данас.    Присутнима се, затим, обратио протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, председник Катихетског одбора Архиепископије београдско-карловачке, који је подсетио да се и ове године наставља лепа традиција да Његова Светост директорима београдских школа отвара врата свог дома да би са њима разговарао о заједничком раду на просвећивању младих. Професор Сандо је истакао да верска настава бележи успехе, да се неки од проблема и слабости у ходу решавају, јер Црква има капацитете да понуди све оно што је потребно за извођење верске наставе у српским школама. У години јубилеја када Српска Православна Црква прославља осам векова аутокефалности веронука која прославља своје пунолетство крупним корацима ходи у будућност.    Поздраве у име Министарства просвете пренео је др Александар Пајић, посебни саветник надлежан за послове средњег образовања и образовања одраслих, који је истакао да је сарадња Министарства просвете и Цркве веома добра, да је труд велики како би се утемељиле заједничке вредности на којима почива друштво, а то су породица, просвета и Црква. Пријему је присустввао и помоћник минисгра за предшколско и основно образовање и васпитање др Милан Пашић.    Божићном песмом коју су извели ученици Музичке школе Ватрослав Лисински, вођени диригентском руком вероучитељице гђе Јелене Тимотијевић, засијала је Витлејемска звезда и најавила скори долазак Рођења Христа Богомладенца.    У име директора свих београдских школа захвалила је директорка Школе за негу лепоте гђа Веселинка Животић, председница Актива директора школа ГО Вождовац и председница Пословног удружења директора школа у подручју рада личне услуге, која је између осталог казала да је сарадња Цркве и школе изузетна и да је живот младих поверен и вероучитељима којих је око три стотине и непрестано делују на Њиви Господњој трудећи се да пре свега усаде деци верско образовање које подразумева поштовање Бога, породице, ближњега, као и припадника других вероисповести.    Захвалнице су уручене истакнутим директорима основних школа: г. Драгољубу Гачићу (ОШ Никола Тесла, Винча), г. Горану Шупљеглаву (ОШ Борислав Пекић, Нови Београд) и мр Милибору Саковићу (Прва економска школа, Београд). На свечаности су похваљени вероучитељи: г. Мирослав Васић, (ЕТШ Раде Кончар), гђица Јасминка Милинковић (ОШ Змај Јова Јовановић), мр Драгана Тодоровић (Гимназија Свети Сава), која је дала иницијативу за пливање ђака за Богојављенски крст у београдским базенима, као и гђица Софија Ковачевић (ОШ Стефан Дечански, Железник).    На крају пријема Свјатјејши Патријарх је поделио пригодне поклоне сабранима и пожелео срећну и благословену сарадњу Цркве и школе.    Пријему су присуствовали члан Светог Архијерејског Синода Епископ шумадијски г. Јован, Епсикоп ремезијански и викар Патријарха српског г. Стефан, директор Патријаршијске управне канцеларије протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, секретар Епархијског управног одбора Мирослав Чолаковић, управник Патријаршијског двора г. Владимир Јелић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, бивши помоћник министра просвете за предшколско и основно образовање и васпитање гђа Весна Недељковић, вероучитељи, пријатељи и сарадници Катихетког одбора Архиепископије београдско- карловачке.    Да скуп протекне у најбољем реду побринули су се организатори: председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо, секретар Одбора мр Сандра Дабић и чланови јереј Бранислав Кеџић и проф. Јован Лазаревић, док је оперативну подршку пружио дипл. теолог Стефан Недић, дугогогодишњи сарадник Одбора, као и студенти Православног богословског факултета Универзитета у Београду, г. Вук Ерцег и г. Драган Каиновић.       Извор: Инфо-служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...